Radio emisija 28.11.2008, govore: novinar Teofil Pančić, Bojan Bajić iz Naše stranke, teatrolog Ivan Medenica, pisci Bora Ćosić i Radomir Konstantinović.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Sve je teže pronaći ljude koji hoće i koji imaju snage da govore o tome što živimo. Pregovori za gostovanje u ovoj emisiji često počinju pitanjem – a o čemu ćemo, ništa se ne dešava, ili – smučilo mi se da govorim o istim stvarima, očajan sam, a nije dobro da ljude dodatno obeshrabrujemo…
Sve je to tačno, ali to ne znači da ne treba da govorimo, pa dokle god, do sudnjega dana. Povereno nam je ovih nekoliko decenija života, podarene su nam oči da gledamo, i to baš ovu zemlju, i ko se nije odlučio za unutrašnju emigraciju, mora da govori, što bi rekao Mirko Đorđević, da svedoči o onome što vidi. A tačno je da nema mnogo novih tema u odnosu na one koje su nam sahranile bivšu državu i sa njom tolike ljudske živote. Nova vlast je nastavila da mazi nacionalizam, šovinizam, ksenofobiju i nasilje, a u ovih nekoliko meseci vladavine proevropskih stranaka nije zaustavljeno preteće propadanje u anarhiju i haos, i nije zaustavljeno srljanje tranzicije u korupciju i pljačku.
Samosakaćenje Srbije se nastavlja, iako na čelu države nemamo čoveka koji pati od mesijanskog ludila, kao što je to bio slučaj sa Koštunicom i Miloševićem. Na čelu države je dobri dečko Boris Tadić ili, što bi rekla Lora Buš za Džordža – moj muž je duša od čoveka. Ali naša duša od čoveka, za razliku od srpskih mesija, nema nikakvu poruku, sve je umrtvio, likvidirao je svaki sadržaj, obesmislio sve političke i moralne kategorije, izaziti je neprijatelj svega što izdaleka podseća na jasan stav, inteligentan odgovor, odlučnu misao. Sve se svodi na isto, sve tako nekako ide dalje, ništa se više ne može preduzeti, valjda će nas nesreće zaobići, a sad idite spat – poručuje nam predsednik.
Tadić i njegova stranka između pravog i pogrešnog biraju ujednačenost. Čudnovata, a u Srbiji čudovišna, misao da se sve protivrečnosti i sukobi mogu rešiti ako su učesnici pristojni, ako ne psuju i ne viču, našla je svog zastupnika u DS-u, od kojega zavisi sudbina ove zemlje po kojoj se teturamo. Predsednik je lepo pozvao drektora aerodroma NikolaTesla da podnese ostavku i ovaj je na lepu reč odgovorio lepim gestom i podneo je ostavku iz moralnih razloga. Predsednik je lepo čestitao RTS-u pedesetogodišnjicu postojanja, čestitao je „svim profesionacima koji su svoje delo ugradili u najstariju TV na Balkanu”. To što je toliko profesionalaca u RTS-u huškalo ljude na rat, to što su mnogi od njih bili kaskaderi Slobodana Miloševića, to što im je bivši direktor u zatvoru zbog zločina prema svojim zaposlenima, a aktuelni direktor sramota, nije važno. Važna je lepa predsednikova reč koja će sva vrata evropske Srbije otvoriti, pa ko ne uđe, njegova je krivica.
Šta smo imali u ovoj nedelji u kojoj se ništa novo nije dešavalo, ako zanemarimo sitnice, a uvek ih zanemarujemo, kao što je svedočenje bivšeg visokog oficira Borivoja Tešića u Hagu da su elitne jedinice VJ vojevale u Sarajevu, ostaju nam trivijalnosti kao što je ta da vlada ni ove nedelje nije usvojila predlog budžeta za iduću godinu, iako nas to kašnjenje može koštati pomoći MMF-a. Ono što je dodatno iritantno je činjenica da su nas o kašnjenju predloga budžeta obavestili ministar za Kosovo i Metohiju i ministar zdravlja. To je bila praksa i u Koštuničinoj vladi, kada god se nešto neprijatno dešava, o tome nas izveštavaju tzv. dežurni ministri u vladi. Tako su nas o najvažnim državnim problemima izveštavali ministri vera, dijaspore i sporta.
Naravno da je dežurni ministar u Cvetkovićevoj vladi, ministar za Kosovo, za kašnjenje donošenja budžeta okrivio za to dežurnu svetsku finansijsku krizu.
Predsednik vlade Cvetković novinarima nije hteo da odgovara na pitanja o budžetu. Kao što se nekada Koštunica brecao na novinare što ga o najvažnijim problemima pitaju na slavi, tako je i Cvetković odbio da odgovara, jer je bio u društvu danskog premijera, sa kojim je, kažu njegovi saradnici, razgovarao o vetrenjačama i bio-masi. Novinarima je bilo dozvoljeno da pitaju sve o Kosovu, jer su, kao što je poznato, vetrenjače i status Kosova srodne teme, da ne pominjem bio-masu – njome je još car Lazar podmazivao sablju pre no što je krenuo na Kosovo ravno, gde duvaju vetrovi pogodni za vetrenjače koje će, znao je još tada čestiti knez, biti naš osnovni izvor energije.
Malo sam se zanela sa bio-masom, ali htela sam da kažem da je bezobrazna ne samo činjenica da vlada nije na vreme usvojila predlog budžeta, nego je još bezobraznije to ko nas o tome obaveštava, ko nas o tome ne obaveštava i koje nam razloge navodi. Teško je, kaže šefica poslaničkog kluba G17 Suzana Grubješić, donositi budžet kada su prihodi mali, a rashodi veliki. Onda sledi obrt: lakše je, kaže, kada su prihodi veliki, a rashodi mali. Majke ti, gospođo Suzana. A ko nas je doveo do toga da su nam rashodi veći nego prihodi. Pa zar nije njena stranka od 2000-te na čelu svake institucije koja barata novcem, pa pola jede, pola Šarcu daje.
Ministar za Kosovo, Metohiju i budžet, izvesni Bogdanović, verovatno je delimično u pravu kada kaže da je jedan od razloga za to što 24 ministra nisu u stanju da se dogovore o budžetu – svetska finansijska kriza, ali postoje tu i neki konkretniji razlozi. Izgleda da ministri, odnosno partijski kadrovi na privremenom radu po ministarstvima, ne mogu da se dogovore koliko će kom ministrastvu, tj. partiji pripasti novca iz budžeta, a zna se da su izborni rezultati u Srbiji u direktnoj vezi sa time koji ministar i koliko može da podmiti građane tokom predizborne kampanje. Budžeti ministarstava su jedan od najvećih izvora prihoda stranaka koje tim ministrastvima rukovode. To je njihova finansijska baza, a od baze se nije dobro otuđivati.
Ovih dana se mnogo govorilo o direktoru aerodroma NikolaTesla, koji je sebi isplatio u jednom mesecu 13-14.000 evra. U svim novinama su slike tog mladog menadžera koji pozira ispred i iza aviona, ispred piste za sletanje i iza piste za uzletanje. Ne pada mi na pamet da amnestiram tog malog gmaza, ali imam nekoliko slutnji, pitanja i amandmana. Prvo, slutim da je on samo jedan od one vrste tzv. Menadžera, koje je stranka postavila sa zadatkom da reketira javna preduzeća i finansira stranku koja ga je postavila. Naravno, deo ulova on sme da potroši na neki Roleksov sat, Armani odelo i džip Pajero. Tema je Dinkić, a ne Bojan Krišto. Uostalom, Dinkić je i rekao da neće da ga smeni, jer se mali pokazao kao dobar menadžer. Jeste se malo zaneo i zato će dečko da vrati pare koje je uzeo, ali ga on, padro padrone, neće smenjivati.
Opozicija je u parlamentu ispravno tražila da Krišto bude smenjen, a ne da podnosi ostavku. Tražila je opozicija da reaguju Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, budžetska komisija i državni tražilac. Problem je, prvo, što su među strankama koje sve to traže i DSS i Nova Srbija, čiji su ljudi u upravnom odboru aerodroma Nikola Tesla. Oni nisu imali ništa da nam kažu kada je Krišto isplatio sebi sve te hiljade evra. Da ne pominjem DS, koji ima čak dva svoja čoveka u UO aerodroma, koji su takođe ćutali o tome, a sada njihov šef u pravedničkom predsedničkom gnevu traži da Krišto ode sa svoje funkcije.
Tu dolazimo do dileme o kojoj često govorimo. Da li novi gospodar Srbije stvarno misli da se obračunava sa korupcijom ili je to još jedna od njegovih blagoglagoljivih fraza. Budući da ne možemo da znamo šta predsednik ima u glavi, možemo da zaključujemo samo na osnovu onoga što rade on i njegova stranka. Dakle, u slučaju Krišto, morao je da se priključi zahtevima opozicije da Dinkićev menadžer bude smenjen, da UBPOK ispita poslovanje aerodroma NikolaTesla, da smeni članove svoje stranke koji su članovi UO aerodroma, da nam kaže kako je ovo još jedan dokaz da javna preduzeća moraju biti privatizovana, jer su predmet pljačke, da pod hitno moraju biti stvoreni uslovi za rad nezavisnih regulatornih tela, da sveki državni funkcioner koji ne poštuje odluke tih tela mora biti smenjen. Moralisanje u prazno, s vremena na vreme, kada neki alavi partijski redov prevrši svaku meru ili otkaže poslušnost stranačkom vojskovođi – predsednika čini saučesnikom u zločinu.
U slučaju Krišto je posebno uznemirujuća rasprava o tome da li je to što je uradio direktor aerodroma Nikola Tesla – nezakonito ili je zakonito, ali nemoralno. Pa kakva je to država, kakav je to sistem u kome postoji takva provalija između zakona i morala. Znam da pravo i moral nisu isto, ali postaje nepodnošljivo živeti u zemlji u kojoj su zakonite, a samo malo nemoralne, stvari za koje se u pristojnim državama robija godinama. Ako su toliko toga proglasili zakonitim, a nemoralnim, neka naprave, kao talibani, ministarstvo poroka i vrlina, pa da znamo kom ministru da se žalimo na sve ove menadžere – marodere.
Bez političkih partija nema demokratije, ali ove naše su postale glavna smetnja demokratizaciji Srbije, karcinom koji izjeda srspku državu.
Svaka stranka je zavera protiv ostatka naroda, rekao je neko, čini mi se Čerčil, a ove naše su u zaveri protiv nas u doslovnom smislu te reči. Postale su kao one mašine iz filma MATRIX, koje uzgajaju ljude samo zato da bi ih koristile kao izvor energije za sebe. Pretvorile su ljudska bića u najobičnije baterije.
Jedno vreme su se ljudi dobro držali, održavali kakvu-takvu prisebnost, ali kao da je neko pritisnuo papučicu za gas i sada se množe strahovi, agresija, zamagljuje se horizont, gubi se dah, država je postala opasna po život svakog pojednica. Ne umire se od metka kao devedesteih, nego od neispravnih kočnica, jer je neko podmitio nekoga i registrovao neispravno vozilo, umire se u bolnici, jer je neko očekivao mito, a nije ga na vreme dobio, umire se radeći na gradilištu, jer je investsitor podmitio nekoga da dobije dozvolu za gradnju i nije ispitao tle na kome će graditi. Za izlazak iz kuće, svakoga jutra, potrebna je velika hrabrost, ali to je ona vrsta hrabrosti kada se nadaš da će metak pogoditi onog drugog.
Sa dosadom nam mediji prenose, a mi sa još većom dosadom slušamo vesti iz spoljnjog sveta. Koga briga što je u Bombaju u terorističkim napadima razneto stotine ljudi, što jedna nuklearna sila, Indija, optužuje drugu nuklearnu silu, Pakistan, da stoji iza tih napada. Važno je samo da to slučajno ne poremeti navodnu nameru Indije da u bratsku Inđiju uloži, kako reče pre neki dan ne trepnuvši indijski ambasador, 600 miliona dolara i zaposli 25.000 Inđijaca i ostalih stručnjaka za kompjutere.
Možda nije čudno što smo se toliko povukli u sopstveni pupak, što se toliko štedimo od potresa koje donosi spoljnji svet, ali cena te nezainteresovanosti i neosetljivosti je da postajemo sve usamljeniji. Naša usamljenost postaje nezamisliva. To je usamljenost čoveka koji tumara beskrajnom pustinjom i ne nalazi nikoga sa kime bi razmenio misli. Mi smo izgleda zauvek ispali iz sveta, postali smo enklava. I do ove enklave stiže buka i vreva savremenog sveta, ali mi to više ništa ne razumemo i nešto zlovoljno mumlamo u odgovor. To zlovoljno mumlanje znači – ostavi me na miru, ne treba mi ništa, svaka promena, i na bolje i na gore mi je ista, skoro da me podjednako ometa u ovoj teško stečenoj veštini izlaženju na kraj sa životom.
Na početku Peščanika govori Teofil Pančić.
Teofil Pančić: Teme moje kolumne u Vremenu su zapravo dva pravosnažno presuđena slučaja gde su ljudi koji se bave javnom rečju izgubili po tužbama veoma zanimljivih osoba. Dakle, prvi slučaj je Zoran Petakov, poznati antifašistički aktivista iz Novog Sada, koji je izgubio protiv episkopa bačkog ili vladike bačkog, whatever, Irineja, a drugi je Dragoljub Petrović, novinar koji je izgubio protiv Svetlane Cece Ražnatović. Obojica su izgubili procese za uvredu, pri čemu je vrlo zanimljivo šta sve može biti uvreda i kako ona sve može da se tretira. Kada nekoga nazovete jednim od jahača Apokalipse, kada ga nazovete nečim što je sa stanovišta zdravog razuma zapravo izmišljeno biće, to može da se tretira kao ozbiljan slučaj za sud. Kao da vas neko tuži jer ste ga nazvali Deda Mrazom. Drugi slučaj je još eklatantniji, jer se Petrović u svojoj kolumni naprosto služio očigledno duhovitim, ironičnim, satiričnim opaskama. Povod je bila ona tabloidna provala kada je Ražnatovićka slikana s leđa na svom koncertu, je li, pa joj se video celulit. Ali on se naravno nije bavio njenim celulitom, nego se bavio onim što je nazvao ceculitom, a to je, znači, problem koji ona ima u glavi, a ne na tom drugom mestu na telu. Ta dva naizgled potpuno različita primera pokazuju da postoje privilegovani slojevi u društvu koji veoma lako i veoma pouzdano dobijaju takve slučajeve, a da, s druge strane, osobe koje su stigmatizovane u društvu kao neprijatelji, izdajnici, strani plaćenici, možete nesmetano i neograničeno vređati i prozivati i da za to niko ni na koji način neće odgovarati. Dakle, s jedne strane imaš ljude koji imaju novac, moć, formalni i neformalni uticaj u društvu, s druge strane imaš ljude koji imaju samo metafore, i onda im i te metafore staviš van zakona.
Svetlana Lukić: To je zanimljivo, danas sam čitajući novine videla vest da je tužilaštvo Davinića definitivno proglasilo nevinim, neće se pokrenuti postupak protiv njega zbog one čuvene afere Satelit.
Teofil Pančić: Jeste, ja sam sasvim slučajno zapazio tu vest, mogao sam i da je ne zapazim, jer je toliko diskretno bila plasirana. Nemam ništa protiv, možda je Davinić nedužan, ali u tom slučaju želim da znam ko nije nedužan. Postoje neke pare koje su na veoma čudan način otperjale u veoma sumnjive i bizarne svrhe i sad ti oni kažu: pa ne, on nije kriv. To je kao što su ovi naši rodoljupci stalno govorili: Mladić nije kriv, Karadžić nije kriv… Dobro, ’ajde rasprave radi da se složimo da oni možda nisu krivi, ali onda mi recite ko je kriv. Neki ljudi tamo su mrtvi, neki su pobijeni, neki su proterani, kuće su im spaljene, opljačkani, silovani… Neko je to uradio, ako nisu oni, reci mi ko jeste. E, a oni bi da nekako niko ne bude kriv, bar niko sa ove strane. U jednom, naravno, drugom smislu, u drugom registru, znači, ideja tog privilegovanog sloja je, kad se stvari malo slegnu, kad se to zataška, kad se namesti zgodan momenat, da se to pusti niz vodu. I tako samo na dnu neke novinske stranice vidiš da Davinić nije kriv, pojela maca. Cela ta priča, pare, provizije, čudesa – toga više nema.
Nisam tako vaspitan, valjda, nisam tako sazdan, nemam običaj da zavidim ljudima koji, recimo, zarađuju više od mene, to mi prosto nije kriterijum u životu. Međutim, kad pratim slučaj ovog Bojana Krišta moram da priznam da sam potpuno fasciniran. Razmišljam, pa čekaj, majku mu, da li je moguće da sam ja baš toliki idiot, zamisli kako bih mogao da zaradim recimo 10.000, 11.000 evra za jedan mesec! Da počnem da kradem ne bih zaradio toliko, ali ja ne mogu da smislim čak ni nepošten, a kamoli pošten način da vidim tolike pare na gomili. Znaš, da on radi kod Bila Gejtsa ili tako nešto niko mu ne bi rekao ni reč, ali čekaj, bre, čovek uzima iz nekakvih javnih sredstava pare koje su za pojmove ove zemlje potpuno sumanute. To nije dobra plata, zna se šta je dobra plata, možeš da kažeš, hajde, sad ću verovatno ispasti naivan jer se ne razumem, valjda je 2.000 ili 3.000 evra dobra plata, pretpostavljam da bi u Srbiji to trebalo da bude dobra plata. I sad ti vidiš kako on ‘ladno uzme 14.000 evra od tebe, od mene, od svih nas, jer on ne radi u privatnoj kompaniji, pa da, kad ga pitaš zašto je uzeo, kaže „pa ja super radim“. Pa, čekaj prijatelju, jebote, pa, je l’ to kosmodrom, šta je to? To je samo jedan bedni srpski aerodrom. Ne bih hteo da vređam nikoga, sigurno tamo radi niz odličnih ljudi, ali realno, u nekim svetskim okvirima, to je jedna rupa. I sad on kaže: ma, ja tu rupu fenomenalno vodim, treba spomenik da mi se digne, ali ne insistiram na spomeniku, nego, evo, ovih 14.000 evra, to meni pripada. Je l’ može Peščanik da se registruje kao javno preduzeće? Pa, jebi ga, znaš, Ceco, ti recimo odrediš sebi platu 14.000…
Svetlana Lukić: i 600…
Teofil Pančić: … i 600, cela Srbija plaća Peščanik, i Brana Crnčević plati porez i ujedno plati Peščanik. Zašto smo mi gori, hajde, reci mi, što smo mi sad gori od tog Krišta i cele te ekipe? Ali, naravno, na nekome se kola slome i izgleda da će da se slome na tom Krištu. Možda je on bio najalaviji od njih, ne znam, možda je bio najbezobrazniji, ima indicija, nije mu ovo prvina, ali ne može niko da me ubedi da je on baš ekstremni izuzetak. Da ti ne govorim o tim upravnim odborima, to je čista sinekura. Jednom mesečno ili jednom u tri meseca treba da prisustvuješ nekom sastanku. Pa, čekaj, je l’ ti i ja ne bismo umeli da prisustvujemo sastanku? Ima da prisustvujemo i svakog dana ako treba, evo, nudim se da prisustvujem čemu god hoćete! To je sindrom trećeg sveta. Zemlje trećeg sveta obeležava s jedne strane ekstremno siromaštvo, a s druge strane ekstremno rasipništvo vladajuće kaste koja stvarno najočiglednije drpa, a ako se požališ reći će ti, naravno, da je tako svugde u svetu. Kao prvo – nije, a kao drugo – i u onoj meri u kojoj jeste tako, baš me briga, to tebe ne opravdava.
Svetlana Lukić: Zanimljivo je još, recimo, da ljudi iz stranaka koje na osnovu dobrih argumenata insistiraju da se Krišto smeni sede u Upravnom odboru i ništa nisu preduzimali. Dva člana Upravnog odbora su iz Demokratske stranke, a Tadić kao predsednik države poziva ovoga da podnese ostavku, da se samospali. Majku mu, jeste vi gledali tamo šta on radi?
Teofil Pančić: Da, da, pa čekaj, onda treba i njih da smeniš.
Svetlana Lukić: Postavlja se pitanje da li je on samo učinio nemoralnu ili nelegalnu stvar. To ti je isto kao kad su ovi radikali krali benzin u parlamentu, kao da se voze oko zemaljske kugle da bi došli u Kneza Miloša, oni su govorili: ne, to nije protiv zakona, ali nije moralno.
Teofil Pančić: To samo znači da je zakon loš. Imamo i slučaj čoveka za koga svi znaju da živi u Beogradu i da stalno prijavljuje kako putuje iz Vranja u Beograd, a onda njegov partijski šef kaže „ima devojku u Vranju“. Pa, šta sad, mi treba da finansiramo njegov ljubavni slučaj? To se ovde prihvata kao normalna stvar, jer ovde svaka vrsta vlasti, svaka vrsta moći donosi to sa sobom. Kao što je ovde sasvim normalno da se policajac vozi besplatno međugradskim autobusima ili bilo čime, jer on se vozi službeno. Pa, čekaj, šta to znači, službeno? Ako ja idem, na primer, u Suboticu na tribinu, pa i ja idem službeno, je li tako? E, ali pošto policajac ima moć koja njemu može nekako da zagorča život, a ja to nemam, onda policajac ne plaća kartu, a ja plaćam. I mi svi to tretiramo kao savršeno normalnu stvar oko koje je potpuno besmisleno uzbuđivati se, koja je prosto neka datost, kao što je datost da kiša pada odozgo, i da vetar ako se zove košava obično duva sa istoka. Pa, čekaj, ono je prirodno, ovo nije.
Svetlana Lukić: Najgore što su oni počeli da rade stvari koje ne bi smeli da rade i to uopšte više ne kriju. Sećam se saopštenja Komunističke partije Kine, kad su napravili pokolj na Tjenanmenu, koje je glasilo da su morali da oslobode prostor na Tjenanmenu jer su dolazili seljaci iz provincije Juan da traže neko seme za…
Teofil Pančić: Pa, da, na taj način se pokazuje da oni ne smatraju čak ni da je nužno da smisle pametnu priču, jer pametnu priču mora da smisli neko ko se boji konsekvenci. Ako si toliko moćan da ti to nije potrebno, onda kažeš makar šta. To ti je kao priča da se Nikola Barović okliznuo o bananu. Zna Šešelj da to nije istina, zna apsolutno svaki gledalac, svi znaju, ali sve je šala-komika. Jednostavno, može mi se da kažem da se ovaj okliznuo o bananu i nikom ništa. Ja sam moćan, zna se da ja to mogu i tačka. E, pa ovo ti je za nijansu sofisticiranija varijanta iste stvari.
Krajnji efekat toga je neka vrsta rezignacije. Na kraju jednostavno digneš ruke, trpiš da to dobuje po tebi, svakog dana jedna nova priča, hiberniraš se kao građanin, prosto više ne znaš šta bi sa tim i vraćaš se u neke privatne svetove u koje si bežao još za vreme Miloševića, pa i u periodu one najdepresivnije Koštuničine vladavine koja se vukla, izgledalo je da nikada neće prestati. U tome se krije velika opasnost; mogu svašta da istrpim i da istolerišem, dok vidim da neka strateška stvar ide dobro. Ali, moje pitanje je da li ova zemlja ide ka članstvu u EU ili ne ide. Kad bih imao nedvosmisleno potvrdan odgovor, mnogo lakše bih vario sve ove usputne svinjarije. Koliko je prošlo otkad je formirana ova Vlada? Nešto manje od pola godine. Šta se u međuvremenu promenilo? Promenilo se to što trenutno praktično nemamo diplomatske odnose sa Crnom Gorom i sa Makedonijom. E, to se promenilo. Da ti je neko rekao, zamisli, da će to da bude jedina promena! Pa, stvarno da kažeš da bi bolje bilo da je ostao Koštunica, znaš, bar bih znao zašto mi se to dešava. Naravno, postoji čitav niz racionalizacija, čitav niz ljudi će te ubeđivati da je to zdravo, pa morali su da odgovore kontratužbom na tužbu, moralo se ovo ovako i ono onako…
Ali mene svi ti odgovori ne zadovoljavaju, oni su svi tačni u jednom malom opsegu, ali mene taj mali opseg ne zanima. Ja hoću da znam da sam sada za toliko i toliko bliži belom šengenu nego što sam bio na dan formiranja ove Vlade. Da li iko ima tu garanciju? Nema. Prvo je bilo do kraja 2008, pa je bilo do kraja 2009, sad se već govori da će, ako bude sve u redu, biti 2010. Pa, čekaj, bre, jedini smisao ove ovako bizarno sastavljene Vlade, skrpljene s konca i konopca, bio je to da Srbija dobije takozvanu proevropsku vladu koja bi se razlikovala od one antievropske, i bila bi naravno antievropska da su je vodili Koštunica, Velja i kompanija. I sad vidiš kako se to što je jedina njena differentia specifica rastače. Ne, naravno, na nivou retorike, na tom nivou je sve super, idemo, hrlimo, jurimo, Boža na čelu kolone, svi za njim, i tako dalje. Pa, ne mogu ja tu retoriku da ponesem sa sobom i odem na Horgoš i pokažem je umesto pasoša. Ili ta budalaština sa Hrvatskom, oni podnose neku kontratužbu tipa „a šta ste vi nama radili 1942, a?“ Hej, takve stvari mene bacaju u bedak. I onda vidiš tog nesrećnog Jeremića. Naravno, u međuvremenu se pojavljuje čitav niz mudrih eseja ovih srpskih desničara o takozvanoj drugoj Srbiji, kako oni to vole da kažu. Mislim da taj izraz „druga Srbija“ mnogo više živi kod desnice nego kod onih koji jesu ta takozvana druga Srbija – meni to već počinje da zvuči kao drugi mobilni operater. Dakle, takozvana druga Srbija je sad napala sirotog Jeremića, jer Jeremić pokazuje neke simptome nacionalnog osećanja, a mi drugi, ta druga Srbija, smo, je li, kako ono beše, anacionalni i tako dalje. To je sve koještarija, ne radi se tu o ličnosti Jeremića Vuka, nego se radi o tome da taj čovek simbolizuje i retoriku i praksu onoga što svakoga razumnog naprosto isuviše podseća na neke prethodne vlade, neke prethodne politike, pre svega na onu koštuničarsku. Na kraju, ne treba zaboraviti da je Jeremić bio savršeni ministar spoljnih poslova za Koštuničinu Vladu, naprosto je bio idealan foto-robot, i sa tim moraš da imaš problem, kako da ga nemaš.
Svetlana Lukić: Neko mi kaže da Đilas nije hteo da primi hrvatskog ambasadora. Čekaj, šta Đilas ima s tim?
Teofil Pančić: Znači, ubuduće, neodređeni broj godina, ti ne možeš nijednu bitnu stvar da uradiš mimo, a kamoli protiv volje Borisa Tadića. Ali, bojim se da je problem s njim u tome što on čas misli ovako, čas onako, što i sam nema dovoljno konzistentnu viziju budućnosti. Ponekad ti se učini da stvarno živi u iluziji da on može da vrati Kosovo. Kad ga suočiš sa ovima koji su na desnoj strani, ti ga vidiš kao jednog političara koji ipak zna šta radi. Međutim, kad ga lišiš tog kontrasta – a to je sada slučaj sa opozicijom koja je neozbiljna, nemoćna, bedna u svakom mogućem smislu, znači, on je sam, ima široko polje, može da radi šta hoće – on počne da baulja. Naš problem je što ne znamo da li onaj ko realno kreira politiku Srbije, a politika Srbije je jednako spoljna politika Srbije, u svakom trenutku, vrlo precizno, zna šta radi. Činjenica da Jeremić jeremiše na ovaj način izaziva u tebi krajnju skepsu. Dobro, tu je, naravno, i ona teorija da je Jeremić postavljen tu zato da bi privlačio lošu energiju i da bi oslobađao Tadića. Ali čak i ako je to tačno ne znam da li treba tome da se radujem.
Ono najgore nasleđe Miloševićeve epohe je patriotizam pretvoren u profesiju ili, tačnije, neku vrstu transprofesije. Znači, ta transprofesija se provlači kroz sve profesije, pa tako postoji patriotski način da budeš plivač, patriotski način da budeš teniser, patriotski način da budeš železničar, a to da budeš železničar na patriotski način ne znači da su ti vozovi tačni i čisti, nego znači da ima da sprečiš da kosovsko, ili koje je već, udruženje železničara uđe u neku međunarodnu železničku federaciju. Sve dok je tako, sve dok neko može da bude profesionalni ili honorarni patriota, tebi je jasno da društvo sebe i dalje vidi u nekim pretpolitičkim kategorijama. Posao železničara nije da se bavi time da li je Kosovo nezavisno ili nije, kao što to nije posao tenisera, nego je posao železničara da ima dobre vozove a tenisera da osvaja teniske turnire. Međutim, ti ne možeš to da uradiš u društvu koje je i dalje tako postavljeno da smo svi mi u svojim poslovima bazično amateri a da smo najveći stručnjaci za oblasti patriotizma, srpstva, srbovanja, da je to naš jedini pravi zadatak u kosmosu. To znači da se nismo odmakli od onoga Koštuničinog da, kako ono beše, Srbinu kad se rodi prva reč i misao bude Kosovo plus Metohija.
Ono besramno stvorenje koje je od valjda 1993. do 5. oktobra 2000. bilo direktor Studentskog kulturnog centra u ime SPS, čovek koji je planski urnisao instituciju koja je bila pojam za nekoliko generacija, svega najboljeg, najaktivnijeg, najlepšeg, najprogresivnijeg što je nudio Beograd, što je bila neka urbana kultura, čovek koji je od tog SKC-a napravio zabavište za debilni podmladak SPS devedesetih – on, taj isti čovek, treba ponovo da bude direktor te iste institucije?! E, to je takav šamar, to je takva pljuska na nekom simboličkom nivou da prosto ne mogu da verujem da su oni bili do te mere drski i da im je to tako ‘ladno prošlo. A naravno, prošlo im je zato što se tu ne vrti neka mega-giga lova, pa što sad da se zameraš koalicionim partnerima, dragim socijalistima, zbog takve sitnice. Ako oni hoće da SKC bude njihov, neka im bude, nije važno, bože moj. Da je to neki NIS, EPS i tako dalje onda bismo mi drugačije razgovarali, ali pošto je to samo tamo neki SKC onda… To je kao da zamisliš da B92 u međuvremenu nije privatizovan, pa da vrate onog tipa sa onom maramom, Nikačevića, da bude direktor B92 ili glavni urednik, šta je već bio. I da kažu, evo, mi smo napravili koalicionu preraspodelu, pa nek’ se lepo vrati on, pa onaj Nemanja, onaj simpatični mladić… To te poražava jer na tim primerima vidiš koliko je mnogo ljudi čak i na takozvanoj demokratskoj strani političkog spektra koji elementarno ne kapiraju o čemu se radi, koji ne kapiraju u čemu je bio problem sa devedesetim, šta je to što je toliko smrdelo devedesetih. Sve što oni znaju je da nešto ne valja zato što oni nisu bili na vlasti nego je bio neko drugi. E, to je ono strašno. Možda sam ja malo subjektivan, znam da nekoj najširoj publici nije najvažnija stvar na svetu ko je u SKC-u direktor, ali ja govorim na nivou nekih simboličkih poruka. Kao što je veoma jasna poruka, uostalom, bilo i to što Ministarstvo prosvete, a koliko ja znam SKC je pod jurisdikcijom Ministarstva prosvete a ne Ministarstva kulture, da to Ministarstvo prosvete vodi kadar SPS. Znači da Demokratskoj stranci i ostalima to jednostavno uopšte nije bilo posebno bitno u životu, tamo neka prosveta, da bi oni insistirali na tome da tu dođe njihov ministar, kao što su insistirali za neke druge mnogo lukrativnije resore.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Teofil Pančić, a imali smo puno telefonskih poziva i ljudi su bili u pravu, ja sam napravila grešku, izvinjavam se, dakle, Bojan Krišto nije direktor JAT-a nego direktor Aerodroma Beograd. Ojadio je dakle Aerodrom Beograd, a ne JAT, ali da ne bi bilo zabune, ubuduće ćemo ga zvati mali od piste.
U nastavku Peščanika slušaćete Bojana Bajića. Bojan Bajić je inače iz Ruda, iz istočne Bosne i Hercegovine, on je jedan od osnivača i predsednik Naše stranke koja deluje na teritoriji cele Bosne i Hercegovine. To je neka vrsta građanskog saveza Bosne i Hercegovine. Inače, pre nekoliko dana obeleženo je 13 godina od kako je potpisan Dejtonski sporazum, međutim, on je ovih dana u Bosni i Hercegovini obeležen oštrim sukobom Dodika i zamenika međunarodnog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, Gregorijana. Štaviše, Dodik je sudu podneo krivičnu prijavu protiv Gregorijana i još osam osoba zbog, kako je rekao, zločinačkog udruživanja protiv Republike Srpske. Mi smo sa Bojanom Bajićem razgovarali pre nekoliko dana, kada se ovaj sukob još nije rasplamsao, ali videćete da su teme iste i glavni junak Bojanove priče biće upravo gospodin Dodik.
Bojan Bajić: Republika Srpska je jedno s obzirom na ono što piše u Dejtonu, a drugo je ono šta je Republika Srpska u percepciji naroda. U Dejtonu se kaže da je Republika Srpska entitet u okviru Bosne i Hercegovine i da je Bosna i Hercegovina međunarodno priznata suverena država. Istina je da su 1995. srpski lideri, koji su tokom rata stvarali nezavisnu državu Republiku Srpsku i koji su tu državu obećali narodu i počinili na tom putu niz zločina i svega onoga što je civilizacijski neprihvatljivo, došli u poziciju da potpisujući Dejtonski sporazum kapituliraju pred činjenicom da to nije država. I odustali su od toga suštinski. Međutim, ono od čega nisu nikad odustali jeste da, od 1995. naovamo, vode propagandu da su oni u stvari dobili državu i da je samo pitanje trenutka kada će to postati realnost. Propagandu su pojačavali uvijek u onim trenucima kada su morali da prenesu neke nadležnosti na Bosnu i Hercegovinu, kao što je predviđeno Dejtonom. Od 1995. do danas se država Bosna i Hercegovina sređuje, prenose se nadležnosti. Recimo, samoproglašena Republika Srpska, iako nije bila priznata, imala je tokom rata i ministarstvo vanjskih poslova, vojsku, sve je imala. Onda je 2004. ili 2005. reformisana vojska. Znači, Republika Srpska je imala VRS, Vojsku Republike Srpske, ali sad je vojska na državnom nivou. Pasoši, lične karte – svi smo državljani Bosne i Hercegovine, masa tih stvari je prešla na nivo Bosne i Hercegovine. Dakle, i Republika Srpska je samo jedna organizaciona forma unutar države Bosne i Hercegovine, međutim, to većina stanovništva još uvijek ne može da shvati zbog konstantne propagande vlasti koja ide u suprotnom pravcu. Dok je sve više i više nadležnosti prenošeno na nivo Bosne i Hercegovine, narod je sve više i više tonuo u zabludu koju je širila medijska propaganda, da će se oni pripojiti Srbiji. Dolaskom Dodika 2006. te zablude su se ponovo počele povećavati, tako da je on zaista uspio da ponovo, dakle, mentalno odvoji Srbe od ideje Bosne i Hercegovine i da ih ponovo drži u nekom vakuumu koji se zove nezavisnost i pripojenje Srbiji. Tako da je danas, zapravo, Milorad Dodik kočničar napretka u BiH, i ovo što mu se sprema iz međunarodne zajednice je ono jedino što, po mojoj proceni, može imati uticaj na njega. Unutrašnji politički proces, prirodni pritisak iznutra ne može njega više pomesti.
Ako samo površno pogledate, videćete da u BiH postoji konflikt između, recimo, srpskih i bošnjačkih lidera. Najpoznatiji konflikt je između Harisa Silajdžića i Milorada Dodika, oni su doveli BiH čak u situaciju teške krize prošle godine, kada je 80% stanovništva u anketama izjavilo da je rat moguć. A kad 80% ljudi misli da je rat moguć, onda vam nedostaje samo varnica i vi imate rat. E, sad, cijelo to vreme vi biste pomislili da Srbi i Hrvati uopšte ne sarađuju i da se ti političari drže na nišanu, ali ne, zapravo, cijelo to vreme u parlamentu BiH i SNSD i Milorad Dodik i Stranka za BiH, lider Haris Silajdžić, sjede u koaliciji u parlamentarnoj Skupštini BiH, i potpuno normalno su Haris Silajdžić i njegova stranka glasali da Nikola Špirić bude predsjedavajući Vijeća ministara i stranke SNSD, a on je u totalnom ratu sa SNSD. Tako da oni potpuno normalno sjede u vladajućoj koaliciji i samo su, dakle, podijelili svoje teritorije. Dodik priča o investicijama i trošenju budžeta na svojoj teritoriji, a Haris Silajdžić na svojoj i to su ipak samo povezane strukture u vlasti koje rade u interesu svojih preduzeća i oligarhija koje oko njih postoje.
Recimo, sada je poznata afera oko gradnje puteva. Već šest godina se pravi autoput Banjaluka-Gradiška. Napravljeno je dosad samo nešto manje od 6 kilometara. Jedan opozicioni lider je izjavio da je za 5,7 godina napravljeno 5,7 kilometara autoputa i taj autoput po kilometru košta 22 miliona maraka. Prosječna cijena autoputa u Hrvatskoj je 11 ili 12 miliona maraka, a autoput koji se gradi od Sarajeva prema Zenici, u federalnom dijelu, košta 7 miliona maraka po kilometru. Dakle, Dodik u RS pravi autoput po cijeni od 22 miliona maraka po kilometru, a to sve radi ta čuvena firma Integra iz Banjaluke, vlasnik Stanković, i neki njegov kum, oni apsolutno sve rade. Oni popravljaju svaki tunel, svaki put, svaku zgradu i tako dalje. Poznati su po tome da sa Vladom RS potpisuju ugovore. Taj Integral inženjering, recimo, gradio je zgradu Vlade. Osnovni ugovor je bio 34 miliona maraka, a aneksima je ta vrednost izašla na 230 miliona maraka. Ili, ima drugih primjera. Recimo, poslić od 400.000 maraka, oni pobjede na tenderu kao najjeftiniji izvođači radova, za dvije godine do završetka radova cena aneksima poraste na 8,5 miliona. Mislim, to je opštepoznata stvar, da se može aneksom promeniti osnovni ugovor za nekih dvadesetak procenata, ali da vi sa 30 miliona odete na 230! Tako da je to sve u startu poprilično sumnjivo i u posljednje vreme smo imali situaciju da je državna agencija za istragu i zaštitu, SIPA, istraživala pitanje tih tendera i donijela odluku da uzme dokumentaciju iz Vlade. Imao sam tu informaciju ranije da je toga dana, kad je SIPA trebala da dođe u zgradu Vlade da preuzme dokumentaciju, objavljeno u javnosti da je u zgradi Vlade postavljena bomba i onda je policija Republike Srpske bukvalno blokirala cijelu Banjaluku bornim kolima, što je zapravo bio signal i timu OHR-a za istrage i zaštitu i državnoj agenciji da se ne igraju s tim. I onda je Dodik nakon toga krenuo da daje stvarno dramatične izjave, počev od toga da će sledeći put kad SIPA dođe u Republiku Srpsku da bilo koga privede, jer su pre toga priveli nekog policajca, da će ih vezane vratiti u Sarajevo! Te izjave govore da se on stvarno nalazi u stanju neke teške histerije, jer zašto bi jedan političar koji je predsjednik Vlade izjavio tako nešto? Znači, ili nije normalan ili zapravo pravi šou da nikad ne bi došlo do tih istraga.
Istočni deo Republike Srpske je već osiromašio sa stanovništvom, puno ih se iseljava u Srbiju i veliki broj ljudi radi nešto u Srbiji ili u Crnoj Gori, na nekim građevinama ili beru maline, tako da, iz te perspektive, kad vidim koliko ljudi odlazi da radi u Srbiju, stičem dojam da je ta Srbija dobra. Znam da nije tako, ali oni jednostavno negdje odlaze i zarađuju u Srbiji, što u Republici Srpskoj nije moguće. Tamo su glavni poslovi sa šumom, čak i Mladen Ivanić, bivši premijer RS i predsednik Partije demokratskog progresa, ima neke procese, na prvostepenom suđenju je osuđen kao kriv za nekakve malverzacije oko šume, tako da je šuma izvor nekog bogatstva. Na Jahorini ima nešto turizma i u zapadnom dijelu Republike Srpske, Banjaluka, Laktaši, tu se nešto radi, oni su na dobroj poziciji. Blizina autoputa, pa neke tranzitne robe koje idu prema Sarajevu i dalje prema jugu, tu se otvaraju neke firme sa distributivnim centrima. Inače, generalno, privreda u RS je u rasulu, iako nas Vlada RS uporno ubjeđuje da smo mi bolji entitet. Tamo se sve svodi na konkurenciju dva entiteta, Republike Srpske i Federacije. Njih uopšte ne interesuje da li mi kao zemlja propadamo, da li smo iza Albanije, njima je bitno da li je uspješniji jedan ili drugi entitet. Ta Dodikova propaganda stalno govori o investicijama, a, recimo, u prvih šest meseci ove godine ukupne investicije su u BiH bile 300 miliona, što je jako malo. Ako uporedite, samo opština Inđija u Srbiji je privukla 300-400 miliona investicija. Dakle, Bosna je u prvih šest meseci imala 300 miliona, od toga je 270 miliona investirano u Federaciju a 30 u Republiku Srpsku, pri čemu je, čini mi se, Srbija investirala nekih tridesetak miliona, od čega, opet, preko 20 miliona isto u Federaciju. A nas Dodikova propaganda uporno ubjeđuje da smo bolji od njih, da smo ljepši, da smo pametniji, da bolje živimo. To su sada stvarno neke kritične faze Dodikove vlasti. Sjećam se da je i Milošević imao tu eru medijskog prikazivanja kako teče med i mleko.
Srbi u BiH sjede na dve stolice. Jedna je Srbija, očekuješ nešto, nejasna ti je slika šta će tu biti. S druge strane, osećaš da si primoran na nešto u Bosni. I onda ne možeš da definišeš ni strateške ni nacionalne interese. I zato imaš ove aktuelne političare koji mešetare u tom međuprostoru, i zato oni ne moraju puno da odgovaraju na pitanja poput, recimo, koliko su ekonomski uspešni ili nisu, jer oni mogu da mešetare između te dvije nejasne vizije budućnosti i da, kao, brane nas od nekoga. A naročito je Dodik sad u fazi u kojoj mu treba neprijatelj. Neprijatelj u vidu Harisa Silajdžića mu je bio super, on se, kao, non-stop branio od njega. Ali je Silajdžić sad totalno posrnuo na izborima, tako da je Dodik izgubio tog neprijatelja, pa pribegava drugim teorijama – o strašnom islamskom terorizmu, o nedefinisanim planovima iz Sarajeva, Al Džazira, Al Kaida i tako dalje. On pliva na toj proizvodnji straha i kolektivne histerije, ali ono što ostaje konstantni problem je to što se ne shvata da je neminovnost da bosanski Srbi kao autohton narod u Bosni grade upravo Bosnu i Hercegovinu. Oni neprekidno koče prenos neke nadležnosti sa entiteta na državu. Ako vi non-stop kočite prenos neke nadležnosti sa entiteta na državu, i svaki taj prenos nadležnosti traje, recimo, po godinu ili dvije, to znači da će naš proces evropske integracije trajati 150 godina.
Ova ustavna struktura je, dakle, vrlo komplikovana, jer imate situaciju da, recimo, predsedavajući Vijeća ministara, Nikola Špirić, na državnom nivou potpiše nešto sa Olijem Renom, ali Evropa nije sigurna da je on potpisao u ime države, jer federalni premijer Nedžad Branković i entitetski Milorad Dodik mogu da kažu „mi to nećemo“. Zato je neophodno da se ojača država Bosna i Hercegovina i da ona po vertikali, do lokalnog nivoa, može da sprovede bilo kakav potpisan ugovor sa Evropom, što sada nije u poziciji. I dakle, ta neminovnost nikako ne može da prodre u svijest bosanskih Srba jer im se podgrevaju nade. Kao, sačekajte, strpite se, kad-tad ćemo da se odvojimo, da se otcijepimo, da se spojimo sa braćom preko Drine – što se neće nikad desiti. Otud taj vakuum i ta kočnica. U ovim poslednjim dokumentima koje su potpisali evropski lideri jasno je da je sad međunarodna zajednica shvatila da prirodni politički proces u Bosni i Hercegovini neće uspjeti, da u ovom momentu nema zajedničke vizije budućnosti, evropske vizije budućnosti, da konsenzus neće tu zemlju da pokrene napred. Dakle, uvidjeli su da je nemoguć princip mrkve i štapa kao u Srbiji – uhapsite Karadžića, Mladića i mi ćemo dati Sporazum, daćemo vam vizne olakšice. I onda se u zemlji vodi bitka i rasprava da li će to da se desi. I ako prevagnu snage da uhapse Karadžića, onda se ide dalje. U Bosni je to nemoguće, ta je struktura toliko komplikovana da, ako najobičniju veterinarsku stanicu ustrojite na takav način kako je ustrojena Bosna i Hercegovina, ona neće moći da funkcioniše. Zato će sad prema Bosni i Hercegovini da primjene pristup povećanog angažmana Evropske komisije, Evropske unije, na pitanju integracija Bosne i Hercegovine. Sad će se Dodik naći u škripcu, jer će morati nastaviti prenos nadležnosti na državni nivo, ali će biti u velikom problemu kako to da objasni javnosti, jer je on bio jako radikalan u svojim izjavama. Tako da će biti vrlo interesantno to posmatrati.
Odlazak ljudi iz Bosne i Hercegovine više je izražen kod Srba i Hrvata nego kod Bošnjaka. Ima nekoliko stvari koje su u Bosni, kao verovatno i u svim ostalim državama, potrebne da bi ljudi ostali. Treba da bude dobra ekonomska situacija, treba da volite tu zemlju i da možda imate malo manje šansi da negde lako odete. Evo, napraviću uporednu analizu Srba i Bošnjaka. Znači, javni kurs, javna politika kod Srba jeste da se odbija Bosna i Hercegovina i da se ona ne voli. Dakle, možemo reći da Srbi u velikom procentu, preko 90%, ne vole Bosnu i Hercegovinu, dok Bošnjaci vole Bosnu i Hercegovinu. Druga stvar je da Srbi mogu lako da odu iz Bosne i Hercegovine, imaju Srbiju, a Bošnjaci ne mogu tako lako. Znači, da bi jedan Bošnjak otišao, ne znam, u Austriju, Njemačku, ili na kraju krajeva u Tursku, nije to tako lako kao meni otići iz Rudog u Priboj da živim. Jer, pošto svi Srbi imaju državljanstvo Srbije, vi jedan dan možete da živite u Zvorniku i da radite, sutra se preselite u Čačak, uzmete ličnu kartu i gotovo. Dakle, to je druga dimenzija, da Srbi imaju rezervnu opciju, a treća dimenzija je da se generalno u Bosni i Hercegovini loše živi, loša je ekonomska situacija.
Kad to sve stavite na papir – svima je loše, ali po pitanju ostanka je malo lošije Srbima i Hrvatima, jer ne vole Bosnu i Hercegovinu i imaju rezervnu državu. Srbi ne prihvataju Bosnu i Hercegovinu kao svoju državu, a imate staru pravoslavnu crkvu u Sarajevu iz 13. vijeka. Aktuelna srpska politika u Republici Srpskoj to potpuno zanemaruje, negira, gradi mržnju prema Sarajevu. To je potpuno suluda politika i ne mogu da shvatim tu histeriju. Pazite, imate histeričnu podršku Srba iz Republike Srpske Srbiji povodom Kosova, a s druge strane, imate Dabrobosansku mitropoliju u Sarajevu staru 700 godina, i to, kao, treba da odbaciš. Tako da to iseljavanje iz istočne Republike Srpske, zbog kojeg vrištim i apelujem već godinama, suštinski ugrožava srpski nacionalni interes u Bosni i Hercegovini. Ako srpska politička elita bude i dalje propagirala odbacivanje, gajenje mržnje prema BiH to će stopostotno uništavati srpski nacionalni interes u BiH. Pazite, ja inače dolazim iz te neke građanske sredine, ali dolazim iz Bosne, iz specifične države i prinuđen sam da govorim o ovim kategorijama, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, to je politička realnost, iako bi moja želja bila da to bude građansko društvo i tako dalje. Međutim, za dvadeset godina će Bošnjaka, kojih je sad 55%, biti 70% u BiH, dok će Srbi da spadnu na nekih 18% i Hrvati na 7-8%. E, sad, ne može ovo da se prevede kao kritika bošnjačke politike ili kao nekakva teorija zavjere koju navodno oni stvaraju. Ne, ovo je apsolutno greška pozicioniranja interesa od strane srpske političke elite. Srbija mora biti svjesna ovih činjenica o kojima govorim i mora, dakle, podržati to okretanje bosanskih Srba ka BiH, jer vi imate entitetsku liniju u BiH, a s one strane entitetske linije su ostali, recimo, Drvar, Grahovo, Glamoč… A šta je manastir Studenica na Kosovu, manastir Žitomislić u Mostaru, manastir Gračanica u Šekovićima od kralja iz doba Nemanjića? Ne mogu uopšte da shvatim tu neku histeričnu ljubav prema Kosovu, a odbacivanje jednog Sarajeva u kome je taj kulturni život i tradicija Srba zajedno sa Bošnjacima, Hrvatima, Jevrejima i svim ostalim, bila jedan dodatak kulturi ovih prostora. Svega toga se odricati je suludo.
Recimo, 4.000 ljudi sa Pala je zaposleno u federalnom Sarajevu, svaki dan tih 4.000 ljudi ide s Pala u Sarajevo da radi. U nekoj anketi oni će reći da mrze Bošnjake i Sarajevo, ali sama činjenica da idu dole da rade govori o njihovom stavu. Znači, da su oni tamo fanatici Hamasa oni ne bi otišli da rade u Sarajevo. S druge strane, primećujem recimo da iz Rudog, koji je na samoj granici sa Srbijom, a od Sarajeva udaljeno 130 kilometara, odlaze ljudi u to omraženo Sarajevo. Djeca iz Rudog su počela upisivati fakultete u Sarajevu. Tako da mislim da je Bosna u prednosti u odnosu na Srbiju u smislu stvaranja te svijesti, jer vi ste u Bosni ipak primorani da se vidite s onim drugim i drugačijim i da, hteli ne hteli, ostvarite neku komunikaciju. U Bosni se Srbi, Hrvati i Bošnjaci dobro poznaju između sebe. Međutim, u određenom trenutku je ta glavna politika počela da promoviše mržnju i razdvajanje, pa smo sad na tom fonu mržnje. Ali sama činjenica da se mi dobro poznajemo stavlja nas i ispred Srbije, a možda i Hrvatske, jer, znate šta, neki klinac u Čačku možda nema šanse da vidi Muslimana ili Hrvata. On stvara nekakve psihološke slike o njemu, njemu je neko možda rekao da ovaj ima rogove, da će ga ubiti čim ga sretne, a to je mnogo opasnije. Dakle, mi se poznajemo i, kao što je Bosna iz neke ere mode multietničkih brakova u vreme komunizma došla u ovu eru, vjerujte mi da će, ako se prilike stabilizuju, ako bude rastao standard, to naše poznavanje biti pravi multietnički produkt koji ćemo moći da izvozimo iz Bosne. Dakle, samo je bitno da nam ostane taj nivo stabilnosti, da nema sukoba. Kao nevladina organizacija mi smo dosta radili na tome, mi smo prvi put uzeli da napravimo eskurziju, pun autobus – meni je strašno da budem tako brutalan, ali to su činjenice – pun autobus djece Srba iz Rudog i htjeli smo napraviti ekskurziju negdje u Federaciju. Onda smo odlučili da idemo u Bihać i Veliku Kladušu, poveli smo djecu, prvi put došli u Sarajevo, pa su nas djeca pitala „koji je ovo ovdje objekat?“, ja kažem da je to srpska pravoslavna crkva, on pita kad je obnovljena, ja kažem da je napravljena 1879 ali on opet pita „ne, ne, kada je ovo posle rata napravljeno?“ i ja kažem da nije ni bila srušena. Znači, djeca su se začudila da to nije bilo srušeno. Onda smo ih odveli u Bihać, pa se tamo za vikend družili sa djecom koja su 99% Bošnjaci, Muslimani. Poslije su stigle prve čestitke za Vaskrs i Božić iz Bihaća u Rudo i to je bila velika vijest u Rudom.
Međunacionalno poznavanje u Bosni je veoma duboko poznavanje sa iskustvima najvećeg krvoprolića na svijetu. Znači, znamo se i iz najvećeg krvoprolića, znamo se iz ere 70% mješovitih brakova u Zenici prije rata, toliko se znamo da ćemo ako budemo pametni da to znanje izvozimo i u Švedsku, koja sad tek shvata šta su Turci. Mislim da ćemo na tom polju mi brže napredovati u odnosu na Srbiju i Hrvatsku, i u smislu otrežnjenja, samo što se ta jednonacionalnost u Hrvatskoj i donekle u Srbiji sada manje reflektuje kao problem nego što je kod nas slučaj. Ali kad pređemo u sledeću fazu, ostaje vaš problem, recimo, odnosa Srbije i Hrvatske, ostaje preispitivanje…
Svetlana Lukić: U nastavku emisije govoriće pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Medenica. Ivan Medenica takođe na Fakultetu dramskih umetnosti predaje predmet Istorija svetske drame i pozorišta
Ivan Medenica: Pridruživanje Evropskoj uniji je, kako smo to govorili ranije, revolucija koja teče, to je zapravo jedan proces koji nema svoju finalizaciju. Ja sam sada na Fakultetu dramskih umetnosti, gde radim, izašao iz procesa pridruživanja Evropi na akademskom nivou, dakle, sređivali smo materijale za akdreditaciju Fakulteta po bolonjskom procesu. Iz tog malog iskustva sam shvatio da ni prelazak na bolonjski sistem nije proces koji se može finalizovati, dovršiti, da je i on trajno stanje, kao što je trajno stanje i pridruživanje cele zemlje EU i njenim standardima. Mislim da se u poslednjem periodu zapravo pokazalo da mi kao građani očigledno nismo bili dovoljno informisani, svesno ili ne, šta su sve zahtevi koji se postavljaju pred ovu zemlju za ulazak u EU. Ta cela priča se svodila na to da li ćemo da završimo saradnju sa Haškim tribunalom, da li ćemo da pohapsimo preostale optužene za ratne zločine. Čini mi se da tu sada postoji izvestan pomak, boljitak, da je stvorena neka vrsta političkog konsenzusa da saradnju sa Hagom treba završiti, ali ono što je suštinski problem jeste da je Hag samo jedan od uslova. Nije stvar u tome da Evropa nama stalno ispostavlja neke nove uslove, da smo mi na nekom kratkom lancu koji se polako popušta ili zateže, nego da taj set zahteva postoji sve vreme. Ili naša politička elita toga nije bila svesna, ili je oni, iz ovog ili onog razloga, nisu delili sa građanima, ili mi nismo bili dovoljno informisani o tome. Zato je u poslednjih nekoliko nedelja i meseci sve više priče o nekim možda i značajnijim, suštinskim zahtevima i uslovima za ulazak u EU – jer ovo što u vezi sa Hagom treba da ispunimo su vrlo ekskluzivni zahtevi koje je samo Srbija morala da ispuni, samo je Srbija ratovala i ima nasleđe ratnih zločina – a drugo su zahtevi koje su sve zemlje koje su ulazile u EU morale da ispune.
A to su zaista neke suštinske stvari, i mene to kao građanina veoma, veoma interesuje, jer živimo u zemlji gde je bliskost sa vlašću očigledno vrlo bitan faktor životnog standarda. Znači, da se eufemistički izrazim, korupcija je, da ne otkrivamo toplu vodu, apsolutno u svim segmentima društva i zapravo imate koncept političke elite koji je koncept lične koristi. Poslednjih nedelja i meseci već imamo neke izjave predsednika države i drugih zvaničnika koje sugerišu mogućnost preispitivanja našeg evropskog puta ili bar relativizovanja određenih aspekata – da li su sad baš rokovi prioritet, da li je nama važno da što pre uđemo u Evropu ili što kvalitetnije… Ne vidim zašto bi se to postavilo kao alternativa, treba da uđemo i što pre i što kvalitetnije. E, sad, šta to znači? Da li to znači da je naša politička elita shvatila realnost, shvatila nešto što pre nije znala? Onda je odgovorna što nije znala. To je jedan princip grčke tragedije, da ne ulazim sad u moju struku, ali junak je kriv zato što je nešto uradio iz neznanja. Znači, oni su odgovorni ukoliko to nisu znali, a teško je poverovati da nisu znali. O čemu se tu sad zapravo radi, da li njima možda ne odgovaraju ti suštinski uslovi sa kojima ova država treba da se suoči, da li njima ne odgovara borba protiv korupcije, pa se sad pravi neka izlazna strategija? Činjenica je, s druge strane, da se i EU menja i da se možda ne iznose novi zahtevi, ali na neki način uvode novi kriterijumi, zaoštravaju postojeći kriterijumi, što je sasvim normalna stvar. I opet treba biti paranoičan, čemu smo mi skloni, pa u tome videti neku zaveru protiv nas. Nije to nikakva zavera, EU je pred brojnim izazovima, od međunarodne finansijske ekonomske krize do sudbine Lisabonskog sporazuma i do očigledno lošeg iskustva koje imaju sa Bugarskom i Rumunijom, sa zemljama koje su primljene u poslednjem turnusu i očigledno malo pre vremena. Ti si mi rekla, nisam znao za to, da je Rumunija kažnjena, udarena po džepu, da neće dobiti određene donacije jer nije ispunila određene uslove baš u pogledu borbe protiv korupcije. Dakle, njima nisu potrebne nova Rumunija i Bugarska, nego će ako budu primali naredni paket, a to je zapadni Balkan, bogami da traže zadovoljavanje svih kriterijuma. I to je sasvim normalno, ne znam zbog čega bismo mi to shvatali kao nešto što je udar na nas. Sa svakom novom generacijom studenata ja menjam kriterijume u skladu sa iskustvom koje sam imao sa prethodnom generacijom, podižem kriterijume, zaoštravam, ublažavam ukoliko je iskustvo sa prethodnom generacijom bilo pozitivno i tako dalje. Na to moramo da budemo spremni.
Znamo da je trebalo do Nove godine da se usvoji određeni set zakona koji nas približavaju EU, mislim da se čak pominjao neki broj od 50 zakona i tu jako kasnimo. I onda se kaže da se kasni zbog opstrukcije opozicije u parlamentu. Sećam se kad je ta priča počela, negde početkom jeseni ili krajem leta, kada je konačno parlament završio sa svojim godišnjim odmorima, tada je da li predsednica parlamenta ili neko drugi najavio da će do januara meseca biti izglasane promene poslovnika. Zašto do januara meseca? Dakle, to je trebalo uraditi po apsolutno hitnom postupku, kao što je ono Putin po hitnom postupku za tri nedelje promenio Ustav Rusije. Pa, ako je Putin mogao kroz, pretpostavljam, nekakvu demokratsku proceduru da promeni Ustav Rusije, e pa onda je i naš parlament mogao po hitnom postupku do početka oktobra meseca. Nije problem u opoziciji koja opstruira, nego u vladajućoj većini što to nije postavila kao prioritet. Kao laik mogu da sagledam kakav je red poteza i šta su prioriteti. Je li nam prioritet da do Nove godine usvojimo 50 zakona da bismo stvorili preduslove za preduslove ulaska u EU? Da li nam opozicija to onemogućava? Da li nam promena poslovnika omogućava da onemogućimo opoziciju u opstrukciji? Dakle, promena poslovnika po hitnom postupku. Kažem, meni je kao laiku u septembru mesecu bila neverovatna izjava da mora da se čeka januar da bi se promenio poslovnik. Ili neko to ne želi ili su, brate, nesposobni. Jer mi kao građani možemo da vidimo kako bi taj red poteza trebalo da izgleda, a oni čekaju kraj godine, pa će da se češu jer, eto, bože moj, nismo usvojili toliko zakona, a trebalo je.
Opet se vraćamo, čini mi se, na isto – da je ta priča o saradnji sa Haškim sudom zapravo jedno dobro demagoško polje, ili demagoško sredstvo, da se ne suočavamo sa onim još bitnijim, suštinskim uslovima. Ovo je, kako bih vam rekao, kao neki preduslov, poput onoga: neću da pustim dete za sto ako ne opere ruke, a onda se zna i kako za stolom treba da se ponaša, kako da drži escajg, kako da kaže „hvala lepo“, „molim“, „možete li mi dodati“ i tako dalje. Dakle, ceo ritual obedovanja podrazumeva određeni set normi gde je pranje ruku samo evidentan preduslov. E, sada, mi ili toga nismo svesni ili smo, što je vrlo tipično za nas, šibicari – pošto smo u pogledu pranja ruku ipak pokazali neki napredak, oprali smo levu šaku, ali desna nam je još uvek prljava, pa se onda hvalimo tom levom šakom, zanemarujući činjenicu da desnu još nismo oprali, ali dobro, to je samo pitanje vremena. Zašto to baš toliko traje to niko ne može da nam objasni, ali se na tome insistira, a potpuno se zanemaruju svi oni lepi maniri koje treba da pokažeš tokom samoga obeda.
Tu se postavljaju još dva pitanja. Prvo, zašto je i dalje toliki problem hapšenja Ratka Mladića, a drugo, zašto se taj ceo proces ne sagledava mnogo šire i zašto se jasno i glasno ne kaže da je to samo mali uslov, podrazumevajući uslov, da bi smo uopšte o suštinskim uslovima počeli da razgovaramo. To je metafora koja nas prati već godinama, da je ovo opet neki period Vajnmarske republike i da su mogući rikošeti, zaokreti. Znači, u ovoj situaciji kada svi, kao, složno guramo tu evropsku priču, ili bar mejnstrim i glavnica naše političke elite, Koštuničina opcija deluje gotovo simpatično u svojoj potpunoj apartnosti, ekskluzivnosti. Oni su tako neki pankeri srpske političke scene. Koliko god im ta razbarušenost bila imanentna, ja mislim da je neka rekompozicija političke scene na antievropskim osnovama sasvim moguća. Tako da je situacija dosta delikatna, jer nisam siguran da je ovo društvo autentično želi. Čak više ni ne govorimo o političkim elitama, nego o društvu u celini, da li ono prepoznaje koje su tekovine kojima se teži? I jednostavno, da li će nas kad uđemo u Evropsku uniju kao rikošet lupiti to što nema svinjokolja, i što se, eto, uništava divna srpska tradicija, pa ne možemo prasiće, gude male, da koljemo i u gepeku prodajemo na Kalenić pijaci. I mislim, umesto da nam se kaže „ljudi, ali time se postižu određeni higijenski uslovi“ i druge pozitivne stvari koje uz to idu – ne, ne, ne, time se uništava naša tradicija! Pa, mislim, možda za 90% ljudi tradicija jeste klanje prasića i njihovo držanje u gepeku, moja nije. I ja bih mnogo voleo da moje društvo i moja zemlja živi u onom kontekstu u kojem to nije tradicija.
Potpuno je neverovatno do koje mere je naša vizura lokalna, provincijalna. Uvek dajem primer izbora u Americi, kako su oni medijski praćeni kod nas. Stalno je bilo tih komentara, analiza, da li nam je bolje da to bude Mekejn ili nam je bolje da bude Obama. Naravno, to ima svoju predistoriju – dok su još bili Obama i Klinton u igri, o njoj se, naravno, govorilo sve najstrašnije. Mekejn je desničar, nadovezuje se na politiku Bušovu, Buš je priznao Kosovo i uradio nam sve ovo što nam je uradio, ali Klinton nas je bombardovao, i zato, dakle, Hilari nikako ne sme da postane predsednica, a Bajden mi je krojio politiku u Bosni i direktno je odgovoran za bombardovanje Srba u Bosni. Znači, sve se sagledava iz nekih užasno uskih vizura, a niko ne kaže šta će za svetsku politiku da znači pobeda jednog, odnosno drugog kandidata. Jovan Ćirilov je pre neki dan imao jedan vrlo simpatičan i tačan komentar u svojoj kolumni u Blicu, gde je rekao: pa, meni je važno šta će svetu doneti pobeda Baraka Obame, a onda se nadam, podrazumevam, da će pre ili kasnije od toga imati korist i srpsko društvo. To je i moja logika, ja sam siguran da će ono bude bolje svetu biti bolje i mojoj zemlji i društvu u kome ja živim. Ali ne, kod nas vlada ona čaršijska svest, to je ono – a znamo mi njegovu strinu! Onda je odjedanput Manuel šef kabineta, jeste vi znali ikad, jesmo mi znali nekad ko je šef kabineta američkog predsednika? Nikad, dok se sad nije ispostavilo da je šef kabineta iz srpskog kokusa ili već, nije kokus, ne znam koja je tačno ta smešna reč. I sad se raspisaše o njemu, sve smo saznali – iz kakve je porodice, sećam se da je neka mešana jevrejska, kad je prvi put bio u Izraelu, ili nije bio u Izraelu, ko mu je žena, da li je verujuća Jevrejka ili nije itd. A evo sad, kad je Hilari promovisana u državnog sekretara, više ni Manuel ni srpski kokus ne mogu da nam pomognu i svi u čaršiji, naravno, tužno kažu: eto, ništa se neće promeniti, sve će biti po starom. To je do te mere šibicarski, provincijalni, palanački pogled na svet da zaista nemam reči. Možda to delimično može da se objasni činjenicom da smo mi dosta izolovani od nekih tokova, da nam nedostaju informacije, ali opet, postoji taj internet, ko hoće može da se informiše. Pitanje informisanosti je ipak lično pitanje.
Kad posmatrate i ovu divnu decu koja odlaze u svet na neke ekskurzije kao najbolji studenti i kao studenti generacije, što je lepo što se omogućava, meni je užasno tužno i boli me kad se ozareni vrate i kažu: jao, kako je tamo divno, pa znate, ne sme da se pljuje na ulici. Oni percipiraju na tom nekom najbazičnijem nivou, zaista kao neka mala zajednica iz divljine koja nije imala mogućnosti komunikacije sa svetom, a mi koji smo ipak iz nekih starijih generacija ne znamo kako da reagujemo na to. Ali treba biti optimističan, konzumiranjem se stiču navike, o tome smo sigurno već pričali ti i ja. Znači, što više putovanja to ćeš manje biti frustriran i imati problem akomodacije. Treba jesti kavijar da bi čovek zavoleo kavijar, jer ako ti stave čvarke i kavijar verovatno ćeš prvo reći „daj čvarke, znam šta je“, a posle desetog konzumiranja kavijara možda će neko reći „ovo je prava stvar“. Lično nemam ništa protiv čvaraka, da se razumemo, samo je metafora u pitanju.
E, ali tu se onda vraćamo na ono početno pitanje i zatvaramo krug – da li će politička elita omogućiti ovom društvu da dođemo u situaciju da nema šengenskih viza, da se može redovnije putovati i da se samim tim stiču određene kulturne potrebe koje smo ili izgubili ili čak, nažalost, nikad nismo imali mogućnost ni da ih steknemo. Upravo tu, iz tog razloga, se javlja stravično veliki generacijski jaz. Ja imam trideset i neku godinu i sličniji sistem vrednosti, ovo sad nije nikakva stilska figura, sa ljudima od osamdeset nego sa ljudima od dvadeset. Ja čak mogu i da markiram koje su to generacije, to su godišta negde od 1981-82, do 1991-92, dakle pre svega ljudi rođeni osamdesetih godina. Čini mi se da se posle 5. oktobra ipak malo poboljšavaju i osnovna i srednja škola, i da su kod ove najmlađe generacije klinaca koje sada imaju oko 10-12 godina problemi već manji, da se vidi neki boljitak. Kad oni budu došli na fakultet, to će biti druga priča. Znači, to se bukvalno može generacijski omeđiti.
Naravno, ovo su sve sada generalizacije, ja sam najsrećniji kada vidim da u tim žrtvovanim generacijama imate neke ljude koji su svojim vlastitim naporom, radom na sebi, informacijama koje su sticali putem interneta ili na neki drugi način uspeli da sebe formiraju kao građane sveta i izgrade takav sistem vrednosti, iako možda nikad nisu imali mogućnost da pređu granicu. Ti mladi ljudi od 20 godina koji nisu nikad putovali u inostranstvo, a uspeli su sami ili uz pomoć porodice više nego uz pomoć školskog sistema da se tako formiraju, su moji pravi heroji, junaci, imaju moje najdublje poštovanje, ne samo u školi, na fakultetu, nego i u svakodnevnom životu.
Moj urednik iz Vremena, Nebojša Grujičić, kaže: kao što se dobra kuća ceni po tome u kakvom je stanju kupatilo, tako se, po njemu, a ja se tu potpuno slažem, vlada ceni po tome u kakvom je stanju Ministarstvo za kulturu. Ona vlada koja bude shvatila značaj tog sektora, to je vlada koja strateški razmišlja o boljitku ovog društva. Naravno, ne samo kultura, nego i kultura i prosveta, i nauka, sve to što, hajde da kažemo, spada u društvenu nadgradnju – ali nije to nikakva nadgradnja, to je baza. Tu onda nailazite na nervozu u Demokratskoj stranci kod ljudi koji su bliski toj opciji, oni kažu: pa dobro, pa to ćemo u hodu, čekaj malo, važna su sad ova druga pitanja, ekonomska politika i tako dalje. Apsolutno ne vidim u političkoj eliti oličenoj u Demokratskoj stranci svest o strateškom značaju rada na tom društvenom sektoru, na svemu što znači obrazovanje. To se uostalom vidi i po samoj političkoj eliti koja ne pravi razliku među emisijama u kojim treba da se pojavljuje, na kojim medijima treba a na kojima ne treba da se pojavljuje, na kojoj vrsti kulturnih ili pseudokulturnih društvenih događaja. Vi imate koketeriju između estrade i politike, dakle, očigledno da oni tu nemaju jasnu sliku ili ih to do te mere ne interesuje, ili će, ako će im to doneti popularnost kod najširih narodnih masa, sedeti u istoj emisiji sa nekim pevaljkama i zapevati, i pričati o takozvanim VIP-temama – a srpska VIP-scena, to je zaista bogu plakati, to je strašno.
Ovo što ću sada reći je, molim vas, metafora, niko ne može sudski da me goni zbog toga, znači, naglašavam da je stilska figura u pitanju – Željku Mitroviću, Lepoj Breni i, kako se zove, gospođi Ražnatović, njima je mesto u nekom kulturnom Hagu, to je nešto što je uspostavilo određeni sistem vrednosti u ovom društvu, hteli mi to da priznamo ili ne. To je nešto po čemu se meri uspešnost, to je nešto što mladim ljudima stvara uzore, modele za identifikaciju i tako dalje. To uopšte nisu naivne stvari, nije kriv samo Pink, Grand parada ili kako se zove taj projekat Lepe Brene, tu ima podjednaku odgovornost i B92 sa raznim reality show programima… Znaš šta su ti reality show programi? Pa to je mogućnost da anonimni ljudi od svoje gluposti i prostaštva naprave nešto što će privlačiti najširu moguću pažnju, oni postaju popularni upravo na osnovu svog stravičnog prostaštva, stravičnog neznanja. U jednoj situaciji gde politička elita to ne vidi kao problem i smatra čak da sama može i treba da se pojavljuje u takvim kontekstima, to znači, naravno, da tu nema ni trunčice svesti o značaju svega što smo gore pobrojali, svega što zapravo nije nikakva nadgradnja, a to je suština problema.
Tu se vraćamo na ono pitanje da li je ovo društvo zrelo za prihvatanje evropskih vrednosti, da li ono ima autentičnu potrebu za evropskim vrednostima, jer se u Evropi ipak zna šta je neka elitna kultura, nešto što pozicionira određeno društvo, što ga formira, a šta su tako neki popularni ekscesi za šire narodne mase, ili čak možda i nisu ekscesi, ali jesu neka alternativna kultura. Ta svest kod nas još ne postoji. Evo, ja sam danas radio sa studentima dramu Lorencaćo Alfreda de Misea, iz doba francuskog romantizma. Sjajna, komplikovana, složena drama koja igra u Firenci u doba Medičijevih, čija je poenta u tome da kada se ubije tiranin, kao što je to Lorencaćo uradio da bi stvorio mogućnost za političku promenu, za slobodu, uspostavljanje republike, u gradu nema nikoga ko će tu šansu iskoristiti. Lorencaćo je toga bio svestan, i zato je kao Hamlet odugovlačio, oklevao. Ispostavlja se i da je Firenca toliko korumpirana, do bebe u kolevci, da zapravo nije ni zaslužila da bude oslobođena i nije zaslužila iskupljenje. Neću da pravim baš stoprocentnu paralelu, ali mi se čini da se postavlja pitanje da li je srpsko društvo zaslužilo Evropu, čak i ukoliko se stvore svi mogući politički preduslovi. Ali, ovo je vrlo radikalan stav, ja ipak mislim da srpsko društvo jeste zaslužilo Evropu, ali da tu postoji mnogo izazova.
Svetlana Lukić: U Beograd je sinoć stigao poznati pisac Bora Ćosić, koji već dvadeset godina živi u Berlinu. Večeras u 19 sati on će predstaviti svoju novu knjigu Konzul u Beogradu u galeriji Artget na Trgu Republike. Zamolile smo gospodina Ćosića da nam pročita nekoliko odlomaka iz svoje nove knjige. Prepoznaćete Milorada Vučelića, Milovana Danojlića i Borislava Mihajlovića Mihiza.
Bora Ćosić: Nikada nisam radio u diplomatiji, prema tome, nisam u stanju da pišem neke nove Embahade, pa ipak, kako već dugo živim izvan zemlje, o svojoj bivšoj domovini razmišljam kao o udaljenom kraju gde sam službovao dosta dugo, a opet, kako ispada, za tu zemlju ostao sam stranac. Ovo su, dakle, moja sećanja, uspomene jednog stranca koji je u sopstvenoj zemlji boravio kao tuđinac. Otuda lica koja će se ovde pojaviti, iako stvarna, mogu delovati kao lutke u panoptikumu i kao marionete jednog teatra davnih događaja u Evropi. Kao kada ostareli diplomat reprodukuje svoje susrete s kojekakvim junacima povijesti dejstvujućim licima jedne istorijske komedije. Većinom, su ovi ljudi mrtvi, ostali, koliko ih još je na životu, mene mrtvacem smatraju. Tako počinje moja hronika, moje Embahade običnog sveta, beogradskog u godinama između 1937. i završne sezone moga života onde, na početku raspada carevine Jugoslavije, socijalističke, početkom devedesetih.
Ručao sam onda jednom u nekoj letnjoj kafanskoj bašti s dva ili tri novinara. Bio je tamo i književnik koji je napisao razobličujuću dramsku igru Hrvatski Faust. Među nama sedeo je takođe čovek iz novina, naoko veoma otvorenih i svakako evropskih pogleda, ali to kako je savladavao on svoj komad prasetine, kako su mu uz britke parole o napretku naše balkanske nahije ispadali komadići mesa iz usta, kako se uopšte razbacivao svojim ždranjem, kao da proždire sve oko sebe, bilo je to za zapamtiti i uzeti u račun kao gorku opomenu. Jer, samo koju godinu kasnije stao je on na čelo propagandne mašine novog srpskog režima, postao je on jedan od najžešćih ratnih huškača, doglavnik krvavog diktatora koji je uništio zemlju i grad u kome mu je konzulstvo proticalo. Prateći, dakle, pomno kako neko u vašem prisustvu postupa kod jela odvojite ono što otpada na loše navike, nedovoljno vaspitanje i izostanak kućnih uputa, takođe, veoma često u ovim krajevima, pa obratite pažnju na hranjenje koje pojedina osoba preduzima, odajući ovom ionako neizbežno zverskom radnjom zatomljene i opasne virtuelne namisli. Čuvajte se ljudi kojima ispada hrana iz usta u onom zanosu govorenja koje nije tek nevino brbljanje, jer ovaj je budući Gebels Miloševića već onda, za stolom uglavnom pristojnih ljudi, već tada govorio sa tribine jedne brahijalne sile koja će poslati tenkove na vlastitu zemlju i na sopstvene stanovnike. Postoji verovatno u svih naroda takvih osoba spremnih da pojedu svoju okolinu zarad nekog sopstvenog probitka i nekih ličnih strasti, mahom prilično niskih. Pa, uz to urlanje u prilog vlastitoj naciji sopstvenom vođi i tako dalje, uvek stoji i ona sasvim lična pogodnost te očevidne prostitucije. Uz ovo služenje zlu i tamnim silama politike uvek je moguće domoći se svojih revolvera, svojih telohranitelja, svojih automobila i jednog, naravno, apartmana u hotelu Mažestik za potrebe svakodnevnog Erosa. Drugo je pitanje koje su to device bile spremne da u taj magbetski krevet uđu kao u toplu kupku, zar nije i cela populacija moje tadašnje domaje bila polegla pred Erosom sasvim skromnog bankarskog činovnika kome se pričinilo da je na putu napoleonovskom. A moj je poznanik bio lep čovek, silan u svojoj muškosti, pa kako su stvari u toj regiji emocionalno-erotskoj ionako nejasne, možda nije ni čudo da se moć, novac i lepa muškost otkrivala kao izlaz za žensko biće iz jednog grada što je ionako izgubio svoju glavu i svoju dušu.
Ceo taj kasni period pokriva jedna prepiska koju sam vodio sa pesnikom nastanjenim u Francuskoj. To je onaj isti bosjak koji je došao u moj studentski sobičak rešen da u prestonici piše pesme, a da živi prodajući novine na glavnoj ulici. Načinio je on ogroman skok od šumadijskog seljačeta do građanina Evrope, znalca više jezika, prevodioca i pesnika dostatne snage, pa je držeći nekakvu lekturu u provincijskom provansalskom gradu pisao odande zanimljive opaske o tome kako je živeo, a da zapravo tim životom nije nikad bio zadovoljan. Kao da je cela njegova anabaza bila nešto krivo. Ovo je inače redak slučaj u Srba da se pitaju da li to što su postigli i što imaju zaslužili su. To kao upit dolazi u glavu samo onima čistih moralnih računa, a istovremeno neurotičarima koji nisu načisto šta sa vlastitim životom počiniti. U tome bilo je silne zanimljivosti, jer taj moj nekada dragi sabrat umeo je da iz svoje prirodne šumadijske seljačke nutrine izrudari toliko mudrosti, toliko čistih, umnih i intelektualnih nijansi, jedino što u svim svojim naumima književnim i životnim pokazivao je mnogo stegnutosti, a malo smisla za užitak. Pa je u njemu od godine na godinu bujao nekakav duh što ga je poznati kritičar predvideo, da će taj poet završiti u verskoj bigotnosti. Nažalost, ovo se nije okončalo samo time što je sagradio crkvu u rodnom selu, nego što ga je zahvatila takva nacionalna euforija koja ne bira pametne ili glupe, pa su joj svi na nesreću izloženi kao u bilo kojoj epidemiji. Onda je moja dugogodišnja briga oko njegovog rada i njegovog života, moje opaske, recimo saveti i predlozi da ne bi trebalo ono što misli da bi trebalo, sve to polako je jenjavalo. Napokon sam izgubio volju da prepisku nastavim. I dalje sećajući se onog mudrog kritičara, konzervativnog, ali tako pronicljivog koji je mome pesniku predviđao da će završiti u manastiru, jer taj čovek boraveći dalje u Francuskoj boravi zapravo u isposničkoj ćeliji svoje uskosti. Zato mi je danas više stalo da ovom ingenioznom kritičaru zabeležim neku vrstu nekrologa, jer ga već davno nema. Da je o Borislavu Mihajloviću reč svako će se dosetiti, jer nije bilo visprenijeg, drskijeg i nepotkupljivijeg sudije u poslovima književnim od njega, uza svu njegovu dugotrajnu zaslepljenost nacijom, verom, Bogom. Bio je sin prote iz Iriga, bigotan i recimo patrijarhalan, jer ga je pametna supruga morala dvoriti tako da je ručavao mahom u krevetu, a u isti mah bio je vojvođanski bećar, kockar i još ponešto, zato što je i njegova rečenica uz svu briljanciju bila razuzdana kao i on sam. Mihiz, kako bilo je njegovo popularno ime, zapravo je bio jedan duh renesansni samo na način zemlje Panonije. A kako je u toj regiji melanholija toliko česta, pa je i indeks samoubistava u tih ljudi nesravnjivo najviši u Evropi, on je zapravo učinio to isto. Dugo vremena zastupajući nacionalne interese, pa čak i onog sumanutog diktatora koji je te interese prenaduvao do zločina, Mihiz je u jedan mah razumeo da je ušao u krivu ulicu, te je u nekoj sasvim antičkoj epitimiji okrenuo se prema zidu prestajući da prima prijatelje, da uzima hranu i tako skapao skoro martirski, ne dočekavši kraj one vlasti što ga je zapravo uklonila sa sveta. Dogodilo se, dakle, da stvarni prvosveštenik srpskog nacionalizma bude prognan od sebe sama u onaj manastir iz kojeg nije bilo povratka. Pa mi se čini da se cela tragična povest ove zastranjenosti nije okončala propašću na mnogobrojnim bojnim poljima, pa čak ni u onoj zatvorskoj ćeliji Den Haga gde je preminuo diktator, nego je ova ideja, ma kako vampirski ponovljiva tu i tamo, preminula u kući na trgu što se dugo zvao po Marksu i Engelsu, jer tu je Mihiz živeo godinama, i onde sam ga mnogo puta slušao u nekad čuveno zanimljivim razgovorima. Čak i kada je više decenija zastupao meni strane zamisli, njega je ipak imalo razloga slušati kao malo koga.
Stojim onda u poslednjoj sceni moje službe na jednoj ulici Beograda dok na njoj izbezumljene polugospođe i razigrana mladež, a zapravo jedini postojeći građani toga grada, bacaju cveće po tenkovima koji su krenuli na Vukovar. To beše lepi grad na Dunavu, varoš naše skupne zemlje, samo što u njemu pretežno živeli su oni donekle različiti ljudi, Hrvati. Tako se provodilo krvoproliće jedne vojske spram vlastite zemlje, a time bila su potpisana i konačna pisma o mome otpustu, moj lični dokument o ostavci. Pa onda ta svetina na onom bregu dedinjskom ispraća zapravo i mene nekuda, samo o tome ne zna ništa, jer koferi koje pakujem tiču se mene samo, a ne nekakvog događaja opšteg. To je jedno lično putešestvije bez povratka i ništa više. Kao da sam imao predati svoju demisiju u nekom nadleštvu, a kada sam se onde pojavio više nije bilo nikog, ni činovnika, ni spisa, ni ičeg drugog do nešto polomljenog nameštaja jednog bivšeg života. Pa, u tom opštem rasulu samo sam se imao povući neopaženo iz one zgrade koja je činila pedeset pet godina mog života.
Svetlana Lukić: Pre jedanaest godina Bora Ćosić je ,posle velike pauze, posetio Beograd neposredno posle završetka velikih demonstracija 1996-97. godine na koje smo bili toliko ponosni. Čućete kako nas je gospodin Ćosić tada grdio i šta mu je rekao njegov prijatelj Radomir Konstantinović. U ledenoj sali bioskopa Rex srela su se dva emigranta, jedan pravi i jedan unutrašnji. Boru Ćosića smo jedva nagovorili da doputuje na promociju sopstvenih knjiga, a pristao je samo zato što je na njoj, samo zbog njega, progovorio Rade Konstantinović čiji zavet ćutanja pred srpskom javnošću traje od te večeri do danas.
Bora Ćosić: Ova odluka da se ne živi na mestu sramote i mestu zločina, jer ovde je zločin zakuvan, nije nikakav imperativ za sve. Ovaj narod ovde mora da čini nešto da bi pokazao svoj otpor. Nešto od toga se zbilo ova tri meseca dok su ovi ljudi bili na mrazu, samo je to nažalost bilo jalovo, niko se nikad nije setio da kaže: mi ovo činimo ne zato da poboljšamo svoj život i ne znam šta, nego zato da se iskupimo. Mi se sad tu smrzavamo kao što je Vili Brant klekao pred jevrejskim spomenikom, to je osnovni razlog zbog čega je ceo taj bunt propao.
Radomir Konstantinović: Divno je, i tužno je, i strašno je što se sada ti i ja srećemo posle šest godina neviđenja, šest godina tvoga, ali i moga stranstvovanja, šest godina nacionalističko-rasističkog divljanja ovom zemljom. Divno je, i tužno je, i strašno je, dakle, što se srećemo ovde u ulici Jevrejskoj. Ovde je moja zemlja koju da napustim nikad neću, moja zemlja, Papo Haim, Darvaš Šandor, Kapelan Jakov, sedeo je sa mnom u klupi u III razredu gimnazije, Koen Hajm, nosio naočare sa zlatnim okvirom, Holender Josif, Rubenović Jakov, Džeki, debeli Džeki, dozvoljavao je da ga tapšemo po trbuhu i smejao se u to vreme i sav se tresao, i to je bio veličanstven prizor. I Baruh Isak, Imeju Hashajin, Pinto Isak, Sabo Josif, Tuvi Solomon, Hiršl Martin i najzad Albahari Avram. Njih trinaestorica pobijenih trinaestogodišnjaka, a bilo nas je u razredu ako se ne varam trideset dvoje. Nisu ova deca bila, ona JESU između ostalog i zato što ja jesam, ja sam sad sva ta deca. Tvoj tekst o Dekartovoj smrti koji pisao si u Berlinu, a koji pročitao sam jedne noći u mojoj opusteloj kući u ogromnom uzbuđenju, za mene jeste pre i posle svega ruka prijateljstva pružena preko provalije od šest godina, koje godine strahote i poniženja bile su za mene šest vekova. Posle svega što se ovde dogodilo i pred onim što će, bojim se, tek da nam se dogodi, imperativ prijateljstva jeste jedini naš kategorički imperativ. Deco moja, dajte ruke, držaćemo se za ruke protiv ovoga zla. Nismo sami, mi smo zajedno, Papo Haim, Darvaš Šandor, Kapelan Jakov, Koen Haim, Holender Josif, Rubenović Jakov, Baruh Isak, Imeju Hashajin, Pinto Isak, Sabo Josif, Tuvi Solomon, Hiršl Martin, Albahari Avram, Bora Ćosić, Rade Konstantinović.
Svetlana Lukić: Svetlana Lukić i Svetlana Vuković vas pozdravljaju, doviđenja.
Emisija Peščanik, 28.11.2008.
Peščanik.net, 28.11.2008.
