Ima tome evo već nekoliko godina kako razni ministri i zamenici za dijasporu, od onog nesrećnog Čotrića pa nadalje, orkestrirano zapevaju, iako pripadnici raznih političkih opcija, da je odnos sa dijasporom, jelte, izuzetno važan, i da ima tamo para, pa treba, valjalo bi, da se ulože u naše nove limuzine-kombinacije-kampanje, dajte samo dijasporo, nemojte da zaboravite otadžbinu, unesite, donesite…

A nije mnogo drugačije zvučao ni poziv mladim (i starijim) naučnim radnicima, koji su se razlili i „razdoškolovali“ po raznim evropskim i američkim zemljama, da se vrate u otadžbinu i pojačaju inače vrlo klimav naučni potencijal „dole“. Dođite odliveni mozgovi, mother Serbia pati za vama, vratite se tamo gde ste diplomirali, pa da svi zajedno doprinesemo razvoju naše napaćene zemlje.

Emotivno, iz stomaka, svaki normalan čovek pomisli (a već inače želi) da se vrati i proba da učestvuje u svemu tome. Mnogi misle kako bi to bilo lepo i kako će to uraditi već jednoga dana, a neki odvažniji ili nestrpljiviji su već i probali.

I kako ide doček? Mislim, niko ne očekuje da se skupe ljudi kao kad Ana ili Nole uberu neki pehar, daleko bilo, ali još manje se očekuje ozbiljan udarac, i to nogom, u odliveni mozak u vidu naknade za nostrifikaciju neprijateljske (u konkretnom slučaju nemačke) diplome doktora nauka:“Da mi to ipak proverimo, znate, da li je valjana ta diploma stečena u nemačkoj zemlji agresorskoj, da je malo zagrizemo po krajevima da vidimo kvalitet, neko će možda i da je prevede, neće to da traje više od mesec-dva, a za napor treba izdvojiti skromnih 700 evara, znate ipak je to procedura koja traje, treba bureka da se pojede nad tom vašom imperijalističkom hartijom, biće sve u redu, verovatno, priznaće se diploma…“

Na sreću pa nisam ja bio taj koji je iskusio proveru drage diplome, inače verujem da bih se okrenuo i prvi voz, avion, brod, skelu, žičaru, magarca uhvatio, da se lepo vratim tamo gde sam iz vrlo sličnih pobuda otišao 7. oktobra 2000, zadovoljan, nakon uspešne „revolucije“, sav u patriotskom zanosu i pun propagandnog materija na kome se vidi da ON odlazi, da je novo vreme pred nama, da će sve biti drugačije, da smo konačno pobedili nakon 7-8 godina borbe.

Nebitno u životu, ali bitno za ovu priču, je de sam otišao sa diplomom Biološkog fakulteta u Beogradu, koja je nostrifikovana u imperijalističkoj Nemačkoj za NULA pfeninga (čak je i markicu platio univerzitet), bez većih problema ili komplikacija.“Eee samo tebe čekaju, samo se ti zanosi, pa mi smo bre tamo građani druge, ma kakvi druge, treće kategorije“. Ja iskreno ništo od toga nisam doživeo, ne kažem da toga nema, ali nikada se ne nađoh u drugom redu. A u matici? U nekom redu sam sigurno, pa je dobro da se ne mora i u red da se DEBELO plati nostrifikacija.

Dragi ministri, tim tempom neće se mnogo ljudu vratiti nazad, a vama baš tako i odgovara. Evo čitam danas, „preplanuli“ Obama (što reče fini Silvio) uzeo nobelovca za ministra energetike, hvalim te bože. A kada ćete vi da uberete nekog politički neobojenog pametnog čoveka? Znam, nikada. Znači ne mozak, pare daj burazeru, to treba vama napaćenima po skupštinskim i ostalim zgodnim odborima i pododborima, a da radi i misli nije nam potreban niko.

Pozdrav od odlivenog mozga iz Graca

 
Peščanik.net, 24.12.2008.