Radio emisija 22.09.2006, govore: Miroslav Prokopijević, Žarko Korać, Vojin Dimitrijević i Ivan Kuzminović.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Još uvek u novinama, mislim tu na Politiku i Novosti, vidim da su se pridružile i moje drage novine kao što je Danas – traju feljtoni o Hilandaru. To su u stvari odjeci i reagovanja na onu Koštuničinu posetu Hilandaru. Dakle, Koštunica je tamo bio sa svojim dream timom, tamo su bili Amfilohije Radović, Dragan Jočić, Velja Ilić i Matija Bećković. Nedostajali su samo Kusturica i Dijego Armando Maradona.
Dakle, tim feljtonima u novinama u kojima se naši novinari dive svakom čokotu vinove loze oca Pantelejmona, dive se blagom monaškom osmehu oca Dionisija, u kojoj u svakoj izgoreloj gredi vide Duh sveti, završava se, u stvari, na neki način kukumavčenje za Kosovom i prelazi se na konstruktivniji način odbrane Kosova – piše se, naime, preambula. Izdvajaju se milioni za referendum, kampanja počinje i tek će biti jao svakome ko ne bude osećao istinu da je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda.
Predsednik kosovskog parlamenta Kolj Beriša je, čuli ste, zapretio da će doći do masovne pobune Albanaca ako Kosovo ubrzo ne dobije nezavisnost. Ovakva pretnja silom, to jest novim 17. martom jeste odvratna, ali izgleda da ovde svako preti onime što ima. Mi pretimo preambulom, jer nemamo ništa oštrije. Pozivamo se na međunarodno pravo samo zato što su nam Migovi zarđali, a vojska se raspala. Mi nismo raskovali oklope svoje na srpove, a mačeve na raonike, jer smo veliki hrišćani, nego smo na to naterani posle kapitulacije 99. godine.
Veliki brat će nas uskoro pozvati u kabinu da zaokružimo – da. U međuvremenu ko sme da pita zašto, recimo, u dopuni zakonika o krivičnom postupku piše da BIA sme da ulazi u naše stanove i postavlja kamere i prisluškivače! Ko sme da pita zašto vlada predlaže da se po hitnom postupku donese zakon o amnestiji, kojim je predviđeno smanjenje kazne zatvorenicima za jednu četvrtinu! Ko sme da pita šta to Dinkić namerava da radi sa našim novcem, ko uopšte kontroliše tog nekontrolisanog finansijskog maga i nadasve poštenog i dobrog čoveka i demokratu? Pred nama su meseci jednoobrazne medijske buke, kojoj će biti sve opasnije suprotstaviti se. Čik zucni nešto nepropisano o Kosovu – ima živog da te pojedu.
Sigurno mi sve izgleda ovako crno jer imam temperaturu i prestala sam da pušim, verujte mi to je očajna kombinacija, nemojte nikad to da probate. I zbog toga jedino neku logiku imaju ove vesti iz sveta. Ima logike da je Hugo Čavez sa knjigom Noama Čomskog u ruci objašnjavao članovima Saveta bezbednosti kako govornica za kojom trenutno stoji zaudara na sumpor od prethodnog govornika, a prethodni govornik je sotona Džordž Buš.
Neverovatan je i spisak zahteva mađarskih demonstranata. Prvi zahtev – ostavka vlade, drugi zahtev – ostavka premijera, treći zahtev – da se FK Ferenc Varoš vrati iz druge u prvu ligu. Tako su preneli naši mediji. Međutim, Miroslav Prokopijević ima sasvim, sasvim drugačije racionalno objašnjenje onoga što se dešava u Mađarskoj, pred mađarskim parlamentom, a ima i mišljenje o novoj investicionoj politici Mlađana Dinkića, samo nema gde da ga saopšti. Može u ovakvim emisijama kao što je Peščanik, jer državna televizija ima svoje viđenje javne rasprave o Kosovu, a i o investicionom planu Mlađana Dinkića. O njemu su razgovarali pre neko veče na televiziji Antonić i Dinkić i lepo su se složili da je sve u najboljem redu. Miroslav Prokopijević ima nešto drugačije mišljenje. Najpre Mađarska.
Miroslav Prokopijević: Pa nije moralo da se desi u Mađarskoj, moglo je i negde drugde, gde je ostalo dovoljno socijalizma, ali desilo se tu i što je krajnje zanimljivo, to je praćeno strahovitom neprijatnošću, prvo kod suseda koji pate od istog sindroma, drugo, u Evropskoj uniji, MMF-u, Svetskoj banci, koji su Mađarsku 15 godina proglašavali success story, uspešnom pričom. Ono što je još zanimljivo jeste da ovde nismo dobili objašnjenje kako su demonstracije počele. A počele su tako što su demonstranti čekićima i dletima razvaljivali spomenik ruskim borcima oslobodiocima iz Drugog svetskog rata, pa su tek onda otišli na televiziju i tako dalje.
Dakle, u ovom događaju postoji jedna istorijska vertikala. Uskoro će se navršiti 50 godina od te 56, kada je Mađarska probala da zbaci Ruse i komunizam i nije uspela u tome. Ovde kod nas bar jedan deo snaga pokušava to da uradi. Ja mislim da kucaju na tačna vrata, ali na još uvek tvrdo zabravljena vrata. Dakle, šta se desilo u Mađarskoj? To je jedna socijalistička država u kojoj nije bilo dubinskih reformi, koja se sa Moskve prebacila na Brisel, znači na jedan mnogo pristojniji klub. Jer to je ipak klub zemalja koje su demokratske, koje imaju kakvu takvu vladavinu prava i kakvu takvu tržišnu privredu. Ali umesto da se fondovima iz Brisela razgradi socijalistička država u Mađarskoj, oni su samo najurili neke kadrove, a ustanove su ostale iste i briselski fondovi su ih ojačali.
Od ulaska u Uniju Mađarska ima notorni problem javnih finansija, znači problem inflacije koja je između 5% i 8%, što je jako visoko za zemlju koja bi htela da bude stabilna. Ima problem budžetskog deficita koji je ove godine katastrofalan, što znači da je manjak u državnoj kasi 10%, a pritom i javni dug neprestano raste i dostigao je šezdeset i neki procenat. A s druge strane, neke kompanije su počele da odlaze, nema više subvencija koje daje mađarska država. Evropska unija to zabranjuje, tako da se one sele ovamo, prvo prema Rumuniji, pa će iz Rumunije da se sele prema Balkanu, pa neke prema Bliskom, neke Dalekom Istoku i tako dalje, tako da je nezaposlenost počela da raste. I jednostavno postoji osećaj da su stare ustanove, stara ekipa još uvek tu. Tu treba tražiti motiv za kljuckanja spomenika Rusima.
S druge strane, naravno, opozicija verovatno pokušava da to instrumentalizuje. I kažem, vlada jedna strašna nelagoda u svetskim krugovima, koji se pitaju kako su mogli da proglašavaju Mađarsku uspešnim slučajem – ona je bila poluuspešan slučaj, ali uspešan nikad – jer je toliko starih stvari preživelo. Sećam se da mi je jedan prijatelj, koji je radio za njihovo ministarstvo rekao – kada dođu ovi iz NATO-a, Evropske unije, na zatvorenim sastancima nama uši otpadaju od njihovih kritika. Kada izađemo pred medije, ide priča kako je Mađarska uspešna priča, sve je super, med i mleko. I još kaže – ja sam s tim živeo dve godine i počeo sam da dobijam takve napade griže savesti da to više nisam mogao da izdržim i napustio sam posao.
Znači, možda će oni sada uspeti da imaju svoj 5. oktobar i da krenu ka još jačim tržišnim reformama, jer ovo što je bilo jesu neke reforme, ali mora još jedan takav talas da se napravi. Nećete videti demonstrante u Irskoj i u Estoniji. Biće ih još po ovim zemljama, i starim članicama i ovim novim, koje su se polovično i nedovoljno reformisale.
Da se pozabavimo našim jadom. E, on je malo kabastiji od Mađarskog, nažalost. Znači, vlasti bi ovde morale biti srećne, jer ovde trenutno ne preti mađarski scenario, pošto se ovde očekuju blagodeti nacionalnog investicionog plana i svi samo čekaju kada će da se domognu kog dinara ili dolara smatrajući da će onda ponovo sve da procveta. Zapravo kad se pogleda taj nacionalni investicioni plan, tek onda se vidi koliko se ovde ekonomski ništa nije promenilo, jer sad, u ovih nekoliko godina od kada su došle strane banke i od kada su ove nesolventne likvidirane, ceo državni sektor ostao je u stvari na državnim subvencijama. I sada je zavladala opšta ozarenost u celom državnom, a bogami dobrim delom i u privatnom sektoru, jer konačno se vraćamo na staru politiku – stižu pare. Znači, stari režim je ekonomski funkcionisao tako što je trošio pare umesto da ih pravi i sada se ponovo vraćamo na to. Naravno, to je potpuna euforija, čak i u novinarskim krugovima. Ni u jednom važnijem mediju nećete imati debatu, na koju bi došli zagovornici tog plana i oni koji smatraju da je on loš. Kada se pogleda taj nacionalni investicioni plan, on je katastrofa – i u odnosu na proceduru kojom je donet i u odnosu na ono što će se desiti – ali svejedno, te pare će se potrošiti.
Evo zašto. Kada je u pitanju procedura, oni tvrde da je to plan koji je u skladu sa modernim evropskim iskustvima. To nema veze. Za pare koje daje za regionalne fondove, Evropska unija ima tačno određenu proceduru. Znači prvo postavi zakon o tome, pa tek onda zemlje moraju da prikažu svoje ciljeve i perspektivu. Moraju da pokažu – što je vrlo važno – kojim će društvenim grupama to štetiti, kojima će koristiti, pa onda moraju da pokažu da imaju dovoljno resursa i dovoljno administrativne absorpcione moći da smanje korupciju na što je moguće manju meru. I tek onda dolazi razmatranje toga predloga prema određenim kriterijumima koji su unapred utvrđeni.
Ovde dođe jedan lik koji ni o čemu ništa ne zna, a svakog dana se politički ubija izjavljujući sve luđe stvari, i kaže kakav će biti taj plan, pa onda jednom kaže da će to biti milijarda, pa drugi put dve, pa ovi neki kada to saberu dođu do tri, neki i do četiri milijarde dolara ili evra, šta god. Onda konstatujete da nema nikakvog zakona, jer kada se troše tolike pare, to mora da bude regulisano zakonom. I Broz je imao zakon. Mislim, sve je bilo lažirano, kao što je Lenjin rekao – hoćete federaciju, evo vam je, hoćete vladavinu prava, evo vam je, ali samo vodite računa da federacija i vladavina prava ne utiču na realne tokove života. Dakle, ovde nema nikakvog zakona. Pa je onda formiran neki odbor pri ministarstvu finansija koji je, možete misliti, nadređen petorici ili šestorici ministara i daje savet savet kako će se to trošiti. I taj odbor uvek može da stopira odluke ministara.
Naravno, nije bilo ni unapred prikazanih kriterijuma o tome šta će se i kako finansirati. Nije ispoštovano ništa od ovoga na šta se oni pozivaju. E sad, druga stvar na koju se pozivaju – to je irsko privredno čudo. Tu su se i vlasti i neki intelektualci, a i neki novinari žešće izbrukali, jer Irska nije prosperirala zahvaljujući fondovima koje je dobijala, i još uvek nešto dobija iz Evropske unije, nego zahvaljujući tome što je napravila najbolje reforme u Evropi. Znači Irska je od jedne polusocijalističke države blagostanja stigla do zemlje sa praktično najviše ekonomskih sloboda u Evropi. Dakle, posle Singapura i Hong Konga, Irska je obično treća na listama. Ponekad je ispred neke od ovih dvaju zemalja, pa tek onda dođu Estonija, Britanija, posle desetak mesta Amerika i tako dalje.
Dakle, Irska je radila sasvim suprotno onome što se ovde priča – ovde će država da investira – a Irska je u stvari ekonomski razvlastila državu i investirali su privatnici. I kada potrošimo ove pare kroz godinu dana mi ćemo se naći u još goroj situaciji od sadašnje, što je potpuno suprotno od irskog modela, jer će se ponovo otvoriti potpuni, stopostotni refleks za to da pare padaju s neba, a para neće više biti.
Vrlo je zanimljivo da je ceo politički establišment za tu priču. Zašto? Pa zato što je za političare uvek dobro kada imaju veće a ne manje fondove, jer to povećava njihovu moć. Možete da zamislite nekog gradonačelnika koji sada ima pet miliona evra, a ranije je imao nula evra. Odmah su ispred njega redovi, pitanja kako doći do tih para, odmah ide ono – je li dosta 10%, 20%, koliko je dosta i tako dalje. Plus, naravno, njegova reč postaje reč lokalnog boga. Isto tako je i sa ministrom koji raspolaže velikim sredstvima. Dakle, svi političari su za to, jer se svi nadaju da će oni biti u situaciji da troše te pare.
Znači, postojeća vlada se još uvek nada da će nekako preživeti, samo ako ovi iz G17 ne svisnu, jer su rekli da će do 1. oktobra da izađu iz vlade. A pare tek sad treba da se troše i neka politička korist pribavi. Demokrate ništa nisu rekle protiv toga, iako su morale, jer se nadaju da bi oni uskoro mogli da se nađu u prilici da troše te pare. Radikali takođe ne moraju odmah da troše devizne rezerve, mogu prvo ove pare da potroše, pa tek onda da krenu na devizne rezerve. Tu možete lepo da vidite kako ta stvar koristi krajnje maloj interesnoj grupi, a to su političari i oni koji će doći do sredstava, recimo, neke državne firme, pa i neke škole.
Zapanjujuće je koliko država neće da izvrši racionalizaciju školskog sistema. Ovaj raspored stanovništva nije onaj iz pedesetih godine kada je ovaj sistem postavljen, kolika je škola, kolika su odeljenja, koliko je nastavnika. Populaciona situacija se drastično promenila, ona se menja i ovde, u centru Beograda. Crna Gora je to uradila pre pet, šest godina. Tamo gde ima pet đaka, dođe kombi po njih, pa ih vozi u najbližu školu. Ne drži se škola sa 10 nastavnika zbog pet đaka. Dakle, oni neće da urade to, a hoće da troše pare na školstvo. Pa to je totalna glupost. Na ovakvom primeru se vidi da, što je veći novac za državnu potrošnju na raspolaganju političaru, njegov instinkt za reformom, makar i onom najmanjom, će utoliko biti slabiji.
Korupcija? Biće dvostruke korupcije. Jedan vid korupcije je ova direktna. Znači, da bi neko dobio milion evra, on će morati da uleti sa 200.000 evra partiji ili ministru i to je ona najdirektnija korupcija. Druga korupcija je političke vrste. Oni će osnovati neku firmu, pri čemu je glupo da to radi država. Privatizacije se vrše zato što je država u celom svetu neefikasna za preduzetništvo i treba da ga prepusti privatnicima. Mi smo to nekako priznali, izmucali, a onda država hoće da osniva firme. Oni će da osnuju firmu i da zaposle 200 i pokazaće tih 200. Ali da ta firma može da radi, neko bi je već osnovao i ona bi prošla normalan tržišni test. Dakle, vi dajete pare za projekte koji ne mogu da prođu tržišni test, jer da mogu, dobili bi bankarski kredit ili emitovali obveznice, pa se zadužili na tržištu hartija od vrednosti. Čim vi to radite, vi pokazujete da ta stvar ne valja, da je neefikasna.
Pitanje je koliko će se dugo takva firma održati, ali njima i nije potrebno da se održi duže od toga da je jednom pokažu. Pa i Milošević je pet puta pokazivao istu deonicu auto puta, koji još uvek nije izgrađen. I ovi će verovatno sada da stave drugi kamen temeljac i da kažu – stavili smo i drugi, prvi više nije sam. Ali važan je efekat koji se time postiže – evo, nešto se radi. Naravno, biće tu obnova škola, bolnica, tu će angažovati privatne firme, biće više posla. Neki ljudi će objektivno zaraditi više, ali privremeno, jer je cela operacija ograničena time koliko ima para. Profitiraće, recimo, do 300.000 stanovnika u zemlji od sedam i po miliona, ostali će imati samo štetu. Kako? Pod jedan – ojačaće država, vratiće se tamo odakle je trebalo da izađe. Pod dva – korupcija, pod tri – inflacija mora da poraste sa tom dodatnom potrošnjom, jer to su sredstva koja ne mogu da odu na Mesec. Ona su tu i ne možemo da napravimo 20% više roba i usluga, a da cene ostanu iste. I naravno, stvoriće se dodatna zavisnost privrede od politike u sraymeri sa sredstvima koje privreda bude dobijala od države. Dakle, sve su to efekti koji su negativni i koji se tiču nas ostalih, mimo onih 300.000 koji će profitirati. To je dobar primer kako organizovane grupe i vlada koja ima efektivnu moć, mogu da trijumfuju nad interesima ogromne većine.
Vi ne možete da imate regularnu saradnju sa Evropskom unijom, a da idete tamo sa prosjačkim šeširom i tražite Paket plus, pun suludih zahteva. Zaposlenost vam pada zato što niste izvršili liberalizaciju domaćeg tržišta, niste osigurali bolje uslove za greenfield ulaganja, ali ćete da osnujete neku fabriku i kažete – evo, ponovo radi posle deset godina. Bolje je da ne radi, jer će raditi samo godinu dana, napraviti nove gubitke, zaposleni će primiti nekoliko plata, onda neke neće primiti i tako dalje. To je stari štos. To je isto kao kada biste rekli da vi napredujete u nekom pravcu, a kada postane očigledno da idete u pogrešnom pravcu, vi ne kažete ništa, nego nastavljate dalje mrtvi hladni. Fascinantno je da od 250 ljudi u skupštini ni jedan ne izađe i ne kaže – hej ljudi, to što smo metnuli da je Kosovo u Srbiji, šta ćemo da radimo s tim? Onda dođu radikali i kažu – mi ćemo da prekinemo odnose sa svima koji priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. To će značiti automatski, u roku od šest meseci, prekid odnosa sa svima u Evropi i dalje, sem možda sa Belorusijom ili Severnom Korejom.
Ovi razumniji imaju dve opcije: da zadrže Kosovo u ustavu i počnu da pričaju istu priču kao radikali, što znači totalnu izolaciju. I imaju priliku da ga obrišu iz ustava, jer jedna od prvih stvari koje će tražiti EU i Amerika je da i Srbija prizna Kosovo, zato što je u procesu približavanja Evropskoj uniji jedan od glavnih uslova dobra regionalna saradnja. Kada Vuk Drašković kaže da put Kosova prema Evropi vodi preko Srbije, on je u pravu, ali i put Srbije prema Evropi vodi preko Kosova. Naravno, neko ko je u nacionalističkoj euforiji i pomračenog uma to ne može da shvati, a tek ne može to da izgovori. Ali niko ni od tih eksperata ne reče ništa. Sada im je veliki problem kako da održe obećanje da će dati ostavke, a da s druge strane ostanu na vlasti. Pretpostavljam da će primeniti formulu radikala iz vremena Slobodana Miloševića, zamrznuće funkcije i ostati na vlasti.
I što je najinteresantnije, rasprave o tome nema ni u medijima. Da li je bilo rasprave o tome šta ćemo dobiti time što smo metnuli Kosovo u ustav? Da stvar bude luđa, ono već sada jeste u ovom sadašnjem ustavu. A sada ćemo da ga metnemo u preambulu. Je li bilo o rasprave o investicionom planu? Ne. Šta to znači da ne možemo da izručimo Mladića? Nikakve rasprave nema, samo se konstatuje da se mi nadamo, da on nije tu, a ona se nada da on jeste tu i tako dalje.
Svetlana Lukić: Jedan od argumenata kojim nas plaše radikalima je da je državna kasa puna zahvaljujući Dinkiću, tegla sa medom je potpuno puna, pa šta će biti ako dođu radikali. Da je kasa prazna, pa još i nekako, ali ne sada, kada je puna.
Miroslav Prokopijević: Ali nema razlike u tome ko će taj novac trošiti, jedino postoji zavist ovih da neće trošiti oni, nego radikali. Dakle, jesu malo popunjeni fondovi, ali ti privatizacioni prihodi treba da se koriste za pametnije stvari, kao što je, recimo, privatizacija penzionog fonda, koji je rak rana skoro svih evropskih država. Ili za restituciju, jer to je veliki trošak, a bolje to nego da se štampaju pare. Ili za reformu državne uprave ili konačno za otplatu samih dugova. Dakle, sve te četiri stvari u čije se svrhe mogu koristiti ti prihodi od privatizacije, bolje su od ovoga sada, sve je bolje od ovoga sada. A da li će se pare potrošiti u Malom Mileševu ili u Donjem Milanovcu – potpuno je beznačajno. Da li će ih trošiti radikali ili ovi, potpuno je beznačajno.
Ono što postoji kao opasnost od eventualnog dolaska radikala na vlast, a mnogi je ne vide, jeste to da je Narodna banka glupom politikom napravila velike devizne rezerve oduzimajući pare od komercijalnih banaka. I kada nestanu pare iz ovih investicionih planova, te devizne rezerve će biti sledeće što će se trošiti i to će mnoge banke naterati da zatvore vrata i odu odavde. Domaće će nastaviti da rade prinudno. E sad, kada se i to potroši, dolaze robne rezerve, a kada se i one potroše, počne da radi štamparija, što znači opet inflaciju, možda i hiperinflaciju i tako dalje.
Dakle, kada bi me neko pitao šta očekujem ako radikali dođu na vlast, ne očekujem da će da uvedu socijalizam, ali mislim da će oni uvesti nešto blisko socijalizmu, jedan populizam tipa Huga Čaveza u Venecueli, neke privatizacije će vratiti, neke investitore će oterati, neki će otići da ne bi bili oterani, neki neće doći zato što se dešava to što se dešava. Nezaposlenost će se povećati, a da bi kompenzovala te stvari, država će morati da poveća aktivnost da bi zaposlila ljude. Znači, biće verovatno javnih radova, zavladaće klasičan populizam sa štampanje novca na kraju. Na unutrašnjem planu neki slojevi i grupe to neće hteti da prihvate i onda ministar policije neće moći da bude obijač trafika, nego će biti višestruki ubica. Njemu neće biti problem da izda nalog da se pobije 20 demonstranata. Preći će se na malo oštrije metode vlasti na unutrašnjem planu.
Naravno, na spoljnopolitičkom planu potpuni disaster, potpuna izolacija, ako radikali krenu da ostvaruju išta od onoga što su zacrtali. To može da se očekuje kao scenario u slučaju njihovog dolaska na vlast. Nažalost, ko je odgovoran za rast radikala, koji su 2000. imali 9%, a sada imaju 40% glasova? Odgovorne su 95% vlasti koje su se smenjivale u ovih pet, šest godina. Zašto? Zato što nisu radile reforme, jer reforme imaju dve bazične, fundamentalne funkcije. Prva funkcija reformi jeste da ogromna većina ljudi živi bolje i i druga, da se loše političke i ekonomske opcije izbace kao moguće u bilo kojoj zemlji. Gde god ste imali ozbiljne reforme, vi vidite da su ta dva problema rešena. Da li u Češkoj ima nekog haosa i popularnosti stranaka koje ovde imaju podršku 40% građana? Nema. Njihovi nereformisani komunisti su na pretprošlim izborima dobili 18%, na prošlim 12% i sad su dobili pet do šest odsto. Češki nacionalisti su dobili još manje. Prema tome, vidi se da su, gde god je bilo reformi, ta dva problema rešena. Ovde se to nije htelo. Moram da kažem da nisu odgovorne samo političke elite, odgovoran je i birač. On je samo na rečima za reformu, on je na rečima za ulazak u Evropsku uniju, čak do 70, 80%. Ali kada ga pitate – da li si za to da tvoje radno mesto bude podvrgnuto jačoj konkurenciji, da radiš više za istu platu ili da možeš da dobiješ otkaz, da ideš u prekvalifikaciju, on će da kaže – e čekaj, pa nemoj to, ja jesam za reforme, ali nisam za to. Reforme podrazumevaju i to, jer jedna loša struktura mora da se promeni, a nažalost mora da se promeni tako što će se sudbina ljudi promeniti. Naravno, onda se stvara i više radnih mesta. Tamo gde su firme iole bile uspešne, one stvaraju neku perspektivu integracije sa boljim delom sveta i mogućnost da sutra postanete zemlja bez ozbiljnih problema. Nema zemlje bez problema, ali zemlja bez ozbiljnih problema – to je moguće postići. To je neka perspektiva koja predstavlja rešenje. Ovde toga nije bilo i neka se niko ne čudi što su sada radikali toliko popularni.
Trenutne politike su na pola koraka od ovih koje će radikali sutra voditi. Ovo je delimična, neformalna izolacija samim tim što nas je Unija stavila sa strane. Ona još nije manifestna izolacija, kakva će biti kada radikali krenu da realizuju svoja obećanja. Ovo je ekonomski populizam, jer kako bi inače bio moguć ovakav investicioni nacionalni plan? Tu i tamo se sudi nekom od prekršilaca za režim poželjne mantre, ali obično se ti ljudi amnestiraju, izdemfuje se to, kao da ništa nije bilo. Tako da sve već ide u tom pravcu, a kada dođu radikali samo će biti dodat gas. Treba biti realističan, ovo što se događa nije loše, to je užasno. Vi imate prekid pregovora sa Evropom, suspendovani ste, parkirani ste po strani u odnosu na čitav ozbiljan svet i prepuštate se ponovo nekom socijalističkom populizmu. Vi ni unutar države ne možete ozbiljno da shvatite čak ni podelu vlasti. Gledajte ustav. Pišu ustav i stavljaju tamo Kosovo, da ne bi bilo rasprave o tome da li je podela vlasti napravljena kako valja, da li je predviđena nezavisna funkcija sudstva, da li su ljudska prava po katalogu i tako dalje. O svemu tome se uopšte neće raspravljati, samo će se pričati, kao da smo drogirani, o tome da je Kosovo naše, što ništa neće značiti, jer ono će biti u Srbiji samo na tom papiru i možda u glavi nekog fanatičnog srpskog nacionaliste, nigde više.
Stvari stoje strašno loše, ali kada realističan čovek pogleda staloženo sa strane, postoje i gore opcije. Pomišljam čak i na to da Kosovo u ustavu može da odigra jednu dobru funkciju, da podigne izlaznost sa 40% na 60% i više. Desi li se to, radikali više ne mogu da pobede. Tako da Kosovo u ustavu, što jeste paradoks, može da poveća izlaznost na izbore, ako istovremeno budu referendum za ustav i parlamentarni izbori. Mada će i ta vlada koja bude formirana posle ove voditi vrlo sličnu politiku. Ne čuje se niko iz Demokratske stranke da protestuje i kaže da ovo ne valja. Ne, oni su se politički eutanazirali, samoubili su se politički, samo nam još nisu javili. Oni sede i čekaju da kucne trenutak da oni dođu na vlast i nastave gde se stalo. Rešavanje statusa Kosova se primaklo i ova vlada će pokušati da izbegne da to potpiše, reći će – eto, mi smo hteli, neka se biraju sledeći da to potpisuju. Ali sve će to biti onako razvučeno i pretpostavljam da nova vlada neće sesti u ofis pre narednog maja ili juna.
Svetlana Lukić: U najboljem slučaju dobićemo isto, je li tako?
Miroslav Prokopijević: Naravno, ali nećemo dobiti gore! Optimizam nije na odmet, bar na kraju ovakvog razgovora. Nećemo dobiti lošije, jer radikali su ipak lošija opcija od ove ekipe, ma koliko ona bila smešna. I to je jedina uteha. Imamo Demokratsku stranku, koja se uklapa u celu priču i moće da se pomera prema radikalima, od radikala, kako kad, kako tata kaže.
Svetlana Lukić: Bio je ovo ekonomista Miroslav Prokopijević. Verovatno ste čuli da je Međunarodni monetarni fond kritikovao ovaj nacionalni investicioni plan. Stručnjaci iz MMF-a smatraju da će on ugroziti stabilnost srpske ekonomije, međutim, Dinkić im poručuje – hvala na savetu, ali znam šta radim.
Iz Sveta stižu poruke od Olija Rena Koštunici da više nema vremena za gubljenje u saradnji sa Hagom. I po nastupima Ahtisarija se vidi da su ljudi iz sveta izgubili strpljenje sa našim političarima. To pomalo podseća na onaj period kada je već bilo jasno da političari iz sveta gaje ličnu netrpeljivost prema Miloševiću, jer ih je toliko puta iznervirao i slagao. I mi smo sada uspeli da se preko kancelarije Srđana Đurića, pa nadalje, posvađamo lično i sa Oli Renom i sa Ahtisarijem, ljudima od kojih mnogo toga zavisi. Sada ćete da čujete Žarka Koraća. On je još uvek u Socijaldemokratskoj uniji, a još uvek je i poslanik u srpskom parlamentu, mada nije išao na ovo poslednje zasedanje kada se pojalo o Kosovu. Sve što misli o tome rekao im je dan ranije.
Žarko Korać: Stvari kod nas idu na tri paralelna koloseka. Prvi je da se ovde svi prave da je slučaj Mladić rešen. Karla del Ponte je odložila svoj izveštaj, pre svog očigledno negativnog izveštaja oko 1. oktobra, ona dolazi još jedanput u Beograd. U poslednjoj fazi laži i obmana oko hvatanja Ratka Mladića, Ivana Dulić-Marković je na moje veliko iznenađenje otišla u Hag da objasni Karli del Ponte ogromnu želju Koštunice da uhapsi Mladića. I naravno, svi se prave da problema nema, iako je Mladić u stvari ključni problem ovog društva, zbog kojeg je prestalo naše uključenje u Evropsku uniju.
Na drugom koloseku vlada potpuna apatija našeg društva, koje povremeno reaguje na najteže i najgrublje incidente, poput ovoga kada tabloid Kurir izvređa Ivanu Dulić-Marković. Nije ona optužena da joj je tata ustaša, napisano je da je ona ustaški jatak, što je na nivou nacističkih listova koje ste imali 30-ih godina prošlog veka.
I treći kolosek je jedna gotovo nadrealna priča o jedinstvu oko kosovskog pitanja, koje postaje potpuno iracionalno. Govor Koštunice počinje da liči na onaj postkosovski ciklus. Kada smo bili deca tako smo učili: postkosovski ciklus narodnih pesama. Znači, on već sebe vidi kao velikomučenika kneza Lazara, koji će pre da pristane da ga ubiju nego da izda Kosovo. I pravo pitanje, kada se ove tri stvari poređaju, a to je moja slika Srbije danas, jeste – gde je tu priča o modernom društvu i o Srbiji koja se menja i demokratizuje.
Čini mi se da Srbija nije u ćorsokaku, nego u nečem mnogo gorem, to je potpuna regresija. Mogu da razumem da neko hoće vojsci da vrati ugled i autoritet, može to da se uradi. Ali onda gledate Dragana Čavića, koji stoji na bini barabar sa našim premijerom. Na skoro svim fotografijama u dnevnim novinama to je kadrirano tako da se vide samo Tadić, Koštunica i Predrag Marković, nigde se ne vidi Dragan Čavić, i kamere su ga kamere sekle, jer je to bilo neukusno. Znam da se vojnici iz Republike Srpske školuju ovde, ali kako može Dragan Čavić tamo da stoji, pa nije to njegova država.
Posle toga Koštunica ide u Hilandar i tamo opet priča o Kosovu. Znači, čas crkva, čas vojska, ne znam. Kad Kurir proziva i uništava ljude na najstrašniji način, uključujući i mene, nijedna institucija u društvu ne reaguje. Na televiziji se organizuje emisija o govoru mržnje, a niko od učesnika uopšte ne zna šta je to. Ako ja vama, izvinjavam se, kažem da ste budala, to nije govor mržnje, ja sam samo jedan prostak i nevaspitan čovek. A za Olju Bećković, u emisiji koja je najgledanija na B92, postoji građanski govor – to je kada učtivo govorite, i postoji govor mržnje – to je kada ste neučtivi. Nije govor mržnje biti neučtiv, govor mržnje je nešto jako suštinsko i zabranjeno. Mi ovde ne pričamo o prostakluku, nego o nečemu što je zakonom zabranjeno. To je kao da vodimo teorijsku raspravu da li vi i ja možemo da krademo u samoposluzi nešto. A ne možemo da krademo, zakon to ne dozvoljava. Znači, zakon sankcioniše govor mržnje, to nije stvar nečije dobre volje nego to je ispunjenje zakonskih odredbi, koje postoje u zakonu o informisanju i zakonu o radiodifuziji. Zakon čak dozvoljava prekid programa u slučaju govora mržnje.
Imate čitav niz stvari koje pokazuju jedan novi varvarizam. Kod nas je na delu povratak pseudotradiciji, toj nepismenosti, toj zatucanosti, toj dominaciji crkve, onome što su ismevali svi realističari srpske proze, Radoje Domanović u Razmišljanju jednog običnog srpskog vola ili nesrećni Milovan Glišić sa Glavom šećera. Evo, sad čujem da crkva neće Đuru Jakšića. Kažu, razvratno je živeo. Jeste, on je bio boem, nesrećnik, ali Đura Jakšić je bio je veliki slikar, seoski učitelj, nikad para, velika familija, ali jedna fantastična ličnost u našoj kulturnoj istoriji. Znači, zatucanost koju su ismevali srpski pisci realisti u XIX veku sada nam se nudi kao alternativa Evropi. Ja sebi ne mogu da dođem. Znate, ja sam mnogo čitao, možda zato, da budem pošten, što nije bilo televizije, ali ja sam nešto naučio o toj Srbiji. Kada govorite o piscima kao što je Laza Lazarević, sve su to
ljudi koji su teško živeli iz raznih razloga, bili su tuberkulozni, bolesni, rano umirali, ali oni su znali to društvo, bili su prosvećeni ljudi i sa vanrednim darom su oslikavali to društvo. Oni su naša ruska literatura. Kao Gogolj Rusiju, oni su slikali svoju zemlju i ismevali njenu zatucanost.
Uzmite ponovo pripovetke Milovana Glišića, koje se bave takozvanom pastoralnom Srbijom – on tu pokazuje primitivizam, tvrdičluk, novi sloj bogataša koji, kao i ovi sada, pljačkaju zemlju. E, to se meni sad nudi kao alternativa Evropi, to je ta prava Srbija. To je sistem vrednosti koji nam nudi Koštunica i u tome participira veliki broj političkih stranaka. Demokratska stranka ne pruža apsolutno nikakvu alternativu i Srbija danas izgleda kao jedan ulupani brod na pučini, kojeg talasi nose levo, desno, a ovi iz Evrope ga gledaju sa nadom da će možda da se prene, da će možda da krene ka nekoj luci.
Najmučnije mi je što onda pobuna pametnih, obrazovanih i poštenih ljudi u ovom društvu počinje da liči na neki usamljenički krik. Krik. Na primer, Biljana Srbljanović, koja je vrlo talentovana, pomalo svađalica u najboljem smislu te reči, ona hoće da kaže šta misli, hrabra je, ali meni to liči na neki krik.
Ivana Dulić-Marković učestvuje u svemu tome, ali kada je lupe po glavi, ona se okrene građanskom sektoru i kaže – zaštitite me.Tačno, oni će je jedini i zaštititi. Ona se žena instinktivno, kada je bila priterana uza zid kao ljudsko biće, okrenula civilnom sektoru. Kada je taj Kurir napao Koštunicu. Nikada, to je njegov list, na njegovoj političkoj strani. I onda pristojni, pošteni ljudi mogu jedino da im spuste slušalicu kada ih zovu. Više i ne zovu pristojne i poštene ljude, toliko su profesionalni. Čim je Koštunica došao na vlast, Kurir je objavio novogodišnji intervju sa njim. U tom listu imate i velike intervjue Borisa Tadića, znači predsednik države im daje intervju. Bar on može da kaže da je zauzet, da ne može da stigne da da intervju. Svi se utrkuju da Kuriru daju intervjue, čime ga legalizuju u moralnom i političkom smislu, a onda se čude kada taj list pokaže svoju pravu ćud. Kurir sam uzeo samo kao paradigmu, imate i taj čuveni Press i mnoge druge medije, koji predstavljaju stubove sistema vrednosti koje nam Koštunica nameće.
Ljudi ne vole G17 plus, baš ih ne vole kao stranku. Poseban animozitet prema njima oseća taj liberalni deo Srbije, jer to je stranka koja je načelno na toj strani. I onda su ljudi zapamtili Dinkiću, to je jedna od retkih stvari koju je naša javnost zapamtila, i svi čekaju šta će da se dogodi 1. oktobra, da li će napustiti vladu. To me podseća na Delfijsko proročište, gde poruka proroštva zavisi od toga kako tumačiš dvosmislene rečenice proročica. Mene G17 plus podseća na to. Po cenu da me demantuje stvarnost, reći ću vam šta će oni uraditi 1. oktobra. Kazaće narodu – mi dajemo ostavke, ali pošto su kosovski pregovori i drama da sačuvamo Kosovo najvažniji i napale su nas velike sile i sva zla ovog sveta, mi moramo da pazimo da se Srbija ne destabilizuje. Oni će kovertirati ostavku i realizovati je u nekoj tački u budućnosti, koju će takođe odrediti G17 plus i Koštunica u dogovoru. Evo, ja ću da vam napišem njihovo obrazloženje kovertiranja ostavki – da bi se doneo novi ustav, da se ne bi pogoršala atmosfera u zemlji, da ne bi radikali došli na vlast i da ne bismo izgubili Kosovo. To će se dogoditi 1. oktobra, nemojte uopšte da sumnjate u to.
Međutim, ja imam pravo da budem toliko ličan i da pamtim, jer sam sedeo u Đinđićevoj vladi – fascinantno je šta su sve spočitavali Đinđiću, a da se iste stvari Koštunici danas i ne spomenu. Đinđić nikada nije otišao ni na jedan put, a da nije sledila analiza kojim je avionom putovao. Pritom su lagali, on je obično išao JAT-om, išao je nekad i državnim avionom, na šta je imao pravo, jer to je mnogo brže, efikasnije i, paradoksalno, jeftinije. S kim Koštunica ide na Svetu goru? To niko ne sme ni da pita. Kako je išla delegacija naših političara na svetsko prvenstvo u fudbalu? To pitanje u ovoj javnosti niko nije postavio. Na primer, da li je tačno da su to bili avioni iznajmljeni od nekih domaćih kompanija i kojih tačno? Koje privatne avionske kompanije ovde uopšte postoje? To niko nije pitao javno. A sećam se zluradosti i pakosti sa kojima je Zoranu Đinđiću za svako putovanje postavljano pitanje – otkud ti avion? Čovek bi nekako očekivao da javnost svima bar jednako postavlja pitanja, pa da vidimo, možda se dobije i neki dobar odgovor. Neverovatna je ta patološka mržnja prema reformatoru i to ogromno razumevanje Srbije prema onome ko je uništava i vraća unatrag.
Ne postoji veći srpski prosvetitelj od Dositeja Obradovića. Ne mogu da govorim o svetom Savi, jer se crkva jako potrudila da od njega napravi ono što je bio samo delimično. Znači, od Dositeja se ljudi trude da Srbiji ponude alternativu, ali šta smo dobili na kraju? Sada imamo jednu narodnjačku vlast, čija personifikacija je Velja Ilić, gazda Velja. I vi vidite ogromnu Koštuničinu ljubav prema Velji Iliću, jer Velja Ilić je srpski domaćin, prost onako, ali on radi, on je Srbin, pa Guča, brze pruge, putevi – simpatično. Da bi napravio odbor svoje stranke, on ide i asfaltira tom selu put. Pa dobro, asfaltira selo, pa šta ako je usput osnovao odbor? Vrlo važno. Vi vidite tu ogromnu ljubav i u stvari simbol Srbije nije Koštunica nego Velja Ilić. Ljudi greše kada o njemu govore s potcenjivanjem. Mislim da je on pravi simbol današnje Srbije, te Srbije koja kao treba da uđe u Evropsku uniju.
Ivo Andrić u svojim zapisima kaže – da bi kod nas čovek nešto postigao, treba da ustane za vreme mraka, da prođe kroz selo puno blata i da izdrži napade besnih pasa, da za dana dođe među ljude, da sedne među njih, da bude jednak kao oni, a po mogućnosti i bolji od njih da bi ga čuli. Time je hteo da pokaže kakav je Balkan, znači, ustanete po mraku, prolazite kroz kaljugu, napadaju vas besni psi i vi morate da pođete pre nego što svane i stignete kada ova gospoda ustanu, umiju se, da dođete i kao što pametni Andrić kaže – da budete kao oni, a po mogućstvu i bolji. I stvarno, kada negde u inostranstvu predstavljam Srbiju, da bi me oni saslušali, moram da budem obrazovaniji i pametniji od njih.
Odavde odlaze buljuci mladih ljudi. Svi moji studenti kažu – ja bih voleo da odem iz ove zemlje, nemam uslova, nemam šanse – zato što oni instiktivno osećaju da je ovde sistem vrednosti šatra i truba. Izvinite, od kada je limena truba srpski narodni instrument? Kakva truba, o čemu vi pričate? Od kada je truba srpski instrument? Od kad je harmonika srpski instrument? Pa ta harmonika o kojoj oni govore napravljena je u XIX veku. Srpski instrumenti su diple i duduk i frule i gajde. Od kada je truba srpski instrument? U redu, postala je to sada, ali ona to nije simbolički ni istorijski. Znači, šatra, truba, Velja, malo pijemo, malo vređamo, ali smo dobri, čuvamo naše nacionalno biće. Moram da kažem da u takvoj Srbiji zaista postaje sve mučnije živeti.
Helsinški odbor za ljudska prava napisao je hronologiju suđenja za ubistvo Đinđića. Vrlo korektno je popisano sve što se dogodilo u toku svake od te tri godine. Znači, apsolutno je pokušana opstrukcija tog suđenja od samog početka. Za tu opstrukciju je pre svega bio zadužen ministar pravde Stojković, ni manje ni više, koji je, sećate se, počeo sa tvrdnjama da nam nije potreban specijalni sud, pa su im onda plate prevelike. Onda je sledila opstrukcija Crvenih beretki, za koje je ministar unutrašnjih poslova imao jako mnogo razumevanja. U poslednjoj fazi očigledno su pali elan i energija Marka Kljajevića. Ja mu zameram kao čoveku što nije obrazložio svoju ostavku. Sve ovo što se sada dešava je posledica tog njegovog polovičnog koraka i u tom smislu je on odgovoran. Trebalo je da obrazloži svoju ostavku. Da li je on polomljen tim pritiscima, ne znam. Te mu je oduzeto obezbeđenje, te Vitorović odlazi, Prijića su smenili. Kljajević je trebalo da nam nešto kaže, makar u tri rečenice. Napisao sam tekst o tome, koji ovde nije prenesen, za neke novine u Bosni, gde sam rekao da on duguje javnosti da kaže jednu rečenicu, a to je da je opstrukcija dolazila iz vrha vlasti. On to nije uradio, pretpostavljam zbog svoga brata. Možda to i nije istina, ali je istina da on nije obrazožio svoju odluku.
Videli ste redosled reakcija na Kljajevićevu ostavku. Prvo Ružica Đinđić kaže, pa onda brže bolje Demokratska stranka kaže, koja inače dosta pasivno prati to suđenje. Moram da kažem, mada je to strašno mučno, da je ova vlast uložila veliki napor, pre svega DSS, da ovo suđenje ne postane centralni događaj moderne srpske istorije, jer onda bi ljudi morali da razmišljaju o tome što se dogodilo. Ja sasvim ozbiljno ovo mislim. To imate već kod Orvela – najopasnije je za tu vrstu totalitarnog mišljenja kada ljudi počnu da misle. Znači, ako bi suđenje za Đinđićevo ubistvo dobilo onaj tretman koji zaslužuje, znači ako bi država stala iza njega u smislu da se ono odvija regularno – a bilo je uslova – imali ste i tužioce i sudiju, vrlo profesionalne i korektne ljude, onda bi ljudi počeli da razmišljaju zašto je on ubijen.
Najveći posmrtni govor u istoriji literature napisao je Šekspir u Juliju Cezaru. Na Cezarovom grobu, čovek koji drži govor počinje da hvali njegovog ubicu, Bruta, i kaže – Brut je častan čovek, ali Brut je uradio to i to i onda se to ponavlja, da bi na kraju govora svi shvatili da je Brut hulja, da je izdao i ubio čoveka, dobrog čoveka. I Rimljani su shvatali kakav udarac je za njih bila smrt Julija Cezara. Ja ne poredim Zorana Đinđića sa Julijem Cezarom, ako neko želi može i to da uradi. Julije Cezar je svakako jedna ogromna istorijska ličnost, čovek ogromnog talenta, bio je i pisac i državnik i vojskovođa, i to veliki vojskovođa. Skoro da nemate u istoriji čovečanstva fenomen da su se u nekome spojile te tri stvari. Ali ono što je suština tog govora jeste da na tom grobu jedan čovek uspeva da podstakne ljude da razmišljaju o toj smrti. E, to ne želi ovaj režim, jer to je političko ubistvo. I ako idete dalje, onda će vam biti jasna suština tog političkog ubistva, i ko je danas na vlasti i zašto je on uklonjen. To što je njegova stranka danas sarađuje sa njima, to što se čak i porodica priklonila tome, sve je to nebitno za običnog čoveka. Običan čovek ćuti, to je ćutljiva većina. Ja sam sa svojim političkim stavovima uvek u manjini. Dva puta u životu sam se čudno osećao, jer samo sam dva puta u životu imao osećanje da je većina ljudi na mojoj strani, i to je jako ugodno osećanje. Jednom je to bilo 5. oktobra, drugi put je bilo na dan sahrane Zorana Đinđića. Bio sam šokiran hodajući iza kovčega kada smo došli na Slaviju i kad sam video taj tajac i toliko ljudi. Ja sam, verujte mi, bio potpuno zapanjen. Ja uopšte nisam znao da će ti ljudi doći. Kada sam to video, odjednom sam imao osećanje da ti ljudi znaju isto kao i ja tačno šta se tu dogodilo.
Ta ćutljiva većina i dalje postoji u Srbiji, u njeno ime skoro niko ne govori ili govore samo pojedinci i male grupe, nevladine organizacije i neke male političke stranke. Velike stranke ne govore u njihovo ime. I ovo je pokušaj da se guranjem suđenja u stranu, marginalizacijom suđenja ta velika ćutljiva većina natera da odustane od ozbiljnijeg razmišljanja o tome šta je Srbija. I postoji drugi razlog koji je mnogo opasniji, jer to suđenje bi moglo da otvori neka pitanja koja do sada nisu otvarana. To znači, kao što se Bagzi pojavio odjednom, može da se pojavi još neko. Priča se da je Bagzi u policijskoj istrazi rekao neke interesantne stvari o vezi jedne stranke sa zemunskim klanom, finansijama, o nekim ljudima čak iz DOS-a. Videćemo. On će svedočiti. Možda neće to više reći, možda nije tačna moja informacija. Znači, meni se čini da ta marginalizacija suđenja ima te dve funkcije. Zamislite kada bi premijer i predsednik države počeli da govore o tom suđenju. Zamislite da je na konferenciji za štampu Boris Tadić rekao – čekaj, hajde da razgovaramo sad o ovom suđenju. O čemu se ovde uopšte radi? Je li to samo jedno pravno pitanje? I drugo –i danas se na vlasti nalaze ljudi koji su duboko involvirani u to ubistvo. Ja ostajem pri ovome što kažem.
Taj takozvani antihaški, patriotski deo naše političke javnosti koji danas ne hapsi Mladića, takođe ne želi da ovo suđenje ode tako daleko, da isklizne iz ruku ove vlasti. A glavni razlog marginalizacije tog suđenja je nečista savest. Nema goreg motiva za skrivanje od nečiste savesti. Nekim ljudima je ovde do kraja nečista savest i oni se boje da na suđenju može iznenada nešto da iskrsne. Konačno, mogao bi Legija da progovori. Ja ne verujem u to, odmah da kažem, jer on zna da će izgubiti glavu ako progovori. Ćutljiva većina i dalje postoji u Srbiji i ona u u svojim kostima zna šta se dogodilo. Ja ne znam zašto je takav moj narod – ćuti, ćuti, pa onda odjednom eksplodira. Petog oktobra se to desilo, narod je posle dugog ćutanja potpuno poludeo. Zašto je to tako u srpskom narodu ne znam.
Ubistvo Zorana Đinđića je obeležilo naše živote, mi živimo u senci tog ubistva o kome niko više i ne govori. Svi mi znamo da su manje-više oni to uradili, napisane su knjige, biće osuđeni pre ili kasnije. Ovde se ne govori ni o političkom smislu tog ubistva, o tome zašto je ubijen Zoran Đinđić i zašto su prvo pokušali da ga politički likvidiraju, zašto su radili tabloidi protiv njega, zašto se digla kuka i motika, zašto je optuživan da je kriminalac, da je lopov, da je bogataš. Zašto je ovaj današnji direktor RTS-a pisao paškvile – ako Zoran Đinđić preživi Srbija neće? Taj čovek je napisao najstrašniju rečenicu modernog srpskog žurnalizma. Ne postoji u XX veku ni jedan novinar koji je napisao takvu rečenicu. Taj čovek je nagrađen mestom direktora javnog servisa, bez školske spreme i bez uslova i niko u javnosti reč ne kaže na to. Čovek koji je napisao – ako Zoran Đinđić preživi Srbija neće. Svako ko je pljunuo Zorana Đinđića, šutnuo nogom, izvinjavam se, popišao se na njega, dobio je od ovog režima kompenzaciju.
Verujte mi, to je dotle došlo kod mene da ja, čim je neko izabran, dobije neku funkciju, odmah pokušavam da se setim, a obično dobro pamtim, šta je taj rekao protiv Zorana Đinđića uključujući i neke ljude u Demokratskoj stranci. Pokušavam da se setim šta je taj rekao ili uradio protiv Đinđića da bi ga sada Koštunica nagradio. I to je Srbija u kojoj mi živimo. Dakle, ovaj režim se pravi da to ubistvo nije bitno, ali to ubistvo će obeležiti našu modernu istoriju.
Jedan deo ljudi, među kojima sam i ja, neće dati da se pobegne od toga, zato me tako ne podnose. Neću im to dati. I ne radi se tu samo o jednom tragičnom ubistvu, nego se radi o ubistvu koje je promenilo našu istoriju. Tamo gde se ubija Zoran Đinđić, shvatite me ovo simbolički, ne direktno, u takvoj Srbiji Velja Ilić postaje simbol, a ne Koštunica, koji je uvek u senci, pravi se da ne želi vlast, da ne zna mehanizam vlasti. To je taj legalizam; nelegalna skupština, ne nelegitimna, nego nelegalna skupština, sa otimanjem mandata, gde će na kraju možda da odgovara, a možda i neće, šefica pisarnice zato što je falsifikovala unos u kompjuter. U takvoj Srbiji očigledno nema Zorana Đinđića, ali to ne znači da ono što predstavlja Zoran Đinđić u Srbiji ne postoji. I vaša emisija je dokaz tome, i vi lično.
Pitanje je zašto je većina tako netolerantna prema pojedincu koji ima suprotno mišljenje. Pragmatično gledano, to nema veze, jer imate hiljade ljudi koji ćute, a jedan je rekao. I vi ćete reći – vrlo važno. E nije vrlo važno! Ima to svoje zašto. Postoje istraživanja iz psihologije, eksperimenti koji pokazuju zašto – zato što taj jedan koji to kaže ohrabruje jedan deo, možda manjinu u toj grupi, koja sumnja, ali ne sme da kaže. On ih liberalizuje, oslobađa ih da i oni izraze sumnju. Otud ta patološka mržnja prema neke tri, četiri žene u Srbiji. Znači, zamislite junački, patrijarhalni narod koji najviše mrzi četiri žene. Ali tako i treba, da najveći protivnici jednog mačo društva budu neke žene, koje ovi patološki mrze.
One potiču običnog čoveka da postavi pitanje da li je u redu što Srbija danas živi u anesteziji i da li je tačno da smo mi najbolji od svih mogućih svetova. Ili da razmisli kada skupština jednoglasno nudi Albancima istu onu autonomiju, koju su im oteli 80-ih godina i Miloševića proglasili za kralja svih Srba zato što je to uradio pod sloganom – Srbija iz tri dela, biće cela. Nisam ni otišao na tu sednicu skupštine. Šta ću tamo? Ja sam prošlog puta govorio, stenogram postoji, što da svaki put isto govorm. Mislim, to je otužno i gledati.
Naravno da je kosovski problem težak, ne potcenjujem ga ja. Ne mislim da je on lak, ali daj realistično o njemu da razgovaramo i vidimo šta je realističan ishod pregovora. U toj anesteziranoj Srbiji postoje ti alternativni glasovi i uvek će postojati, uvek će biti nade da će se uspavani deo Srbije ipak probuditi, kanalisati kroz neku političku stranku, politički program i reći – ne možemo više ovako, ovo je odvratno, ovo je strašno, ovo nije moderno društvo, ovo je još jednom povratak u onu Srbiju sa kojom su se obračunavali naši prosvećeni ljudi u XIX veku.
Svetlana Lukić: Govori profesor Vojin Dimitrijević.
Vojin Dimitrijević: Obično ljudi počinju time – bio sam u inostranstvu, a kada sam se vratio imao sam šta i da vidim. Najčešće se dešava da su ljudi kao nešto začuđeni. E, pa ja kao da sam bio u inostranstvu. Operisan sam, a to znači da su mi dali totalnu anesteziju, da sam se posle izvesnog vremena probudio u nečemu što se zove šok soba. I onda te stave u neku zajedničku sobu, dakle, vratio si se od nekuda.Ja sam se vratio u jednu sobu u kojoj su bila dva vrlo glasna penzionisana vojna lica u poznim godinama, duša im je u nosu, teško su bolesni od raznih stvari. I oni su iz svih medija koji im se podmeću, daju, nude, ili su im dostupni, nepogrešivo birali da saznaju ono što nije dokazano, ono što se prima na iracionalan način. I što je najsmešnije, oni su iz te takozvane komunističke tradicije, JNA je bila njihova kuća, oni duguju svoj socijalni uspon tome što su se opredelili za komunističku partiju i tu ideologiju. I na kraju je iz svega toga ispala jedna mešavina, koja inače vlada kod nas, nacionalizma i primitivnog egalitarizma. I mada se stalno govori da smo protiv komunizma, najgora komunistička logika je tu.
Na primer, oni od nekud vrlo dobro znaju da nikakva Al Kaida nije srušila one zgrade u Njujorku, nego da su to uradili sami Amerikanci, da je to uradio Buš. Ako ih pitate zašto, pa zato da bi napali Avganistan i Irak. Ispostavlja se da je Sadam Husein predstavnik nekog velikog iračkog naroda, koji mi moramo da branimo. A za sve neuspehe srpskog projekta kriva je međunarodna zavera, tu je neizbežni, večiti naftovod, koji će da ide preko Srbije za Kosovo i tako dalje. Milošević se više ne pominje, on je možda nešto i pogrešio, ali nikako nije pogrešio na Kosovu, nego negde drugde.
Ali ono što me je kod penzionisanih vojnih lica najviše zapanjilo, to je da su za sve te poraze, pored već spomenute zavere, krive tri žene, i to se, naravno, vrlo dobro zna. Oni misle da je još najmanje kriva Sonja Biserko, jer je Hrvatica. Ja sam ih obavestio da nije. I onda sam upao u istu zamku kao što je i razgovor o Ivani Dulić-Marković, kada čovek nasedne na takvu vrstu razmišljanja i počinje da dokazuje da je bitno koje je čovek vere. Sećam se kada je prorektor Beogradskog univerziteta bio profesor Štajnberg, da su mu odmah namestili da je Jevrejin i on umesto da odgovori – šta se to koga tiče, on je išao i vadio neku krštenicu koja dokazuje da on nije Jevrejin. Izgleda da je to jedan prirodni refleks čoveka, čime im se ustupa prostor i pristaje na njihovu vrstu igre. Razgovor o Ivani Dulić-Marković iste je vrste kao što je bio onaj o Labusu, koji je isto tako morao da dokazuje da je Srbin, inače nekako ne bi valjalo da to nije.
Dakle, mikrokosmos te sobe u kojoj sam se, da se ne poremetim živčano posle operacije, podvrgao samo slušanju sa vrlo malo reakcija, pokazuje da postoji saradnja medija, političara, a i same publike u kretanju ka jednoj iracionalnoj sferi. Ja sam, recimo, u Politici pre neki dan pročitao jedan od najudvoričkijih tekstova, kakav ni Titu nije bio napisan. Tekst je o tome kako je naša delagacija konačila, to jest spavala u Hilandaru, uz miris tamjana koji se samo tamo pravi, uz tiho pojanje kaluđera i naravno, uz neizbežnu reč – duhovnost. Čovek svemu tome može samo da se podsmeva. Ali u ovoj zemlji i u ovom društvu niko nije propao zato što je bio smešan, jer ako ima smešnog čoveka to je Karić, sa sve brkovima i sa kućom i sa familijom i sa salatom. Sećate se, on je za tili čas dobio 12% glasova, više nego mnoge etablirane stranke i propao je ne zato što je smešan, nego zato što više nije bilo para.
Ovo sa Kosovom mnogima liči na još jedno jalovo pražnjenje nacionalne retorike. Mislim da grešimo, Kosovo je jedno vrlo ozbiljno pitanje, ali nije ozbiljno zbog razloga koje nam iznose političari. Ono je ozbiljno, jer je očigledno da je Kosovo oslonac, opravdanje za moguću navalu iracionalizma, jer se u suštini postavlja na iracionalan način. Ono što je bio problem u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije je bilo to što je motivacija bila teritorija. To se prikazivalo i prisustvom Srba, ako je reč o srpskoj strani, na toj teritoriji. Međutim, u slučaju Kosova, reč je o potpuno goloj teritoriji, gde se o ljudima koji tamo žive nimalo ne vodi računa. Ne mislim pritom samo na Albance, nego mislim i na Srbe koji su tamo živeli, koji bi tamo trebalo da se vrate.
U vezi sa Kosovom izgleda da niko ne ume da postavi racionalno pitanje, pa čak ni oni koji su oponenti vlasti. A racionalna pitanja su, na primer, ko će moći da se kreće po toj teritoriji, ko će moći da se naseljava, šta će biti sa imovinom, šta će bii sa onim što je investirano u Trepču od strane bivše jugoslovenske države, pa se sad arči, gubi na neki način. Racionalno pitanje je: ako Kosovo ostane u Srbiji, koliko će Albanaca biti zastupljeno u parlamentu? Da li smo spremni da izađemo s tim na kraj i da razvijemo strategiju za sudar nastarije populacije u Evropi, a to je srpska i najmlađe, to je albanska, koja porađa jednu masu mladih ljudi, koji nemaju nikakve orijentacije u životu i koji, naravno, hrane vrlo opasnu meru kriminala. O tome ne misle ni srpski, a na žalost, ni albanski pregovarači. O tome se ne razgovara, nego je sve čemu se mi podsmevamo u vezi sa boravkom na Hilandaru, sve što smo čuli o obraćanju višim silama, sve što smo čuli na paradi u centru Beograda – pa ni Tito akademce nije proizvodio u potporučnike u centru Beograda nego na vežbalištima i kasarnama – dakle, sve ove stvari nemaju veze sa realnošću, sve je to iracionalno.
Pitanje Kosova ostaje jedno vrlo teško pitanje, ne samo za ljude koji žive tamo, nego i za sve nas, jer će Kosovo biti odskočna daska za svakog mogućeg političkog avanturistu, za svakog ekstremistu, ne samo u Srbiji nego verovatno i u Albaniji ili negde drugde u regionu. Tako da mislim da svi skupa grešimo što se pitanjem Kosova ne bavimo na racionalan način, iako je ono u suštini mitskog porekla. Milošević, koji je bio ateista, vratio nas je negde u XIV vek, ovi bogobojažljivi sa Hilandara su nas vratili u XII vek. Tako da je za ljude mog ili sličnog temperamenta, a ima nas mnogo, sve to izazov za podsmevanje, za ironiju, za sarkazam, ali nažalost i tu smo neozbiljni, jer to pitanje, koliko god da je mitsko, koliko god da je izvitopereno, koliko god se hohštaplera u njega zakljinjalo – jeste ozbiljno pitanje i mislim da je dužnost našeg društva i naših mislećih ljudi da se njime pozabave na jedan realan način.
Postojeći Miloševićev ustav, po kome mi nažalost još uvek živimo, ne valja iz raznih razloga, ali što se tiče Kosova on je perfektan. U njemu lepo piše da u Srbiji postoje dve autonomne pokrajine i da je jedna autonomna pokrajina Kosovo. Ja ne vidim šta tu treba da se menja.Teškoća je u tome što su Miloševićevi rodoljubi umanjili status Kosova u želji da država bude centralizovanija. Ali postojeći ustav je sasvim dobar i to je operativni deo ustava, onaj njegov deo koji se primenjuje. Ovde se to prebacuje u preambulu, u jedan vrlo nepismeni tekst, koji će možda da se popravi. Preambula služi kao inspiracija, ustavni pravnici to zovu traženjem ustavne legitimacije. To znači da se ovaj ustav donosi isključivo zato da bi se reklo da je Kosovo oduvek bilo srpsko i da će takvo i ostati.
Ono što piše u preambuli se ne primenjuje, to je isto kao i ona prazna diskusija hoće li Srbija biti država srpskog naroda i drugih koji žive u njoj ili država svih njenih građana. To naravno ima veliku političku i ideološku važnost, ali prilikom primene ustava neće imati nikakvu ulogu. Čak i najzadrtiji fašisti kažu, da ne može u današnje vreme, ako piše u ustavu da je Srbija država srpskog naroda, pa dođe do sudskog spora između Srbina i nesrbina, da onda sud Srbinu da prednost, jer je to njegova država. To čak ni Toma Vučić, kombinujem njih dvojicu, ne kaže. Tako da se iza toga krije nekakav trik. Citiram neverovatne reči koje su izgovorene u Hilandaru, gde je bio i jedan od najnehrišćanskijih ministara – svi mi svojim rođenjem znamo da je Kosovo naše i znamo gde je Hilandar. E, onda ćemo mi kao da potrčimo i da preko te preambule glasamo za ustav, a uopšte nećemo pitati šta u tom ustavu piše.
Bez obzira na ove moje pulene iz bolnice, koji su u stanju da ponove svaku glupost i da poveruju u nju, ne verujem da će se tako postići cilj i da će to što u preambuli našeg ustava piše da je Kosovo večito naše nekoga impresionirati. U irskom ustavu do skoro je pisalo da je severna Irska njihova. Ni moćna Kina ne može da spreči nikoga da sarađuje sa Tajvanom, iako u kineskom ustavu piše da je Tajvan deo Kine. Tako da je Kosovo izvor neprekidne iracionalnosti. Kako ćemo prodati tu najskuplju reč, ne znam. Kada lično imate problem koji je iracionalan, kada ste u depresiji ili imate neki težak poremećaj, onda idete kod psihijatra, pokušavate taj svoj problem da razrešite na racionalan način. E, kod nas racionalno razmišljanje izgleda nije u modi, postali smo neko postmoderno društvo u tom smislu da sve važi. Ja se u to više ne razumem i prosto ne znam da li da učestvujem u debati o svim tim stvarima.
Ne zaboravite, Milošević se popeo na vlast preko Kosova, on je kao ćorava koka našao to zlatno zrno. Da li je baš imao tu nameru kada je vikao – niko ne sme da vas bije, ne znam. Prosto neka vrsta sudbine mu je pokazala kakve šanse leže u tome. Ono što sada vidimo jeste da je Milošević nestao, ali da je preživelo sve ono oko njega. Dakle, ono što bismo mogli da nazovemo miloševićizam, sve te umne glave, sve te strukture, svi dobitnici tog komičnog broja nagrada koje se kod nas dele, svi nadriintelektualci, očevi i sinovi nacije, sve to živi i stvara jedan balon za narod iza koga sede vrlo cinični ljudi, koji su u tom periodu zaradili velike pare. Oni i Dinkića, velikog borca protiv ekstraprofita mogu da ubede da progleda kroz prste nekim ljudima. Kao ministar nikada ne bih rekao – dužnost države je da se bori, ali ona će na kraju biti poražena i nikada neće moći da ostvari ceo projekat borbe protiv novog plemstva. Priznati da je to tako i uvek biti blizu svake privatizacije i svakog unosnog posla deluje vrlo obeshrabrujuće. I onda nije čudno kada vlada i ta stranka ne mogu da zaštite svoju potpredsednicu vlade, pa se onda žale na građansko društvo, koje oni sami neprekidno pljuju, zašto ono nije zaštitilo tu ženu.
Pritom je neki kvalitet, i javnog mnjenja i građanstva, izgubljen, jer ipak je čudno da su u Albaniji zbog piramidalnih banaka izbile pobune, da je pao čitav jedan sistem. Kod nas tih pobuna nikad nije bilo. Ako ste ovih dana na vašoj televiziji gledali onu emisiju Jedinica o Crvenim Beretkama, mogli ste da čujete od kapetana Dragana kako je on uspeo da lepo napravi Crvene beretke negde na Fruškoj Gori i da je od Dafine dobio milion maraka i kupio divne uniforme tim borcima. Dakle, pare Dafininih štediša su otišle kapetanu Draganu, koji ih je dobio bez ikakvog reversa i potrošio na tu jedinicu, koja je činila samo štetu – a mi smo Dafininim štedišama vratili te pare. Ko zna koliko puta smo finansirali tu istu jedinicu i tog belosvetskog hohštaplera, koji je došao ovde da postane heroj. I nismo se pobunili. Evo gledajte, Mađari su saznali da je premijer Đurčanj rekao, privatno, koliko sam uspeo da razumem, da su oni lagali svoje birače, i to je rekao više kao neku figuru, ljut na svoje partijske drugove, i zbog toga je nastala pobuna. A kod nas G17 plus priznaje da je koristila Kurir i sve ostalo da bi napakovala Živkoviću i tadašnjoj vladi; čak je tada navodno dobijen od naše Službe državne bezbednosti jedan dokument na kome je pisalo da ga šalje mađarska policija i moli da se taj dokument ne koristi javno. Taj dokument je čini mi se najviše bio usmeren protiv Nemanje Kolesara, funkcionera u Živkovićevoj vladi. Iz toga je nastala čitava afera, gde je očigledno neko lagao, i mi to sad znamo i niko se zbog toga ne ljuti. Da li smo u ovim ratovima toliko moralno propali?
Da li je i u kojoj meri Milošević sve to svesno organizovao, više ne znam. U ovoj emisiji o jedinici vidi se da se neviđeno zarađivalo na toj operaciji sa Fikretom Abdićem i da su te pare stigle u neke džepove. Tu čujete jednu rečenicu koja je porazna u svojoj jednostavnosti, gde taj Atif Dudaković, komandant Petog korpusa, kaže da je njemu bilo mnogo jednostavnije da iz Sarajeva helikopterom dobije 48 miliona maraka, pa da za te marke kupi od Srba, svojih protivnika, municiju, naftu i hranu, nego da sve to prevozi kroz srpsku teritoriju i rizikuje. Znači, to je suština tog bednog rata. Posle toga, svaka priča o nacionalnom interesu, o nekom dostojanstvu tako je šuplja.
Čudno je da se misli da se mi te prošlosti, koja je trajala od 1987. do 2000, tih 13 godina, možemo tek tako osloboditi. I sami ti ljudi kažu da smo izgubili medijski rat, kao da smo izgubili samo medijski rat, a ne i onaj pravi. Upotrebljava se izraz – potkazivač, kada se misli na antiratno nastrojene ljude. Ispada da se Srebrenica ne bi desila da je niko nije spomenuo. Ali priznaje se da nam je imidž loš. On je naravno loš zbog jedne porazne politike, koja je trajala petnaestak godina. Mislim da je društvo razoreno u tolikoj meri da ćemo se mi koji imamo jači moralni osećaj gaditi.
Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor Vojin Dimitrijević, a za kraj Peščanika slušate studenta sociologije, Ivana Kuzminovića.
Ivan Kuzminović: Od kada imam biračko pravo, glasao sam za Demokratsku stranku. Moji roditelji, ja, većina mojih prijatelja, svi mi smo ti prosečni glasači Demokratske stranke. I moje pitanje glasi – gde je ta moja Demokratska stranka? U stvari meni dođe da uzmem baterijsku lampu i da noću idem po Vračaru da tražim Demokratsku stranku. Ona je nestala, nema moje stranke. Najveći uspeh Borisa Tadića jeste što je, po mojoj proceni, 500.000 svojih glasača oterao u apstinenciju. I kada na parlamentarnim izborima bude dobio 18,7% glasova on će to proglasiti velikom pobedom Demokratske stranke, bez obzira što će radikali dobiti 38%. Kako da se ljutim na Tomislava Nikolića, na Koštunicu koji nisu predmet moje analize, kada moram da se ljutim na one koji jesu moja strana, a to je Demokratska stranka. Gde je, dakle, Demokratska stranka? Vi imate čoveka koji je predsednik republike i predsednik Demokratske stranke, što je u startu konflikt interesa.
Hajde da mu oprostim kohabitaciju, hajde da se napijem pa da mu oprostim, ali ono što ne mogu da mu oprostim, i to je suštinski problem koji imam s Borisom Tadićem, jeste da je neko njemu rekao da svi mi, standardni glasači Demokratske stranke, više nismo dovoljno dobri, nego da će on sada preko odbrane Kosova, ruku pod ruku sa Vojislavom Koštunicom, ne znam, odbraniti pod A nacionalne interese, pod B dobiti nove glasače, pod C odbiti od sebe postojeće glasače. I ono što sam očekivao kada sam glasao za njega jeste da se gospodin predsednik lepo povuče sa strane i da pusti premijeru, ako je već zapeo toliko da brani Kosovo, da to radi. Ja nisam očekivao da on potpuno preuzme ulogu branioca nečega što je izgubljeno Kumanovskim sporazumom, jednim sporazumom koji smo mi potpisali kada smo izgubili rat, kada smo se povukli i predali se.
Znam neke ljude iz Demokratske stranke i jednog od njih sam pitao – dobro, šta je sa ovim tvojim Borisom. On mi je rekao – vi civili, vi ne razumete ulogu nas u Demokratskoj stranci i predsednika republike. Predsednik republike je kada je položio zakletvu preuzeo istorijsku ulogu. I onda smo mi proveli jedno dva, tri sata da on meni objasni šta je ta istorijska uloga, pa on meni kaže – jedno je kada si ti Boris Tadić, kandidat za predsednika republike i predsednik Demokratske stranke, ali kada položiš zakletvu, onda je to nešto drugo. Tako su u stranci njemu objasnili da Boris Tadić, od kada je položio zakletvu, više nije ni predsednik stranke, niti je on normalan čovek od krvi i mesa, nego je sada to jedno biće koje lebdi u prostoru i brani Kosovo. Ja sam bio jako zbunjen, jer sam mislio da je to biće Vojislav Koštunica, nisam znao da postoje dva takva bića.
Druga stvar koja je mnogo ozbiljnija jeste kako je predsednik Tadić sastavio svoj najbliži tim, te svoje savetnike. Na primer, Boris Tadić na Vračaru igra basket i onda kaže svom društvu s basketa – hajde, društvo, da mi budete savetnici i onda Krle, izvesni Krstić, dođe i kaže – pa što da ne, mogao bih ja da budem savetnik predsednika republike. I tako gospodin Krle postade savetnik predsednika. Ja sam iz izvora bliskih Peščaniku saznao da je savetnik Nebojša Krstić u izvesnoj korespondenciji sa Peščanikom i da je on izrazio svoj strah u pogledu toga što se u Peščaniku sve češće čuje govor mržnje. I onda sam nešto razmišljao, čekaj, čekaj, znači ja glasao za tebe, za tog tvog predsednika, pa te on stavio za savetnika, a ovo što ja govorim je govor mržnje. Znači, ako kritikuješ Demokratsku stranku, to je govor mržnje. Dobro je što gospodin Krstić nas sve voli, on voli mlado, on voli staro, on voli radikale, on voli crkvu, svi smo mi njegova deca, on se samo brine da mi ne zastranimo malo u taj naš govor mržnje. Tako da bih ja pozdravio gospodina savetnika Krleta i rekao mu da ništa ne brine, jer evo, mi se stvarno trudimo da smanjimo taj svoj naboj i svoju mržnju ka Demokratskoj stranci, jer ipak smo mi poznati protivnici Demokratske stranke. Naša mržnja prema Demokratskoj stranci je poznata od ranih devedesetih.
Da, Mlađan Dinkić je jedan od onih ljudi koji postoje na Balkanu – takav je i Milo Đukanović, koji je shvatio taj mehanizam vlasti. Mislim da ćemo Dinkića gledati jako, jako dugo. Ono što me takođe kod njega nervira je ovo obećanje o izlasku iz vlasti 1. oktobra. Imate Ivanu Dulić-Marković i Dinkića, koji već neko vreme obećavaju da će oni sasvim sigurno, ukoliko se pregovori sa Evropskom unijom ne nastave do 1. oktobra, izaći iz vlasti. Onda sam gledao na RTS-u susret Dinkića, divne voditeljke plave kose i jednog mog profesora i ispostavilo se da Dinkić ne misli da će oni tek tako izaći iz vlasti, ima tu mehanizama. Miriše mi da on zna nešto što mi ne znamo, da su njima ovi iz Evropske unije rekli da će za trenutak nastaviti pregovore ili je Dinkić već smislio neku teoriju izbora u maju ili će Dinkić najverovatnije uraditi isto ono što su uradili radikali 99. godine, kada su bili na vlasti još godinu dana, ali u ostavci. To je kod nas vrlo okej. Pa šta, još jedno godinu dana on će stalno vikati – ova vlada pada, samo još godinu dana, samo da podelim pare. I kako se samo lako prelazi preko toga što je Dinkić uradio Labusu. Ja ne znam da li znate, Labus je nestao, uopšte se ne zna gde je, da li je u Beogradu, na Marsu, u Savetu Evrope. Labus kao da prosto nikada nije postojao. I dalje sam ljut na njega zato što na odlasku ništa nije rekao. Barem je mogao da kaže – deco, izvinite, Mlađa je opasan, pazite ga se, s njim ovo neće izaći na dobro.
A Ivana Dulić-Marković, ne znam šta da radimo sa tom ženom. Od kada je formirana ta vlada, svi stalno govore – ova vlada je bože sačuvaj, ali tu je Ivana Dulić-Marković. Pa dobro, lepo ume da zaplače, fina je, kulturna je, što reče Žarković – kaže dobar dan, dobro veče, doviđenja – to je inače definicija građanske Srbije. Ali Ivana Dulić-Marković je napravila kompromis i ona ne samo što sedi u vlasti koja je takva kakva je, nego je, izvinite, učestvovala i u tom Dinkićevom oceubistvu u G17 plus. Ja bih vas podsetio, do te izborne skupštine, onaj magarac, kako se zove onaj što ga Pera Luković mrzi? Albijanić, Albijanić je u svim svojim nastupima govorio – kako kaže profesor Labus, mi se klanjamo profesoru Labusu. Isto tako je i Ivana Dulić-Marković govorila, svaka njena rečenica je bila – profesor Labus je rekao, profesor Labus je istakao, profesor Labus se vratio iz Brisela – da bi se na kraju ispostavilo da je Dulić-Marković, ta uplakana, divna ženica uzela političko sekirče i ode Labusova glava. I sad ja treba da ustanem i branim Dulić-Marković zato što je napadaju radikali i Kurir. Pa ja se izvinjavam, ali to je potpuno bizarno. Kako da branim Bogoljuba Karića? Pa jeste, ono što su oni uradili Bogoljubu Kariću je pravno nasilje, ali kako gde da nađem taj atom energije i kažem – Bogoljub je jedan od nas. Pa nije Bogoljub jedan od nas. Nije ni Dulić-Marković jedna od nas, ona je jedna od njih, samo se folira i hoće da bude jedna od nas, pa joj je krivo, jer ne može da bude i A i B. Nikako to da shvati, neka joj neko kaže – ili si tamo ili si ovde. Napad na nju iz Kurira dolazi iz vlade, ne dolazi iz druge, šeste ili sedamnaeste Srbije. I ta žena će morati da odluči, za početak neka barem prestane da plače. Ušla je u jednu ozbiljnu igru, pa sada neka izdrži ili neka ide.
Nevolja je u tome što mi uopšte ne znamo šta je sa Markom Kljajevićem. Tačno, on nam duguje objašnjenje, ali bih rekao samo jednu stvar – on je ušao u moje srce. Marko Kljajević je ušao u moje srce kao ispravna ličnost i tu i ostaje do daljnjeg. Kada vi govorite o specijalnom sudu i o suđenju za ubistvo premijera Đinđića, mehanizmi kojima su se ljudi služili da uspore to suđenje su toliko ekstremni u svakom smislu, da bih se ja samo zapitao – a šta ako se Marku Kljajeviću desilo nešto za šta mi uopšte ne znamo? Zašto posle ostavke nije otišao kući da spava. Zašto bi po noći tako pomahnitalo bežao u Crnu Goru, jadan čovek, zašto bi pisao ostavku na parčetu papira iz neke sveske?
Hoću da kažem da smo mi svi prebrzo doneli zaključak da je Marko Kljajević umoran, da će Marko Kljajević morati da brani svog brata u tom postupku. Ja bih samo podsetio da tu, kada je suđenje za ubistvo premijera u pitanju, deluju paralelno dve strukture interesa. Jedni su oni koji dolaze od strane države i tu je država uradila apsolutno sve što je bilo u njenoj moći da to suđenje uspori. Da im je neko dao da sruše zgradu specijalnog suda, oni bi je srušili. Mislim pazi, Kljajeviću uzmu obezbeđenje, službena kola, mobilni telefon. Ali hajde da kažemo da su sve to sitnice. Podsetio bih da tu deluje jedan drugi mehanizam moći, a to su oni ljudi koji ubijaju specijalne svedoke. I svi mi mislimo da je to tako jednostavno. Objašnjenje da je Marko Kljajević napustio suđenje zato što ako iza suđenja ne stoji država, onda taj sudija stoji sam na vetrometini – samo delimično objašnjenje. Samo se plašim da nije neko iz zemunskog klana stigao do Marka Kljajevića, a da mi to ne znamo. U svakom slučaju, pričamo napamet. Naravno da bih voleo da nam Marko Kljajević nešto kaže, ali i to ćutanje mi već govori da su to rđava posla, o kojima mi možda ne znamo dovoljno. On je u izvesnom smislu idealna žrtva.
Ta Maja Kovačević-Tomić i taj, kako se zove, Tomo Zorić, pa i oni su stajali iza rada Marka Kljajevića. On je bio gospodin, uvaženi Marko Kljajević, uvaženi sudija. A Maja Kovačević, pa koliko puta je ona davala izjave tokom tri godine suđenja o radu Marka Kljajevića? I preko noći – ono đubre Marko Kljajević, obrukao sud, sudije, gde mu je čast, gde mu je integritet. Pa čekaj, zašto se niste javili kada su mu uzeli obezbeđenje? Tada je to bio pritisak na sud, ali to nije bio pritisak na sud, to je bio pritisak na jednog sudiju, jer predsedavajući sudskog veća piše presudu, ne je piše Maja i ne piše je čuvar. Ne znam, to je poruka i za bilo kog budućeg predsednika veća da igra po njihovim pravilima ili će ga se svi odreći. Što se mene lično tiče, Marko Kljajević je tu uradio ogroman posao, to suđenje je praktično završeno i ja ne znam šta uopšte njemu može da zameri. Meni deluje da je on pobegao zbog sopstvene bezbednosti i mislim da nikakvo zezanje tu nije bilo u pitanju. Nije to naivna stvar.
Da sam ja imao sreće u životu, kao što nisam, i da me je 5. januara 2001. udario autobus i da sam upao u komu, da sam imao sreće, a nisam je imao, i da sam se jutros probudio iz kome i da su mi u bolničkom krevetu pustili B92 – ja bih seo i plakao. Dobro, okej, to je bila ekipa mladih novinara koja je menjala Srbiju, onda se Srbija promenila i to je bila opšta priča, kako preživeti na tržištu. Ali to je isto kao i sa Demokratskom strankom – ja glasam za tebe pet godina i onda mi kažeš da nisam dobar. Ja tebe gledam od kada si se osnovala, o televizijo, a ti mi to vraćaš, kako se ono zove, bog te video, sa onim cicama, bio je i oglas – ej, Glamurama na B92. Big brother je stvarno multimedijalni fenomen i to imate gde god hoćete, ali ja sam očekivao, glup kakav jesam, da to otkupi Pink, Palma, Foks. S druge strane, razumem da radio i televizija kao što je B92 nekako treba da prežive tržišnu utakmicu, koja je uvek surova. Ali mislim da je B92 napravila ogromnu grešku sa tim bratićem zato što menadžment te kuće nije izašao i rekao – znate šta, taj multimedijalni fenomen pravi jedna produkcijska kuća, a mi ćemo da otkupimo prava i da emitujemo to na B92. Ovako svi misle da je Big brother proizvod televizije B92 i to je onda veliki problem. Ja se izvinjavam, ali menadžment televizije je trebalo da zna da će tu biti seksa, da će te slike izaći u Kuriru, da će svima biti gadno da to gledaju. Kao što imamo dve vrste kapitalizma, zapadni i srpski, jer na zapadu imate kamate od 2%, a u Srbiji su 226%, tako ćete imati i Big brother u Norveškoj i imaćete ga u Srbiji i to neće biti ni simpatično, ni lepo.
Ako su mladi ljudi iz Big brother slika Srbije, možda to zvuči malo glupo, možda oni nisu ni dovedeni da budu slika Srbije, ali ako je to naš prosek, ako je to slika B92 i svih nas, pa neka bude. Ali ja to neću gledati, da li će ovog izbaciti, onog neće izbaciti, ja to ne razumem. Po toj logici zašto na B92 ne ide 48 sati svadbe, isto mu je sve to.
Zaprepastio sam se kada sam video da deca uopšte ne znaju za slučaj sa Pahomijem. Mislim da svi mi zajedno, a naročito mladi ljudi, treba da zamislimo – ti si iz nekog sela, a u selu je pop bog, a vladika veći od boga. Ti hoćeš da budeš deo te Srpske pravoslavne crkve, ti odeš kod vladike koji te seksualno zlostavlja i šta se sa tobom dešava posle toga? Ti moraš sam sebi da priznaš da se to dogodilo, što je jako strašno. Ti moraš da odeš u to svoje selo, kod svojih roditelja i svom ocu saopštiš da te je u Srbiji zemlji silovao vladika Srpske pravoslavne crkve. I umesto da budu pametni, kao što bi svako normalan u ovoj zemlji uradio, i lepo ćute o tome i sakriju sramotu u okviru porodice, ti ljudi su još imali hrabrosti da odu u policiju u Vranju i to prijave. I onda te maltretira neka policija, maltretira te sud, jednom, dva puta, pa verovatno ideš i na neke proklete preglede i na kraju i posle svega srpsko pravosuđe kaže – jeste, verovatno vam je on to uradio, ali ne možemo mi da ga osudimo, pa vladika je vladika, zna se. Da li možete da zamislite da imate svoju decu za 15 godina i da živite u zemlji gde vaše dete može da siluje vladika Srpske pravoslavne crkve i da prođe nekažnjeno. E, tu je poenta zašto mora da se menja Srbija.
Za desetak dana će biti trogodišnjica ubistva onih vojnika na Topčideru. Da li možete da zamislite da imate dete od 20 godina, koje ćete poslati u srpsku vojsku i tamo ga neko ubije, a da ne znaš ni ko ni zašto ga je ubio, da li ga je ubio Mladić ili njegovo obezbeđenje. I onda ti dođe država i kaže ti – dete ti je narkoman, ludak i kreten i samoubio se i pri tome je još uspeo da ubije i ovog drugog. Da li ljudi mogu da zamisle život u zemlji u kojoj se sve ovo dešava? Mislim, pazi, probudiš se ujutru, upališ televizor i saznaš da su zatvorenici u zatvoru zašili sebi usta. Ja sam deset minuta sedeo i razmišljao – pa jebo te, kako zašiješ sebi usta, kako se to uopšte radi. Mislim, to je poenta građanske odgovorne države u kojoj pod A – vladika ne može da ti siluje dete, pod B – ne šalješ dete u vojsku da ga neko ubije, pod C – ne mogu da ubiju premijera. To je građanska, organizovana, normalna, pravna država, u njoj se te stvari ne dešavaju, a ako se slučajno dese, cela zemlja se mobiliše da se to kazni.
Vi imate protest u Mađarskoj i ja sam pet puta morao da čitam te agencijske vesti. Znači, ti ljudi demonstriraju zato što je premijer Mađarske na nekom unutarpartijskom skupu rekao da je bio prinuđen da tokom predizborne kampanje slaže nešto oko poreza. I onda su se digli, naravno, desničari da sruše tog čoveka. Da li vi možete da zamislite da se ovde podigne 100.000 ljudi, da odemo da spalimo neku zgradu zato što nas je neko lagao? Ne možete, zato što su laži kod nas postale sastavni deo života i da li nas slažu malo ili mnogo je postalo sasvim svejedno. U stvari, možda je definicija treće Srbije da su to ljudi kojima je svejedno. Njima je važno da su primili platu, bili u Turskoj na letovanju i to, brate mili, njihov domet. Da li je Vojislav Koštunica krajnji domet srpskog društva i većine srpskih građana? Postoji vrlo velika verovatnoća da jeste.
Mi sad počinjemo živote kao odrasli ljudi. Shvatio sam pretprošle nedelje da prestajete da budete deca i postajete odrasli ljudi kada odete i sahranite prvog među svojim vršnjacima. Ja imam druga koji je umro u haustoru jednog ulaza na Dorćolu tako što se predozirao. Ja samo osećam da ništa nije trebalo da ispadne ovako kako je ispalo. Mislim i tvrdim vam da kada smo mi 88. i 89. bili Titovi pioniri, kada smo vezivali one marame, da niko nije mogao znati da ćemo mi 20 godina kasnije živeti u ovakvom svinjcu. I patetika u stvari glasi da ja gledam tu sahranu, tu kišu, tog popa koji nešto brblja tamo – ja ti ne opraštam, bog će ti oprostiti, neke budalaštine. I nešto razmišljam – svi ti moji prijatelji, i svi mi, i tvoja i moja generacija sanjaju apsolutno isti san, da kada se jednom probudimo ovo ne izgleda ovako.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Kuzminović, a u Peščaniku su govorili i Miroslav Prokopijević, Žarko Korać i Vojin Dimitrijević. Hvala vam što ste nas slušali, prijatno.
Emisija Peščanik, 22.09.2006.
Peščanik.net, 22.09.2006.
