Radio emisija 20.04.2007, govore: Miloš Vasić, Vojin Dimitrijević, Velimir Ćurgus-Kazimir, Petar Luković i Biljana Kovačević-Vučo.
Svetlana Lukić: Juče nam je u gostima bio prijatelj iz Rusije, Sergej Lavrov, a prekjuče valjda zamenik diplomatije daleke, ali nama prijateljske Kine. Bila je to prilika da se Koštunica najzad nasmeje, došla su mu braća koja samo što nisu stavila veto u Savetu bezbednosti. Na fotografiji sa Lavrovim je i nasmejani predsednik Tadić, ali meni je od njegovog lepog osmeha mnogo zanimljivija leva ruka kojom prisno drži ruskog diplomatu. Vuk Drašković i njegovo privijanje uz Ursulu Plasnik je već tradicionalno. Najdraža mi je ona slika na kojoj je drži pod ruku, kao snaša na poselu svog dilbera. Ne znam otkud našim političarima potreba da se fizički zbližavaju sa stranim diplomatama. Ako je to gest prijateljstva, to je lepo, ali bi bilo još lepše da ga zamene nekim umesnijim načinom. Sećam se da je pre nekoliko godina turska štampa bila uvređena Berluskonijevim ponašanjem na svadbi sina turskog premijera, Erdogana. Berluskoni je jednog časa posegao za rukom mlade želeći da je poljubi, ali ju je ona smerno i veoma brzo povukla i sakrila ispod rukava. Našim političarima verovatno niko ništa ne zamera, jer se procenjuje da je bolje da se ovi ljubakaju sa stranim predstavnicima nego da prete oružjem i prekidanjem diplomatskih odnosa.
Demokrate uzaludno pokušavaju da naprave vladu, jer drugi partner za tango odbija da se priključi. Koštunici, Parivodiću, Stojkoviću i ostalima je savršeno dobro baš ovako: ni za šta ne odgovaraju, nema ko da ih kontroliše i mogu da donose kakve god hoće odluke, a već su doneli onu da će biti onako kako oni kažu i neka svi pocrkaju. Ministar Kojadinović nam je povodom pokušaja ubistva novinara Dejana Anastasijevića poručio da na državu ne računamo, da menjamo stanove u prizemlju za viši sprat, da decu držimo pod ključem, jednom rečju, da se naoružavamo i spremamo na samoodbranu. Zapanjujuće je da jedan ministar, pa makar to bio i Dragan Kojadinović, proglasi raspad države. Treba biti vrhunski ohol i glup, pa javno izgovoriti ono što je on izgovorio, ma koliko to bilo tačno. Njegove kolege iz vlade naravno nisu reagovale i utoliko mi je zanimljivije saopštenje Telekoma, koji vodi DSS-ov kadar, kako je krađa kablova i uništavanje optičkih vlakana destabilizovanje države. A nije destabilizovanje države to što nezakonito raspolažu budžetom, nemaju niti im pada na pamet da naprave Ustavni sud, da vide šta im se dešava u sudstvu i policiji, da vide šta im se dešava u Sandžaku.
Od jutros, kao što ste čuli, u sukobu policije i vehabija poginuo je jedan čovek, a nekoliko je ranjeno. I za vreme izbora u Novom Pazaru su ginuli ljudi. Ova vlada se igrala sa dva poslanika iz Sandžaka, uvodila privremenu upravu, a njihov saveznik, Sulejman Ugljanin, postao je gospodar života i smrti u tom delu Srbije. Onima koji ne vide dalje od sopstvene biografije i sopstvenog džepa, taj deo Srbije je postao ono što je nekada bio Haški sud – zadnja rupa na svirali.
Neshvatljivo mi je ipak kako smo mi to sve dozvolili, kako to da se na poslu, u prodavnici i na pijaci ponašamo proračunato, a kada je reč o sudbonosnim opredeljenjima, mi smo ili nezainteresovani ili se ponašamo kako nam padne na pamet. Kako to da nam se odbrambeni refleks javlja pred seljankom koja hoće da nam uvali proklijao krompir, a nestaje kada je jasno da smo pred još jednom katastrofom?
Govori novinar Vremena, Miloš Vasić.
Miloš Vasić: Ne znam, valjda sam ja takav i valjda smo mi u toj redakciji i u krugu ljudi koji su mi bliski lišeni sposobnosti razumevanja zla sa velikim Z. Alo, ljudi, tamo su čoveku stavili dve strašno opasne bombe na metar i po od kreveta. Pri tom počinilac nije mogao znati ima li nekog u sobi ili nema. Onda na svu sreću ova druga bomba ne pukne. Ne znam da li sam otupeo, ali nešto nisam bio preterano iznenađen kad sam to čuo. To je valjda od ovih 17 godina. I stalno idem, danima evo, i govorim sebi – ej, budalo, Dejana su hteli da ubiju najozbiljnije, ne samo Dejana, nego kćer, ženu i pašče. Zašto – zato što je tako nekom došlo. E sad, zašto je nekom tako došlo, postaje zanimljivo. Tu se sad mogu dedukcijom izvlačiti razni zaključci iz reakcija na taj događaj. Prvo je čuveni mafijaški konsiljere, advokat Goran Petronijević – dragi slušaoci, to je onaj što je sudio čelnicima NATO pakta onomad kad su bile cedulje na stolicama – na tom radio Fokusu, kod onog Uglješe Mrdića počeo da razvija teoriju da to nije bez neke, jer kaže on, citiram – to je još jedan slučaj Markale. Naravno, sve na naš srpski račun, pa ga pita Uglješa siromah – a zašto, a čovek kaže – pogledajmo ko je od toga imao koristi, Čeda Jovanović i LDP. Drugim rečima, Čeda i LDP su stavili Dejanu bombu da bi imali političku korist.
Onda je jedna naša koleginica, urednica vrlo značajnog dnevnika, izvolela u jednom telefonskom razgovoru postaviti teoriju – a da nije to zbog toga što će Dejan možda da svedoči protiv Ramuša Haradinaja, uvodeći na taj način spontanim politikantskim instinktom ugao albanskog terorizma. Dejan neće svedočiti, niti to ima neke veze. Onda sam krenuo malo u dokumentaciju i našao jednu blesavu detonaciju Aleksandra Vučića iz novembra 2004, kada je on gromopucatelno, onim svojim drhtavim lirskim tremolom, uz užasavanje počeo da kolportira kojekakve budalaštine iz nečega za šta on tvrdi da su arhive Državne bezbednosti. Naime šta, da su Joca Dulović i Dejan Anastasijević saradnici obaveštajnih službi. Zamislite, kaže, Dejan je čak vrlo dobar prijatelj, ali ono sa naglaskom – vrlo dobar prijatelj, sa Florans Artman koja se, zamislite, zapravo preziva Domankušić, jer je udata ovde. I sad vi izvolite, izvodite zaključke. Onda se pojavljuju dva komentara koja su mi jako zanimljiva, jedan piše bivši prijatelj Tirnanić u Presu, gde filozofski sve to razmatra odavde i odande, kao – eto, kad je neko raketom kućne izrade hteo da ubije Staljina, pa ga promašio, šta je zločin, to što je hteo da ga ubije ili to što ga je promašio. Pa kaže, verovatno ovaj počinilac i njegovi naredbodavci misle da je zločin to što Dejana nije ubilo, pa sad, ima ko voli Dejana, ima ko ne voli Dejana i tra-la-la, tra-la-la. Da bi na kraju meni potpuno nejasno zaključio jednom rečenicom, koju jedva mogu da prepričam, da, naime, to što se Boris Tadić pojavio ovde u Vremenu, u ovoj bašti u kojoj nas dvoje pričamo, u subotu popodne i ostao s nama sat vremena i dao jednu vrlo ljutu i oštru izjavu svim medijima, da je to lepo i fino, ali da nažalost, veli Tirke, u danima, ostala mi je ta sintagma u glavi, državotvornog jedinstva koji nastupaju, to nije lepo i jadno je, veli, da se državni funkcioneri rangiraju po reakcijama na ovakve stvari. Drugim rečima, ode nam Kosovo, a taj Dejan gnjavi sa dve bombe.
E, onda se pojavilo najlepše od svega, u štampanoj stvari koja se zove Pravda, ima TV komentatorka – nije ona Rubi sa sisama, ali je slična njoj – ona tu sebe zove TV alapača. Ta TV alapača počinje svoj komentar u jučerašnjoj Pravdi rečenicom koja glasi – Izraziću podršku Dejanu Anastasijeviću kad on bude izrazio podršku nama jadnima, koji smo nakon 2000. rasterani s posla, nja, nja, nja. I kuku i lele i tako skroz, pri tom je imala i nekoliko usputnih opaski na temu istraživačkog novinarstva koje eto, vodi ravno ka kašikari, jer kaže – lako je njemu, na njega je bačena samo kašikara, a na nas je bačena anatema, pa ne možemo da nađemo posao. Pazi, JUL-ovi i Slobini, radikalski novinari nekakve televizije koji ne mogu da nađu posao. Onda sam ja zavapio u mom tekstu – aman, ljudi, bacajte anateme kao i do sada, nemojte kašikare, molimo vas. E, to je otprilike neki nivo profesionalne solidarnosti. Verujem da je Toma Nikolić plakao u jastuk, nije mogao da spava cele noći. Ako mu nije žao Ćuruvije, mogu tek misliti koliko mu je žao što je Dejan preživeo. A o Vučiću i da ne govorim. I onda se sretnem sa Mirkom Đorđevićem pre neki dan i kaže meni Mirko – znate, trebalo je da policija uradi analizu one ručne bombe koja nije eksplodirala, kladim se da će naći na njoj tragove svete vodice.
Dakle, sva ta gospoda, sav taj ološ i šljam nama svima radi o glavi sve ovo vreme i da se mi tu ne zavaravamo. Ovo uopšte nije neozbiljna priča, koliko god pokušavali da je smanje po veličini i po značaju, uprkos izjavi direktora policije Veljovića, koji je stvarno ispao maksimalno korektan i zavoleo sam ga nakon toga. Čovek je lepo rekao – to je pokušaj ubistva u sticaju sa terorističkim aktom i mi ćemo to tako tretirati. Dva dana kasnije se iz pravosudnih krugova, raznih tužilaštava pojavljuje ideja da je to preterano i da bi to više bilo izazivanje opšte opasnosti. To je kao kad se puca na svadbi, pa je malo pogoršano time što je načinjena materijalna šteta. Recimo, ja pucao na svadbi, pa propucao nekom prozor i onda me policija tuži po zakonu o oružju i municiji i po izazivanju opšte opasnosti, što na kraju završi na prekršajnom sudu i budem oglobljen i pušten. Znači, neko se veselio, sticajem okolnosti bila kašikara, hajde sad, što si sitničar, nema veze. Uostalom, šta ti je dete radilo u tri sata ujutru napolju. E, sad ćemo videti kako će se to na krivično-pravnom planu odvijati, videćemo kako će to da se spinuje, dakle, kakva će biti prorada priče. Drugovi komunisti su imali taj puno bolji termin od spinovanja – proraditi. U tom prorađivanju partijske dogme videćemo šta će da smisle ministar Stojković i ministar Jočić, koji je ipak dva puta zvao našeg glavnog urednika. Stvar je takva da se preko nje ipak ne prelazi. Jedan Ćuruvija je poslednje što je ovom režimu potrebno i ja se stvarno iskreno nadam da se ovo neće završiti kao sa istragom za Ćuruviju. Tu postoje indicije, pre svega stvaranje opšte atmosfere u kojoj je Dejan već prokazan kao svedok u Haškom tribunalu i pisac krajnje neprijatnih tekstova po ovu vladajuću ideologiju. Ja ne kažem da mu je to magare od Vučića stavilo bombu na prozor, ali kažem da tu neka veza postoji. Od 2004, kad su došli na vlast legalisti i pravna država i vladavina prava, postoji sistematska revizija deset Miloševićevih godina i još sistematskija revizija tri Đinđićeve godine. Opet se kao devedesetih delimo na izdajnike i patriote, je li, pa su to špijuni, pa se haške optužnice pišu u Beogradu, a znamo ko ih piše. I onda samo treba slušati radio Fokus i čoveku je sve jasno. To je, ljudi, najznačajnija radio stanica u ovoj zemlji ovoga trenutka. Vas dve Cece radite ono u petak, pa u subotu reprizu, ovi rade svakog radnog dana dva sata pre podne i tri popodne. Treba slušati, ja sad da vam prepričavam neću, slušajte sami.
Stvorena je politička atmosfera u kojoj je društveno i politički poželjno i, kako bi to rekao naš predsednik Koštunica, nacionalno odgovorno ukantati nekog izdajnika kao što je Dejan Anastasijević. Tim dripcima, tom polupismenom, kriminalnom šljamu ne treba mnogo da ih se ohrabri. Postoji istraživanje koje je radila Inicijativa mladih za ljudska prava, Političko nasilje u Srbiji od kraja 2006. do marta 2007. Tu se vidi jedno zgušnjavanje frekvencije nasilnih akata, da ne pominjem Dinka Gruhonjića, da ne pominjem Ljajićev odbor u Zemunu, da ne pominjem čitav niz tih budalaština sa sve drugom Firerom. I ako se sistematski pravi takva politička atmosfera, onda su ovakvi događaji matematički nužni. Ako ta jednačina ima ulaz, imaće i izlaz, jer taj ulaz će proizvesti taj izlaz, i to će vam reći svaki policajac iz javnog reda i mira. Koliko koincidira patriotska histerija sa nasiljem fudbalskih navijača – to je neposredno povezano. Prema tome, o’ladite ga malo, pa se takve stvari neće događati. E, sad je ovima jako neprijatno. Koliko god im s jedne strane bilo milo da je neko Dejanu stavio bombu, s druge strane im je neprijatno, jer znate, oni su, kako da vam objasnim, legalisti, je li. I sad se tu javlja još jedna od tih nepomirljivih priča DSS-a, jer – sad moramo da zatvaramo nekog srpskog patriotu. I kad smo kod tog patriotizma, moram da kažem javno – sve je to podvala najobičnija. Čim neko počne da priča o patriotizmu, ja se odmah uhvatim za novčanik, da vidim da li je još tu. Patriotizam je među normalnim svetom nešto što se podrazumeva i ne sećam se da sam ikad ikog video ko nije patriota. A oni se dele na one koji se busaju u prsa patriotska i one koji su normalni, pristojni ljudi i ćute, jer se patriotizam podrazumeva.
Šta rade ova gospoda radikali i ostale patriote, oni liče na čoveka koji uđe u kafanu među svoje društvo, izvadi cedulju iz džepa i kaže – evo potvrde da nemam, što kažu seljaci, stidnu bolest na francuskoj osnovi, a je l’ ima neko od vas potvrdu? Onda ispadne da svi imamo triper, osim njega. E, ne biti patriota i imati triper je ista stvar, normalno je nemati triper i normalno je biti patriota. Onda se pojavljuju ovi koji maltene od Srpske akademije nauka i umetnosti i svete matere crkve uzimaju potvrdu da nemaju triper, a onda nama ostalima popuju, jebu nam kevu, odvajaju nas od mozga sa tim svojim pričama. I na kraju će se to svesti na – kakve bombe, ode nam Kosovo, kakav budžet, ode nam Kosovo, kakav Studio B, ode nam Kosovo. Ako se ovako nastavi, otići će EPS i NIS i klepićemo lovu i ugradićemo se, a sve vreme ćemo kao Dragan Jočić pokazivati na Kosovo koje je otišlo i Hilandar koji gori. Drugim rečima, ta gospoda nas lepo, uredno vaćare na najbezobrazniji mogući način. Neka ih s milim bogom, ali ja da im tu bombu na Dejanovom prozoru oprostim neću i ne mogu.
Svetlana Lukić: Da li je u tom lancu događaja okidač bila presuda Škorpionima, odnosno Dejanovo gostovanje na B92 kada je govorio o toj presudi?
Miloš Vasić: Može biti, ali Dejan je govorio o stvarima koje svi znamo i znatno blaže od onoga što će se, ja sam siguran, pojaviti u žalbi specijalnog tužilaštva za ratne zločine. To će biti opaka žalba. Pa da vidim da neko zameniku specijalnog tužioca stavi bombu. Ne znam, mislim da je ta Dejanova priča o presudi Škorpionima potreban, ali ne i dovoljan motiv za ovaj napad. Mislim da je Dejan svima njima iritantan već dosta dugo, a da im se kao haški svedok čini nekako zgodnim, jer je već stigmatizovan i ta stigmatizacija traje, traje i traje. Počev od Slobinog čuvenog pitanja u Hagu, gde ga rahmetli efendija pita – a je l’ radite vi za neku obaveštajnu službu. To počinje odatle. Ovaj se sveti iz groba.
Svetlana Lukić: Petorica Škorpiona su osuđeni ili oslobođeni, ali njih ima mnogo više, kao i Crvenih beretki, i taj svet se vrzma tu negde oko nas.
Miloš Vasić: Tu ekipu Škorpiona i Beretki možemo da prosejemo na dve grupe: jedno su siromašni dečaci iz Krajine, koji su se sa 16, 17, 18 godina priključili, prvo kampu kapetana Dragana, pa onda ušli u Frenkijev sastav, pa završili u Legijinom sastavu, koji su mislili – dobar posao, lepa plata, da se ja mnogo ne mešam, nego da ćutim i slušam. Druga ekipa su oni aktivni, koji su u tome videli priliku da se klepi neka kinta. Tako da imamo vegetarijance i mesoždere. To mora da se proseje čisto kriminalistički, ne govorim sa moralne tačke gledišta. S moralne tačke gledišta, svi su oni pripadnici zločinačke organizacije, tačka i gotovo. Onda smo dobili informaciju pre par godina, da ih ima bar četvorica-petorica u sudskoj straži u specijalnom sudu. Škorpiona je bilo oko 150, sa vozačima i logističkim osobljem, a borbeni sastav ne verujem da je ikad bio veći od 70-80. Imamo neke koji su bekstvu, onog jednog koji sedi u Kanadi i ovo ostalo se nekuda prosulo. Imamo i njihovog šefa Mrguda, imamo Mrgudovog šefa Frenkija – njih niko nije zvao. Ne bih ja ukazivao prstom na Frenkija i Mrguda, ali pristojna policijska istraga koja je krenula u dubinu i širinu, bi trebalo da proseje i te likove, pa da vidimo da nije neko nekom namignuo, da nije neko nekog ohrabrio, u smislu u kojem kralj Henri kaže svojim vitezovima o Tomasu Moru – hoće li više neko da me liši tog dosadnog popa. Onda ovi dođu, pa ga ukantaju, to je ta priča. Tako smo se lišili i Slavka Ćuruvije, na istu takvu vrstu miga – baš ga je preterao, ne moram sad da vam crtam. Tako glasi poruka – šta, treba da vam nacrtam šta da radite, budale bre, sklonite Stambolića, ne zanima me kako, ukantajte Vuka Draškovića, ne zanima me kako, vi ste stručnjaci, smislićete. Jer ta zmija je uvek imala samo jednu glavu i tim nesrećnicima, s obzirom na disciplinu koja je vladala među njima, ne bi palo na pamet da nešto urade, a da to nije bilo, kako se to lepo kaže, sankcionisano, makar i prećutno.
Svetlana Lukić: Moram da te pitam za reakciju ministra kulture Kojadinovića.
Miloš Vasić: Gledao sam ga i moram da priznam – Kojadin je ispunio sva moja očekivanja. Prvo je probao da skrene priču na Čedu Jovanovića, kao da to ima neke veze. Međutim, Kojadinovo tehničko razmatranje je potpuno ispravno, ja ga potpisujem – šta ima da živiš u prizemlju, živi na prvom, drugom spratu, pa da vidim tog majčinog sina koji će da zavrljači aktiviranu bombu, a da ne bude baš sasvim siguran da ona neće da se odbije o zid i padne mu pod noge. U tom smislu je Kojadin u pravu, ali znate, nije reč o tome, imamo mi, hvala na pitanju, bezbednosnu kulturu i ne dao bog da počnemo sami da se branimo – to kažem vrlo ozbiljno. Ja hoću da živim u državi u kojoj se nigde ne ostavljaju bombe, pa ni u prizemlju. To nije bila nikakva opomena, što kaže sam Dejan – da su hteli da me opomenu, bacili bi bombu u haustor koji se nikad ne zaključava, kao što su ubacili bombu u Braće Jugovića u sedište DSS-a, kad im je bilo potrbno. Ovo je pokušaj ubistva i ovo je politički terorizam, kako lepo kaže direktor policije Veljović. A siromah Kojadin, bio sam između smejanja i plakanja. Alo, čovek je tvoj sektor, ti si ministar kod koga spada i ta stvar. Dobro, slava bogu te više nemamo ministarstvo za informisanje, imamo samo ovaj nesrećni Biro Srđana Đurića, koji se zovemy master`s voice. Ali Kojadin bi kao kolega novinar mogao da kaže nešto drugo umesto – a što živi u prizemlju. Pa ne možemo svi da živimo na Dedinju iza blindiranih vrata i TV kamera. Neki mogu, imaju ljudi para pa im se može, ja im ne zameram.
Svetlana Lukić: Imaš čoveka iz ministarstva u još uvek aktuelnoj vladi koji ti poručuje – sam se brani, država ti uopšte ne može pomoći.
Miloš Vasić: Ja sam to tako i shvatio, ali ponavljam, to je jako opasna poruka. To je neko u Peščaniku rekao, mislim da je bio mali Ivan Kuzminović, koji je objašnjavao da, ako ekstrapoliramo ovu sadašnju situaciju, uopšte nije nemoguće da dođe do neke vrste samoorganizovanja i samoodbrane, na ovaj ili onaj način. Ja se nadam načinu putem pameti, a ne putem sile, ali druga mogućnost nije isključena. Samo je pitanje koliko oni smatraju za shodno da nas zajebavaju u zdrav mozak. Hajde, vucarajte me po sudovima do mile volje, anatemišite me do mile volje, ali nemojte s kašikarama, molim vas, jer će jednog dana neko da izgubi živce, pa će da se ispostavi da je taj ubijen u legitimnoj samoodbrani pripadnik BIA ili bivša Crvena beretka ili bivši Škorpion ili član Srpske radikalne stranke. Znate, oni do dana današnjeg besramno lažu o Bošku Peroševiću. Boška Peroševića je ubio poremećeni čovek, ali ne, i dan danas će neki Ivica Dačić reći – njega je ubio Otpor, ubio ga je Zoran Đinđić, a njihov sud i njihova policija su slučaj rasvetlili do kraja. Pa će tako da se desi da đavo odnese šalu, da dođe do nekakvog haosa, pucnjave u noći ili neke budalaštine. Šta treba da se desi, da neko nekog ubije, pa da vidimo ko stoji iza toga. Nemojte ljude terati na legitimnu samoodbranu, to nije dobro, ići će na vašu štetu.
Sad čekamo da vidimo ko će prvi, definitivno i pravosnažno da klepi Legiju sa 40 godina. Sudsko veće koje treba da rešava ove silne presude za njih dvojicu, Berčeka i Legiju, sedi na tome, iako je davno završilo većanje, i čeka da veće Nate Mesarović izrekne prvostepenu presudu. Imali smo istu vrstu oklevanja u slučaju Ibarske magistrale i Stambolića. Da vidimo ko će prvi, Bojan Mišić, specijalni ili okružni sud. Izgleda da se našim dragim časnim sudijama nikako ne dopada da baš oni budu prvi koji će da kažu tako nešto. Tu postoji očigledan zazor, a uzroci tog zaziranja su u izvršnoj vlasti. Izvinjavam se, ali tu bih neposredno prozvao našeg lažljivog ministra Zorana Stojkovića koji, ko šta radi, sedi na telefonu, zivka tužioce, sudije, ima primedbe na ovo, hoće ovo, neće ono, šalje onog svog izvršnog zamenika republičkog tužioca, onog Vladu Manojlovića, da čupa uši raznim opštinskim tužiocima i zamenicima. Sudstvo je gore nego u vreme Broza, gore od sudstva u kojem je taj isti Zoran Stojković bio sudija okružnog suda. Tamo se išlo partijskom linijom, ali se i to nekako dalo izvrdati, pa je bilo sudija koji su imali građanske hrabrosti i govorili – neću, idem ja u advokate. Imalo se izbora, a ovde više čovek ne zna šta da radi, jer ići iz pravosuđa u advokaturu je isto kao ići iz tiganja u vatru. Alo, hajde da pogledamo samo naše cenjene advokatske komore, beogradsku i srbijansku. Beogradska je potpisivala pisma podrške Karadžiću i Mladiću, ona goni ovu Vesnu Stanimirović, koja je Zvezdanov advokat po službenoj dužnosti i globi je i kažnjava. Posle se ispostavi da postoji audio i video snimak i zapisnik da je ta žena lepo odvela Zvezdana na poverljivi razgovor, savetovala mu da ćuti, pa je Legija rekao – ne, gospođo, ja sam momcima obećao, ja ću ispričati sve. S druge strane, imamo Jasnu Bagzijevicu Milenković koja tuži toj istoj advokatskoj komori Biljanu Kajganić, koja ju je ispumpala za nekih 126.000 evra. Biljanu Kajganić niko ne zove na odgovornost, samo gledamo ove Gorane Petronijeviće, Bulatoviće, Vukasoviće, Milivojeviće, ove konsiljere koji bi u svakoj normalnoj državi leteli iz komore istog trenutka i ne bi im palo na pamet da rade ovo što rade.
Izgleda da je Voja nešto dobio zato što će biti premijer, što reče onaj divan karikaturista iz Blica – dobiće čovek nešto za uzvrat. Nagovorili su ga da bude premijer kao Bosanci međeda na krušku. Vukli su ga za uši i 5. oktobra popodne da postane predsednik republike – ej, dođi, narod je tu, spreman je da te izviče za predsednika. Jao, pa kao ja ne znam, jedva su ga dovukli. Sad su ga izgleda jedva dovukli da bude premijer, a ja se iskreno nadam da su ove naše tunjave demokrate uspele da se iscenjkaju za par ozbiljnijih ministarstava, da se to više ne prepušta ovima koji ministarstvo pravde smatraju ministarstvom sile. To je jedna jako zanimljiva sintagma. Ej, sila je jedno, pravda je drugo. Odbrana i policija su sila, pa čak ni policija nije sila, jer će primeniti silu tek kad više nema drugih opcija. Ne, mi legalisti najviše volimo da imamo ministarstva sile, kao na primer ministarstvo pravde. Stižem na filozofski nivo i citiram oca srpske duhovnosti, Dobricu Ćosića, koji – više voli pravdu od istine. To je njegova izjava iz 1991. Pa dobro, ako si u stanju da napraviš razliku između pravde i istine, onda si stvarno otac srpske duhovnosti, svaka čast.
Svetlana Lukić: Šta sve to znači za nas, nekvalitetne patriote?
Miloš Vasić: Iskreno se nadam da će ministarstvo pravde da se nađe u rukama naših tunjavih demokrata i da će barem prestati ova vrsta stojkovićevskih pritisaka. I da se dovedu konačno republički i beogradski okružni tužioci koji nisu penzioneri. Ova dva magarca već dve godine sede u penziji i po sili zakona njihove odluke su ništavne. Pa da se protrese malo ta priča o lustraciji. Naravno, to su puste želje, ali daj da barem vidimo koje su statistike tih sudija, šta nam radi vrhovni sud, ko nam tamo sedi. I oprostite na pitanju, imamo li mi ustavni sud. Legalisti koji su imali parlamentarnu većinu i podršku svojih fašističkih pomagača iz Srpske radikalne stranke nisu smatrali za shodno da treba da izaberu sudije vrhovnog suda, iako su smatrali za shodno da vladaju uredbama i da se skupština sastaje zbog ovoga i onoga, jer nam je neophodno, a nije budžet. Treba videti i taj krajnje zanimljiv sastav vrhovnog suda, zaostao još iz Slobine kadrovske politike. Kad je uhapsilo sudiju Ljubu Vučkovića, pa kad smo ušli u profesionalnu biografiju, to je da se smrzneš.
Svetlana Lukić: Stojković je pre neki dan u Politici opet napao nekog iz nevladinih organizacija da laže da je on doneo presudu šestorici.
Miloš Vasić: Napao je Sonju Liht zbog intervjua Politici, gde je Sonja lepo ispričala ono što je bilo. I ja se vrlo dobro svega sećam, jer sam bio jedan od osumnjičenih u tom slučaju, ostao sam treći ispod crte kada su pravili optužnicu, pa sam se nekako izvukao. Zoran Stojković je tada, kad već moramo da se vraćamo na trafike, knjige i neprijateljsku propagandu, čak osudio i nekoga od kojeg je čak i javni tužilac bio spreman da odustane. Nemoj, Stojkoviću, molim te, vikao si i – ja nisam bio s Legijom, ja nisam bio s Legijom, a posle je ispalo da si bio. Imam poštovanje za profesionalnost i stručni integritet kriminalaca, ali u poslednjih nekoliko godina sve teže podnosim lažove. Kaži, budi pošten kao kapetan Džo iz Borče, onaj krezubi, što je rekao – Zorana Đinđića je trebalo ubiti, tačka. On je bar glasno i jasno rekao ono što oni svi tiho misle. Pa ko je napisao krivičnu prijavu kad je ono hapsilo Vladana Batića – Zoran Stojković. Od kad ministri pravde pišu krivične prijave protiv svojih prethodnika? Naravno da je prijava bila lažna, nije bilo nikakvih osnova za nju i naravno da je treća opštinska javna tužiteljka pustila Batića napolje i nakon toga jedva sačuvala posao, jer se ovaj uvredio. Dajte, dovedite nekog normalnog, a ne, što kažu Bosanci, tersa, svađalicu, kome je samo do osvete i revanša. Nikako da taj čovek shvati da biti ministar pravde ne znači biti gazda nad tužiocima i sudom.
Formacijske matrice tužilaštava su fenomenalne, svuda fali po nekoliko zamenika. Ne, za to nemamo ni vremena ni para. Tu je najbolja priča o rehabilitaciji. Za nju je nadležno parnično odeljenje okružnog suda u Beogradu, dakle za narodne neprijatelje, informbirovce, neprijateljsku propagandu, pričanje viceva, za sve ljude koji su ni krivi ni dužni stradali na pravno skandalozno pogrešan način. Tu govorimo o desetinama hiljada ljudi, a parnično odeljenje Okružnog suda u Beogradu ima 10 sudija, koji su već preopterećeni. A šta je pisalo u završnim odredbama tog zakona – za primenu ovog zakona neće biti potrebna dodatna sredstva. Zašto, da se Mlađan Dinkić ne naljuti. I hajde sad, izvolite drugovi informbirovci, žalite se, pa da vidimo kad ćete doći na red. Takvi problemi gospodinu ministru ne padaju na pamet, on dopušta da njegovo ministarstvo, koje je predlagač tog zakona, napiše jednu takvu završnu odredbu, on dopušta da mu odu u zastaru najvažniji tužioci, republički i beogradski, on dopušta da nemamo ustavni sud. Izvinite, posao je tog ministarstva da upozori zakonodavnu vlast na vreme – ljudi, treba da biramo sudije ustavnog suda, treba da biramo dva tužioca. Do toga nije došlo, zašto, pretpostavljam da mu ova dvojica, Janković i Božović, odgovaraju.
Nadam se da će drugovi demokrate u situaciji koju su započeli sa očiglednom prednošću, koju gube zahvaljujući samima sebi, skupiti dovoljno građanske hrabrosti i političke odlučnosti. Ne može 13 da bude više od 64. Kad su pokušali da 46 bude više od 55 u Crnoj Gori, nije im uspelo. Oni moraju, tako da se izrazim, ili da se pokake ili da ustanu sa noše. Ne može više Boris Tadić da se udvara svima osim nama, koji smo za njega glasali. Alo, Borise, gledaj me u oči, čitaj mi sa usta – hoću da tresneš šakom o sto i da kažeš – e ne može, hoću nove izbore, jebite se, bre. Okej, cinculiramo, cinculiramo, kao mi smo državotvorni – nikad nisam razumeo šta ta reč znači – mi smo konstruktivni, hajde Vojo, kad si zapeo, budi premijer, pa ćemo ti još i zauzvrat dati, u redu. Ali postoji jedna granica koja je pređena i iskreno se nadam da će u narednih 10 dana oni smognuti dovoljno političke odgovornosti prema vlastitim glasačima da naprave vladu, u kojoj će imati dominantna ministarstva i većinu glasova u skupštini. Sve manje od toga je kapitulacija i za četiri godine Demokratska stranka će se naći tamo gde je DSS sada. Ko će profitirati – radikali i Čeda, jer oni ljudi stalno pričaju isto, naročito Čedina koalicija. Vrlo je važno u politici stalno pričati isto. Gospodo, imate nož, imate kolač, izvolite.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Miloš Vasić, a sada slušate Velimira Ćurgusa Kazimira iz Ebart dokumentacije.
Velimir Ćurgus Kazimir: Nemački ambasador Cobel je, sarkastično i neprijatno po nas, pomenuo pametne savetnike. Meni je tu bolnija njegova izjava o geostrateškim i geopolitičkim interesima, koja jeste dosta bezvezna za jednog diplomatu. Ali njegova priča o eliti je veoma značajna. U tom pregovaračkom timu su stručnjaci za razne oblasti, koje predvode dva savetnika, vrh srpske elite, Slobodan Samardžić i Leon Kojen, a da se niko nije zapitao kako su ti ljudi postali to što jesu. Radi se o diplomatskim aktivnostima i bilo bi za očekivati da i jedan i drugi imaju veliko profesionalno diplomatsko iskustvo, što oni nemaju. Oni nisu ni istoričari, ni ekonomisti, reč je o ljudima koji pripadaju institutskoj, univerzitetskoj eliti, vezanoj pre svega za teorijske probleme. Ali odjednom su preko noći, milošću premijera, a potom i predsednika, počeli da vode jedan komplikovan proces. Pitam se na koji način takva elita postaje državna elita i ne mogu da nađem racionalan odgovor. Jedino je jasno da su to ljudi iz neposrednog okruženja Vojislava Koštunice, njegovi stari drugari, ljudi u koje ima poverenja, s kojima se družio poslednjih 20, 30, 40 godina. Čekajte, to za državni posao apsolutno nije dovoljno. Ja nemam mnogo poverenja u te ljude. Mi imamo tri centra koja se bave spoljnom politikom: jedan je Vojislav Koštunica i njegov kabinet, drugi je predsednik Boris Tadić i njegov kabinet, treći je Vuk Drašković. Pošto mi je struka da pažljivo čitam novine i gledam fotografije, podsetiću vas na nešto. Reč je o susretu Vojislava Koštunice sa Vizerom, američkim predstavnikom. Oni sede za stolom i onda pogledam ko sedi pored Vojislava Koštunice i vidim da to nije Vuk Drašković, nego odmah do njega sedi njegov šef kabineta, a na kraju stola sedi Vladeta Janković, koji je u DSS-u najistaknutija osoba za spoljnu politiku. I onda shvatim da to poigravanje državom i državnim institucijama polazi od vrha, ne ide ono od portira vrhovnog suda.
Naši najviši predstavnici se igraju sa državom i državnim institucijama i onda ne čudi to što se desilo uoči kraja ovih ili početka novih pregovora – Leon Kojen patetično i dramatično odlazi. Na osnovu čega je Boris Tadić izabrao za svog savetnika i predstavnika Leona Kojena. Izgleda da je najveća pogodnost Leona Kojena kao predstavnika Borisa Tadića to što je dobar sa Slobodanom Samardžićem, pa ko vele – on će umeti s njim, dugo se znaju. To je zaista jedna pijačna politika, to ni na šta ne liči. Pomenuću i ono što smo juče saznali, a to je kako je tehnička vlada skinula s vrata Gorana Svilanovića, odnosno sprečila ga da bude izabran za generalnog sekretara Pakta za stabilnost. O Goranu Svilanoviću kao najozbiljnijem kandidatu i skoro sigurnom budućem generalnom sekretaru, prošle nedelje je pisala sva hrvatska i bosanska štampa, ali Goran Svilanović je za Koštunicu i dobar deo ove tehničke vlade izdajnik, koji ne treba da predstavlja Srbiju. Oni su preko noći predložili drugu osobu, naravno bez ikakve šanse da ta osoba bude izabrana. Najverovatnije će novi generalni sekretar biti bivši Tuđmanov savetnik i može se reći da su tog čoveka izabrali Koštunica i društvo. Oni su vrlo dobro znali da alternacija Gorana Svilanovića ne može da prođe i da je to još jedna izgubljena bitka, da će opet biti duplo golo i to je stalno tako. To više nije princip – da komšiji crkne krava, ne, neka crknu sve krave, da niko nema mleka. To više nema veze ni sa opštim, ni sa nacionalnim, ni sa javnim interesima, već je reč o jednoj bezumnoj, ludačkoj politici, koja proizlazi iz osećanja inferiornosti, koja je provincijska – upotrebio sam reč koju mrzim. Ali ljude iz ove vlade zaista vidim kao provincijske apartčike, koji na sve moguće načine pokušavaju da produže svoju vlast i povećaju svoju moć i istorijski značaj.
Naši predstavnici raspravljaju o Kosovu vodeći pre svega računa o tome kakva će biti slika o njima za 50 ili 100 godina, da li će oni u budućim generacijama Srbije biti zapamćeni kao ljudi koji su se herojski borili i nisu dali Kosovo ili kao izdajnici i gubitnici Kosova. Njih apsolutno ne interesuje sudbina i život stotina hiljada Srba koji su ostali na Kosovu, niti ih ozbiljno interesuje u kakvom će položaju biti Srbija ukoliko se konfrontira sa celim razvijenim svetom. Oni brinu samo o sopstvenom liku i delu velikih Srba. Sećam se kako su devedesetih Leon Kojen i mislim Samardžić napravili neku malu partiju intelektualaca, pa se skandiralo – Leone, Srbine. Svi smo se tome smejali, mislim, Leon Kojen koji srbuje. Nemam ništa protiv toga da srbije ko god hoće, i Mađar i musliman i Srbin, ali dajte da u tome ima nečeg racionalnog, nekog zdravog razuma. U ovome nema ničeg, sem rasula i ogromne štete. I sve se to dešava u trenutku dok ta vlada razmišlja o tome kako da iskoristi novi ustav i produži sebi tehnički mandat. To mi najviše liči na Miloševićeve vlade, za vreme kojih je Ratko Marković stalno izmišljao neke nove dosetke. Pa i ovde ih očigledno neko smišlja, da li je to Zoran Stojković ili neko drugi ja ne znam, ali takav utisak imam.
Sve je u igri i bliži se taj dan D, kada ćemo se suočiti sa stvarnim stanjem na Kosovu, a to je da je Kosovo odavno nezavisno. Ne znam na koji način će to biti saopšteno građanima. Pretpostavljam da razni spin majstori već uveliko rade na tome ko će iz toga izvući najveću političku dobit. To je veoma opasna igra. Ne znam da li će DSS ili radikali pozvati građane da kažu NE svetskom imperijalizmu i u šta to može da se izrodi. Sa tom pretnjom se svašta može raditi, ali ne verujem da se išta može postići. To je ta rupa u kojoj se nalazi Srbija. Ne može se ništa postići time što će na ulice izaći dva miliona ljudi i reći NE imperijalizmu i svetu i da Kosovo ostaje u Srbiji. Šta, je l’ će povući naše ambasadore, to mogu, i šta smo dobili? To je ludački put, odlazak u samoizolaciju i dugotrajnu frustraciju. Onda nije čudo što se mlađi svet ponaša potpuno sociopatski. Glavne moralne institucije, kao što su univerzitet i crkva na tom planu ništa ne rade. Ne sećam se da sam čuo, čitao ili video nekog sveštenika koji propoveda protiv laganja, ubijanja i krađe. Čuju se samo propovedi o srpstvu, carstvu nebeskom i zavetu kosovskom. Crkva ne kaže da se moraju poštovati osnovna ljudska prava. Kada u crkvi kažete ljudska prava, gledaju vas kao da ste kreten koji pominje neku bezobraznu reč. Da li Srbima ljudska prava stvarno ne pripadaju, je li to neki strani izum. I gde se izgubila priča o srpskoj pravdoljubivosti.
Ova vlast se ponaša tako što Srbima sa Kosova kaže – mi vam ne možemo obezbediti nikakvu garanciju, nikakvu pravnu sigurnost ukoliko Kosovo postane nezavisno i, ako se to desi, vi ste prepušteni samima sebi. Čekajte, tako se ne vodi ozbiljna politika, vi morate biti uz te ljude i u slučaju da Kosovo postane nezavisno. Vi morate da se izborite za imovinu, bilo da je to privatna ili imovina u državnom vlasništvu, u koju je mnogo ulagano iz Srbije. Ne možete to otpisati i reći – oni su postali nezavisni, šta nas briga. Sve ili ništa, to je jedna suluda situacija. Na nivou realpolitike tu se postavlja pitanje – postoji li plan B. Oni odbijaju da priznaju da postoji plan B i to mi deluje potpuno šamanski – vi ne smete da izgovorite da imate drugi plan, da vam se ne bi upropastio prvi. Pa čekajte, niko od vas ne traži da otvorite karte, ali vi ipak morate da zbog ljudi koji su tamo, uputite poruku – mi smo spremni za sve varijante i mi ćemo insistirati na pravnoj bezbednosti i ekonomskoj sigurnosti, pravu na imovinu svih koji žive na Kosovu. Tu ne bi smelo da bude kompromisa.
Svetlana Lukić: Južnokorejski parlament i vlada zasedaju da vide da li će u Sjedinjenim američkim državama biti odmazde prema južnokorejskim studentima posle masakra u Virdžiniji.
Velimir Ćurgus Kazimir: Naravno, to jeste dužnost svake odgovorne vlade, da reaguje i vodi računa o svemu što se desi, bilo da je u pitanju akt individualnog bezumnika, bilo da su u pitanju potezi država, kompanija, bilo koga. Mi to ovde nemamo, mi nemamo izgrađen taj mehanizam.
Svetlana Lukić: Samo da se vratim na Leona Kojena, na jedne i druge savetnike. Oni mogu da zamene mesta, Bataković može da ode kod Koštunice, a Samardžić kod Tadića. Evo, Koštunica sada brani Leona Kojena, rekao je da neće dozvoliti da on da ostavku na to mesto.
Velimir Ćurgus Kazimir: Da, to postaje predmet političkih igara i besmislenih nadmudrivanja. Sve je tako unisono spakovano, i sa skupštinom i sa ustavom, da se pitaš čemu ti pregovarači uopšte služe. Da li su tu uopšte mogući tajni dogovori. Koliko ja znam, Koštunica ne dozvoljava bilo kakve tajne pregovore i tajne kontakte, što je takođe vrlo suludo. Stvarno se pitam čemu tolika delegacija. Pa slušajte, dovoljno je da dva čoveka odu tamo i kažu – mi stojimo iza toga, nema odstupanja, je l’ vi nama nešto nudite. Druga strana bi rekla – mi ništa ne nudimo, mi se slažemo sa Ahtisarijem. Očekivali smo više maštovitosti, možda pokušaj da se nekim drugim kanalima sa Albancima pregovara direktno.
Svetlana Lukić: A, tek to bi bio čin izdaje.
Velimir Ćurgus Kazimir: Da, zamislite da se u Kuriru objavi fotografija – Leon Kojen i Veton Suroi na večeri u Solunu. Ali oni su sami kreirali takvu situaciju, sami sebi su vezali ruke i onda tu više nema diplomatije. To će sad biti dil između Rusa i Amerikanaca, koji će naći neko rešenje. Rusi traže da budu ispoštovani kao mangupi, znači, sad smo jaki, ima to da se ispoštuje, a Amerikanci naravno vode svoju, takođe snagatorsku politiku širom sveta, ne samo na Kosovu. Vi onda možete da kukate – to nije pravedno, ovaj svet nije pravedan. Pa ovaj svet nikad nije bio pravedan, ali dajte da od tog sveta učinimo mesto podnošljivo za život, gde nam deca neće svakih 20-30 godina ići u neki rat i ginuti, gde nam se zemlja neće bombardovati, gde nećemo biti izolovani i skapavati od gladi. Dajte, prilagodimo se tom svetu. To ne znači da ćemo zaboraviti da govorimo srpski. Na sam pomen nacionalnih interesa pošizim. Naš osnovni nacionalni interes je da naučimo da govorimo pravilno naš jezik, da se opismenimo i obrazujemo i da tako obrazovani i opismenjeni počnemo da osvajamo ovaj svet. To je naš najveći nacionalni interes.
Evo, u Australiji skupljaju pare za odbranu kapetana Dragana i kažu – želimo da skupimo milion dolara. Pretpostavljam da za poslednjih 30 godina, srpska zajednica u Australiji nije potrošila više od 100.000 australijskih dolara za kupovinu knjiga za srpske biblioteke i za obrazovanje svoje dece. Znači, sabornost postoji samo kada su u pitanju odbrana srpstva na taj način – branimo kapetana Dragana, Radovana Karadžića, Ratka Mladića, pretimo drugima i slavimo krsne slave. Mi smo kao nacija postali apsolutno akulturni. Sa Velikim bratom i turbo folk kulturom mi smo se spustili ispod nivoa elementarneg opšteg obrazovanja, koji je postojalo u Titovoj Jugoslaviji. Te pune crkve, ti lanci sa krstom oko vrata nisu znak nikakvog ozdravljenja i produhovljenja Srbije, nego su znak duboke krize identiteta, nesposobnosti suočavanja sa stvarnošću. Na neki način, to je gubitak sposobnosti da se živi.
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Miloša Vasića i Velimira Ćurgusa Kazimira, a sada govori Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava.
Vojin Dimitrijević: Ovde niko ne želi da reši kosovsko pitanje, jer se od nerešenog, nedovršenog, tragičnog, traumatičnog kosovskog pitanja može doveka politički živeti. To je jedno veliko pokriće za nerad i večitu hladovinu. Da hoćemo da rešimo kosovsko pitanje, mi bismo ga rešili na onaj način na koji je Đinđić hteo da ga reši, da ga pokrene sa mrtve tačke, da više ne truli na Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1244. I protivno onome što se sada priča, Đinđić je bio percipiran kao opasan čovek, koji će to pitanje konačno rešiti i onda se od njegove nerešivosti više neće moći lepo živeti. Milošević je takođe živeo od kosovskog pitanja. Prvo je pažljivo motrio i kao svaki potencijalni diktator, kako to kažu u engleskoj sociologiji, tražio vozilo kojim će doći na vlast i shvatio da je to vozilo Kosovo. Ako se to pitanje jednom reši, kao što su slične stvari rešene u drugim državama, onda niko od njega ne bi mogao da živi.
Ako tim očima pažljivo pogledate celu simulaciju borbe za Kosovo, jer to jeste simulacija, videćete da se u stvari ne predlaže nikakvo rešenje. Videćete samo razne pokušaje da se to pitanje ne reši. Vi proglasite da vam je plan da propadne Ahtisarijev plan, vi imate signale od Čurkina koji kaže – veto je suviše teška reč, što znači da veta možda neće biti. Pa i ako veta bude, šta će biti. Neće biti nove rezolucije, pa će neke države pojedinačno priznati Kosovo. Ako ga prizna Amerika, to nije bilo koja zemlja, nije to Turska koja prizna Severni Kipar, a niko drugi neće. Onda ćemo mi, kaže naš ministar pravde, koji je navodno pravnik – da tužimo te države sudu. Svi znamo da ne može da se tuži država zato što je nekoga priznala, to je njeno suvereno pravo. Ima još puno primera toga da se zapravo ne želi rešenje Kosova, jer se nikada ne iznosi konkretan plan. Pitao sam se da li je to neki znak nesposobnosti, izgubljenosti, propalosti, međutim sad dolazim do zaključka da je to znak svesne namere da se Kosovo na tom našem šporetu, na jednoj ringli stalno krčka. Na nerešenoj temi Kosova i nesumnjivoj emocionalnoj vezanosti za njega može da cveta niz hohštaplera i džabe je onda pitati ljude – jeste li bili na Kosovu, jer vidite da nisu bili. Još manje njih je posetilo kosovske manastire. Sve je to jedna izmotacija i izgovor za još nekoliko generacija demagoga da se penju na vlast pomoću Kosova, a da se pri tome ne zapazi propadanje cele zajednice. Iza mehanizma održavanja tog tabua krije se krajnja ravnodušnost i licemerje, što se najbolje vidi po tome što se kosovskim Srbima ne da da progovore. Iz Beograda se čak grde oni koji nešto drukčije kažu i najglasniji predstavnik tih ljudi odozdo je čovek koji je celog života bio u SPS-u i koji je verovatno organizovao da se na Koštunicu bacaju jaja 2000, kada je ovaj išao u predizbornu kampanju u Mitrovicu. Rešenje ovog pitanja tragično se odlaže na račun ljudi koji tamo grozno žive, da bi se političari odavde politički održali u životu.
Svetlana Lukić: Kad slušam predsednika Tadića, a još više Božidara Đelića, imam utisak da oni to ponavljaju kao mantru – da se nikad ne da Kosovo. To je kao obavezni sastav u svakom njihovom govoru.
Vojin Dimitrijević: Možda su se demokrati preigrali tako što su pristali da se zakunu na Kosovo. To su učinili da bi bio donet novi ustav i da bi oni dobili izbore. Pristali su da se zakunu i sada ne smeju da promene argument. Svako bi imao razumevanja za hudu sudbinu Srba na Kosovu i za pitanje kako to treba da se reši, međutim, zakletva je pala. Glavnu reč u tim pregovorima najčešće vode Srbi one zapaljene vrste, od kojih je malo koji sa Kosova. To vam pravi probleme i u spoljnoj politici. Nijedan govor naših predstavnika u Ujedinjenim nacijama neće biti prenet ni u kakvim stranim novinama, nego će biti prenet u našim, pa su naši političari, čak i oni manje zadrti, pred strancima, ali za domaću publiku, mnogo oštriji. Doveli su se u poziciju iz koje je Đinđić hteo da izađe, da u očima raznih fanatika oni budu krivi za nešto što je straćio Milošević. Politička elita je sama kriva za situaciju u kojoj se našla i Đinđić je po njihovom mišljenju pogrešio kada je to pitanje otvarao. To me navodi na temu Dejana Anastasijevića. U opštoj teoriji terorizma definiše se jedna vrsta terorizma, koji dolazi onda kada se shvati da je neka stvar izgubljena i usmerava se protiv onih koji otvaraju oči javnosti. Najbolje poređenje je ono sa Alžirom. De Gol je tu kao francuski Koštunica, ali sa mnogo boljim nacionalnim pedigreom. I on je u jednom trenutku shvatio da se Alžir ne može odbraniti. Našao je najčasnije moguće rešenje, koje ga nije spasilo od pet pokušaja atentata. Jedno vreme se Parizom nije moglo proći ulicom od onih plastičnih bombi. Tako da prilikom objašnjenja stvari kao što je napad na Dejana Anastasijevića i druge, treba imati u vidu da ovde sada glavinja i gomila očajnika, koji hoće da se osvete za nešto što je propalo. Oni su nemoćni u odnosu na inostranstvo i u odnosu na prave krivce, pa će iskaliti svoj bes na onima koji su im dostupni. Postoji dobar nemački izraz za to – onaj koji sere u sopstveno gnezdo.
Taj fenomen nije samo naš, bio je istraživan svuda, naročito u Nemačkoj. Kod nas postoji zabrana da se bilo šta poredi sa nemačkom istorijom, jer bože moj, Milošević nije bio Hitler, niti smo mi bili takvi. Pa nismo, sem nekih stvari kao što je Srebrenica, koja je jedan nemački zločin, organizovan, je li, a postoje i velike sličnosti sa vajmarskim periodom. Treba se setiti da su Nemci posle Prvog svetskog rata bili naterani da sude bar nekolicini ratnih zločinaca i da od toga nije bilo ništa. Bilo je to Lajpciško suđenje, na kojem je većina oslobođena, a drugi su vrlo blago kažnjeni i onda svi volšebno nestali iz zatvora. Ako čitate prvostepenu presudu za Škorpione, videćete da se sud usuđuje da kaže, iako ga niko ne bije po ušima da to čini, da su to porodični ljudi koje je povukao vihor rata. Pa nije se to desilo u njihovom selu, u koje su ponovo došle ustaše, nego su ti porodični ljudi otputovali negde i ne samo što su ubijali onu decu, nego su se i iživljavaju nad njima. Ali kao porodični ljudi dobili su blage kazne. Znam za slučaj čoveka koji 30 puta nije došao na suđenje, jer bože moj, on je bio jedan od Miloševićevih savetnika u Hagu, pa je stalno morao da putuje i sud ga opravdava govoreći da on ide u Hag da tamo brani svoj narod. Videli ste da je jedan od velikih grehova Dejana Anastasijevića to što je svedočio protiv Miloševića, to jest protiv svog naroda i države. Dakle, ima tog besa koji niko ni ne pokušava da sputa. Stranci se zbog toga ne brinu, jer znaju da više nema opasnosti da će se ta agresivnost okrenuti spolja.
Svetlana Lukić: Kada ste pomenuli izdajnike, setila sam se Gorana Svilanovića, kojega naša vlada nije predložila na mesto sekretara institucije koja će zameniti Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope. Sećam se one velike kampanje posle njegovih izjava o Kosovu, kada se protiv njega digla kuka i motika.
Vojin Dimitrijević: Mi smo se odrekli mandata koji je imao veliku međunarodnu podršku i čovek koji se pokazao uvek lojalnim prema državi neće biti izabran na to važno mesto. Niko drugi odavde ne može da bude izabran zato što ne bi imao međunarodnu podršku. Ta podrška mu je i najviše štetila, verovatno se i Solana javljao da ga preporuči. To mesto bi mogao da dobije samo Svilanović, jer je otpor prema tome da to bude neko iz Srbije veoma jak. Odreći se toga je ona prava autodestrukcija, od toga se ovde živi i živeće se neko vreme.
Tehnička vlada se produžava do u nedogled i stalno se izmišlja neki novi razlog da se nešto drugačije računa. Tehnička vlada živi u jednoj ugodnosti, koja je skoro ravna diktaturi. Kada hoće nešto da radi, radi, kad neće, neće. Kaže – dok ne rešimo Kosovo, mi ćemo da vladamo. Ekonomski ćemo straćiti čitavu godinu i postavlja se pitanje kada će se ekonomska racionalnost preseliti u političku. Postoje ljudi koji postavljaju to pitanje, a glasaju za radikale. Oni ne vide da se ekonomska politika koja vodi poboljšanju života ne može ostvariti radikalskom politikom. Tu je još jedna sličnost sa Vajmarom, ta mutna masa ljudi koja radikalnoj stranci daje veliki potencijal za ucenjivanje. Logika demokrata – mi smo dobili više glasova nego DSS, ne važi, jer se odnosi na samo jedan sektor društva, a DSS ima mogućnost da zapreti da će ići sa radikalima. Demokrati samo mogu da zaprete da će ići sa LDP-om, koji je jedva prešao cenzus.
Svetlana Lukić: Dokle bi Demokratska stranka mogla da ide u ustupcima narodnjačkoj koaliciji?
Vojin Dimitrijević: Do sopstvene propasti. Jedina pretnja koju demokrati imaju jeste da će ići na izbore, ali da bi se pretilo treba pokazati da će se na izborima bolje proći. Ne znam, da sam na njihovom mestu, zabrinuo bih se zbog toga što vreme vrlo brzo ističe. Na kraju će odijum javnosti zbog nesposobnosti da se napravi vlada pasti na njih.
Postoji francuski zakon prema kojem će biti kažnjen svako ko negira holokaust i činjenice holokausta, kao što je Aušvic. Aušvic je postojao, broj ubijenih Jevreja ne mora da bude celih 6 miliona, ali utvrđeno je da premaša milione i to negirati je nešto što država Francuska, koja ne oseća grižu savesti kao Nemci, ne želi da dopusti. Pri tome se francuski zakon ne poziva na genocid, već na nirnberški sud. Kada je suđeno u Nirnbergu, reč genocid nije bila skovana, a ovaj zakon je donet pre Konvencije o genocidu, koja je usvojena 1948. Imajući u vidu vrlo blagu presudu koju smo dobili pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, smatrao sam da bi bilo uputno da se zabrani negiranje činjenice da je bar 7.000 ljudi brutalno, sistematski ubijeno u Srebrenici. Ubistvo u Trnovu je snimljeno, ali bilo je puno sličnih ubistava. Da bi se likvidiralo 7.000 pilića, a ne ljudi, potrebno je da 100 ljudi radi na tome. Ti ljudi se kreću oko nas, i bila bi umesna jedna poučna, primerena kazna koja bi sprečavala svaku vrstu trovanja na temu Srebrenice. Ne želim da bilo kome uskratim slobodu naučnog istraživanja, možda u nečijoj analizi Srebrenica nije genocid, ali nedopustivo je da neko tvrdi da se to nije dogodilo. Naš ministar spoljnih poslova u Miloševićevoj vladi, neposredno posle genocida tvrdio je da su se muslimani u Srebrenici pobili uzajamno. Tu moraju da se postave neke granice, u ime opstanka zdrave svesti ovog naroda. Savet bezbednosti može da preduzme mere da se presuda Međunarodnog suda izvrši. U toj presudi jasno piše da je tadašnja SRJ, a mi smo je nasledili kao Srbija, kriva, jer nije preduzela nikakve mere da spreči genocid. Sud lepo kaže – to ne znači da bi uspeli da ga spreče, ali oni nisu preduzeli ništa i takođe nisu učinili dovoljno da se kazne počinioci zločina. Prema tome, ne možemo se izvući nikakvim akcionim planovima i praznim obećanjima. Izvukli smo se da ne platimo pare, koje i onako nemamo, ali valjda još imamo stida.
I pred demonstracije 1996. je vladala strašna apatija, pa smo imali veliku apatiju posle bombardovanja. Znači, uvek se desi nešto što proizvede neki podsticaj i na tome treba raditi. Drugo, treba biti u kontaktu sa dobrim društvom, dobrim ljudima. Onda, Peščanik vrši ulogu te kopče između ljudi koji se spiritualno i preko medija ili uživo sreću i time njihov život postaje bolji. Nisam veliki optimista, ali nisam ni pesimista – najgore stvari se neće desiti. Ohrabrujuće je da je nešto što liči na Građanski savez, u kojem sam i ja bio, sa kojim nismo mogli da osvojimo više od dva odsto, ušlo u skupštinu u vidu koalicije oko LDP-a, šta god mi mislili o pojedincima među njima. Postoji magija brojeva i kada neko preskoči cenzus, on se pojavljuje i na nekim mestima na kojima je do skoro bio nezamisliv. To znači da imate jedan deo populacije koji to gura i iz toga nešto može da se izrodi. Ponovo se vraćam na Kosovo, što mi inače nije običaj. Ako se oslobodimo tog tereta, onda će o svim stvarima početi normalnije da se razgovara. Zato govorim o nemačkom iskustvu, ne u smislu želje da izjednačim, nego da pokažem kako se jedna nacija, koja je bila u velikom sosu, polako iz njega izvukla. Mada u ovom trenutku, kada se još uvek ne zna da li će taj čir pući ili ostati da truje ceo organizam, vrlo je teško nešto lepo reći.
Svetlana Lukić: U ponedeljak smo u Valjevu održali 34-u promociju Peščanika. Uzgred, u Danasu je objavljena pogrešna vest, da je reč o tribini LDP-a – nije. Bila je to promocija Peščanika, na kojoj su govorili Biljana Kovačević-Vučo i Petar Luković. Čućete za kraj emisije Biljanu Vučo, kako pokušava da nešto dobaci Peri Lukoviću i nas ostale, koji se nemoćno smejemo istom čoveku, Petru Lukoviću.
Petar Luković: Dolazak u Valjevo mene više uzbuđuje od ovih događaja, jer mislim, kako da vam kažem, u ovoj zemlji svako svakog može da ubije. Ova zemlja će postati normalna kada na ibarskoj magistrali bude stajao saobraćajni znak na kojem piše Valjevo, strelica desno. Opet sam pitao Jelisavetu – je li ikad neko došao u ovaj grad, a da nije iz Valjeva, u istoriji, je li došao neko van Valjeva ovde, kako ga je našao uopšte, objasnite mi, kako je neko našao Valjevo. Idemo mi, ja znam da je tu nekako Valjevo, Mionica i na 50 mesta, čoveče, piše Ćelije i Lelić, šta me interesuju Ćelije i Lelić, mi idemo u Valjevo. On meni kaže – kako ga niste našli, pa ima na internetu, jok, treba da idem gore na kosmički satelit da nađem Valjevo. Pa jebote, šta mi treba, sonar mi treba da nađem Valjevo. Ne, treba mi tabla metar sa metar na kojoj piše Valjevo. Pa ne, ozbiljno, nemojte da se ljutite, ja ne živim u Valjevu i ne znam. Ovde mi kažu – kako ne znaš, pa svi znaju, pa ne znam, prošli smo ga, jer nigde nema table. Ima za ovaj Lelić na 55 mesta, jebo ga Lelić, uopšte ne idem tamo, idem u Valjevo.
Biljana Kovačević-Vučo: Pa šta si učio u školi, znaš valjda gde je Valjevo?
Petar Luković: Pa znam da je tu negde, ali nema table. Kao kad bi na ulazu za Beograd pisalo – Zvezdara, gde ja živim.
Biljana Kovačević-Vučo: Ti ne znaš ni pravac kojim se ide u Valjevo.
Petar Luković: Znam pravac, ne znam detalje, jer nemam tablu. Možda nismo normalni, ali nismo baš toliko glupi da ne možemo da vidimo tablu. Sve sam video, 55 tabli – otkup teladi, kamenorezac, ugalj na ćumur, ćumur na uglju, roštilj na ćumuru, sve sam video, 55 puta sam našao Lelić, manastire, sve, ali nigde nema Valjeva.
Biljana Kovačević-Vučo: Ali ja stvarno moram da se umešam, Ceca je zalutala i kada ste vas dvoje išli u Novi Sad.
Petar Luković: Ma pusti sad Novi Sad. Nismo zalutali, ali imamo Ceca i ja drugu priču, kada smo krenuli za Kulu i došli do hrvatske granice. Ali tada smo se zapričali i ja sam znao da nas neki maler čeka, čim sam video da piše Belanovica. Pričali smo o Koštunici, pa smo se zajebali. Kako za Belanovicu ima ovoliki natpis i strelica, a nema za Valjevo. Pa ne, stvarno, kako živite u Valjevu, a nemate tablu sa imenom vašeg grada? Pa je l’ ovaj grad postoji uopšte? Pa ne, ozbiljno vas pitam, stvarno ne mogu da razumem, ovo je kao Atlantida, ne razumem. Evo, tu je Velja Ilić, tu je vlada, a nema table. To su neke osnovne stvari, ne mogu da razumem.
Biljana Kovačević-Vučo: On je uzbuđen.
Petar Luković: Pa jesam još uvek, izvinjavam se zbog ovog mog emocionalnog izliva. Pre svega, sve te priče da je pola Srbije proevropsko, okačite mačku o rep. Šta znači da je neko proevropski, kao navodno 70-80 odsto građana Srbije podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju. Nemaju pojma šta podržavaju i, by the way, 90 odsto od tih 80 misli – kad uđemo u Evropu biće super, imaćemo hiljadu evra platu, a neću morati ništa da radim. Svi tu vide samo pare, a niko ne pominje rad. I od tih 80 odsto, koliko njih se protivi izručenju Karadžića, Mladića, Šljivančanina tribunalu – 50 odsto. Pa izvini, Evropljanin koji se protivi tome mi malo blesavo izgleda. Građani Srbije, ogromna većina njih, pojma nema o Evropi, jer pod A, nikad nije bila u Evropi, pod B, jebe joj se za Evropu, pod C, boli je dupe uopšte za bilo šta sem za njen mali život, kakva Evropa. I te priče o nama kao o nekom narodu koji ima potencijal, nemamo mi potencijala nikakvog, nemoj da se lažemo. Hajde da se što pre suočimo sa istinom u svemu, u privredi, u životu, u prosveti, u parkiranju, u bilo čemu. Svakog dana imam potrebu da izvršim 50 nasilnih krivičnih dela. Kad ga pitam – jesi li ti za Evropu, on kaže – jesam, a jebi ga, on je i za islam da ga pitaju, šta ga košta da kaže. Te ankete su telefonske – jeste li vi za Evropu, pa jesam, šta ga košta. I sad ja treba da verujem u to. Pa vidite kako izgleda Srbija, gledate Dnevnik, našu štampu, pa to nije javno mnjenje. Nas 200 nesrećnika je došlo večeras ovde, a normalan svet po zapadu večeras ide po kafanama, sedi sa svojim društvom, izlazi negde na koncerte. A ja dolazim u jebano Valjevo, izvinjavam se, i vi iz jebanog Valjeva slušate nas iz jebanog Beograda, zašto? Je li ovo vrhunac našeg života, da pričamo o Koštunici, o Tadiću i o Kosovu?
U mojim godinama, izvinite, ja znam da sam imao fenomenalan, divan život. Živeo sam u staroj Jugoslaviji, sve sam obišao, sve sam video. Strašno mi je žao kada vidim da neko od 20 godina neće imati, ma ne petinu, stoti deo uspomena na život koje ja imam. Kako i može, o čemu mi pričamo na slavama, na sahranama – samo o politici. Jebem ti politiku, zato što je ona ovde primitivna, to nije normalna politika, o tome ja govorim. I na zapadu se govori o politici, naravno da se govori, govore ljudi, ali to je pet minuta njihovog života. Ne, kod nas se o tome priča celog života, minus tih pet minuta. Sede dvoje, muško i žensko, pa umesto da pričaju o nekom divnom seksu, erotici, ljubavi, emocijama, ne, oni pričaju o Kosovu, da li će da nam ga uzmu ili neće. Nama tek najgore dolazi, nisam nikakav katastrofičar, ali verujte mi kad vam to kažem. U ovoj zemlji ne samo da nema vlasti, što vi znate vrlo dobro, ima vlasti tamo gde treba, ali ovde se život odvija potpuno van svih regulativa, van bilo čega. Mi smo poslednje primitivno pleme u obliku države koje postoji u Evropi, gde svako može svašta da radi. Kad ste čuli da je u Francuskoj neko isekao optički kabl za internet? Ne, kod nas je to normalno, normalno je da na Novom Beogradu tri puta dođu i pokradu kablove i onda nema telefona, nema banki, ništa ne radi po deset dana. Kradu šahtove, kradu saobraćajne znake. Pazite, proevropski narod koji krade sve ovo, pa dozvolite, i taj što krade kaže – ja sam za Evropu, jesam, super mi je. Dok ima šahtova i Evropa mi je draga. Imamo jednu misiju u životu, a to je da mi sami priznamo kakvi smo. Zašto mi stalno o sebi govorimo kako smo najbolji, najgostoljubiviji, mi svakoga volimo. Ma ne volimo nikoga, evo ja znam, rođena majka, čim joj izađem iz kuće, kaže – pizda mu materina, sad je došao da me obiđe, gde je do sad bio. Mi ogovaramo, takvi smo na sitnim stvarima, od kojih počinje cela velika politika. A mi imamo neku sliku o sebi kao o nekom božanstvenom, divnom narodu, milozvučnom. Kakav hrabar narod, o čemu pričate, običan jedan i priglupi narod, neobrazovan narod.
Bolje je da imamo bilo kakvu vladu nego vladu Koštunice. Hajde i to da probamo, hajde i to da vidimo, hajde da dotaknemo dno, hajde konačno da dotaknemo dno, da se sve rastoči konačno u ovoj zemlji. Dok se sve ne raspadne, nama nema nikakvog boljitka. Između Velje Ilića i Tome Nikolića, u čemu je razlika, molim vas, kažite mi? Osim što su obojica proevropljani, oprostite. Ja sam shvatio stvarno da ovoj zemlji nema pomoći, to je jedno osećanje koja moram još da razvijem i da se sa tim suočim i da to prebolim na neki način, jer sve što se dešava poslednjih nekoliko meseci izgleda stvarno strašno. Kad pogledam bilo šta, počev od vlade, priče o Kosovu, ovo sa Dejanom, suđenje Škorpionima, to izgleda kao da sve vreme onaj čuveni kamen vučemo uz ono brdo, pa padnemo i ponovo ga vučemo. Mi idemo na tribine i pričamo, govorimo, pokušavamo malo da budemo i veseli, da se malo smejemo, jer to je jedini način da sve ovo nekako preživimo, ali osnovno osećanje je stvarno ozbiljno. Pokažite mi jednu jedinu zemlju u kojoj nekakvi ljudi avanturisti, pustolovi, izgubljeni kao Ceca i ja, idu negde i nešto pričaju i ljudi im dolaze. Gde postoji takva vrsta tribina, gde postoje, je li ovo neka zamena za javno mnjenje? Očigledno da jeste, a institucija ovog oblika političkog razgovora sa ljudima je prevaziđena, ostala je samo kod nas, a zašto – zato što nemamo nikakvo javno mnjenje, u kojem ljudi poput nas mogu da govore.
Danas sam na moj užas opet video onog Andreju Mladenovića iz DSS-a i seo sam i kažem sebi – hajde, Lukoviću, probaj da razumeš šta ovaj čovek hoće da kaže. Došlo je do kontakta, nekih razgovora, na nekom nivou, koji će dovesti do nekih rezultata, povodom nečega. Pa jebote, izvinjavam se, pa koga ti zajebavaš. Ne mogu da gledam te dnevnike, ne mogu da gledam te dijaloge i to, ne mogu zato što je realnost nešto drugo.
U subotu sam celog dana bio opsednut kad sam pročitao šta se desilo u Zemunu. Otac i sin su bili na pecanju, došli su u neku pečenjaru u Zemunu da pojedu pečenje i za drugim stolom je sedeo neki pijani čovek i oni mu ništa nisu ni rekli, samo su ga pogledali i taj je ustao i ubio i jednog i drugog iz pištolja. Ali koliko takvih ljudi među nama šeta, to su neki patrioti, neki rodoljubi, kolateralna šteta nekih ratova. Da li sam u nedelju pročitao neku vest o tome, neki komentar, bilo šta? Ne, nigde ništa, nasilje, život, ubistvo, smrt, sve je to kod nas potpuno najnormalnije. I onda mi neko kaže – kako ti, Lukoviću, ne voliš ovu zemlju, zašto mrziš ovu zemlju. Pa mrzim ovakvu zemlju, pa ja ne mogu da volim ovakvu zemlju, ja ne mogu da je volim samo zbog ova dva ubistva i ne mogu da volim ovu zemlju uopšte ni na koji način. Nažalost, moja najveća greška u životu je što nisam otišao iz ove zemlje kad sam mogao i danas je moj jedini savet bilo kome ko može da ode, neka ode. Pa pazite, ovde se vlada pravi tri meseca. Pa kažite – nećemo vladu, moramo ponovo da idemo na izbore. I šta će biti, formira se ta vlada, pa da li neko može stvarno da pomisli da će to biti normalna vlada, posle svega ovoga. Ta vlada ima da bude kretenska, kao što su bili i pregovori o njoj, pa idiotska ima da bude.
Više ne govorim o perspektivi, to je neka socijalistička reč, ma kakva perspektiva. Skoro me neko pita hoću li da idem na koncert Rolingstonsa 14. jula, jebote, samo što ga nisam udario, 14. juli, pa znaš ti gde je 14. juli, pa otkud znam šta će da se desi do 14. jula. Ja ne mogu da planiram u ovoj zemlji, evo danas, dva sata do Valjeva. A ima još i gore, u Nemačkoj prodaju karte za koncert Robija Vilijamsa ili već ne znam koga, za 2009. Pa jesu li oni normalni uopšte. Kakva je to zemlja u kojoj se sve zna tri godine unapred? Pa ne znam, da li me razumete, znam samo da je ova vrsta života koju svi ovde delimo nešto strašno. Pa ovde se postavlja kao životna dilema da li će Koštunica biti premijer ili neće. Pa zabole me ona stvar da li će biti ili neće, pa je li to meni najbitnija stvar u životu, ali njemu jeste, u tome je tragedija. Pratim politiku, ali mi više apsolutno nije jasno, da li se vlada ne formira zbog Koštunice ili zbog Kosova, uopšte mi nije jasno, da li Kosovo utiče na vladu ili vlada utiče na Kosovo, ne mogu da ukapiram. Svi znamo šta će sad biti, napraviće neku vladu naravno, Kosovo će da ode naravno, ovi će da kukaju naravno i opet će da bude svet kriv, mi žrtve, mi nesrećnici, mi kosmički narod, mi najbolji narod. Jebo te narod, kradeš kablove i ćuti, odakle da počnemo – od toga da počnemo. Da počnemo od priča koje sam pričao sto puta, da nam je po Srbiji 150.000 saobraćajnih znakova ukradeno, pa gde to ima na svetu, gde ima? U nedelju ne rade telefoni u pola Beograda i Novog Sada, zašto – presekli su optički kabl, ne radi ni internet, zašto – da ukradu tri kile bakra. Da li ikada u životu čovek može da čuje tu vest negde, bilo gde, u Obali slonovače, sem u Nigeriji, gde naftu kradu sekirama. Čega se god dotaknemo, od optičkih kablova do pečenjare, do tabli, sve je strašno. Ništa nemam lepo da vam kažem.
Mene interesuje kako ljudi izdržavaju s tim pritiskom, ili sam ja možda pomahnitao, pa mi sve smeta. Pazite, 21. januar, ljudi, 21. januar, danas je koji, 15. april, koliko je to, dva meseca, tri meseca, tri meseca, dete je već trećinu poraslo u stomaku, već su uzeli milione evra, već su podelili pare, već su se obogatili, pokrali. Ne razumem šta je poenta njihovog nesporazuma. Kad će vlada, da li će vlada, ma jebite se svi, izvinjavam se, pustite me na miru. A tek Kosovo kad bude bilo, pa kad se krene, pa jun, pa jul, pa avgust, pa sednice, pa rezolucije, pa Kina, pa Rusija, pa pomoć, pa Afrika, ludilo. Ja ne mogu da verujem, neki dan, evo, čitam, s tim ću da završim, kaže Drašković – cela Afrika se trese od straha zbog rešenja Kosova. Na čemu je taj čovek, na kojim je drogama, moramo, kaže, da pojačamo diplomatsku aktivnost u Africi. Zaboravili Afriku 20 godina, niko živ nije otišao u Afriku. A sad ide u Indoneziju, da podsetim samo, istu onu zemlju koja je 24. decembra 2005. pogođena cunamijem. Srbija je bila jedina zemlja na svetu koja nije imala dan žalosti 5. januara, jedina zemlja na svetu. Poslali smo ukupno, nažalost pamtim, kamion ćebadi i dve kutije mesnog doručka sa svinjetinom muslimanima, to smo poslali. I sad tražimo od njih da nam pomognu – Danke Indonezija. Idemo sad u Gabon, idemo u Ganu, pa oni su deset dana tražili te zemlje na mapi.
I danas sam pročitao, Sanda Rašković-Ivić, u haljini sa žiraficama, žena objašnjava zašto je Sandžak srpski i kaže ovako – dokaz je to što se ona preziva Rašković, po Raškoj, a da se Raška zvala Sandžak, onda bi se prezivala Sandžaković. Pa, majku ti jebem, pa stvarno, izvini Dule, jesi li čuo ikada za ovakvu logiku? Ovo neko da kaže u svetu, odmah bi došla kola gradske hitne da ga vode negde. Ne, ona ide na televiziju i nju pitaju – da li imate plan B, ona kaže – ne, nemamo plan B, a zašto, kaže – ne smemo da se dekoncentrišemo, ne smemo da izgubimo koncentraciju na plan A. Znači, srpska delegacija ne može da se skoncentriše na dve stvari u isto vreme. Kako bi svirali bubanj, ne bi mogli nogom i rukama da udaraju ovako. Kakva zemlja, takva i delegacija.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Petar Luković. Završavamo emisiju na vreme, jer očekujemo te loše vesti iz Sandžaka. Dakle, za koji minut slušate vesti B92.
Emisija Peščanik, 20.04.2007.
Peščanik.net, 20.04.2007.
