Čim krenemo da analiziramo jednu okupaciju, već ih imamo bar pet: pokret Occupy Wallstreet u SAD, slične proteste u Evropi, proteste evropskih studenata protiv bolonjskih reformi i – blokade Filološkog i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tome treba dodati i autorske tekstove, novinske članke, audio-vizuelne zapise, saopštenja, blogove i tweetove koji ovih meseci formiraju, da ne kažem okupiraju, jedno interpretativno polje, u kome i ovaj tekst o blokadi Filološkog fakulteta, nadam se, ima svoje mesto.
Lako uočljiva osobina Occupy Wallstreet pokreta je nedostatak zahteva. Protest nije bez glasa i poruka je jasna: ekonomska kriza je toliko ozbiljna da dovodi u pitanje sustavnost celog razvijenog zapadnog sveta, gde je 99% stanovništva efektivno odstranjeno iz učestvovanja u donošenju važnih odluka, koje su prepuštene 1% koji čine pre svega finansijske elite, povlašćene preko političara. Formalnih zahteva nema, a neformalni je promena sistema. Kakva, nije jasno. Ono što je sigurno je da pokret Occupy Wallstreet nema za cilj fizičku okupaciju berze. Šta bi tamo radili? Slavoj Žižek kaže da sa zahtevima treba sačekati, i ne dozvoliti da se oni formulišu u okviru sistema protiv koga se protest odvija.
Kada se beogradske blokade uporede sa ovim pokretom, mogu se uočiti dve važne razlike. Prva je da blokada u Beogradu ima bar dva formalna zahteva: smanjenje školarine na nivo od tri minimalne mesečne plate i zahtev da studenti sa više od 48 bodova pređu na finansiranje iz budžeta. Po logici protesta sa zahtevima, ispunjenje zahteva vodi prekidu protesta. Međutim, pismo dekana Frljića studentima u blokadi ne prati ovu logiku. U njemu se podržavaju oba zahteva, ali se studentima preporučuje da ih radikalizuju – treba dovesti u pitanje postojeći visokoškolski sistem i njegove procedure proizvodnje i prenosa znanja.
Druga razlika u odnosu na Occupy Wallstreet je da su na Filološkom fakultetu nastavno, administrativno i tehničko osoblje, kao i studenti koji nisu u blokadi, bili okupirani studenatima u blokadi. I obratno. Jedna komplikovana situacija, u kojoj ne malu težinu ima i neslaganje profesora Rajića sa načinom na koji su se događaji razvijali, kao i izveštavanje medija.
U čemu je bio problem sa blokadom Filološkog? Kao odgovor prilažem deo teksta objavljenog na internet stranici Studenskih borbi:
Fakultet je slobodan i živ, grupe koje su održavale blokadu do večeras se odmaraju, ili uživaju u društvu i muzici. Večeras će više od stotinu studenata prenoćiti na fakultetu i spremno dočekati novi dan blokade. U ovoj zgradi se po prvi put u dugom nizu godina oseća život, sve socijalne i psihološke barikade koje nam nameće ovo društvo su pale, ljudi se upoznaju, druže, organizuju.
Ova preokupiranost blokadama i barikadama nije slučajna. Barikade postavljene od strane društva se ruše, a blokade koje čuvaju novoosvojeni prostor slobode – dižu.
Nastava se neće održavati ni sutra, zgrada fakulteta je pod kontrolom studenata i ostaće sve do ispunjenja zahteva za koje smatramo da su nužni za najosnovniju egzistenciju svakog studenta.
Kada 1% studenata preuzme kontrolu nad radom, a time i nad životom, 99% studenata i nastavnika, u ime svih studenata, pa makar i na dve nedelje, nejasnoća njihovih ciljeva, kao i arbitrarnost određenja „konačne pobede“ lako brišu razliku između blokade i diktature.
Autor je viši stručni saradnik na Institutu za fiziku u Beogradu.
Peščanik.net, 05.11.2011.
OCCUPY WALL STREET