Najbolji politički govor koji sam ikada čuo održao je pokojni Pol Fut, potomak jedne od čuvenih engleskih radikalnih i socijalističkih porodica, u debatnom klubu oksfordskog univerziteta šezdesetih godina prošlog veka. Na raspravu je stavljen predlog da se podrži Afrički nacionalni kongres i njegova odluka da obnovi „oružanu borbu“ protiv belačkog režima u Južnoj Africi. Do tada sam o aparthejdu znao dovoljno da budem uveren da je ovakva politika gotovo po definiciji opravdana, ali za Pola ovo nije bilo dovoljno.Sa neverovatnom veštinom i strpljenjem, dao je pregled napora sindikata, legalne parlamentarne opozicije, crkve, cenzurisane ali još uvek aktivne štampe, kao i svih članova „civilnog društva“ da se pruži otpor ili barem poboljšaju uslovi života koje je nametala nemilosrdna oligarhija i surovi kult rasističke i fundamentalističke teologije. Detaljno je objasnio napore Afričkog nacionalnog kongresa da svoj slučaj iznese pred Ujedinjene nacije i druge međunarodne institucije i hronološki prikazao heroizam koji su njegovi advokati pokazali u odbrani indvidualnih i kolektivnih prava na montiranim sudskim procesima u Južnoj Africi. Pokazao je kako je svaki pokušaj ove vrste bio dočekan pojačanom represijom i daljim konfiskovanjem zemljišta i ukidanjem prava i sloboda. Pošto je u jednom trenutku položio oružje, Afrički nacionalni kongres imao je puno pravo da ga ponovo uzme u ruke.
Ono što je u ovom govoru ostavilo najjači utisak na mene nije bio sam predlog koji je Fut podržavao, sa kojim sam se već slagao, već „dosledno poštovanje univerzalnih stavova“ koje je oličavao. Odluka da se pribegne nasilju ne sme se olako donositi – i mora biti obrazložena na način kakvim se obraća razumnim ljudima. Iz svoje zatvorske ćelije, Nelson Mendela se pridružio tradiciji francuskih filozofa, Tomasa Džefersona i Tomasa Pejna, Marksa i Engelsa iz 1848. godine, i Džavaharlala Nehrua iz tridesetih godina dvadesetog veka – tradiciji ljudi koji su osetili istorijsku obavezu da pruže otpor i da taj svoj stav obrazlože. Ovo ponekad rade i vlade, mada najčešće ne na tako sažet način: Atlantska povelja iz 1941. godine pokazala je da je Čerčilu i Ruzveltu bila potrebna uverljiva i časna izjava o ratnim ciljevima (uključujući i skicu budućih Ujedinjenih nacija). A nekad to rade i fanatici i bitange: Deklaracija nezavisnosti irskih pobunjenika iz 1916. godine i Kastrovo obraćanje sudu u njegovom govoru Istorija će mi oprostiti, puni su etničkog misticizma i krvavih slika u prvom slučaju, i teatralne dramatizacije u drugom, ali te reči još uvek nose određenu moć, jer svedoče o istoj stvari: da oni koji zagovaraju nasilje prihvataju veliki teret odgovornosti.
A sada pogledajte nasmejano lice Mumtaza Kadrija, čoveka koji je prošle nedelje uništio jedno sjajno ljudsko biće. On nije objašnjavao. On se hvalio. Kao „prorokov sluga“, on je imao prirodno pravo da ubije Salmana Tasera, guvernera Pendžaba, i to čak ne zbog „bogohuljenja“, već zbog kritikovanja zakona koji je to zabranjivao i muslimanima i nemuslimanima. A ovo novo proširenje prava na bogougodno ubijanje koje uzima maha, državne verske vođe ne samo da nisu osudile, već su ga najvećim delom podržale. Bez rasprave, bez optužnice, bez prava na žalbu – svako može smatrati da ima dozvolu da ubije bilo koga, pod uslovom da izgovara odgovarajuće bajalice.
Ovo je samo jedna od mnogih stvari zbog kojih je islamski džihadizam užasan, ali, po mom mišljenju, ovoj temi nije posvećena dovoljna pažnja. Da li smo ikada primetili, tokom naše stalne rasprave o „nepravdama“ učinjenim muslimanima, da nijedno svođenje računa ovih nepravdi nikada nije čak ni objavljeno, da ne pričamo o njegovom obrazlaganju ili odbrani. S vremena na vreme ponudi nam se neki izgovor, ali najčešće tek pošto bomba eksplodira u prepunoj ulici ili nakon što osoba koja je „nanela uvredu“ bude eliminisana. Serđo Vieira de Melo je ubijen, a kancelarija Ujedinjenih nacija u Bagdadu sravnjena sa zemljom zajedno sa njim, zato što je pomagao u nadziranju procesa nezavisnosti Južnog Timora. Grupa australijskih turista spaljena je živa na Baliju uz isti naknadni izgovor. A razlog može biti i karikatura. Ili žena koja ne nosi feredžu. Ili verovanje u „pogrešnu“ vrstu islama – ahmadi, na primer, ili šiizam. Ili hinduizam. Ili objavljivanje romana. Ali zlokobna, odurna stvar u vezi svih ovih protivrečnih „razloga“ je činjenica da su oni improvizovani, i u velikoj meri nepredvidivi. A uz to ide i činjenica da nikada nije učinjen napor da se jasno kaže zašto se odmah pribegava nasilju i to na toliko nasumičan način.
Tačno je da imamo govore Osame Bin Ladena i nekoliko zalutalih dokumenata kao što je „povelja“ Hamasa. Ali ništa od ovoga ne može se smatrati manifestom ili pozivanjem na savest, zakon ili presedan. Pored opsesivnog i ubilačkog antisemitizma (nečega što jeste, moramo priznati, stalna i predvidiva tema), ovi dokumenti i govori nam ne otkrivaju mnogo više od stava da se jedinstvene privilegije – uključujući i pravo da neko sam sebe imenuje za dželata – vezuju za pripadnike jednog modela jedne monoteističke religije.
Hajde da se prisetimo prvih dana prisustva koalicionih snaga u Bagdadu. Irački narod decenijama nije bio neposredno pitan za mišljenje u vezi sa bilo kojom temom. Nove vlasti su međutim obećale ustav i izbore. Takođe su skinule okove štampi i televiziji. Irački narod nije dobio šansu da isproba ove novine. Posle samo nekoliko dana, iskusne ubice i bombaši marljivo su prionuli na rad, a da u međuvremenu nije podeljen čak ni jedan letak. A naša spremnost da racionalizujemo ovakvo ponašanje muslimana dozvolila nam je da nazovemo profesionalne ubice pobunjenicima i da pišemo o tome kako oni brane „muslimansko tlo“. Iako, doduše bez nekog posebnog razloga, ovo za sada još uvek ne govorimo kada je u pitanju Mumtaz Kadri, on to može da kaže sam za sebe, a u skladu sa njegovom verom to je i sve što treba da uradi.
Slate, 10.01.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 13.01.2011.
