Teološki ili Bogoslovski fakultet SPC, koji je ušao pod okrilje Beogradskog univerziteta 2004. godine, i dalje je pod direktnim uticajem SPC i njenog episkopata. Drugim rečima, ovaj fakultet je ostao “istureno odeljenje” SPC, koje je dodatno dobilo državni i univerzitetski legitimitet. Problem sa ovim konceptom je u tome što smo dobili jednu visokoškolsku ustanovu u okviru državnog univerziteta, u sekularnoj državi (!), koja je pod direktnom kontrolom jedne crkve. Ovakvo stanje stvari omogućava politizaciju fakulteta od strane SPC i daje crkvi nesmetani uticaj, koji nema veze sa teološkim obrazovanjem. Pri tome, način rada i uticaj SPC, koja nastavlja da igra vodeću ulogu u definisanju takozvanog nacionalnog programa i posle ratova devedesetih, ne dovodi se u pitanje čak ni na univerzitetu.

Za početak, potrebno je napraviti jasnu razliku između crkve i visoko-obrazovne ustanove koja pripada univerzitetu. U prvoj se vera i religija propovedaju i praktikuju, u drugoj se izučavaju. Način na koji se vera i religija izučavaju je stvar kako metodologije tako i različitih odseka i smerova. Pravoslavna teologija nije, ili bar ne bi trebalo da bude, isto što i nacionalna ideologija, što se do sada u slučaju SPC pokazalo kao jedno te isto.

Ukoliko obrazovanje nema veze sa unutrašnjom politikom crkve, postavlja se pitanje zašto je potrebno da crkva i neki njeni episkopi imaju neograničeni uticaj na rad teološkog fakulteta. Dokle ide upliv SPC u univerzitetska posla, pokazuje i primer selekcije kandidata. Naime, prilikom upisa na teološki fakultet od kandidata se zahteva da bude kršten, kao i da ima blagoslov nadležnog episkopa. Ukoliko kandidat pripada nekoj drugoj verskoj zajednici, kako se kaže na sajtu ovog fakulteta, on opet mora imati saglasnost arhijereja SPC. Ovaj model, koji je možda nekada imao smisla u proizvodnji svešteničke kaste (čemu služe i srednje bogoslovske škole), sam po sebi je problematičan. Ostaje nejasno po kom principu se kandidatu odobravaju studije. Da li neko mora da bude kršten, pripadnik hrišćanske vere, ili čak vernik da bi bio dobar student i, na kraju krajeva, šta je to što u kontekstu srpskog društva definiše dobrog vernika. Upis, studije i dalje usavršavanje na teološkom fakultetu ne smeju biti “elitistički”, u smislu da samo grupa podobnih ima pravo na studiranje. Ovo niti je funkcionalan model niti je u duhu modernog društva, a pri tome je i diskriminatorski. Podsetiću da ovakav model upisa nije u skladu ni sa čl. 4 Zakona o visokom obrazovanju, koji podrazumeva antidiskriminacione principe visokog obrazovanja.

Ukoliko teološki fakultet pretenduje da bude ozbiljna institucija u okviru univerziteta, od čega smo još daleko, onda je potrebno da napravi korenite izmene u svom radu. Za početak, morao bi da se “deklerikalizuje”, što znači da bi uticaj episkopa na rad i unutrašnju politiku fakulteta trebalo da bude isključen, ili u izuzetnim slučajevima jasno definisan. Bilo bi poželjno kada bi Fakultet u svom programu ponudio i mogućnost religijskih studija, čime bi se i znatno proširilo polje istraživanja. Potrebno je i razvijanje interdisciplinarnih studija, posebnih programa i departmana, kao i uspostavljanje saradnje sa drugim fakultetima koji se bave srodnim izučavanjima (na primer, sociologijom religije).

Izučavanje teologije i religije ne treba da bude pod direktnim nadzorom crkve. Daću primer samo jednog od vodećih univerziteta u Velikoj Britaniji, Fakulteta za teološke i religijske studije, koji je prožet istorijskim nasleđem reformacije i otvoren je za sve studente, bez obzira da li su ateisti ili pripadnici druge vere. Na njemu ne samo da mogu da se izučavaju različite religije, već je polje istraživanja otišlo toliko daleko da je teško sistematizovati teme kojima studenti, postdoktoranti i profesori mogu da se bave. Crkva nema nikakav uticaj na plan rada, a standarde studiranja određuje univerzitet.

Bogoslovski fakultet SPC nije ni blizu ovakvom modelu, i bilo bi neophodno i važno da se njegov program i uloga definišu prema univerzitetskim, a ne crkvenim standardima. U suprotnom, on bi trebalo da se definiše kao privatni fakultet SPC, ili bi država trebalo da nam ponovo objasni principe na kojima je zasnovana, kao i principe visoko-školskog obrazovanja u Srbiji. Ovaj tekst možda deluje utopijski, kada se uzme u obzir dominantna uloga crkve u društvu, od veronauke u školama do nedavnog popisa stanovništva, koji nije imao opciju za ateiste. Ali ovo je tema o kojoj se ipak mora govoriti, jer bogoslovski fakultet nije unutrašnja stvar SPC, već univerziteta, države i njenih građana.

 
Autorka je diplomirala na Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu. Masters i PhD studije je završila na Univerzitetu u Edinburgu, gde radi kao postdoktorski istraživač.

Peščanik.net, 28.11.2011.