„A te što vole da podkradaju državni budžet, treba šakom – pa po njušci“, rekao je Vladimir Putin na svom nedavnom nastupu pred zaposlenima u Federalnoj službi za finansijski monitoring (Росфинмониторинг). Nema šta, moćno! Čak mnogo moćnije od onog čuvenog namakanju u nužniku. Ono je bilo upućeno neprijateljima, a ovo sad, što bi se reklo – svojima. Pomislih, e svaka čast Alekseju Navaljnom! Terao čovek terao, sve dok na kraju nije isterao. Njegove uporne molitve najzad stigoše u božje uši, a onda, kružnim zaobilaznim putem, i do našeg najvišeg rukovodioca.
Uzgred, izgleda da je to bio tek moj prvi utisak. A pošto sam malo razmislio i potrudio
da svoje misli pokrenem malo unazad, setih se da to baš i nije tako. To ipak nije bio Navaljnij. Bio je to Gadafi. Okrvavljeno lice dugogodišnjeg libijskog tiranina, njegove oči ispunjene užasom zbog bliske smrti i crna završna rupa na njegovom čelu, bili su mnogo ubedljiviji i od Navaljnova, i od Ševčuka, i od svih ostalih diskretnih i ljubazno upozoravajućih primedbi koje su mu stizale sa raznih strana. A baš mu je super bio taj kolega: to šatori i kamile, to milijarde u slamarici, to džijudžicu-amazonke koje su ga čuvale od neželjenih posetilaca, pa onda još i suverena demokratija, onako brižljivo upakovana i smeštena pod Džamahiriju. Prosto da mu pozavidiš. Kad odjednom, eno mu dragog kolege gde leži u frižideru neke provincijalne mesare kao neupotrebljiv tovar kojem je prošao rok. Libija jeste daleko, no na duši ipak leži čemer.
I izgleda da baš taj, zaista istinski nemir na duši razlog tome što se naš pričljivi tandem ovih dana baca naizmenično iz ledene studeni praznih obećanja, u žar ne manje praznih pretnji i proklinjanja. Pre neki dan se Medvedev s takvim gnevom obrušio na naše carinike, kao da nam ih je na granične prelaze postavio niko drugi do sam NATO. A evo sad i Putin poziva nadležne da se oko krađa i prekrađa državnog budžeta pozabave ručnim radom, i to ne po licu ili faci, nego brate direktno – pravo po njušci.
Narod to voli. Ne, bolje je reći, njega to uzbuđuje. Mnogi su još davno naslućivali da će medvedevska modernizacija postepeno prerasti u putinsku. I evo gde se njihove slutnje pretvoriše u zbilju. Najzad se može razjasniti ta dosada tako maglovita i misteriozna misija Narodnog fronta. A njegov će zadatak biti veoma jednostavan: pronaći dovoljan broj odgovarajućih njuški i dostaviti ih na vrlo određen punkt, mesto koje se još od drevnih vremena Stare Rusi zove lobnoe mesto, ili savremenim jezikom rečeno – gubilište.
Ali kako među njima prepoznati one prave, mislim odgovarajuće?
U listu Vedemosti je nedavno objavljen članak poznatih ekonomista Sergeja Gurijeva i Olega Civinskog u kome se oni, s velikim uvažavanjem, pozivaju na skoro završeno istraživanje svojih mlađih kolega Maksima Mironova i Ekatarine Žuravski. Za period do i posle pređašnjih izbora u Dumu, Mironov i Žuravskaja su podvrgli statističkoj analizi rad hiljade i hiljade ruskih preduzeća i nakon toga izvršili korektnu ekstrapolaciju na danas aktuelnu izbornu kampanju. Njihovi se zaključci mogu, u najsažetijem vidu svesti na to da u svih 85 regiona Rusije, vlasti stupaju u kontak s vlasnicima i rukovodiocima raznih preduzeća, i sklapaju s njima tajne kriminalne ugovore. Koristeći se firmama osnovanim samo za tu jednu operaciju (ovde ih zovu firme jednodnevke), oni njima predaju gotov novac predviđen i spremljen za pokriće troškova predizborne kampanje. U zemlji danas postoji više od 150 hiljada ovakvih mini perionica novca, a politička organizacija koja je najviše zainteresovana za to da one uopšte postoje je, naravno, Jedinstvena Rusija.
Doduše, topli obrok sleduje svim učesnicima dila oko organizacije ovog grandioznog maskenbala koga kod nas vole da nazivaju izborima. „Koliku zaradu može da očekuje preduzeće kome će biti povereno finansiranje izbora iz crne kase?“ – pitaju se autori ovog istraživanja. I odmah, i sebi i nama, daju sledeći odgovor: „Računica govori da ako neko preduzeće na finasiranje izbora potroši 30.800 dolara, ono može da računa da će mu se kroz državne narudžbine, kao dopunski prihod, vratiti 100.000 dolara. Ili drugačije rečeno, za svaki potrošen dolar na izbornu kampanju, firma spokojno može da knjiži dobitak u iznosu od oko 3,25 dolara. Čak i kada se uračunaju svi troškovi vezani za državne narudžbine, finasiranje izbora je jedan od najrentabilnijih poslova u Rusiji. Još ako se nekoj od firmi posrećilo da bude jedna od 7000 (u proseku po 81 u svakom od 85 regiona) onih što imaju status poverenika bliskih državnom budžetu, zarada može da bude i znatno veća“.
Autori članka Gurijev i Civinski, slažu se s rezultatima ove analize i dodaju da čak i ako se primene najkozervativnije metode obračuna, to jest metode koje će nam kao rezultat proračuna dati najskromniji rezultat, deo kriminalnom delatnošću obojenih izdataka za izbore 2011 (bez predsedničke kampanje) iznosi 675 miliona dolara. Biće ne mali broj birača željnih da zaigraju uz besplatnu muziku i popiju kriglu ili dve besplatnog piva koje će se točiti na glasačkim mestima. No taj se džabaluk ne organizuje radi njih. Ako se ukupan iznos predizbornog lopovluka partije Jednistvena Rusija ravnomerno podeli na sve glasače, ispada da na svakog građanina koji vodi računa o svojoj građanskoj dužnosti otpada po 800 rubalja čistog gubitka.
Ali to još nije sve. Iz veoma poznatih razloga, u svoje istraživanje Mironov i Žuravskaja nisu uključili Dagestan i Čečeniju. Svaki pokušaj da se napravi nekakva finansijska analiza Kavkaza srušiće i u paramparčad satreti bilo kakvu statistiku. Tamo ne važe zakoni aritmetike. Tamo sve što je normalno, posramljeno stoji pred nepojmljivim, te tako više nikoga ne mogu začuditi ili uzrujati ni drskost metoda kojima se budžet pljačka, ni izborni rezultati koji izražavaju volju naroda od 102 ili 104 posto vlasti lojalnog stanovništva. Pomenutom analizom nisu obuhvaćena ni ogromna sredstva koja u kasu Jednistvene Rusije stižu od takvih nedodirljivih čudovišta kao što su na primer Gasprom, Rusal, Vnješekonombank, i još pedesetak sličnih. Kada je reč o ovim finansijskim monstrumima, na uzvratnu zahvalnost se nakon obavljenih izbora ne mora dugo čekati, pa je zato, njihova širokogrudost praktično neograničena.
Bez straha da se može izreći možda i pogrešan zaključak, vlastima se mogu uputiti najmanje dve tvrdnje. Prva je da predizborno kriminalno tržište Rusije danas operiše novčanom sumom ne manjom od jedne milijarde dolara. Želim posebno da naglasim da to nije suma koja će biti potrošena. To je suma koja će biti ukradena. I druga, da tu milijardu neće ukrasti nekakva tajanstvena bezoblična stvorenja. Ili (koristim priliku da se neovlašćeno nalaktim na poslednji aforizam našeg vožda) nekakve bezlične njuške. Tu će milijardu usitniti i družno podeliti konkretna Jedinstvena Rusija, s konkretnim Vladimirom Putinom i s konkretnim Dmitrijem Medvedovim na čelu.
Kako su nam saopštile informativne agencije, premijer-ministar je od Rosfinmonitornga zahtevao da u borbi za suzbijanje pranja „prljavog novca“ primeni najokrutnije mere. On je takođe obećao da će se svojski založtiti za to da se sprovede „najstroža moguća kontrola trošenja budžetskih sredstava“. Niko više neće smeti „pohlepno da se oblizuje na primamljivu ideju o krađi narodnog novca“ – nepokolebljivo čvrstim glasom je objavio Putin, i naredio da se sa lica domovine očiste sve te razne „firme jednodnevke i ostali dućani za pranje i propiranje novca“.
No Rosfinmonitoring nije prebledeo od užasa, niti je pao u očajanje kada je pred njega stavljen taj tako „gromadni zadatak“. Rosfinmonitoring je kroz sve to već prolazio. Pre nekih osam godina, taj isti Rosfinmonitoring ne samo da nije zatarabio vrata jednoj širom sveta poznatoj firmi jednodnevki, već se pred njom, kucnuvši petom o petu i u stavu mirno, servilno naklonio. Ta vašljiava kancelarija, bez telefona i s lažnom adresom koja je sve zainteresovane dovodila na drugi sprat jedne zabačene provincijalne pivnice na periferiji grada Tver, imala je zvučno ime Bajkalfinansgrup. Nju je, da vas podsetim, tada blagoslovio lično predsednik V.V.Putin. Ova firmica, izvadivši iz svog masnog džepa bogzna kako tuda dospelih osam i po milijardi dolara, kupila je gigantsku firmu JUKOS, taj najveći i majstorski izbrušeni naftno-gasni dijamant iz krune tek osuđenog Hodorkovskog. Nakon ove uspešne operacije, bez pozdrava i bez plaćenog poreza, ova je firma prosto uginula i istovremeno, na dugi niz sledećih godina, Vladimiru Putinu obezbedila novo operativno ime – Bajkalfinansgrupenfirer. A potom su se Fradkov i Zubkov, gospoda koja nikada nisu imala ni najmanju nameru da suzbijaju svoju želju za „pohlepnim oblizivanjem na narodni novac“, jedan za drugim redom smeštali u fotelju premijer-ministra Ruske Federacije.
I tako, čija li će njuška stradati radi uveseljavanja sveruskog življa uoči predstojećih izbora? Hoće li to biti njuška Fradkova, Zubkova, Grizlova ili možda Medvedeva? Ili će dođavola sam Putin zamahnuti pesnicom na samog sebe!? Smirite se moji sugrađani. Nemojte dozvoliti da vas vaši istanjeni živci prevare. Te njuške na koje ste vi pomislili, apsolutno su neprikosnovene. Danas, sutra i na veke vekova. Sve dok im se duše ne upokoje u nekom prljavom frižideru, neke daleke i zabačene provincijalne bakalnice.
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 01.11.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 06.11.2011.
