Radio emisija, 03.03.2006, govore: Miloš Vasić, Biljana Kovačević-Vučo, Desimir Tošić, Lejla Ruždić, Jasmina Tešanović, Miljenko Dereta, Borka Pavićević, Ljubiša Rajić, Sonja Biserko, Marija Obradović i Žarko Korać.
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Bila je ovo simpatična i uzbudljiva nedelja u Srbiji: i nama je stigao ptičiji grip, počeo je proces pred Međunarodnim sudom koji može da dovede do toga da naša otadžbina bude proglašena genocidnom državom; Evropska unija nam je ovoga puta zaista zapretila prekidanjem pregovora o pridruživanju, Crnogorci su zakazali referendum koji će najverovatnije značiti da ćemo najzad ostati sami sa sobom. Radikali su se vratili u svoju fašističku crnu košulju. Definitivno je jasno da su šef policije i šef DB-a, protiv zakona, cele noći pričali sa prvooptuženim za ubistvo premijera Đinđića. Ministar pravde ne vidi u čemu je tu problem, ne pada im na pamet da nam kažu šta su to sa svojim političkim istomišljenikom i masovnim ubicom pričali iza zatvorenih vrata.
I sve ove pričice iz običnog života događaju se baš kada vlada slavi dve godine svog srećnog postojanja. Vidim da je u mnogim komentarima godišnjice vlade rečeno kako nas je kako-tako ova vlada ipak dovela pred vrata Evropske unije. Jeste, vrata su nam ispred nosa, ali su zamandaljena. Iza tih vrata civilizovani svet se doslovno zaključao i neće da ih otvori onima koji su se ponašali i još uvek se ponašaju, kad god im se ukaže prilika, kao varvari.
Možda ćemo ući u tu Evropsku uniju, ali je jasno da će nas tamo dovući sa povodnikom na vratu i brnjicom na njušci. Kako kažu braća muslimani – Bog se čudi onima koji su u raj dovučeni u lancima.
Kad smo kod raja i pakla, izgleda da je hrišćanski, ovaj naš bog, čoveku dopustio slobodu mišljenja, tu strašnu privilegiju da sami sebe osudimo na pakao ili da zaslužimo raj. Ove nedelje svi izabrani predstavnici ovog naroda sabrali su se na poselu u skupštini da nam demonstriraju kako će upotrebiti svoju slobodnu volju i gde će nas odvesti. I gle čuda velikoga, izabrali su opet carstvo nebesko.
Koštunica je saopštio svetu da bi otcepljenje Kosova, citiram – odnelo u bezdan međunarodno pravo, pravdu, ljudska prava, elementarna načela pravde i morala, kulturno nasleđe, duhovnu postojbinu, imovinu i još mnogo toga od čega je sazdan naš istorijski i moderni identitet, kraj citata.
Završićemo kao dodatak novom izdanju Frejzerove Zlatne grane i to u odeljku koji se odnosi na plemena koja su volela da praktikuju postupke koji su ih doveli do konačnog uništenja. Tako je jedno celo afričko pleme nestalo, jer su odlučili da popiju otrov da bi dokazali svoju nevinost, a drugo pleme, osvajačko, rešilo je da poubija svu svoju decu, da im žene ne bi bile opterećene decom za vreme osvajačkog pohoda.
E tako, baš na dan kada je Koštunica govorio u skupštini, na suđenju pred Međunarodnim sudom u Hagu prikazan je snimak našeg predsednika vlade kako obilazi naše ratne položaje kod Sarajeva i kaže – odavde se najbolje vidi kako treba da izgledaju granice Srbije, sa ove i sa one strane Drine. Ovo je takođe citat. Jedina reakcija na ovo suđenje je Labusova pretnja da se Bosanci igraju vatrom.
Ovo je Peščanik, a na početku emisije slušate Miloša Vasića, novinara Vremena.
Miloš Vasić: Ova vlada, moram da kažem nešto ipak u njihovu korist, malo su se urazumili, reterirali su, dakle, više nemamo tih nekakvih divljačkih ispada kakve smo imali u proleće, leto 2004, kada su došli na vlast, pa kad im se predao Legija, zašto – zato što im veruje, pa sve tra-la-la. Čak smo dočekali i to da ministar Jočić skrušeno prizna da su oni ipak pričali s Legijom u toj čuvenoj noći predaje. Sad još treba da vidimo ko je sve tamo bio, za Jočića i Bulatovića znamo pozitivno, Gurija i Miroslava Miloševića su izbacili da bi mogli da pričaju na miru. E sad, da li je tamo bio i Zoran Stojković, to ćemo da vidimo, jer sad ovo kako su krenuli da budu iskreni, možda ih je to sad uhvatilo, pa ne pušta, je li.
A šta su radili u međuvremenu na tom planu – ometali suđenje, odnosno izvodili razne budalaštine podržavajući teorije zavere, identifikujući Zorana Đinđića sa onima koji su ga ubili ili već, mislim, cela ta priča. Sad su izgleda od toga digli ruke. Na svu sreću, Rade Bulatović je uspeo da održi Bezbednosno informativnu agenciju izvan medija, što ne znači da je održava izvan događaja. Nadam se da nećemo, kad ova vlada bude smenjena, kad bude došao novi direktor agencije, doznati još nešto o ovome i onome, ali nešto se to nije videlo na površini, jer obično se vidi. Uveren sam da su te moje nade osnovane, da se Rade urazumio, jednom rečju – ne bave se više budalaštinama.
Neko je pre neko veče, mislim da je to bio Vlade Divac, postavio uredno pitanje – kakva vlada, na koju vladu mislite, tamo ima nekoliko vlada u toj Nemanjinoj 11. Imamo jednu vladu koja se bavi ovim, jednu vladu koja se bavi nečim drugim i jednu vladu koja je u sukobu sa ovom drugom vladom, ali ljudi su, dogovoriće se. To sve meni liči na onaj čuveni čamac Vukašina Šoškoćanina, pokojnog, u kome je bilo dva prsta do Dunava sa svake strane, pa niko nije smeo mnogo da ga ljulja; na kraju su se tako i utopili jadnici. Važno je da čamac pliva, to što začepljujemo rupe prstima, to što je 2 santimetra do vode, pa ne dao bog da naiđe neki brod da nas izvrne, to nema veze, bitno je samo da čamac pliva, pa kako-tako. Što bi rekao moj drug Mita Boarov na naslovnoj strani današnjeg broja Vremena – to ni bolja vlada ne bi preživela šta su ovi preživeli. Bitno je da smo na vlasti, pa ćemo videti šta ćemo.
Ta razna Kosova, Crne Gore, Ratko Mladić, sve je to zapravo koješta, lako ćemo mi s tim, samo da mi ostanemo na vlasti. Dobro, ostaće na vlasti, ali se pritom zaboravlja da je politika sjajna zabava u kojoj na kraju krajeva svako plaća svoj ceh, pa će ga na kraju i platiti, to je stvar biračkog tela u koje ja ne bih da se mešam.
Besprincipijelnost se uzima kao najnormalnija stvar na svetu. Kad mi muljamo s poslanicima to je ok, kad muljaju ovi drugi onda nije, Vlade Divac ne može da kupi ovo ili ono, koliko ja vidim ne može da kupi ništa, ne ulazim u tu priču, sve je to najobičnija koještarija. Nekom je stalo do tih Novosti i ima tu jedna prečica do zaključka da su te Novosti mnogo moćan medij, koje se ne daje tek tako nekome ko nije naš. To me podseća na problem privatizacije NIN-a. NIN treba da se privatizuje negde do nekakvog aprila, 20 i nekog, pa nikako da se krene u tu stvar, a onda je nekom bilo palo na pamet da NIN u stvari postane zadužbina, a da zadužbinari budu Srpska akademija nauka i umetnosti i Srpska pravoslavna crkva.
Ja sam radio u NIN-u 15 godina, 700 nedelja, ja se ne sećam da je bilo koja od te dve, inače cenjene institucije ikad uložila živi dinar u NIN i kako se može praviti zadužbina od tuđega i tako dalje. Ali to je bilo objašnjeno u Agenciji za privatizaciju, i to sa najvišeg mesta, kao nacionalno strateški interes da NIN ne ode sad tamo nekakvim VAC-ovima, nekom Vladi Divcu za koga ono, jeste da je Srbin, ali nismo baš sasvim sigurni šta čovek misli.
Svako finansijsko tumačenje u smislu hartija od vrednosti je besmisleno potpuno, ovde je reč o nečem drugom, ovde je reč o očuvanju jednog od onih stubova društva kojima su se Novosti pridružile posle NIN-a, Crvene zvezde, Srpske pravoslavne crkve i svih ostalih. To se ne ostavlja tek tako.
Dakle, ako se sad podsetimo na sekvencu, razvoj događaja te kritične noći, Legija se prijavljuje žandarmeriji ispred kuće, kao – dobar dan, ja sam taj i taj, ovi ne mogu da veruju svojim očima, zovu Gurija, svog komandanta i kažu – Legija se prijavio. Kaže Guri – sačekajte, dolazim po njega, on i Legija sedaju u auto i idu ka Centralnom zatvoru, to je ono što je Guri ispričao. U pola te priče njemu zvoni telefon – ne ideš u zatvor, dođeš u MUP. Guri dođe u MUP, tamo ga sačeka Miroslav Milošević, oni sednu, onda dolazi Jočić, Bulatović, izbacuju ih napolje, e sad, po jednoj verziji pojavio se tamo i Zoran Stojković i onda su oni nešto do 3 ujutru sedeli. To je sad jedno od onih zanimljivih krivičnih dela za koje nije predviđena sankcija, jer je to definitivno prekršaj zakona o krivičnom postupku.
A šta sad da radimo, pod šta se to podvodi – zloupotreba službenog položaja? Zloupotreba službenog položaja postoji kao krivično delo jedino ako je na taj način sebi ili drugome ostvarena nekakva korist. Mi ne znamo ko je kakvu korist imao, osim ako kao korist ne računamo fascinaciju Jočića, Bulatovića i Stojkovića likom i delom Milorada Ulemeka – Legije.
Osnovno pitanje koje se tu postavlja, a to nije više krivično-pravno, nego je to pitanje moralno i političko, jeste zašto Marko Kljajević, predsednik veća koji je za Ulemeka jedini stvarno nadležan, o tome nije bio obavešten do jutra. Šta su oni tamo pričali, ja bih strašno voleo da saznam i verovatno ćemo saznati jednoga dana, ako postoji službena zabeleška, mada ja se ne pouzdam preterano u sadržaj dotične službene zabeleške. Šta ćemo sad da radimo s tim ako se, ne znam, advokati odbrane ili zastupnici oštećenih na specijalnom sudu uhvate za to i počnu od toga da prave neku scenu? Šta ćemo sad sa ovim Ulemekom? Da li je Ulemek uopšte, s obzirom na moguću sadržinu tih razgovora, upotrebljiv kao okrivljeni, odnosno optuženi?
Mislim, šta je bilo, neko se sa nekim o nečemu dogovarao? Ako se ta epizoda noći hapšenja ne razjasni do kraja i ne ispriča šta je bilo, ti ljudi mogu da kažu ovako – jeste, pričali smo o fudbalu, pričali smo o ženskama, pričali smo o kafanama. Pa ja sam preklinjao Radeta Bulatovića par dana kasnije da mi kaže bilo šta na tu temu, čovek neće da kaže ništa. Dobro, neće da kaže ništa, u redu.
Ja još uvek ne smem da pomislim ništa. Ja sam upravo ponudio benigno tumačenje – sedeli su i gledali u Legiju kao Pinki u Tita. Jednom od njih jeste idol, neću da ga imenujem. Imam ja i pakosni scenario na tu temu, da je njima Legija složio priču – samo vi mene pustite da ja progovorim na sudu, pa će pasti nebo na Srbiju, videćete vi, što je kasnije njihova, DSS-ovska propaganda i eksploatisala u predizbornoj kampanji. Mislim da je on njima za to trebao, sad, što su oni naseli na to i naglo ohladili odnose sa Legijom tokom dokaznog postupka u suđenju za ubistvo Đinđića, kad se ispostavilo da nikakvo nebo nije palo na Srbiju, da Legija nije imao da kaže ništa, osim krajnje jeftinih i providnih laži. Oni su videli da su i oni naseli, dobro, nisu bili prvi.
Moj nekadašnji prijatelj Zoran Stojković, pošto on mene tako zove, moram i ja njega, očito se iznervirao. On se lako nervira, to je jedan od njegovih problema, to je karakterna crta koja nije poželjna za ministra. On se čovek iznervirao i rekao – šta je trebalo, da ćutimo. Pa, ne, niko vam ne kaže da ćutite, mogli ste da se napričate s Legijom uz dozvolu Marka Kljajevića u Centralnom zatvoru do mile volje, niko vam ne bi branio. Otprilike to je bilo ono – sunce ih je obasjalo tog trenutka i odmah su videli u tome politički profit, setimo se da je to 2004, vreme predsedničke kampanje u kojoj su se onako slavno obrukali sa Dejanom Mihajlovim, ovim nesretnim, kako se zove, Maršićaninom, onaj što je otišao u Švajcarsku, a ne zna švajcarski. Onda im se učinilo da će sad taj Legija da im bude bogom dani dar da Maršićanin postane predsednik republike.
Pa ta Stojkovićeva primedba – što ne pitate Čedu, kao prvo ne stoji, jer su Čedu pitali, pa je Čeda ispričao, a drugo, to mi liči na čuvenu argumentaciju – rugao se kotao loncu što je čađav. Vi ste nas klali, a što ste vi nas klali. E, ljudi, polako, dva odvojena slučaja, razrešiće se, ali čovek je bar rekao nešto, a vi niste rekli ništa, to je razlika. Ja mislim da se suđenje odvija jako dobro, mislim da je dokazni postupak spor ali siguran, i što je vrlo važno, pouzdan u smislu poštovanja procedure, prava odbrane i svega, zato Marko Kljajević to tako sporo radi, jer ne želi da mu se kasnije u apelaciji stavi bilo kakva primedba da je uskratio bilo čije pravo, ali sam veoma zadovoljan razvijanjem dokaznog postupka.
Ostaje nam jedino da vidimo hoće li se Bagzi ili neće nagoditi sa specijalnim tužilaštvom ponovo, mada i bez Bagzijeve nagodbe stvar se ne menja mnogo.
Najvažnije što Bagzi može da kaže su dve stvari – tačne okolnosti i pripreme atentata kod hale Limes, jer on to zna bolje od ostalih svedoka saradnika, budući je dobio direktne instrukcije kao direktni izvršilac. I onih rizičinih 10 dana od 17. do 27. marta 2003. kada se Duća, Kum i Bagzi gube iz one dokazive istorije kriminalističke, da nestali su u Putincima, pojavili su se u Meljaku, kad su ova dvojica i izgubili glave. To bi onda verovatno ukazalo na određene jatake i objasnilo neke nelogičnosti, ali to nije presudno za samo biće krivičnog dela, za ubistvo Zorana Đinđića. Lično sam veoma zadovoljan razvojem.
Ja sam gledao da se u toj knjizi zadržim što dalje od tog političkog konteksta pošto i dalje mislim da ga ima previše unutra, jednostavno je neodvojiv od same stvari. Dakle, mi treći metak nemamo, mi naručioca i finansijera nemamo – zašto, zato što motivacija ekipe koja je ubila Zorana Đinđića ispunjava i potrebne i dovoljne razloge i motive za ubistvo. Ne treba nikad zaboraviti da se to ubistvo događa u jednom trenutku panike kod te bande, koji shvataju, jer imaju špijune unutra, da se oko njih zatvara obruč i da će pasti u velikoj raciji 13. ili 14. marta. Važno je ne potceniti dejstvo tog faktora panike, oni su mislili da ako ubiju Zorana, da će to eventualno da ih odloži, otvori neku mogućnost.
Pritom ih je taj isti Legija ložio, što kažu Zemunci, gasirao pričama o tome da će jedinica da uzme vlast, pa se onda pojavio Koštunica sa svojom verovatno najnesrećnijom idejom u njegovom životu – o koncentracionoj vladi. To je nesrećnije čak i od njegovih pokušaja da rehabilituje Mitu Ljotića, to je apsolutno najgora stvar koju je mogao u životu da kaže, jer Legija, čim je raspisano vanredno stanje, napravljena poternica, rekao je – izvinite, vi ste zasrali, ja odoh, i otišao. To gde se Leija motao i kako, od toga sad ne mogu da pobegnem, jeste veoma važno, što god pričao ministar Stojković i ministar Jočić, užasno je važno, jer treba videti ko su ti jataci koji će jednog ubicu predsednika vlade skrivati okolo.
To je ono što mene malo brine moram priznati, što ne postoji očigledno politička volja da se ta stvar razjasni do kraja, ja ne znam zašto. Naravno, ono, melanholično policijska primisao bi istog trenutka bila da je nekom stalo da se to ne otkriva, jer ko zna kud će nas dovesti, a tu se Srbi i Hrvati slažu strašno, jer ni ove ne zanima gde je bio Gotovina.
Ono što mene buni takođe je Ulemekovo ponašanje, to je nešto što ja sebi nisam mogao da razjasnim. Zašto je ušao u tu priču, jer je očigledno da je Ulemek obmanjivao svoje najbliže saradnike, vrlo verovatno uključujući i Zvezdana Jovanovića, da, čim Đinđić bude ubijen, da citiram jednu našu poznatu pesnikinju – sve će se naglo popraviti. A sam je pritom bio uveren da neće. Nešto je on tu smislio i vrlo je moguće da mu se taj scenario pokvario i da je na kraju krajeva shvatio da je najbolje da se vrati u Beograd i da se preda, zašto, zato što Interpol funkcioniše, sporo ali sigurno.
Ulemek je njima bežao sve za po nedelju dana u razmaku, jer znate, dok se ti pasoši po raznim hotelima uvedu, pa se registruju… Bitno je samo da ne sedite po više od 5-6 dana na jednom mestu. Zanimljivo je i to što se sasvim jasno vidi da u Jedinici za specijalne operacije nikom na pamet nije padalo da pravi bilo kakvu pobunu, to je Zvezdan lepo objasnio. Ono u šta je onaj siromah Duća verovao do poslednjeg trenutka, kaže – uzmite tranzistore, idite u šumu i sačekajte da čujete da je Jedinica izašla, onda se mi pridružujemo. Ja ne znam šta je Ulemek njemu obećavao, ali je očito i potpuno jasno da je Ulemek svoje saborce i poslovne ortake ostavio na cedilu i zbrisao glavom bez obzira. Ali na kraju krajeva on završava ovde.
Moram da priznam da nemam nikakvih elemenata da donesem zaključak zašto je on to radio, sve dok nam on to ne ispriča. Postoji, dakle, jedna otvorena, dosta udaljena mogućnost, da je Ulemek imao neke druge političke kombinacije kojih mi još nismo svesni, jer očito je ova kombinacija sa koncentracionom vladom bila naivna.
Da li je Biljana Kajganić stvarno razgovarala sa Jočićem i Bulatovićem, kao što tvrdi Bagziju u tom razgovoru, a razgovor je nesporan, ja to ponavljam po ko zna koji put. Znači, nisam ja taj koga bi trebalo da tresu po sudovima kao što ga tresu trenutno, za mnom se ta afera vuče od novembra 2004. i imam zakazano jedno ročište za 16. mart da vidimo konačno da li vlada Srbije misli da me goni ili ne misli da me goni oko toga. Pitanje je da li je Biljana Kajganić lagala Bagzija ili mu je rekla istinu. Ako tvrdi da mu je rekla istinu, moraće da izvede svedoke Jočića i Bulatovića, koji će da kažu – jeste, mi smo se Biljanom dogovorili, što oni neće da kažu nikad, sve i da jesu, pa nisu ludi. Ili će Biljana Kajganić morati da prizna da je ona to izmislila, ne bi li nagovorila Bagzija da se preda, pa da vidimo šta ćemo i kako ćemo i ostalo. Ali je činjenica da je ključ osovine oko koje se sad cela priča vrti – ubistvo Momira Gavrilovića.
Demokratska stranka Srbije je bila uverena i to je ona priča koju je spinovao Saša Tijanić onoliko onomad, da je Đinđić dao ubiti Gavru. Ako se pronađe da je Demokratska stranka, odnosno Zoran Đinđić dao ubiti Gavru preko, ne znam, Teče i Čumeta, za šta, iako je istraga završena, ne postoji nikakav dokaz, to znači samo da je tu neko nekog nameštao i da je nekom grčevito i panično bio potreban taj argument sa Gavrom. Oni su se njuškali sa Gavrom, jesu, ko zna šta je njima Gavra prodavao. Za tu priču Vojislav Koštunica se obratio Saši Tijaniću i sličnima, jer su oni ispinovali priču, Ljilja Nedeljković, Saša Tijanić, u ono vreme, setimo se 2004.
Ali je činjenica da se sad dakle cela priča oko Bagzija kroz Biljanu Kajganić vrti oko Gavre – ti samo reci da su DS i Đinđić ubili Gavru i kao pobedio si, postaješ svedok saradnik i izvukao si se iz svega. Ono što je paradoksalno u celoj priči, to je da je Bagzi kao dokazani gangster i baraba ispao najpošteniji u svemu tome. Čovek je rekao – neću da kažem laži, neću i tu se, moram da priznam, kod mene iskupio u velikoj meri za čitav niz stvari, osim onih očiglednih.
Demokratska stranka Srbije pokazala je izuzetan talenat, što bi rekao jedan moj prijatelj, da kad hoda stazom, pa vidi govno pet metara dalje od staze, oni će da odu da stanu na to govno i da se vrate nazad na stazu. Neopevani talenat za pogrešne političke procene i pogrešne javne nastupe. To je bilo prvo, ta koncentraciona vlada, pa je bila priča s Gavrom, pa je bila priča Dejana Mihajlova, pa su bile one detonacije, potpuno slaboumne, Dragana Maršićanina, pa je tu bilo ovoga i onoga i to tako traje do dana današnjeg.
Znate, kad vi pustite jednog, kako se zove onaj nesrećnik, Šormaz, uzmete Šormaza recimo, pa onog drugog nesrećnika iz Vojvodine, onog što je hteo da gazi tenkovima autonomaše, pa vi vidite da imate posla s ljudima koji su baš nekako nešto jako pogrešno shvatili. To je problem o kojem ja stalno govorim kad je o Demokratskoj stranci Srbije reč: oni su sekta, koja ima dogmu i njihova je dogma nepogrešiva, i oni su pravednička sekta koja je nepogrešiva, jer ako im se u jednom trenutku dokaže da su pogrešili, oni će da pregore u kratkom spoju kao osigurač. To je kao iz filma Dogma: ako se dokaže da je Bog pogrešio, egzistencija se ukida, e, tako Demokratska stranka Srbije gleda na sebe – mi smo najpošteniji, mi smo najpravedniji, mi smo u pravu i ako nam se dokaže da nismo u pravu, tu nastaje kraj sveta i kraj egzistencije.
To se sad vidi iz njihovog ponašanja u vezi sa Kosovom i tim stvarima, gde su dopustili da radikali sviraju na njima kao na fruli. Pa ti isti radikali, kojima 99. godine, nakon Kumanovskog sporazuma, na pamet nije padalo da proglašavaju okupaciju, zašto – jer su bili u koalicionoj vladi, da se Sloba ne naljuti. E, sad su se oni setili ukopacije, što bi rekli neki moji prijatelji. Ja imam jedan predlog, a to je da prvo skupština donese rezoluciju i deklaraciju, pa da se onda raspiše referendum o smanjivanju sile Zemljine teže za jedno 25%. Tu bi se užasno uštedelo na gorivu, građevinskim troškovima, avionskim letovima i svim ostalim stvarima. Pa neka izvole doneti takvu deklaraciju i izglasati je na referendumu, da smanje Zemljinu težu za 25% – e taman će im toliko biti uspešno koliko i bilo koji referendum ili deklaracija o Kosovu.
Tu je stvar potpuno jasna: hoćete li vi da ratujete za to Kosovo ili nećete? Nećete, hvala, gotovo, nema dalje nikakvog razgovora. Isto kao što su se radikali setili u nedoba da je Republika srpska krajina pod isto tako okupacijom i da ćemo mi to pre ili kasnije u smislu velike Svbije i Kavlobaga i Kavlovca i svega ostalog vratiti. To je najobičnije, najjeftinije, cinično demagoško zajebavanje naroda, Ceco. Isto tako i ovo sa Kosovom. Da li je Kosovo najskuplja srpska reč, to neka vide sa Matijom Bećkovićem, a ne sa nama. Meni se strašno sviđa kada radikali počnu da nagovaraju Mladića – ustreli se, ustreli se, vidiš kako se Vlajko Stojiljković ustrelio. A bili su najsrećniji ljudi na svetu kad se siromah Vlajko ustrelio. Pa sećam se one gliste Vučića kad je stajao i čitao na stepeništu skupštine pored krvave mrlje od Vlajkovog mozga Vlajkovo oproštajno pismo, bio je najsrećniji čovek na svetu. Oni su žedni srpske krvi, njih ništa drugo ne zanima.
Ispašće na kraju krajeva da se Crnogorci sami između sebe manje nerviraju od nas ovde oko nezavisnosti Crne Gore, čim su se složili oko te stvari. Pa ono, šta im da referendum, neka im da, ako im ne krene ovog puta, imaju tri godine fore da razmišljaju.
Ovo sa Đinđićem je stvar koja je potpuno u pravosudnim kanalima i nema tu šta mnogo da se priča, mislim, sud će doneti prvostepenu odluku, pa će doći do drugostepene, slava bogu, pa ćemo da vidimo šta je bilo. Prema tome, dakle, to nije drama, Kosovo je ovakvo kakvo je, a i Mladić je siromah takav kakav je. Ja sam još negde početkom aprila 1996. prestao da se brinem za Ratka Mladića, otkad me je moj prijatelj Srđan Kusovac, ne samo mene, nego stotine novinara u Evropi izradio jednom porukom na pejdžeru – uhapšen Mladić. Mi smo, da prostite, bili pijani u kafiću Dvorište. Od tog dana ja više, dok ne budem video Ratka Mladića u haškoj sudnici između ona dva gospodina u plavim košuljama s kratkim rukavima, neću verovati ništa, niti me zanima ništa i baš me briga i svejedno mi je potpuno. Na kraju krajeva će se ispostaviti jedna od dve moguće stvari – ili ste znali gde je Ratko ili niste znali gde je Ratko, ako ste znali, a niste ga dali najebali ste, ako niste znali, izvinite.
Ali jednostavno, ta je stvar bila već ugrejana na toj političkoj plotni toliko da sad tu nešto mora da se preduzme, ali štogod da bude, sve su to u krajnjoj liniji minorne prepreke, i sad moram da se vratim na Zorana Đinđića, minorne prepreke na putu konačnog inkorporiranja Srbije u Evropu, gde joj je i mesto. Pa s Mladićem, bez Mladića, s Karadžićem, bez Karadžića, s Koštunicom, bez Koštunice, potpuno svejedno. U pitanju je jedna puno veća sila nego što se nama čini dok se zamajavamo ovim sitnicama. Bogu hvala pa smo se vratili tamo gde smo stali, ne znam, u doba kralja Milana.
Nemoj da mi širite strah, neka uzmu radikali vlast, pa videćemo gde će da završe. Pa, ljudi, ne smemo da nastupamo i ne smemo da živimo sa pozicije i iz stava nekoga koga je strah. Mene strah nije, ja da pokleknem pred bandom, pred šljamom, pred Vučićima, Nikolićima, ma, na pamet mi ne pada, mogu radije da me ubiju. Nisam se plašio ni Slobe, nisam se plašio ni Arkana, nisam se plašio ni Legije, ne plašim se ni njih. Ako se pogledamo u ogledalo, kažemo sebi – ej, ko si ti, a ko su oni. Budućnost Srbije je osigurana, nemojte da mi uživate u slatkoj jezi, to je strašno slatko da mislimo – mi smo ugroženi. Ne, niste vi ugroženi, to što neko pokušava da vas ugrozi, to je njegov problem.
Ne nasedati na zastrašivanje, uloga žrtve je strašno slatka i upravo od uloge žrtve su i nastali balkanski ratovi. Paskal Brihner, sjajan filozof je rekao – kad čujete nekoga da se žali da je žrtva, bežite glavom bez obzira, taj je već naoštrio nož da vas kolje. Stvarne žrtve poznajem, verujem im, a u potencijalne žrtve ne verujem. Mrdnite i bog će vam pomoći, a nemojte da mi ne mrdate, nego da sedite i kukate – ja sam žrtva. Čim čujem da neko sedi i kuka – ja sam žrtva, ja se odmah prepadnem, moram da priznam. Niko vas neće slađe zaklati od žrtve, a pogotovo umišljene žrtve, preventivno.
Svetlana Lukić: Napolju je sneg, ali radikali su na neki način uspeli da namirišu krv. Kako su im kame zabranjene, služe se svojim poganim jezikom. Tomislav Nikolić je predsednika Tadića nazvao ustašom, vođa radikala iz Vladičinog Hana je na svoju kuću i na svoj kafić prkosno stabio tablu sa natpisom Šilerova 2. Milorad Mirčić je Đinđića nazvao mafijašem, dakle, Milorad Mirčić, šefa odbora za bezbednost, da vas podsetim, Republike Srbije, kojeg su pre dve godine tužili novinari novosadskog Građanskog lista, jer je na konferenciji za štampu njihove novine nazvao ustaškim i prohrvatskim, a novinare koji rade u tom listu smradovima. Dve godine sudija nije zakazao početak glavnog pretresa. Međutim, srpsko pravosuđe je mnogo efikasnije kada je u pitanju tužba direktora državne televizije, Aleksandra Tijanića, protiv Biljane Kovačević-Vučo. On je tuži, kao što znate, što je objavila delove njegovih sada već slavnih tekstova. U ponedeljak u Palati pravde stotinak ljudi je došlo da posmatra suđenje, među njima su bili i predstavnici nevladinih organizacija, neki političari, među njima i Čedomir Jovanović, Vladan Batić, bio je tu i Vladimir Beba Popović. Dakle, stotinak ljudi, međutim, ni Tijanić ni sudija se nisu pojavili. Prethodnog dana je osam nevladinih organizacija napravilo jednu tribinu u Medija centru, tamo su govorili Desimir Tošić, Lejla Ruždić, Borka Pavićević, Jasmina Tešanović, Biljana Kovačević-Vučo i Miljenko Dereta.
Miljenko Dereta: Setite se za koga smo sve prikupljali potpise, za šta smo sve prikupljali potpise, vreme je da se branimo, vreme je da pređemo u jednu samoodbrambenu akciju. Uostalom, to nas je učio TV Dnevnik, ako se sećate – kada su se osvajale teritorije, to je uvek bilo u samoodbrani. Dakle, osvojićemo slobode, osvojićemo prostor ljudskih prava, a najbolje o tome može da nam govori naš uvaženi gost, ja mislim da je ogromna čast za sve nas što se pridružio na početku ove aktivnosti, gospodin Desimir Tošić.
Desimir Tošić: Ja ne znam koliko se ovde prisutni bave starom literaturom, da li čitaju stenografske beleške naših narodnih skupština, i onda ćete videti da je jezik koji vlada u Srbiji novi jezik. Možda je naš tužilac najlepši primer, genijalan izraz klevetništva i prljavštine u jeziku. Ali rodonačelnik prljave reči u našem javnom životu, političkom životu je u stvari naš slavni vojvoda od Karlobaga, koji se trenutno nalazi na lečenju u Hagu. I sad je vrlo interesantno kako je jedan čovek kao što je bio Vojislav Šešelj, izvršio jedan veliki kulturni uticaj. Nama nije potrebna Akademija nauka ili Srpska pravoslavna crkva, ali nam je potreban takav jedan čovek koji je zaista opoganio, ovo je vrlo teška reč koju upotrebljavam, opoganio javnu političku scenu.
Međutim, naš tužilac je postigao nešto što vojvoda nije uspeo, vojvoda je ostao prizeman u rečniku, međutim, naš tužilac je otišao dalje. On je očevidno darovit, mnogo darovitiji nego naš vojvoda i on je upotrebio jedan niz kleveta, prljavih napada i to je vrlo interesantno, do ove knjige koja je izašla čovek nije imao jasnu sliku šta je on govorio i šta je pisao i o kome je sve govorio i pisao. I kao što znate, iz knjige se vidi da, sem Marković Mire i nešto delimično Miloševića samog, Slobodana, svaki je čovek takoreći u Srbiji dobio po jednu klevetu, prljavštinu u tom tekstu. Ja ga potpuno razumem zašto on tuži, pošto tek sa ovom knjigom on je skinut go i možete ga videti kako izgleda sa svih strana.
Pretpostavljam da izgleda lepo kad se skine go, pošto je onako suptilan, jedan sportski tip. Ono što mene u celom pitanju muči, znate, da mi imamo premijera koji je bogomoljac, dakle, očevidno usvaja neka načela hrišćanske vere i crkve, da je taj čovek u stvari doveo ovakvog čoveka da upravlja našim medijima.
I to je sada jedna druga problematika za mene, protivurečnost između karaktera ljudi i njihovih postupanja, jer nije reč samo o tužiocu, tu je reč i o ministru pravde i o ministru policije, o ministru vera, jednom ministru kulture koji je već smenjen. Tako da vidite čudnu jednu oscilaciju u našem haosu koji postoji naravno već poslednjih 15 godina, da mi kao društvo, ja tako to posmatram, kao društvo mi smo u jednom totalnom haosu, u jednom beznađu u kome je zaista teško se snaći čak i kada živite u ovoj zemlji. Mogu da zamislim kako je onda „lako“ strancima da nas razumeju i da budu na našoj strani. Ljudi nikada ne vode računa o tome kako mi izgledamo u stranom svetu. Ja imam tu nezgodu da čitam i strane novine i moram da vam kažem, relativno se o nama piše malo ovih poslednjih godina i meseci, ali u stvari je vrlo teško pisati o zemlji u kojoj su radikali još uvek najjača stranka.
I ja dodajem tome, kad bi Hrvati imali Šešelja sa 27% biračkog tela i imali Karića sa 20%, kad bi ti Hrvati to imali, mi bismo predložili verovatno bombardovanje Hrvatske, da takva Hrvatska bude kažnjena. U stvari, mi smo jedini na Balkanu koji imamo fenomen Šešelj, Tijanić fenomen, Stojković. Ni jedna druga država toga nema ili ako se pojavi neki takav čovek, on vrlo brzo iščezne. Pretpostavite da ovakvi kakvi smo uđemo u Evropski parlament, morali bismo prvo naše psovke sve da prevedemo na strane jezike da bi bili jasniji. Mi imamo jedan problem koji dakle nije samo pitanje tužioca, nego pitanje i uopšte našeg kulturnog standarda. I moram da vam kažem, ovako prepotentno, pošto sam Srbin, a mi imamo prava na prepotenciju, takvog jezika nije bilo za poslednjih dva veka kao što je jezik koji je upotrebljavao naš tužilac.
Ja imam još jedno pitanje, ove žene koje ga poznaju mnogo bolje nego ja, ja njega ne poznajem takoreći, da li on nema neki problem ovako medicinski sa ženama, pošto je njegova usredsređenost dosta žestoka, nasuprot vojvodi od Karlobaga i drugim klevetnicima i prljavštinama, kao što je recimo predsednik Odbora za bezbednost koji je juče proglasio predsednika Republike za ustašu. Kad su ga pitali zašto, on je odgovorio – zbog toga što postupa sa Srbijom kao ustaša. Ali pitanje je ovde da li bi neko bio ljubazan od prisutnih da nam da neke podatke o ženskom problemu kod tužioca protiv Biljane Kovačević.
Lejla Ruždić: Ja poznajem Šešelja 20 godina, znala sam ga iz nekog doba kad je on bio neki disident tamo u Sarajevu i on nije uopšte bio nepristojan. Dakle, on je zaključio da ovim jezikom on može da se promoviše i da dođe do ovog stepena do koga je došao, a priznaćete, on je stvarno neslućene visine doživeo. Ta vrsta obraćanja ženama, taj govor o ženama, ta u stvari diskriminacija žena po osnovu pola i taj seksizam su potpuno nedozvoljeni. I da stvar bude još gora, time se ne služe samo Šešelj, Velja, Tijanić, time se služe i mnogi drugi, pa i neke žene. Ja moram sa vama da podelim jedno svoje takođe zgražanje, mišljenje Olje Bećković o ženama koje je dala u onom filmu koji ide u ceo svet. Moj zaključak je bio – ja i da mislim ovako, dovoljno sam pametna da to ne kažem javno. Pa, znate svi šta je rekla, da je to kokošinjac, katastrofa, govorila je o ženama na najgori način, poslala ih je u kuhinju da kuvaju, a da se ne bave javnim poslom i objašnjavala kako je to strašno kada se žene skupe, pa imaju pravo da govore. Dakle, Biljana, Borka i Sonja.
Jasmina Tešanović: Mizoginija je svuda u našem društvu, u našem jeziku, i ne samo u našem, ona je u svetskom patrijarhalnom jeziku, ona je u nama samima. Mislim da ovo uopšte ne treba tretirati kao politički obračun, mislim da treba tretirati kao nasilje. To je jedna vrsta javnog silovanja, znate, to vam je kao što se silovanje u svetu i u ratu i u miru ne koristi zbog seksa, zbog ljubavi ili nedostatka ljubavi, već zbog ponižavanja onog drugog, odnosno ženske strane. I muškarci se siluju da bi bili žene i da bi bili poniženi. Prema tome, ova vrsta jezika koju koristi Tijanić, on koristi kao nasilje i kao ponižavanje svojih neistomišljenika i svojih neprijatelja. On koristi ženske reči, zato što spada u tu kulturu mizoginije i primitivizma u kojima mi živimo.
Apsolutno treba pozdraviti što se silovanje u Hagu po prvi put tretira kao tortura, jer znate, nije to kao kad vam neko odseče ruku, nego kad hoće da te i povredi i uvredi i ponizi, to je zločin protiv čovečnosti. Ja mislim da ovu vrstu jezika mržnje zasnovane na seksizmu i mizoginiji treba tretirati kao čisto nasilje, znači ne odgovarati na ono šta on kaže da misli o nekome, jer on vrlo često može da kaže i nešto tačno, ali nije u tome poenta da će on reći nešto tačno. Kao što na suđenju Škorpionima ja neću da razmišljam da li su oni bili patriote ili izvršavali naređenja, ja ću samo da razmišljam da su ubijali na takav način da su uživali u tome.
Miljenko Dereta: Ali bih hteo ipak da se sve ne svede na rat polova, jer mislim da iza agresije koju Tijanić emituje ne stoji samo pitanje žensko-muških odnosa, nego stoje mnogo ozbiljnija politička pitanja. To je jedna mržnja prema političkoj različitosti, to je mržnja prema etničkoj različitosti. Ja imam ovde jedan citat, samo tek toliko, to nije njegov tekst, ali je deo iste stvari: Kad drolja Biljana Vučo plače za Šiptarkom Elfetom. Ta mržnja nije samo usmerena ka ženama, ona je usmerena ka svakoj različitosti. Kada vi u Kuriru imate vic na prvoj strani koji počinje sa – Emina i Fata u nestašici para odoše da se prijave u javnu kuću. I onda ide vic koji uopšte nije dalje bitan, bitna su ta imena, jer samo one traže posao u javnim kućama. Naše žene, Srpkinje, kako ih oni doživljavaju, to naravno nikad ne bi uradile.
Dakle, to što Tijanić radi, to što država zapravo radi nije pitanje muškaraca i žena, to je pitanje sistema vrednosti. Ja mislim da nema zatvorenijeg kruga i apsurdnijeg kruga od toga u koji se gospodin Tijanić s ovim tužbama zapetljao. I nažalost, i to je tema, s obzirom da ta ista država i taj isti Tijanić posredno kontrolišu sudstvo, mi ne možemo očekivati da će se suditi po zakonu, nego će se suditi po partijskom interesu. I zato je prva sledeća akcija koju je Grupa 8 pokrenula sutrašnji masovni odlazak na suđenje, prisustvo javnosti valjda može biti jedna poruka ovoj državi da baš ne može da radi šta hoće.
Biljana Kovačević – Vučo: To je neblagovremena tužba, koja je trebalo da bude odbačena, ali je ipak otvoren taj politički poligon da bi Tijanić mogao da postavi dvesta pitanja meni. To suđenje je država pretvorila u lični obračun između Tijanića i mene, a to je zapravo suđenje izdavaču, ja sam tužena kao izdavač, znači kao onaj ko je potpisao knjigu. Tu postoji ceo uređivački odbor, to nije nikakav autorski tekst moj, neki tekstovi se meni sviđaju, neki ne sviđaju, to je radio tim ljudi i ponavljam, mi nismo biografi Tijanića, niti smo fiksirani na Tijanića, nego smo hteli da pokažemo fenomen koji se u Srbiji danas dešava, da jedan čovek takvog profila, koji je u stanju ne samo da koristi taj nekulturni jezik, nego da diskvalifikuje i uništava ljude, može da bude direktor nečega što pretenduje da bude javni servis.
Mizogenija je u tome što su oni izabrali mene i to ide potpuno u sklopu sa ovim zaurlavanjem radikala na Trgu. Mislim, problem Kosova, Crne Gore, ratnog zločina, Haga, Srebrenice, Mladića i svega se sveo opet na nekoliko žena gde, ne znam, 5, 8, 20.000 radikala zaurlava, spremno da ubije. Tijanić je fenomen zbog toga što on objašnjava dno do koga je Srbija u ovom trenutku došla u jednom vrednosnom smislu. Ali nije samo Tijanić fenomen, Tijanić ne bi opstajao bez ove solidarnosti novinara. Nezavisno udruženje novinara Srbije, čiji je ovo Medija centar, nema ovde, uporno se ne oglašavaju, nema ih, neće da napadaju svog kolegu, neće da učestvuju u hajci, jer se ovo predstavlja kao hajka na njega. Nema novinara, nema. Tu postoji jedna esnafska lažna solidarnost.
To suđenje neodoljivo podseća na Šešeljevo orgijanje kada je Lilić njega tužio zato što ga je nazvao prljavim i podlim plagijatorom, što je sada već postalo opšte mesto, kao to se zna, ako je Šešelj to rekao, to je tačno. E sad, ja direktno optužujem medije, oni su saučesnici u ovome što se dešava sa Aleksandrom Tijanićem, direktno optužujem naš prijateljski list Danas, direktno optužujem B92, koji ni jednog jedinog trenutka nisu našlii za shodno da se ograde, da naprave bilo kakav komentar, da kažu – ej, Tijaniću, to što radiš nije u redu, makar na tom nivou, nema, to ne postoji. Postoji samo – zašto je ona to uradila, a nisam ja to uradila, uradila je moja organizacija protiv zaborava. Optužujem i Olju Bećković, optužujem i orgijanje radikala. Prvih pet minuta dnevnika, onog dana kada smo imali promociju knjige svedočenja Bebe Popovića, onu konferenciju za štampu, pet minuta su puštali na B92 kako radikali zaurlavaju na Trgu. To je sad ona faza – crnci nisu krivi što su crnci, ali te kurve što ih podržavaju, e one su krive, to je sad ta faza i zaurlavanje ljudi tamo i ovo ćutanje o Tijaniću, o siledžiji koji siluje, ne mene, nego celu srpsku javnost.
Desimir Tošić: Nastala je neka vrsta relativizma u traženju merila. Ja imam fiks ideju, koja je naravno čista moja imaginacija – da ste pre pet godina pitali glasače Karićeve ko je najveći lopov u Srbiji, ja mislim da bi 10% od njegovih 20% odgovorilo da je to Karić. Ja sam postavio jedno pitanje – da li Srbi vole laž i onda nisam smeo da odgovorim, nego sam našao Sašu Nenadovića i pitao ga i on mi je vrlo duhovito odgovorio, kaže – ne, Srbi ne vole laž, ali laž voli Srbe. Tako je i sa Kovačević-Vučo. Pre nekoliko dana, jedna dama, molim vas, mi je rekla – pa dobro, šta hoće ta Vučo-Kovačević. Pa kažem, ništa neće, nego je žena pisala neke stvari, sad vi možete to da prihvatite ili da kažete da je to laž. Pa nije to laž, kaže, ali šta će to nama sada.
Ja lično ne znam odmah da vam kažem, Biljana, da li su Danas i B92 to svesno uradili, ne znam je li to svesno, organizovano. Ovo je jedno podneblje koje dremucka, znate, ovo je podneblje koje nije na javi. Pazite, 50% stanovništva ne glasa, 50% stanovništva smatra da ovo blato u kome mi živimo, da to nama odgovara, da nam je dobro u tom blatu.
Borka Pavićević: Šta u stvari omogućava tu radikalsku najezdu – stvaranje straha kod naših kolega i prijatelja i sadašnjih i nekadašnjih i nezavisnih medija od toga da se ta zaraza širi dalje. Vi pravite kompromis misleći da će se taj kompromis svesti na pristojnost. Neće se svesti na pristojnost, to znamo od 91, od kad sam videla ljude u Jugoslovenskom dramskom kako prekidaju predstavu i vikanjem glumcima iz Zenice – Marš napolje. Nema više pristojnosti. To je 15 godina privikavanja na tu vrstu disputa, koji onda zahteva od vas da kada dođete na televiziju vi budete pristojni. Ja samo hoću da se priključim Biljani, da kažem da čovek više nema snage za to ili treba da ima neke obrnute snage i više da ne bude pristojan prema ljudima koji su presvukli ta odela, stavili te svilene kravate – doduše, obukli dugačke dokolenice, pa se više ne vide one dlake između sokni i ovoga – ali to ne znači da su postali Sanader.
To sam htela da kažem i htela sam da citiram jednog svog prijatelja, isto borca za ljudska prava, kad su ga pitali – ali, da li novinari imaju propusnice, čovek ih je pitao – da li je Hemingvej imao propusnicu kad je otišao u građanski rat u Španiju, da li je imao možda Marlo propusnicu kad je otišao u Kinu da piše o revoluciji. Dosta više toga – odradio sam posao i ja sam samo profesionalna. Izvinite, ali sve se u ovoj sredini svelo na tu čuvenu rečenicu – ne, ja sam samo radio svoj posao, ništa drugo. To je najodvratnija rečenica, plod režima Slobodana Miloševića, od kasirke u samoposluzi do bolničarke koja te ubija, to je ta čuvena rečenica, koja se završava tamo iza onog Ajhmanovog čina – nemam pojma, pitajte šefa, samo sam radio svoj posao. Nažalost, takav je jedan dobar deo kolega koji ne bi trebalo to da rade, novinara i glumaca i profesora.
Evo, molim vas, pre neko veče su bili glasniji profesori univerziteta, pa i jedan dekan, nego što je to bio Vučić, mislim, oni se glasnije deru. Dakle, jedan značajan broj ljudi u tome učestvuje na taj slepački način. Dakle, nije više u pitanju da li neko nešto radi svesno ili nesvesno, ipak živimo u trenutku i u vremenu u kome i nerađenje podsvesno ili susvesno ili uživanje u tom blatu zaista ne izvinjava nikog za posledice onoga što će doneti ta nesvesnost, jer vi se morate suprotstaviti nasilju, inače u njemu učestvujete. Hvala.
Miljenko Dereta: Za mene je šokantno podsećanje pre dva dana, kada sam ponovo čuo izjavu Tomislava Nikolića – Đinđić treba da se seti da je i Tito imao problema s nogom pre svoje smrti. To smo svi zaboravili, a to ne smemo da zaboravimo. Hvala.
Svetlana Lukić: Kao što ste možda pročitali u Danasu, Aleksandar Tijanić je odgovorio učesnicima ove konferencije za novinare. Kao što sam rekla, suđenje je otkazano, slučajno ili ne baš slučajno nisu se pojavili ni sudija ni gospodin Aleksandar Tijanić sa svojim advokatima, ali se pojavilo, kažem, stotinak ljudi u Palati pravde. Evo šta su posle toga rekli Biljana Kovačević-Vučo i Borka Pavićević.
Biljana Kovačević – Vučo: Tijanić je pobegao, sudija je pobegla, predsednik suda pokušava da pronađe razloge zbog čega suđenje nije održano. Sledeće suđenje je zakazano za 29. mart u 10 sati i mi očekujemo da će takođe javnost biti zainteresovana isto kao i do sada. Aleksandar Tijanić je svojim dosadašnjim ponašanjem pokazao da nije dostojan, ne da bude direktor RTS-a, nego da bude, hajde, sada da ne kvalifikujem… Znači, u tome je problem, problem je što on treba da sakrije svoju sopstvenu biografiju, a mi mu tu ne možemo pomoći. Ja sam mu zgodna meta zbog toga što to može svojim seksističkim nastupima da pretvori u nešto sasvim drugo. Ovo je obračun i sa Vladimirom Bebom Popovićem i sa njegovim svedočenjem pred specijalnim sudom, ovo je obračun i sa Čedomirom Jovanovićem, ovo je obračun i sa Zoranom Đinđićem. Ovo je obračun sa svima onima koji su svedoci svega onoga što je on izgovarao u poslednjih 15 godina i koji smatraju da takav čovek ne može da bude na čelu RTS-a.
Borka Pavićević: Izjava o iznenađenosti, tako je rekao, u sudu je rečeno. Znate šta, mi smo svi iznenađeni svime onim što se dešava, i da je Ratko Mladić u zemlji i da je Vukovar srušen i da je Sarajevo opsedano i da ima mnogo važnijih stvari u ovoj zemlji i da se ne može ne doći. Ne može, ima jedan pisac, pa njegov Hamlet kaže – biti spreman, to je sve. Ako radiš takve stvari – moraš doći! Ta vrsta ponašanja da postoje građani prvog i drugog reda, a istovremeno biti za demokratiju, to se ne može, mislim, ne može – moraš doći!
Svetlana Lukić: Slušate profesora Ljubišu Rajića.
Ljubiša Rajić: Čini mi se da u jednom delu manje sposobne političke elite i u intelektualnoj eliti i pre svega kod običnih ljudi postoji svest da su najzad stigli svi računi. Ovde su se i političari i obični ljudi u velikoj meri ponašali po načelu Čarlija Brauna iz one crtane serije – ne postoji ni jedan tako veliki problem da ne možeš pobeći od njega. I svesno su bežali od suočavanja sa problemima, a zbog toga su se i računi malkice odgađali i sada su baš stigli svi u isto vreme. Čini mi se da je ova godina godina najvećih računa, to je kao kada posle velike svadbe ili neke velike fešte u istom danu i pekar i mesar i muzika i kafana i svi ostali ispostave račune za sve što je rađeno. Izgleda još uvek postoji neki stav – mi ćemo možda ipak nekako moći iz ovoga da se izmigoljimo, a da ne moramo s time ništa da uradimo.
Bojim se da će biti tačno ono što su nam mnogi političari sa zapada govorili – 2006. godina će biti godina odlučivanja za Srbiju i Crnu Goru, i bojim se da u ovom trenutku naši političari jednostavno ne žele da reaguju, strahujući da će izgubiti glasače ili da će izgubiti neke svoje provizije i tu vuku poteze koji su po meni krajnje, krajnje besmisleni u nekim situacijama. Počev od ovoga da se vojska neće mešati u referendum u Crnoj Gori. Ovde ne postoji svest da smo mi siromašni, mi smo izgubili rat, mi smo se zakačili sa najvećim, najmoćnijim zemljama na svetu, sa najmoćnijom vojnom alijansom na svetu i mi ćemo biti kažnjeni. I u onom trenutku kada to shvatimo, mi moramo biti lukavi da izvučemo minimalnu kaznu, a ne da budemo lukavi, pa da mi njih pređemo, pa da oni budu kažnjeni. Mi to jednostavno ne možemo, ali to je strašno nepopularno reći ovde.
Osim toga, bojim se da je situacija takva da se ovi političari na desnici drastično približavaju radikalima i u želji da ostanu na vlasti bojim se da može da se dogodi da u sledećoj fazi DSS i PSS zajedno sa radikalima naprave neku stranku, jer oni su vrlo fleksibilni, kada dođe do vlasti prihvatiće bilo kakvu saradnju. Nemojmo zaboraviti da u istoj vladi sede Velimir Ilić i Miroljub Labus, a znamo šta je Velja Ilić govorio o Miroljubu Labusu kada su bili predsednički izbori i znamo šta je čak i Koštunica govorio o G17 u svoje vreme. Ipak sede u istoj vladi i lepo sarađuju zbog vlasti.
Svetlana Lukić: Kad ste sad rekli, približavanje Srpskoj radikalnoj stranci, gde vi sve to primećujete, možete li da nam date neki primer?
Ljubiša Rajić: Pa, prvo primećujem da DSS praktično ni u jednom trenutku nije kritikovao nijedan potez Srpske radikalne stranke, ni kad je reč o Hagu ni kad je reč o načinu na koji oni govore, ni kada je reč o njihovom ukupnom ponašanju, ni kada je reč o onim izjavama o Kosovu, ni kada je reč o izjavama o bilo čemu drugom. Oni jednostavno ni u jednom trenutku nisu podigli ogradu i rekli – do ovde su radikali, odavde smo mi, ove sledeće stvari koje radikali čine ne dolaze u obzir, mi to smatramo antidemokratskim i anticivilizacijskim. Oni to jednostavno neće da učine, po meni zato što se u velikoj meri u suštini poklapaju u svojim shvatanjima sa njima. Drugo, skoro ni jedna stranka ovde nije rekla ni u jednom trenutku naglas, od svih ovih malih stranaka samo još Čeda Jovanović to govori, ali i tu je bilo dosta propusta – ova zemlja dobija ove račune sada, zato što su ih socijalisti i radikali i JUL-ovci pravili.
Pre nego što bude potpuno jasno da su za sve loše što se ovde dešava pre svega oni krivi, neće se ni promeniti atmosfera u narodu. To bi Koštunica mogao da kaže, kada bi Koštunica to rekao to bi odjeknulo mnogo više, kao što je jedino Nikson mogao u svoje vreme da ode u Kinu i da uspostavi diplomatske odnose, jer je bio toliko reakcionaran da mu niko nije mogao zameriti što očijuka sa komunistima. Tako je i Koštunica toliko reakcionaran da mu niko neće moći zameriti da nije dovoljno nacionalan, ali on očevidno neće tako nešto da učini. I mislim da su to te dve ključne stvari: ne kazati ko je kriv za ovo i ne pokazati jasnu graničnu liniju prema onima koji su ipak najgora stranka u ovoj državi. Ove sitnije, ja ih rado zovem zločinačke, stranke, kao što je bila Stranka srpskog jedinstva, stranka Mirka Jovića, sa njihovim vojnim odredima ili tačnije rečeno pljačkaškim bandama, oni ne igraju više nikakvu ulogu, ali oni će i dalje isporučivati, kada je potrebno, nekog za neku specijalnu jedinicu, paravojnu grupu ili da likvidiraju nekog na ulici ili da potpomognu neku bandu, ali je činjenica da ovih nekoliko najvećih, najkonzervativnijih stranaka kao što je DSS, kao što je Nova Srbija, oni jednostavno neće da se ograde ni od takve prošlosti kakva je bila, ni od onih koji i danas pokušavaju Srbiju u to da vrate.
Koštunica se drži politike da ni o čemu ne daje izjave, onda neko izađe, ko je ono bio, Bakarac ili neko drugi, i rekao – predsednik vlade bar dva puta nedeljno nešto kaže, bar dva puta nedeljno kaže sigurno nekome dobar dan ili dobro jutro ili da li vam je prijala ova kafa ili slično, ali on ne kaže nijednu ključnu političku stvar. To je kao kada Srpska pravoslavna crkva kritikuje nas koji kritikujemo pravoslavnu crkvu da je mi stalno kritikujemo zašto kaže nešto ili radi nešto. Da, mi to činimo i zahtevamo od nje da radi suprotno od onoga što radi i da kaže suprotno od onoga što kaže, onda je više nećemo kritikovati, jer će onda najzad da se uključi u savremeno društvo. To isto važi i za Koštunicu, on kad govori nešto javno govori uglavnom irelevantne stvari sa kojima se bilo ko može složiti ili ne složiti, jer nemaju sadržaj pa se prema njima možemo odnositi kao prema vodi – nema ukusa, nema mirisa. Ali on nikada ne kaže jasno neke stvari, neće da zauzme jasan stav i da kaže – ovo je ovako i mi se držimo toga, nego gleda da vozi slalom sve vreme.
I to je taj problem, što čak i u ovoj jako zategnutoj situaciji on neće da kaže ono što mora da kaže: 1999. vlada Slobodana Miloševića je potpisala kapitulaciju, taj ugovor iz Kumanova jeste kapitulacija vojne sile jedne države pred nadmoćnijom stranom vojnom silom. Na teritoriju Kosova su ušle jedinice stranih država, ta teritorija je rezolucijom Ujedinjenih nacija izuzeta iz pravnog sistema Srbije i Srbija dole nema nikakve nadležnosti ni u čemu, sem što jedno 20.000 bivših činovnika prima platu da bi bili Srbi – koji načelnik kosovskog okruga, koji direktor, upravnik poreske službe u Prizrenu ili katastarskog odeljenja u Prištini. Dvadesetak hiljada ljudi prima platu zato što su Srbi, koji su nekada živeli na Kosovu i radili nešto. Oni se dole neće vratiti, neće se vratiti na te položaje, to je potpuno jasno. Kosovo jeste izuzeto, možda smo mogli nešto da učinimo da su Milošević i mnogi drugi 6. oktobra isporučeni, imali bismo good will pa bi mogli to da iskoristimo.
Ima mnogo razloga zbog kojih neko može da štiti Mladića ili bilo koga drugog, od ekonomskih, preko vojne solidarnosti, do straha šta će on sve da ispriča i koga će sve da povuče sa sobom kad bude padao, pa do obične gluposti. Ali svakim danom odgađanja toga da se kaže – Kosovo jeste de facto izuzeto i sad je samo pitanje kada će i de jure biti izuzeto iz Srbije, po načelu da onaj ko je pobedio u ratu odlučuje šta će biti sa pobeđenim, a mi jesmo pobeđeni. I to će se dogoditi ove godine, a to Koštunica neće da kaže, a kad bi to rekao onda bi možda ljudi bili spremni da se malo drugačije ponašaju. I onda radikali ne bi mogli da se deru da je Kosovo okupirano, ono jeste okupirano, šta sada ima da ga proglašavamo okupiranim.
I u krajnjoj liniji, potpuno je irelevantno, Kosovo neće biti deo Srbije zato što su velike sile odlučile da ne bude deo Srbije. Neće Rusija da kvari odnose sa zapadom zbog nekog Kosova, baš njih briga za Kosovo. O tome ovde neće da govore, kad neko o tome progovori onda bude napadnut i onda prepuste radikalima da optužuju ljude da su izdajnici, ustaše. Pri tome, da završim, Koštunica mora jedanput, a neće to hteti da učini, da izađe i da kaže – radikali su učestvovali u vladi koja je potpisala kapitulaciju. Osim toga, Koštunica bi morao da prozove radikale i sve druge koji se busaju u ratničke grudi i pita – hoćeš ti sa puškom da odeš dole, evo, idite u prvom redu, nema problema, mi ćemo da krenemo za vama, pretpostavljam da će četiri radikalske brigade da budu u prvoj borbenoj liniji da nasrnu na NATO-vske tenkove ili na UČK ili kako će se već ta vojska sada zvati. E, onda mislim da bi mnogi radikali rekli da bi bilo lepo da neko drugi u njihovo ime ratuje, kao što se i inače događalo, jer ja sumnjam da bi Toma Nikolić to sada prihvatio. Lako je bilo otići u Antin, a sumnjam da bi sada on ili bilo ko od njih, Vučić, uzeo pušku i uniformu i krenuo dole da ratuje, za to su se suviše uparložili ovde u gradu, suviše lepo žive u Beogradu da bi sad pristali da žrtvuju nešto zbog toga, kao i većina radikala.
Svetlana Lukić: Zanimljiva je ova sednica skupštine gde su se pojavili svi, znači i Koštunica i Tadić, sve je bilo tako jednoglasno.
Ljubiša Rajić: Ma, sve to mene podseća na skupove Jehovinih svedoka ili drugih novoprosvetljenih i preobraćenih vernika koji veruju u jednu fantazmagoriju. Oni su se skupili, dogovorili se da oni zdrušno veruju u vrednost tašmajdanske magle i sličnih stvari i otpevali su jednu pesmu kako smo mi lepo jedinstveni i sada ćemo mi – šta ćete vi, ko će s kim šta da učini? Na koje ćete pravo da se pozovete? Oni bi stalno voleli – ako možemo da se pozovemo na pravo onda kada je u našu korist, ali da se ne pozovemo na pravo kada nije u našu korist. Prvo, to ne funkcioniše tako, a drugo, najzad će morati da počnu da žive u realnom svetu. U tom realnom svetu ne odlučuje međunarodno pravo, ono modifikuje odluke, ali odluke su zasnovane na ekonomskoj, političkoj i vojnoj moći i tu Srbija nema skoro ništa s čime može da istupi.
Srbija bi mogla da se pozove na pravo, međunarodno i bilo kakvo drugo, kada bi ga sama primenjivala. Dakle, uhapsi i isporuči još 20-30 ili koliko ih traže iz Haga, sasvim je svejedno, izvedi na sud ovde ceo JSO, izvedi ovde na sud SAJ, izvedi ovde na sud polovinu generala koji su u to vreme sedeli u vojsci. Izvedi ovde Milovana Bojića na sud i sve druge, Ratka Markovića, sve one koji su učestvovali u tome i onda ćeš reći – mi smo izveli na sud sve one za koje postoji opravdana sumnja da su počinili nešto, sudićemo im na jedan pravedan način, učinite sad i vi to isto.
Optužba jeste grozna, ja nisam pravnik i ne znam kako se u međunarodnom pravu definiše, ako se uopšte eksplicitno definiše koji uslovi moraju biti ispunjeni da se jedan skup postupaka može klasifikovati kao genocid. Ali je činjenica da su ljudi ubijeni i to potpuno bezveze, iz osvete, iz besa, iz opakosti, sasvim je svejedno šta su bili razlozi, bili su to nevini ljudi, civili. Kada je srušena Ferhadija u Banjaluci, to je jednostavno najelementarnije divljaštvo istog ranga kao kad je HVO srušio most u Mostaru. Meni mnogo više smeta što u našoj političkoj eliti ne postoji spremnost da čovek osudi takve zločine, da kaže jednostavno – to je nešto što se ne sme činiti. Ako ništa drugo, ono bar da sačuvamo našu elementarnu čast, ali je problem u tome što su ovde ipak mnogi učestvovali i onda nisu voljni da kažu – u redu, sada ćemo da progutamo jednu zelenu žabu priznanja da smo učinili nešto loše, a to će biti dobro za celu ovu državu i njene građane kroz 10 i 15 godina. Takve političare mi jednostavno nemamo i zato neće čak ni zločin da osude.
Osim toga, postoji jedna još uvek jaka rodopska ili plemenska svest na teritoriji Balkana – zločini koje mi činimo nisu zločini, jer ih činimo prema drugima, oni drugi koji ih čine prema nama, oni čine zločin, jer ih čine prema nama. Ne postoji svest o tome da je zločin po sebi nešto loše, nego se rado razvrstava na opravdani i neopravdani i to je opet jedna duga hrišćanska tradicija, možda najživlja unutar katoličke crkve, ali sada strašno obnovljena i unutar pravoslavne crkve, o pravednom i nepravednom ratu, o dobru i zlu, dobro je na našoj strani jer smo mi pravedni, zlo je na drugoj strani jer su oni nepravedni. Mi se stalno vrtimo negde unutar tog kruga prilično rodovskog shvatanja stvari i izmičemo se iz onoga što je danas realno odnos moći u svetu, pa veliki, strašno veliki mogu da počine zločin zato što su strašno veliki i da ne budu kažnjeni.
Irak i Avganistan jesu grandiozni zločini i niko nije izveo na sud Suharta zbog ubijenih pola miliona pre svega Kineza i niko još nije izveo nikog na sud zbog rata u Darfuru, gde su isto tako jezive količine ljudi ubijene. Ali u krajnjoj liniji, ne vredi se pozivati na to, onda čovek zvuči kao Kosta Čavoški – i drugi ubijaju, pa što njih ne ganjaju. Ja bih mnogo voleo da ovde neko zarad nas i naše budućnosti kaže – jeste, to je počinjeno, jer postoji jedno glupo uverenje, ti zločinci će nastaviti samo nekog drugog da ubijaju, da kradu samo od nekog drugog. To je ona ideja o poštenom lopovu koji krade samo od drugih, a nikad od svojih. E, pa ja još nisam sreo nijednog poštenog lopova koji neće da ukrade i od svojih sugrađana kada više nema drugih. To je kao ideja – naši će džeparoši da kradu samo od nemačkih turista, a nikad ni od jednog Srbina zato što su etnički sentimentalni. Pa, nisu, nisu ni zločinci, on je juče ubijao muslimane ili Albance, iza toga će mirno i Srbe da ubija zato što je prosto ubica prvenstveno, pa iza toga i Srbin, a to što je Srbin koristi kao opravdanje da ne bude kažnjen ako ubije nekoga ko nije Srbin.
Svetlana Lukić: Praktično su sada odbrojani dani za isporučivanje Ratka Mladića.
Ljubiša Rajić: Dani su suštinski odavno odbrojani, sad su samo stavili rok za te „n“ dane, pokazali su neverovatnu količinu dobre volje i nije čak ni to strašno što su nam ti dani odbrojani, nego što je nam je odbrojana, a sada već i možda ukinuta, mogućnost da tražimo da neko bude kažnjen za zločine koji su činjeni prema Srbima bilo gde, jer će se stalno vraćati na to – mi vas 10 godina jurimo za jednog ili dvoje ljudi, nemate pravo od nas ništa da tražite. I uvešće sankcije, na ovaj ili onaj način, kao što su ih i ranije uvodili, a zadržaće onaj deo koji postoji, to je privatizacija privrede. Dokle god se ratni plen ne podeli, rat nije završen, sad se obavlja ta podela ratnog plena i dok smo mi pod političkim pritiskom s jedne strane, vidi se koliko se privatizacija ubrzava s druge strane i vide se svi ti skandali unutar privatizacije, koliko kome šta i kako prodaje. Tako da mislim da u ovom trenutku nama praktično ne ostaje nikakav manevarski prostor, ne možemo nigde da krenemo, a u krajnjoj liniji, da budem iskren, izgleda mi malo svejedno i da li ga imamo ili nemamo, mi i onako i ovako nemamo vladu koja bi umela da iskoristi ni fudbalsko igralište manevarskog prostora.
Ipak tu vladu čine, bar sa jednom polovinom, potpuno nesposobni ljudi za posao koji obavljaju, tako da na kraju, možda i jeste svejedno. Naš je voz prilično davno otišao, mi sad možda možemo da uhvatimo neku dresinu i da se klackamo za drugima. Jutros sam čuo na vestima da je Velika Britanija ukinula vize za hrvatske državljane, to je indikator koji je izuzetno jak. To znači da prosto druge tretiraju kao neku sasvim drugačiju kategoriju, a mi ćemo verovatno ovde da se vratimo na pozicije Koste Čavoškog, da zarad pristojnih prihoda, više nego pristojnih, na Pravnom fakultetu i drugde razmatra da li je to pravedno ili nepravedno, pri čemu ga neće zanimati, kao ni mnoge druge slične, da li je nešto što mi pak činimo pravedno ili nepravedno. Mislim da smo ušli u jedan koloplet iz koga ćemo se vrlo teško u ovom trenutku ispetljati i kad razgovaram s mladim ljudima imam utisak da je većini njih svega ovoga toliko dosta da oni gledaju kako mogu odavde samo što pre da odu.
Odgovorno tvrdim, budućnost je sedela, sedi i uvek će sedeti u školskim klupama, ako ti mladi odu onda je sasvim svejedno da li ćemo biti priznati, nepriznati, da li će ovo biti ovako ili onako, onda ovde nema nikakve budućnosti.
Oni jednostavno to mogu da čine zato što znaju da neće, pod jedan, biti kažnjeni na izborima, neće ljudi manje glasati za njih zato što su takvi. Drugo, ovo društvo je dovoljno patrijarhalno da smatra da vlast ima pravo da radi takve stvari, kao što otac ima pravo da ošamari dete ili ženu, tako i predsednik vlade ima pravo malo da šamara stanovništvo ili novinare ili bilo kog drugog. I u prethodnoj vladi je, nažalost, bilo takvih postupaka i takvih ljudi. Smederevska železara je prodata US Steal-u, a da u stvari ne znamo tačno kako je to bilo. Aleksandar Karađorđević je ovde doveden, a da nikada nije objavljena nikakva zvanična odluka o tome, nikada nije podneo zahtev za dobijanje državljanstva, nisam video nikakvu zvaničnu odluku da mu se dodeli Beli dvor, nigde nisam video zvaničnu odluku da vojska čuva stražu onde i da ga opslužuje, iz kojih se sredstava to plaća.
Stalno imamo nešto što nije legalno i ovoga puta imamo predsednika vlade koji se najčešće kune u legalnost, ali ne vidim da je nešto preterano sprovodi, ne onaj deo koji bi učinio rad državnih organa otvorenim i jasnim za obično stanovništvo. Ali naša sredina jeste takva, mi ovde prihvatamo veliku količinu grubosti. Ja skoro svakodnevno srećem ljude koji kažu – ipak treba decu pomalo tući, i koji kažu i ženu treba ponekad lupiti da zna gde joj je mesto. Moj je najgori strah od toga da ovde ne postoji politička volja da se sredi država, a drugi moj najveći strah je ta želja mladih da odu odavde. Neću nikad da zaboravim repliku jedne devojke koja je pitala šta je to nenormalno kod nje, jer nju stalno njene drugarice guraju da nađe nekog tipa s parama, da je malo sponzoriše, a ona to ne želi, ona želi nekog muškarca kojeg će ona voleti i koji će voleti nju. Dakle, ona postavlja pitanja da li je ona normalna kada ona želi samo da bude obična devojka koja nekog voli i koju neko voli. I to je taj raskorak koji veoma mnogo mladih ljudi gura u neku vrstu praznog prostora u kome nisu u stanju da se snađu, s tim što nisu oni krivi za to.
Ne prave mladi sistem vrednosti u ovom društvu, nego pravi moja generacija, mi koji smo sada u 50-im ili 60-im godinama nismo napravili taj sistem vrednosti. Tačnije rečeno, oni među nama koji su imali vlast da dominiraju javnim životom, medijima i obrazovanjem pre svega, i kroz to stvorili ovakvu atmosferu, zato toliki broj mladih može da se divi ratnim zločincima ili profiterima ili kriminalcima, a to ne bi smelo, ne bi smelo da bude više od 4-5% ljudi koji se tome dive.
Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor Ljubiša Rajić. Danas je 3. mart, istorijski dan, obratiće nam se glavom i bradom predsednik vlade, Vojislav Koštunica. On će za devet dana ujutru, sabajle kad nikog nema, položiti venac na mestu gde je pre tri godine streljan Zoran Đinđić, onda će onako nervozno rukom da namesti onu traku na vencu. A Helsinški odbor za ljudska prava, to smo vam rekli još prošli put, a vidim da ste i saznali sudeći po PodForumu i po pitanjima koja ste tamo slali i komentarima, dakle, da je Helsinški odbor izdao knjigu koja sadrži svedočenja Vladimira Bebe Popovića pred specijalnim sudom. U petak je održana promocija te knjige, koliko ja znam jedini opširniji izveštaj sa ove promocije bio je na Studiju B. Ljiljana Čolić, Koštuničin omiljeni ministar prosvete, odnosno ministarka prosvete, a sada predsednica Upravnog odbora Studija B je oštro kritikovala emitovanje tog izveštaja. Za kraj Peščanika, evo šta su na promociji ove knjige rekli Miljenko Dereta, Žarko Korać, Sonja Biserko.
Sonja Biserko: Dozvolite samo da vas ovom prilikom podsetim na neke okolnosti koje smatramo važnim za razumevanje konteksta u kome se brutalno ubistvo prvog demokratski izabranog premijera Zorana Đinđića desilo. Naime, na današnji dan pre tri godine oslobođen je iz pritvora trgovački putnik Dejan Milenković – Bagzi. Dva dana pre toga Bagzi je kao saučesnik zavere za atentat na Đinđića priveden u policiju nakon što je na autoputu kod hale Limes kamionom pokušao da zaustavi kolonu vozila u kojoj se nalazio premijer Đinđić. Iako se odmah znalo da je u pitanju pokušaj atentata, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima on je oslobođen.
Vojislav Koštunica: Znamo da je određen pritvor nekome ko je možda pokušao atentat, jednostavno zato što nije imao dozvoljene papire, zbog falsifikata i tako dalje. S druge strane, saznajemo da se radi o licu koje ima kriminalnu prošlost, a pritom nije osuđivan. Hajde da zastanemo malo samo na ovoj poslednjoj stvari, dakle, imate pojedinca za koga vam policija kaže da ima kriminalni dosije, a nije ni jedanput osuđen.
Sonja Biserko: Tih dana je zauvek nestala SR Jugoslavija, a na osnovu toga prestao je da postoji dotadašnji Vrhovni savet odbrane na čijem čelu je bio Vojislav Koštunica. Takođe podsećamo da je Aci Tomiću, dotadašnjem šefu KOS-a, posledično tada prestala ta funkcija. Mediji stvaraju nepodnošljivu atmosferu linča premijera Đinđića, među kojima prednjači list Identitet, koga su finansirali pripadnici zemunskog klana. Informacijama koje je plasirao u javnost bio je u stvari produžena ruka obaveštajnih struktura. Naslovi – Đinđić meta slobodnog strelca, Haški Srbi naručili atentat, objavjen je na naslovnoj strani Identiteta 11. marta 2003.
Vojislav Šešelj: Ološ će morati na dno duboke i mutne reke gde mu je mesto. Đinđić pobeže u Frankfurt, njegov Bagzi na Đinđića naleteo kamionom, pa misli Zoran Đinđić da može 12 godina da intenzivno posluje sa mafijom, a sad po nalogu Amerikanaca tako jednostavno da otpiše mafiju. E, ne može, Zoran Đinđić mora da podeli sudbinu sa svojim mafijašima, sa svojim Surčincima, sa svojim Bagzijem, jer Zoran Đinđić je isto što i Bagzi.
Tomislav Nikolić: Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.
Žarko Korać: Kao što znate, vlast je u samom početku pokušala da opstruiše ovaj proces, od toga da je predlagala ukidanje Specijalnog odeljenja Okružnog suda ili specijalnog suda kako se zove, do čitavog niza drugih stvari, šaljući pripadnike Jedinice za specijalne operacije tamo sa majicama da demonstriraju, ali se pokazalo da se proces ne može opstruirati, velikim delom zahvaljujući onoj malobrojnoj, ali hrabroj građanskoj, demokratskoj Srbiji koja se tome suprotstavila. Sada smo u novoj fazi, u fazi marginalizacije toga procesa i potpuno je očigledno da ni vlast, ni oni koji su joj bliski ne žele o tom procesu da govore, ako ništa drugo, iz gotovo trivijalnog razloga, što bi mnogi od njih morali biti najneposredniji predmet jednog šireg procesa, koji ne bi bio naravno vezan samo za ono što je samo ubistvo i njegova organizacija, nego ono što je bio politički, pa i moralni kontekst tog događaja. A ovakva svedočenja otvaraju nešto što nije samo za istoriju, nego možda i za neko drugo suđenje, ko su bili politički saučesnici i inspiratori toga ubistva. Za današnju Srbiju nemoguće je da ode u ovom trenutku zaista dalje od suđenja neposrednim izvršiocima i organizatorima, ali ovakva svedočenja, ovakvi dokumenti služiće ne samo istoriji, nego možda i nama savremenicima da otvorimo jednoga dana jedan drugi proces i da pokažemo nešto malo više od moralne odgovornosti za ovo ubistvo, činjenicu da su ipak u pripremi tog ubistva učestvovali neki ljudi koji su, paradoksalno, danas amnestirani.
Miljenko Dereta: Završiću sa jednim citatom iz ove knjiga koja mi se čini da govori, najbolje odslikava taj jedan paradoks u kome se nalazio premijer Đinđić, koji je naprosto u jednom trenutku, i mi svi to znamo, prešao tu granicu i rešio da se samožrtvuje. Dakle, to je jedan citat u kome on kada sazna da je ipak to bio pokušaj atentata sa Bagzijem kaže – jao, nemoj sada da bude atentat, jer opet narednih 15 dana u Srbiji nema ekonomije, nema politike, nema privrede, nego 15 dana Đinđića, ko će da ga ubije, kriminal, cigare i tako dalje. I danas, tri godine posle, ponovo nema politike, nema privrede, nema ničega, nego se opet bavimo temama koje nas ne vode nigde drugde, nego nas zadržavaju u tom paklu, koji gospodin Beba Popović odslikava.
Svetlana Lukić: Slušate Mariju Obradović, koja ispred Helsinškog odbora prati suđenje za ubistvo premijera Đinđića.
Marija Obradović: Analizirali smo na koji način se aktuelna vlada odnosi prema akterima postupka, prema postojanju uopšte specijalnog suda, zatim prema specijalnom tužiocu, prema optužnici, prema predsedniku veća i došli smo do vrlo interesantnih podataka. Verovatno vam je svima poznata jedna od prvih konferencija za štampu, koju je dao aktuelni ministar pravde Zoran Stojković, koji je pričao o specijalnom sudu i tu je rekao tri ključne stvari. Prva stvar jeste da on ne priznaje specijalizaciju za organizovani kriminal, kasnije je stao na stanovište da svi sudovi u Srbiji treba da sude za organizovani kriminal, za to uopšte ne treba da postoji specijalizacija, pa prema tome je i ovakva institucija specijalnog suda potpuno nepotrebna. Druga stvar, da se u stvari to i organizovalo samo da bi te sudije i tužioci koji tu postoje uzeli tri puta veće plate, a to jako uznemirava njihove kolege, koji su inače slabog materijalnog stanja.
I treća stvar, koja je vrlo bitna, jeste ta da će doneti čitav set zakona kojim će revidirati uopšte postojanje tih specijalnih odeljenja. On je kasnije demantovao da je to rekao u više navrata, tvrdeći kako ga mediji nisu dobro interpretirali i tako dalje, no, bilo kako bilo, to je prosto bila odaslata poruka i to je dalo vetar u jedra mnogim akterima koji su se priključili prosto toj jednoj ogromnoj kampanji protiv specijalnog suda, pa ćete onda u novinama pronaći izjave otprilike kako je to specijalno odeljenje u stvari samo jedna politička institucija koja je produkt Sablje – pošto je inače Sablja po njima bila ništa drugo nego jedan obračun sa političkim neistomišljenicima – i da taj sud kao takav treba ukinuti. Kakve je to implikacije imalo na glavni pretres znaju oni koji su prisustvovali glavnom pretresu i verovatno se sećaju da u početku, skoro dva dana, sudija Marko Kljajević uopšte nije mogao da započne glavni pretres zbog salve različitih prigovora, žalbi, pritužbi advokata odbrane. Dan i po on dakle nije mogao da započne sa tim glavnim postupkom, jer verovatno su ljudi očekivali da samo što nije ukinuto to specijalno odeljenje i prosto, eto, to je prilika da se na taj način postupak opstruira. O tome je pričala i Maja Kovačević-Tomić koja je u jednom momentu rekla – posle je Stojković dolazio u specijalni sud i pokušao da objasni kako on to nije tako mislio, no, ona je rekla – to je moglo napraviti nesagledive posledice za sam postupak, jer što kaže Maja, sudilo se svima, dakle, sudilo se zaštićenim svedocima, sudilo se sudiji, sudilo se tužiocu, svima se sudilo, samo se nije sudilo onima kojima treba da se sudi, dakle, okrivljenima.
Interesantan je i odnos prema optužnici, vrlo je interesantna bila izjava Dragana Jočića o tome, dakle, postupak je u toku, on traje i Dragan Jočić onda izjavljuje kako će MUP Srbije preduzeti istragu pored toga, jer on smatra da ta optužnica u stvari nije dobra i da treba prava istraga da se sprovede oko toga. Onda se na celu tu priču nadovezao Miroslav Milošević, načelnik Uprave javne bezbednosti, koji je izjavio onu čuvenu frazu kako je optužnica na staklenim nogama. U isto vreme vi imate jednu neverovatnu situaciju u medijima gde se kroz medije jednostavno dozvoljava da se pojave bukvalno svi dokazi koji treba tek da budu izvedeni na glavnom pretresu. Zatim, imate tu situaciju sa Jovanom Prijićem, ja mislim da je to čovek koji je verovatno jedan od najsatanizovanijih i kroz medije, nema toga koji se nije javio i koji ga nije zakačio. Recimo, priča na koji način je došao tu, kako je postavljen, kakav je njegov neki politički background, do toga kada će biti smenjen, pa to je bilo neprestano, da li će biti smenjen u martu ili će biti smenjen u julu. Dakle, jedan neprestani, užasni pritisak na Prijića do onoga, ja mislim da je Dejan Anastasijević došao do tog podatka, da je MUP izdao jednu internu naredbu da gde god se Prijić pojavi, dakle, kad priđe nekim prostorijama MUP-a, da su oni na prijavnici dužni da obaveste Jočića i Miloševića ako se takvo lice pojavi.
Onda vam je potpuno jasno kakav odnos izvršna vlast ima prema tom specijalnom sudu.
I Marko Kljajević je bio u velikoj meri, predsednik sudskog veća, izložen užasnim pritiscima. Otprilike negde paralelno, dok se vodila ta početna kampanja, vi imate u medijima niz napisa o tome kako je on u stvari pripadnik surčinsko-zemunskog klana. Pojavljuje se nekakva knjiga Milene Arežine, bivše sudije, predsednice Trgovinskog suda, Noć izdaje, dan prevare, gde ona njega direktno okrivljuje kako se pojavio sa pripadnicima zemunskog klana i kako su uleteli u sud i njoj ne znam šta oduzeli. Postoji, dakle, taj snažan pritisak kroz medije na Marka Kljajevića, do toga da grupa advokata koja je branila okrivljene podnosi krivičnu prijavu usred postupka protiv Marka Kljajevića kao pripadnika surčinsko-zemunskog klana.
Nedavno je MUP Srbije objavio kako devet sudija tog specijalnog odeljenja, koji inače imaju tu neku policijsku zaštitu, strašno puno troše, kao benzin, i puno se vozikaju tim kolima, velike pare idu na mobilne telefone službene, oni prosto ne znaju kako će to da izdrže, zato da bi nekoliko dana nakon toga Marku Kljajeviću bilo ukinuto to neko specijalno blindirano vozilo, da bi mu bila dodeljena druga potpuno pratnja i valjda su mu oduzeli i mobilnii telefon. Dakle, to su sve neki pokazatelji kako i na koji način se vrši vrlo perfidna opstrukcija postupka.
Neko je ovde već pomenuo one grupe ljudi koje se pojavljuju odjednom u sudnici sa majicama vukova sa razjapljenim čeljustima. Onda imate napad na sestru pokojnog premijera Đinđića, onda imate ubistvo jednog od glavnih svedoka, koji je ubijen u vreme dok teče postupak, to je čovek koji je napravio pozitivnu identifikaciju jednog od učinilaca. Dalje, šta se dešava, dešava se to da je smenjen Jovan Prijić i postavljen je naravno novi specijalni tužilac, do toga da je glavni zastupnik optužbe, Milan Radovanović, okrivljen i uhapšen. Zatim imate Nebojšu Maraša, koji isto tako odjednom prelazi u advokate. Dakle, to je čitav niz nekih stvari koje prate ovaj sudski postupak, dakle, stvarno prosto je neverovatno.
Recimo, različite teorije zavere koje se sad tu provlače po novinama o tome zašto je Đinđić ubijen. Pored kriminalne pozadine tog ubistva, tu se pojavljuje sad i umešanost različitih obaveštajnih službi stranih, to je specijalitet ovih advokata odbrane, tu se umešala engleska obaveštajna služba. Sad, zašto je umešana, pa tu su vam različite teorije. Aleksandar Tijanić je otprilike dao odgovor – zato što je Đinđić postao Srbin pred smrt, kada je odlučio da reši pitanje Kosova – do nekih stvarno neverovatnih teorija, kao što je da je Đinđić bio brana uspostavljanju drugog Habsburškog carstva i prosto takvih nekih neverovatnih tekstova koji se pojavljuju u novinama.
Čitava medijska podloga odslikava jednu društveno političku situaciju u kojoj se odvija proces za ubistvo Đinđića i stvarno će biti jako, jako teško dovesti to do kraja, to je moje lično mišljenje.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, zahvaljuju vam se na pažnji Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.
Emisija Peščanik, 03.03.2006.
Peščanik.net, 03.03.2006.
