Prateći ruske medije i izjave visokih i srednjih ruskih zvaničnika, ako im bezuslovno verujete, ostaćete u uverenju da je Rusija poslednje mesto na planeti na kome će se osetiti posledice sadašnje svetske finansijske i ekonomske krize. Ta kakva kriza, gde ste vi to čuli! Naprotiv, Rusija samu sebe predlaže kao spasioca koji će propalom Zapadu pokazati kako se vode poslovi i na čemu, umesto trulog dolara, treba da počivaju međunarodne finansijske institucije. Ako se nešto i dešava, procedio je nedavno kroz zube ruski premijer, to će njegova vlada lako rešiti: povećavanjem budžetske potrošnje (plata i penzija, socijalnih davanja) i smanjenjem poreza preduzetnicima. Obećanje koje lepo zvuči, nema šta.
Nego, malo je rano da se radujemo. Ako se o krizi u Rusiji ne piše i ne govori, ima za takvo nešto razloga silnijih i ubedljivijih od samog nepostojanja krize. Za ubedljivost su se pobrinula “ministarstva sile”: prema postojećem zakonu protiv ekstremizma, sve koji šire glasine o krizi ućutkaće bezbednosne službe i nadležna tužilaštva, ako već nisu shvatili koliko je sati i ućutali se sami. Tako su nedavno zbog analitičkog komentara objavljenog u ekonomskom dnevniku “Vjedomosti”, oficiri pokucali na vrata redakcije… Drugima nisu morali da dolaze, jer svi već sve znaju.
Rusija je kao glavna svetska izvoznica sirovina nekoliko proteklih godina uživala sve posledice vrtoglavog rasta cena nafte, gasa i obojenih metala. Cene metala su porasle oko tri puta, cene nafte preko deset puta! Od toga su, koliko-toliko (ali ne baš mnogo) imali koristi i obični građani. Iako su penzioneri i učiteji ostali na ivici gladi, ipak se pojavio i srednji sloj koji je mogao da očekuje deo kolača. Ali, kolač su među sobom podelili tajkuni i vlastodršci. Još pre dva-tri meseca, u Rusiji je bilo 110 dolarskih milijardera. Kad znate da je većina u džepu imala mnogo više od jedne milijarde, možete zamisliti koji deo nacionalnog bogatstva to predstavlja. Zato su oni, a ne običan narod, za sada i najveći gubitnici. Samo njih 25 najbogatijih je za tili čas izgubilo 230 milijardi dolara. Ostalih 180 milona Rusa toliko ne bi mogli da izgube i da im uzmete sve sem golih života. Ali, na duži rok, cenu će platiti baš tih 180 miliona. Abramoviču će ostati Čelzi, Usmanovu Arsenal, ostaće im i njihove jahte. Pa čak i ako budu morali da prodaju fudbalske klubove i vile i jahte, tajkuni neće gladovati. Penzioneri hoće.
Čekajte, ipak, da ja sve ovo ne izmišljam? To jest prepisujem podatke i prognoze nedobronamernih analitičara? Može li iko, sve dok ne dođe potvrda od nadležnih ruskih organa, tvrditi da zna šta se dešava u ruskim finansijama, u ambarima centralne banke koji bi morali da se raspadaju od deviza nagomilanih za vreme sirovinskog buma? Pa Rusi su još nedavno kupovali sve što se kupiti može; to znaju i Crnogorci, kojima skoro da nije ostalo obale, i građani Nice, koji danas žive u “ruskom gradu”, pa i mnogi evropski hotelijeri i trgovci koji su iznenada progovorili ruski i koji često čuju pitanje: “A šta je ovde kod vas najskuplje?”. Gde je, dakle, istina? Ja se u međunarodne finansije slabo razumem, a nekih svoji “pouzdanih izvora” nemam.
Nažalost, pojavio se rog iz poslovice (“ako laže koza…”). Pre neki dan sam od ruskog poznanika dobio pismo u kome mi dosta detaljno opisuje svoje sadašnje glavobolje. Radi u centralnoj biblioteci jednog od srednjih univerzitetskih centara, u gradu sa oko 300.000 stanovnika. Još pre dva meseca imao je pune ruke posla: sastavljali su programe rada za sledeću godinu, jer je bilo vreme da se za njihove aktivnosti (organizovanje simpozijuma i predavanja, izložbi, seminara, večernjih škola…) traže budžetska sredstva. Napregnut period, jer je trebalo sastaviti što kvalitetnije programe i dobro ih predstaviti. Sredstva su bila odobrena. A onda je, kao iz vedra neba, stigla vest da odobrenje prosto ne važi. (Mislio sam da je takvo nešto samo Berluskoni u stanju da uradi.) Ostavljeno im je za plate i za troškove grejanja. A još nije sigurno, piše prijatelj, da neće biti i otpuštanja.
Kada sam mu na to napisao da će se sada pokazati kuda su Putin i njegova ekipa skrenuli ogromna ruska bogatstva, usledilo je tužno pismo u kome se prijatelj vajka nad takvim mojim komentarom: ne bi on tako sudio o svom predsedniku koji ih je toliko zadužio. Putin da je za njega pošten i pobožan čovek. Uostalom, otkud to, da ja tako dobro znam kud su otišle ruske pare?
Naravno, ne znam. Mogu samo da naslutim.
Peščanik.net, 03.12.2008.
