Zašto mi nemamo komad kakav je Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera, jedan je od citata kumuliranih u beogradskoj pozorišnoj čaršijskoj javnosti, od izvođenja Hrvatskog Fausta u režiji Slobodana Unkovskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1982. Zašto kod nas nije napisan Srpski Faust? Ili Mefisto? Evo ga, konačno. Tanja Simić Berclaz napisala je Srpskog Fausta i druge citate. Jedan prvorazredan komad. U potpunosti sam svesna opasnosti svake apodiktičnosti, ali ovoga puta u potpunosti sam spremna da “preuzmem odgovornost”.
Opet ćemo, dakle, biti pred zagonetkom svih naših života, pred “tamnom rupom”. Da li će pitanje izvođenja Srpskog Fausta ponoviti sudbinu “kontraverze”, to se uvek kaže kada se ne zna ništa drugo da kaže, oko igranja Hrvatskog Fausta u Beogradu, što je zapravo i subjekt Srpskog Fausta Tanje Simić Berklaz. Ili Hrvatski Faust ili neko od velikih dela “oca nacije”, našeg. Tačno tako beše tad, kako će to biti sada, a tako To o čemu je reč počinje, a i završava se. No, sve što je u drami ispisano, još nije završeno.
Ipak, kako god bude, valja imati na umu staro pravilo istorije pozorišta, nju čine izvedena dela, ali takođe i ona neizvedena. I ne radi se samo o istoriji pozorišta, radi se i o socijalnoj istoriji koja, bivajući kod nas veoma tananom, dobija sa Srpskim Faustom veliki doprinos.
Radi se, naime, o tekstu, ali i o kontekstu koji je tekst. Reč je onome što je uporno izostajalo iz svih godišnjaka, iz svih “obeležavanja”, iz svih rezimiranja u vremenu i prostoru, iz svih “rekonstrukcija sećanja”, ako ih je bilo, iz čitave “zajednice sećanja”, ako je u kolektivnom smislu, ili u smislu publike, imamo. Radi se o istorizaciji sa jasnim mestom govora, stavom i smislom za razvijanje vizije i artikulacije emancipirajuće i transformativne politike i poetike.
Tekst Tanje Simić Berklaz Srpski Faust i drugi citati bavi se paralelnom istorijom jugoslovenskog i srpskog pozorišta i društva, bavi se stvaranjem nacionalne kulture i države, odnosno jednačenjem ta dva pojma, bavi se periodom za koga se tvrdi da je iza nas, onim periodom o kome, u stvari, svi sve znamo, samo još mnogo toga što znamo nije izrečeno. I to u formi drame.
Rečju, Srpski Faust i drugi citati obuhvata vreme između osamdesetih i devedesetih, vreme u kome se “dizalo i spremalo”, vreme u kome se “idejno i nacionalno” naoružavalo, da bi u svojoj punoj formi, sistematski građenoj, izbilo one večeri kada je u Jugoslovenskom dramskom pozoristu brahijalno prekinuta predstavaSvetog Save Siniše Kovačevića u režiji Vladimira Milčina i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Zenice. Majske večeri 1990. u kojoj je sasvim jasno manifestovano da su ideje prerasle u dela, odnosno da je nacionalistički talas formirao svoje jedinice, svoje grupe i trupe, svoje jurišnike, sve ono što ćemo od tada do sada gledati, od militarnih do paramilitarnih ratnih formacija, do bodigardova tranzicije.
Kako je do toga došlo, o tome je u Srpskom Faustu reč. Dakle, rodno mesto drame Srpski Faust i drugi citati je Jugoslovensko dramsko pozorište, koje je osamdesetih odigralo Hrvatskog Fausta Slobodana Šnajdera. U finalu te predstave, ako me pamet ne vara, prikazuje se fim Slavica Vjekoslava Afrića. Akteri ovoga filma nalaze se u gledalištu, u drugom vremenu i u drugim pozorišnim i životnim ulogama. No finale predstave uspostavlja kontinuitete i diskontinuitete njihovog celoživotnog kretanja, kao i čitave jedne epohe.
Tu, tačno tu započinje drama Tanje Simić Berklaz, o istorijatu dolaska “Hrvatskog Fausta” konačno na scenu Jugoslovenskog dramskog, (posle njegovog prebivanja u Ateljeu 212), rodnom mestu raskola oko svega onoga što simboliše ime ovoga teatra, oko “naših” i “njihovih”, pa su mnoge nade i danas na strani ove kuće, jer u požaru nije izgorelo i njeno časno ime, posle požara koje su palile nacionalne “bitke’ i “đenerali”, već je u rekonstruisanoj zgradi koja predstavlja toponim premijera Zorana Đinđića, otvorena mogućnost i za suočenje sa Srpskim Faustom.
Ko i kako bi na sceni mogao biti, a koji junaci od osamdesetih do devedesetih koji su učestvovali u trenutcima poleta za nacionalnim identitetom i suverenitetom u gledalištu, ko i kako bi u izvođenju ovoga komada učestvovao, i na kakav bi prijem naišao, bili bi tačna identifikacija i ovog političkog i pozorišnog trenutka, te mera sposobnosti za suočenje sa skorijom istorijom i sopstvenim životom. I sa životom jedne kulture, odnosno sa, u ovom slučaju, dramski i autorski dokazanom vezom između formiranja nacionalnog korpusa u kulturi, koja je, spremna, sačekala Vožda, pa do u beskraj.
Sve ono što je postepeno i strateški raslo kao nacionalističko, sa stalnim insistiranjem na razlikovanju nacionalnog, nacionalističkog i šovinističkog, a što se identičnim, bez razlike i razlikovanja, pokazalo u praksi, čitav taj postepeni, a ne osvešćivani, postojeći, a na vreme neimenovani kulturni zanos, mehanizam njegovog dolaska i osvajanja na sceni, u pozorištu, pa sve do erotike kao imanentnog dela političkih odnosa među ljudima, nalazi se u tekstu Srpskog Fausta, da i u vidu citata, postojećih i izmišljenih, svojstvenih vremenu oko Golubnjače Jovana Radulovića u režiji Dejana Mijača, zabrane predstave, značenja te zabrane, opreza i neopreza povodom zabrane, a u stvari centralnog pitanja, pitanja odgovornosti. Kao i pitanje moći prepoznavanja šta je to što se zapravo zbiva između sistema koji nestaje i onoga koji dolazi. Rečju i o stvaralačkim slobodama, ali i o upotrebi i zloupotrebi nacionalizma protiv komunizma i ateizma, izjednačavanih. Dakle, o tome kako se sprema i diže nacionalsocijalizam. U ime estetike.
Na kraju Mefista Klausa Mana, Glumac izlazeci na stadion koji urla u čast Hitleru se pita: “Šta je ovo, pa ja sam samo hteo da glumim.” Drama Srpski Faust i drugi citati preispituje stavove, načela i živote ljudi, pre svega pozorišnih stvaralaca, u vremenima u kojima se toliko ponavljalo, do ogavnosti, da “dok topovi govore, muze ćute.”
Pa u tome je problem.
Odbitak od politike u ime umetnosti, apolitičnost i depolitizacija, “zalivanje sopstvenog vrta” sa natruhama postmoderne, vodio je pravo u populističku politiku.
Od Vukovara, preko Dubrovnika i Dubrovačkih letnjih igara, na kojima su nastupali mnogi iz Hrvatskog Fausta i iz Srpskog Fausta, pa sve do dana današnjeg.
Gadno, veoma gadno, Srpski Faust i drugi citati ulazi u samu srž svih pristanaka, ovaj tekst pita sve one čija je vokacija da postavljaju pitanja, na sceni, dakle, podignuti iznad drugih, pa time i odgovornih. Što ne znači i da oni u gledalištu nisu odgovorni. Kako taj koloplet, kako povratna sprega između scene, gledališta i kritičara funkcioniše ponesena ciljem, pitanjem svih pitanja, pitanjima o “nama” i “drugima”, kako se raspoloženja i motivacije uzajamno indukuju, kako nastaje ideološki trans, to je smisao citata svih citata u Srpskom Faustu i drugim citatima. Dakle, ono što je najdelikatnije i veoma hrabro, pitanja se postavljaju struci, cehu, udruženjima, mnogima koji će danas reći da je kultura ponos i čast narodnoga otpora, da je kultura uvek bila integrativni, a ne dezintegrativni faktor zbivanja na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, ili je “svetla tačka” u svemu što se dogodilo.
Nije se sâmo dogodilo.
A onda je kasno bilo.
U dvorani Jugoslovenskog dramskog pozorišta su urlali sa galerija, u kožnim jaknama i bluzonima, jaki momci jako su vikali “Marš napolje”. Ispred pozorišta, iza krstova, parole su bile ispisane uglastim slovima, alatke iza srpa i čekica postale su oružja, vojna kola u parku bila su prefarbana u policijska, počela je neviđena subordinacija “zdravih snaga”. Prekid, mrak, početak kraja. Devedeseta godina je.
U svom tekstu u NIN-u, Tanja Simić tada piše: Trideset i prvi maj 1990. godine desetinama Beograđana (i Srba) ostaće u sećanju kao dan u kome su saznali gde se nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište i kako ono izgleda iznutra. Sedam stotina njihovih sugrađana (i sunarodnika?) pamtiće ovaj dan kao onaj u kome su prisustvovali najznačajnijoj premijeri scenske i političke produkcije u sezoni koja je na izmaku, premijeri novog oblika terorizma. Pripreme su počele kada je objavljeno gostovanje narodnog pozorista iz Zenice sa predstavom “Sveti Sava’, učesnikom ovogodišnjeg Sterijinog pozorja na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a sastajale su se od zastrašujućih pretnji koje su kružile Beogradom, dotada još neidentifikovanih ucenjivača, upućenih najpre piscu drame Siniši Kovačeviću i glavnom glumcu Žarku Lauševiću, pa zatim i čitavom ansamblu zeničke predstave, i na kraju i njihovim domaćinima na čelu sa upravnikom Jovanom Ćirilovom.
Uskoro će Mirsad iz zeničke predstave, jedan od junaka Srpskog Fausta, skončati u koncentracionom logori, jednom od onih koji nikada nisu postojali.
U drami Srpski Faust Glumac po prekinutoj predstavi izgovara, izvikuje: ”I to će da vlada Srbijom!” Žarko Laušević je izrekao, uzviknuo, nešto drugo. Ali umetnička istina je umetnička istina. Istina stvarnih i izmišljenih citata, tako je i tačnije i bolje, jer to ipak nije bio samo On, i nije sve bilo samo plod “ludila u dvoje”.
Svedok sam tih događaja i ne sporim i to mesto iz koga bih mogla da govorim. Naravno, neću ga ni zamenjivati, ni razmenjivati sa umetničkom istinom Srpskog Fausta.
Ono što je moguće, sa mesta svedoka, jeste ispisivanje paralelnog sećanja uz ovaj komad.
Ono bi moglo početi i time da je danas Siniša Kovačević, autor komadaSveti Sava, predsednik Saveta ili Upravnog odbora, Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Pa onda unazad. Da, drama Srpski Faust je i drama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, njegovog teksta i, dakako, političkog i socijalnog konteksta.
Na kraju komada Srpski Faust Glumac dobija revolver, za svaku mogućnost. Taj revolver je stvaran, oružje je stvarno i ne razlikuje umetničku od životne stvarnosti. U času u kome top govori, i muze govore.
Ako ikada uspem da se prisetim svega toga, svega, biće to zbog Žarka Lauševića, zbog tog raspetog čoveka u trenucima i vremenu u kojem je dušom postajala samo pravoslavna duša, a Panslavizam Svetosavlje. Kada je um bio sužavan do nišana, a svest o tome pekla kao metak.
Bio je to Dejan Mijač koji mi je rekao, pred početak sastanka Beogradskog kruga, da je Žarko pucao. Da nije bio ranjen, u noge bi pucao. Da je prošao obuku, kao mnogi drugi, koji, iako obučeni, nisu samo u noge pucali. Pucali su u sve živo što se miče. Ti pucnjevi, pored, jasno, prvorazredne uloge vojske i politike, formirani su i rečima.
I ako se ikada skupim da pismeno svedočim, biće to i zbog Tanje Simić, autorke Srpskog Fausta i drugih citata, jer mnogi smo, pa i ja, samo jedan citat, samo delić jedne arheologije, ili jedne “zajednice sećanja’, svi sa svojim politikama sećanja i dijalogom između tih politika.
Biće to zbog Tanjine rečenice, bila je tada novinar B92 i činila mu je čast te večeri u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kada smo mislili da se najstarašnija od svih stvari upravo dogodila, ali nije bila najstrašnija. Rekla je “Zar ćete ovo dopustiti?”.
Komadom Srpski Faust i drugi ciati, Tanja to ne dopušta.
P.S. Upravo dok sam završavala ovaj tekst o drami, Centar za kulturnu dekontaminaciju, “obišla” je poveća grupa aktivista “Odbora svakodnevnog protesta 2OO8”, formirana kao odgovor na hapšenje Radovana Karadžića. U pratnji policije, kamermana i fotografa, “reprezentacija” je upala u Centar, u njegovo dvoriste, i predala “Zahtev protesta 2OO8”. Uz horsko uzvikivanje nama unutra “Napolje, napolje!”.
Predgovor za dramu Tanje Simić Berclaz Srpski Faust i drugi citati, Samizdat 2008.
Peščanik.net, 11.02.2009.
