Pokret demonstracija koji je počeo sa protestom Okupiraj Volstrit tačno zna protiv čega se bori – protiv međunarodnog kapitalizma u njegovom najokrutnijem, najnepoštenijem i najneodrživijem obliku. Ali pokret odbija da kaže za šta se bori. Ovo odbijanje delimično proizilazi iz uverenja da je savremeno kapitalističko društvo vrlo vešto u kooptiranju pobune i da svaki razgovor sa medijima predstavlja prvi korak ka stapanju sa „sistemom“.
Pored toga, tu su i iritantni novinari i komentatori iz velikih medijskih kuća.
Ispričaću vam jednu čudnu, romantičnu, ali na kraju vrlo tužnu priču, koja pokazuje odakle potiče taj strah levice od prisvajanja. Radnja se odvija u vreme one prethodne pobune, kada su britanski, evropski i američki studenti pokušali da budu avangarda revolucije. Priča otkriva kako strah lako može da dovede do pesimističkog zaključka da je svaki san o boljoj budućnosti samo iluzija – i kako je onda taj pesimizam paralizovao Britaniju tokom osamdesetih i devedesetih godina.
Ali ova priča nije tužna – jer mislim da pokazuje da se ovo ne mora ponoviti.
Kao što je ideologija modernog kapitalizma stvar izbora, a ne prirodna pojava – isto važi i za pesimizam levice.
Priča počinje u noći 11. juna 1968, u jednom stanu na prvom spratu jedne zgrade u Londonu. Čovek po imenu Klajv Gudvin, urednik radikalnog lista Black Dwarf, organizovao je zabavu. On je jedan od glavnih likova priče.
Gudvinov stan nalazio se u Kromvelovoj ulici u zapadnom Londonu. Sutradan je BBC trebalo da snima radio emisiju pod nazivom „Studenti u pobuni“, i doveli su vodeće revolucionarne studente iz čitave Evrope i Amerike. Klajv ih je sve pozvao u svoj stan na zabavu. Među njima su bili Dani Kon-Bendit, autonomaški revolucionar iz pariske pobune, i Rudi Dučke, čiji je pokušaj ubistva izazvao nerede širom Nemačke.
Danas je taj stan deo „stambenog kompleksa Frejzer“ – luksuzni servisirani apartmani za naše korporativne klijente.
Svi studentski revolucionari na zabavi smatrali su da pripadaju novoj vrsti levičarskog radikalizma. Bili su protiv Sovjetskog Saveza, koji su doživljavali kao još jednu u nizu totalitarnih diktatura. Ali najveći neprijatelj bila je Amerika i njena zastrašujuća snaga. Amerika je ubijala hiljade vijetnamskih civila u ime slobode, dok su multinacionalni konglomerati nemilosrdno eksploatisali i pustošili treći svet, kako bi zadovoljili neutaživu glad Amerikanaca za luksuznom robom.
Ova divlja i destruktivna potrošačko-ratna mašinerija morala je biti zaustavljena.
Na zabavi je bio i levičarski pozorišni kritičar Ken Tajnan. U svom dnevniku je zabeležio:
Barikade su podignute u Parizu, svi govore o ‘instant revoluciji’. Kad je Kon-Bendit odgovarao na pitanja, smesta sam postao nepopularan jer sam ga pitao: ‘Šta je vaša strategija? Koji je naredni korak studenata?’ Kon-Bendit mi je nestrpljivo odgovorio: ‘Poenta revolucije je u tome da ne sledimo planove. Radi se o spontanoj permanentnoj revoluciji. Improvizujemo. To je kao džez.’ Svi su zapljeskali i prekorili me što cepidlačim.
Ali te noći je zabavu pohodio duh – duh mlade i lepe žene Klajva Gudvina, koja je dve godine ranije tragično umrla. Reč je o revolucionarnoj slikarki Polin Bouti.
Polin Bouti i Klajv Gudvin bili su u središtu studentskog pokreta dok se on razvijao u Britaniji. Ali to što je Polin bila mrtva nije bio jedini razlog zašto je njen duh lebdeo nad zabavom. Naime, ona je sledila tradiciju pobune koja je polako nestajala iz pokreta.
Polin Bouti nije naivno shvatala američku moć, i znala je da te zavodljive slike i zvuci mogu čoveku da se uvuku pod kožu i oblikuju čovekovo shvatanje sveta, i tako prikriju neizbežnu eksploataciju. Ali verovala je da može da uhvati ove slike i da ih svojom imaginacijom pretoči u nešto čarobno, nadahnuto i oslobađajuće.
Ovo je jedna njena slika iz 1963. godine, koja pokazuje tu sigurnost. Zove se „Jedina plavuša na svetu“.
Polin je započela studije na Kraljevskom umetničkom koledžu u Londonu 1958, i postala predvodnik novog umetničkog pokreta. Evo kako je taj pokret opisan 1962. u časopisu The Listener.
PREVOD SLIKE – U vreme kada većina slikara sebe naziva revolucionarima, ovi mladi umetnici su uspeli da izazovu definitivnu promenu, moglo bi se reći i promenu senzibiliteta. Amerika je još uvek centralna teme ove grupe. Ali to je pre san o Americi nego njena realnost. Teme su toliko banalne da bi mogle ostati neprimećene u zemlji iz koje potiču, ali na ovoj strani Atlantskog okeana, dobijaju ezoterično značenje. Kao rezultat, njihov stav prema reklamama je vrlo dvosmislen. Oni prihvataju i koriste njihovu inventivnost, ali rugaju se njihovoj tehnici ubeđivanja i propagande. Prihvataju je kao konstantu i neizbežnu činjenicu, skoro kao preduslov društva u kojem žive, što ih praktično čini društveno najangažovanijim slikarima u Britaniji, kakve odavno nismo videli. „Pop“ napada svoju publiku možda i više nego što oni misle, i povremeno ostavlja zadivljujuće dubok utisak.
BBC je 1964. snimio film o tom pokretu. Zvao se Pop Goes the Easel, i režirao ga je Ken Rasel. Film prati četvoro umetnika, ali prave zvezde su bili Polin Bouti i njen najbolji prijatelj Derek Bošijer.
Ovo su delovi filma posvećeni njima. Prvi je Bošijer, koji briljantno objašnjava kako popularne slike američke moći zavode um – počinju da se „uvlače u čoveka već za doručkom“. Ali ne treba se plašiti, jer i vi njih možete zarobiti.
Zatim dolazi Polin Bouti – njen deo počinje jednim fantastičnim kadrom – ona je devojka koja beži.
U rediteljskim beleškama Kena Rasela za ovaj film stoji da autoritativna žena u kolicima treba da bude neko ko će predstavljati vlast, odvratno formalna. Dok tri devojke oko nje treba da izgledaju kao neko ko predstavlja instituciju.
A Polin treba da igra „sebe – studentkinju umetnosti koja prezire autoritet“.
Prvi kadrovi u filmu prikazuju četvoro umetnika. Svi su prijatelji – a drugo dvoje su Piter Blejk i Piter Filips. Film je predivno snimljen, a pesmu Goodbye Cruel World izvodi Džejms Deren.
Zatim je rastući studentski pokret pronašao filozofa koji će im biti inspiracija i vodič. Zvao se Herbert Markuze.
Markuze će ostaviti snažan i vrlo komplikovan efekat na studente revolucionare. S jedne strane, njegove ideje su objasnile fasciniranost ljudi poput Polin Bouti slikama američke moći – ali ujedno i postavile pitanje da li ih je moguće kontrolisati i prevazići.
Markuze je rekao da se ova očaranost ne može prekinuti. Koliko god se neko poigravao sa američkom kulturom, zauvek će ostati njen zatočenik. Ali ovo će pokrenuti užasnu logiku unutar Nove levice, koja će dovesti do puzajuće sumnjičavosti prema svim budućim snovima.
Ovo je Markuze, okružen revolucionarnim studentima na „Slobodnom univerzitetu“ u Berlinu.
Markuze se proslavio knjigom „Eros i civilizacija“. U njoj je obradio utopijske socijalističke ideje koje su prethodile mrtvoj ruci marksizma i komunizma – do davno zaboravljenih imena poput Šarla Furijea.
Furije je tvrdio da ljubav i seks mogu da budu pokretači istinski slobodnog društva. Samo su prisilni mehanizmi „razuma“ i „dužnosti“ odgovorni za potiskivanje i iskrivljavanje ovih želja kod čoveka.
Markuze je zamišljao budućnost u kojoj će pojedinci biti oslobođeni i stega kapitalizma i represije svojih nagona. Bila je to optimistička vizija, i ljudi poput Polin Bouti, koji su iskreno izražavali svoje žudnje u umetnosti i ljubavi, kao da su pripadali ovom novom svetu.
Ali Markuze je 1964. postao pesimista. Napisao je knjigu „Čovek jedne dimenzije“. Shvatio je, kako je rekao, da je kapitalističko društvo mnogo sklonije manipulaciji nego što je pretpostavljao. Kapitalizam je naučio kako da zarobi ove žudnje i kljuka mase lažnim, adiktivnim zadovoljstvima koja ih porobljavaju.
To nije bilo oslobođenje – to je bio mračni svet koji je na prvi pogled ličio na zavodljivu kulturu gde se razgovara o seksu i gde se on otvoreno predstavlja, ali zapravo se radi o jeftinim nasladama i zatupljujućim zadovoljstvima koja prikrivaju istinske ljudske potrebe.
Na ovom snimku, Markuze objašnjava kako su ljudi uhvaćeni u zamku te nove psiho-tehničke strukture moći. Čak su i veliki progresivni snovi prosvetiteljstva kooptirani, kaže on, ne u svrhu oslobađanja ljudi, već zarad represije.
Markuze je bio predstavnik takozvane Frankfurtske škole političke filozofije.
Markuze je osvojio studentsku levicu jer je opisao revuluciju na potpuno nov način. Borba je bila u glavama, jednako kao i na ulicama.
Kapitalizam je preuzeo kontrolu nad intimnim željama i osećanjima svojih radnika, i manipulisao njima kako je hteo. To je sumirano u sloganu – U glavama svih nas čuči policajac. Moramo ga uništiti.
To je značilo, prema Markuzeu, da se od radnika ne može očekivati da otpočnu revoluciju – nju će pokrenuti tri grupe sa margina.
Prvu grupu činila je otuđena potlačena crnačka klasa. Jer kapitalisti nisu hteli da se zamajavaju sa manipulacijom njihovih želja.
Drugu, eksploatisani radnici trećeg sveta. Za nju važi isto.
Treću grupu činili su studenti sa zapada. Jer su umeli da prozru kroz koprenu lažne svesti.
Do sredine šezdesetih, Polin Bouti i njen muž Klajv Gudvin bili su vodeći članovi ove preporođene levičarske politike u Londonu.
Klajv Gudvin je poticao iz londonske radničke porodice. Pedesetih godina je postao glumac – a zatim pokrenuo pozorišni časopis pod nazivom Encore, zajedno sa ljudima poput Vanese Redgrejv i Keneta Tajnana. Tako se približio Novoj levici koja se rađala u izdavačkom svetu i ubrzo je postao uticajna ličnost, koja je spajala avangardni teatar sa revolucionarnom politikom.
Zatim je Klajv postao deo savremenog medijskog sveta. Vodio je emisiju za mlade na kanalu ITV pod nazivom That’s For Me, koja je kombinovala politiku i kulturu. Najveće priznanje je doživeo kad ga je Ken Rasel odabrao da glumi u tada revolucionarnom filmu za BBC – Danteovom paklu.
To je priča o prerafaelitskom bratstvu. Ali Rasel ju je svesno dramatizovao tako da oslikava studentske revolucije koje su se odigravale po čitavom zapadu sredinom šezdesetih. Lik Dantea Gabrijela Rosetija tumačio je Oliver Rid, ali Ken Rasel je uloge „idealističkih studenata“ okupljenih oko Rosetija poverio pripadnicima elitne političke i kulturne avangarde Londona. A za ulogu Džona Raskina odabrao je Klajva Gudvina.
Ovo su neki inserti – na samom početku filma vidimo da su revolucionarne paralele vrlo jasno povučene. Zatim se pojavljuje Klajv Gudvin u ulozi Raskina. A onda Oliver Rid silazi s uma, i dobijamo potpuno fantastičnu melodramatičnu režiju. Stil je u skladu sa duhom svog vremena, ali je ipak divan. I nije bio u pitanju samo stil, jer oni su zaista verovali da će tako pomoći ljudima da promene svoje rigidno viđenje sveta.
A zatim je jednog jutra, šetajući sa Kenetom Tajnanom, Klajv Gudvin upoznao Polin Bouti. Venčali su se kroz deset dana.
U svojoj divnoj i briljantnoj biografiji Polin Bouti – koja još uvek nije objavljena (trebalo bi neko da je objavi) – pisac Adam Smit opisuje kako je Bouti bila u tragičnoj vezi sa jednim oženjenim televizijskim producentom. Bouti je želela da se uda za svog ljubavnika, ali počela je da shvata da se to nikad neće dogoditi. Adam Smit je došao do fantastičnih materijala koji otkrivaju da je do tada Bouti postala jedna od prvih feministkinja – pisala je i čitala na radiju BBC podrugljive monologe o „tom hladnom, bespolnom duhu u džemperu, poznatijem kao Engleska Gospođa“.
Ali bila je i svesna dvosmislenosti koja se javlja kada se duboka osećanja ljubavi i požude pomešaju sa pokušajima da se bude nezavistan. Smit je pronašao intervju koji je Bouti dala piscu Nilu Danu za knjigu Razgovarajući sa ženama. Polin otvoreno objašnjava zašto se udala.
Udala sam se pod vrlo neobičnim okolnostima. Bila sam u vezi sa oženjenim čovekom i nisam mu ništa verovala, iako je verovatno uglavnom bio iskren. Ali nikad nisam sigurna da me neko voli. Znam da se ljudi vole u nekim trenucima, i to vrlo iskreno – ne mogu da poverujem da neko nekoga može da voli neprekidno.
Jedna od groznih stvari kod veze sa oženjenim muškarcem jeste to što sediš u svojoj sobici i čekaš telefonski poziv. I onda, s vremena na vreme, on dođe i izvede te iz te sobice, i to je divno. Mrzim takve neaktivne stvari. Ne mogu da ih podnesem, i to je dostiglo vrhunac. Onda sam upoznala Klajva i odlično smo se slagali. Stalno smo duvali i poznavali smo se samo deset dana i on je bio prvi muškarac koji je zaista voleo žene – što je užasno retko kod muškaraca.
On je bio prvi muškarac sa kojim sam mogla slobodno da razgovaram, ali u početku mi se nije dopao. Bio je prvi koji je uspeo da me zasmeje preko telefona, uopšte ne volim telefon.
Kenet Tajnan je rekao da je Bouti bila vrlo oštroumna, brza i vrlo iskrena.
Polin je postala deo londonske revolucionarne scene. Evo je u još jednom Raselovom filmu – ovaj put u priči o mađarskom kompozitoru Beli Bartoku i njegovom baletu Čudesni mandarin, zabranjivanom širom Evrope 1919.
Ponovo su revolucionarne paralele očigledne. Scene iz Čudesnog mandarina, smeštene u London šezdesetih, smenjuju se sa scenama gušenja revolucije u Nemačkoj i Austriji dvadesetih. Polin igra prostitutku čiji je zadatak da mami muškarce koji će biti pretučeni i ubijeni. Izopačeni seks i državno nasilje deo su represije.
Slika u pozadini je njena. Zove se Colour Me Gone. Dobar naslov.
I mislim da je g. Rasel previše gledao Godara.
Polin Bouti je zatrudnela 1965. Ali u prvim mesecima trudnoće, prilikom jednog pregleda, otkriven joj je rak limfnih žlezda.
Odlučila je da ne abortira. Prema jednoj priči, rešila je da pokuša lečenje radioterapijom. Prema drugoj priči, odbila je agresivnu terapiju kako bi spasla svoje nerođeno dete.
Beba je rođena u febraura 1966. i dobila je ime Bouti Gudvin.
Ali rak se proširio i Polin je 1. jula 1966. umrla u bolnici Royal Marsden.
Tačno godinu dana kasnije, Herbert Markuze je održao predavanje u Berlinu, pod naslovom „Kraj utopije“. Nije smatrao da je utopija nemoguća – upravo obrnuto, ljudi su sada imali tehnička i naučna sredstva za postizanje onoga o čemu su nekad sanjali. To više nije bila utopija – već realna mogućnost.
Ali je onda postavio jedno deprimirajuće pitanje. Zašto mase ne ustaju i ne pokušavaju da prigrabe ova sredstva? Markuzeov odgovor bio je jednostavan – doslovno čitavo društvo urotilo se protiv toga. Ili, kako je rekao, radi se o: „totalnoj mobilizaciji postojećeg društva protiv sopstvenog potencijala za oslobođenje“. Jednostavno rečeno – svi umovi su bili zarobljeni.
Posle predavanja, jedan student je ustao i postavio prvo pitanje: Da li smatrate da engleski pop pokret predstavlja pozitivno odstupanje od estetsko-erotskog načina života?
Markuze je odgovorio: Kao što znate, među brojnim stvarima koje mi zameraju je i ta da sam navodno tvrdio da današnji studentski pokret kao takav može da povede revoluciju. Daleko bilo da sam tako nešto rekao. Grupe koje pominjete karakteristične su za stanje raspadanja unutar sistema, koje kao puki fenomen nemaju nikakvu revolucionarnu snagu, ali koje će možda u nekom trenutku moći da odigraju neku ulogu u savezu sa drugim, mnogo snažnijim objektivnim silama.
U revolucionarnom smislu, ovo je bilo krupno omalovažavanje studentskog pokreta. Mislili su da im je Markuze poručio da će oni biti avangarda – ali sada negira da je ikada to rekao.
Jedan oštroumni novinar BBC-a takođe je primetio da se studenti kreću u sve apsurdnijem pravcu, sledeći ideje koje su mislili da su dobili od Markuzea.
Taj novinar se zvao Džejms Mosman – i 1968. snimio je sjajan film koji je pratio revolucionarne studente u Britaniji dok su pokušali da radnike oslobode okova njihove lažne svesti.
Film nije zajedljiv, ali ga je Mosman pretvorio u suptilnu britansku komediju. Onaj deo o okupaciji Umetničkog koledža Hornsey je fantastičan. Dok su pariski studenti besneli i sukobljavali se sa moćnom francuskom državom, britanski studenti su zauzimali umetničke koledže. Nesvesno, počeli su da oponašaju neprijatelja – žene su kuvale čaj i javljale se na telefon, dok su muškarci sedeli i razgovarali sa Mosmanom o „šutiranju policijskih konja u dupe“.
U filmu ima i kadrova redakcije novih radikalnih novina Black Dwarf, koje je pokrenuo Klajv Gudvin.
A rečenica koju izgovara student na kraju filma, o tome kako je ljudima ispran mozak, strašno je smešna. „Mislim, čitav mozak im je, znate, kao kupus, ne mogu da rade ono što žele“. Ni Markuze to ne bi bolje sročio.
Među britanskim revolucionarima širilo se očajanje. A Markuzeovo objašnjenje – da je svaki um zaposednut – sada je pokrenulo čudnu logiku, jer je kroz njega kapitalizam postajao sve moćniji u očima revolucionara. Kapitalizam je za njih postao demonska sila koja svako autentično ljudsko iskustvo može pretvoriti u sredstvo psihološke manipulacije. Nigde nije bilo bezbedno – čak ni u sopstvenoj glavi.
Najdramatičniji i najbriljantniji izraz ovog rastućeg pesimizma nastao je 1968. u formi TV drame na BBC-u, pod nazivom „Godina seksualne Olimpijade“.
Autor je Najdžel Nil, koji je napisao i scenarija za naučno-fantastične filmove Quatermass. Godina seksualne Olimpijade smeštena je u budućnost, u društvu gde je televizija postala osnovno sredstvo pacifikovanja masa, prikazući im seks uživo – koji omamljena publika pasivno gleda.
Ali jedan od pripadnika televizijske elite, Net, shvata da ovo nije dobro i rešava da razbije iluziju pomoću pravih emocija – one će probuditi mase iz takvog jednodimenzionalnog života. Ali nije računao na to da će oni koji upravljaju „medijskim kompleksom“ preuzeti ovu revolucionarnu realnost i izvrnuti je tako da samo ojačaju svoju kontrolu.
Net predlaže novu emisiju pod nazivom „Život uživo“. On i jedna žena, koja je poput njega prozrela iluzju, otići će na daleko ostrvo i živeti „pravi“ život. Kamere će ih pratiti 24 časa dnevno. Net je ubeđen da će publika, kad jednom ovo vidi, uspeti da se iskobelja iz svoje proizvedene „apatije“.
Ali njihovo dete se ubrzo razboljeva, a zatim otkrivaju da na ostrvu živi psihopata. Milioni gledalaca ih prate – ali ne onako kako je Net očekivao.
Drama je fantastični kič. Leonard Rositer igra opakog „kontrolora“ – „nema više napetosti, samo hladno“. Posebno mi se dopada emisija za obrazovaniji sloj – „Artseks“. A kontrolorov zli pomoćnik ima neke sjajne replike – „Misle da je emisija gotova, ali tek sada postaje super-strava“.
To je savršena slika paranoje koja je počela da zahvata levicu krajem šezdesetih – a ujedno i predviđanje Velikog brata, koji je došao trideset godina kasnije.
Prvobitno je emitovana u koloru, ali ovo je crno-bela kopija, jedino je ona sačuvana.
Do kraja šezdesetih, nezavisni levičarski revolucionari poput Klajva Gudvina počeli su da očajavaju. Pokret su preuzimali dosadni, beživotni teoretičari. Ali ostala je još jedna uzdanica revolucije – marginalizovani i otuđeni crnci, koje je Markuze smatrao drugom avangardom.
Gudvin se u svojim novinama Black Dwarf okrenuo pisanju o harizmatičnim vođama Black Power pokreta poput Stouklija Karmajkla i Bobija Sila. I u Britaniji se pojavio harizmatični crnački vođa, radikal Majkl Malik. Svesno je gradio svoj imidž po uzoru na Malkoma Iksa – i rešio da pokaže svo licemerje belačke vlasti i razotkrije nejednakost izgrađenu na njenoj dominaciji.
Majkl Malik se prekrstio u Majkla Iksa i krajem šezdesetih postao medijska zvezda u Britaniji. Evo jednog snimka iz 1970, gde ga vidimo kako podbada jednog vrlo nadmenog predstavnika belačkog establišmenta na BBC-u.
Njegova organizacija se zvala Društvo za radikalnu akciju – RAAS.
Ali zatim se najednom i taj san raspršio – i to katastrofalno.
Godine 1971, otkriveno je da je Majkl Iks naredio ubistvo jednog belog studenta. To je bio tek uvod u nova neverovatna saznanja – Majkl Iks je iskoristio novac koji su mu davali beli levičari srednjeg staleža da izgradi gangstersku imperiju koja je švercovala drogu i ubijala svakog ko joj se našao na putu. Njegova revolucionarna organizacija bila je potpuna prevara.
BBC je zatim snimio vrlo upečatljiv film, koji je razotkrio Majkla Iksa i njegovu podvalu revolucionarnoj britanskoj levici. Radi se o primeru fantastičnog novinarstva koji rasvetljava čudan i prilično očajnički odnos dece iz bogate srednje klase u Londonu i njihovog idola, Majkla Iksa – poslednje uzdanice prave revolucije.
Film je okrutan, ali vrlo precizno razotkriva njihove zablude – često u obliku trilera. Postavio sam jedan duži insert, zbog svih fantastičnih preokreta u priči, i komplikovane mreže likova – među kojima je Dajana Athil, legendarna ličnost londonske književne scene. Priča se završava sa Majklom Iksom, koji poput nekog junaka iz Hercogovog filma beži u daleku džunglu – a mi ga pratimo. To je neverovatna, zaboravljena priča.
Bio je to konačni udarac. Levičari su tvrdili da je ovakvo kriminalno ponašanje rezultat kapitalističkog ugnjetavanja, koje je iskvarilo ljude poput Majkla Iksa. Ali ti izgovori samo su dodatno jačali poziciju kapitalizma, koja se sve ređe dovodila u pitanje.
Do tada je Klajv Gudvin već postao uspešan književni agent i zastupao je dramske pisce. Jedan od njegovih poznatijih klijenata, Trevor Grifits, napisao je 1973. dramu „Zabava“, koja je rastrgla revolucionarne snove iz prethodnih deset godina. Izazvala je senzaciju kada je postavljena u Nacionalnom pozorištu.
Radnja se odvija u jednom stanu 1968. godine – scenografija je očigledno rađena po ugledu na stan u kakvom su Klajv Gudvin i Polin Bouti tada živeli – „Negde u jugoistočnom Londonu. Ogromno, belo, sunčano, prilično kul. Slike Hoknija i Bouti.“
Drama nas vraća na mesto gde je priča počela – u stan u Kromvelovoj ulici 1968. godine, i sobu punu revolucionara. Ali umesto da dele svoje nade i snove, oni kidišu jedni na druge. Jedan od likova je Džeremi, izdavač, poput Klajva Gudvina. Zatim je tu jedan trockista, po imenu Džon Teg, koji brutalno secira korene njihovog pesimizma kao projekciju njihovog samoljublja. Zaključak je da je njihovo psiho-seksualno oslobođenje zapravo samo drugačiji oblik ugnjetavanja.
Ali onda se ispostavlja da je Džon Teg brutalno i ravnodušno čudovište. Što znači da uopšte nema nade.
Predstava je trapava i prilično izveštačena – ali puno nam govori o tome gde je levica završila. I Tegov govor, koji sam ovde postavio, vrlo je slikovit.
Klajv Gudvin i Trevor Grifits su 1977. otputovali u Los Anđeles. Trebalo je da se vide sa Vorenom Bitijem, koji je želeo da snimi film „Crveni“ – o ruskoj revoluciji. Scenario je napisao Trevor Grifits.
Jedne večeri, Gudvin je dobio užasnu glavobolju. Ušao je u predvorje hotela Beverley Wilshire I počeo da povraća. Obezbeđenje ga je odvelo do toaleta, gde se onesvestio. Radnici obezbeđenja bili su ubeđeni da je pijan. Nije odseo u tom hotelu, pa su pozvali policiju. Policajci su mu vezali ruke, odvukli ga napolje i spustili na trotoar da leži.
Smestili su ga u ćeliju – i narednog jutra ga pronašli mrtvog. Nije bio pijan, dobio je izliv krvi u mozak.
Za mnoge njegove prijatelje, ovaj događaj je samo potvrdio brutalnost i surovost američkog društva, sakrivene ispod glazure snova kojima je njegova žena Polin Bouti nekad bila toliko očarana.
Ono što je počelo kao idealističko obnavljanje levičarske politike u Britaniji, završilo se sumnjom u sve snove.
To je bio krajnji rezultat Markuzeovih teorija, On je tvrdio da kapitalistička sila funkcioniše tako što zarobljava i manipuliše ljudskim željama. Ali niko nikad nije objasnio kako da napravimo razliku između ovih dveju vrsta snova – onih koje nam zli kapitalisti usađuju u mozak i iskonskih snova o novoj i boljoj budućnosti. A ukoliko vam se snovi o boljoj budućnosti ne obistine, i svet se ne promeni – možda su onda i ti snovi deo manipulacije?
Kako su revolucionarni ciljevi te generacije propadali, počela je da raste užasna sumnja. Možda su svi snovi o drugačijem svetu samo iluzije? To je ljude navelo da prihvate turobni funkcionalizam materijalnog sveta i utilitarizam savremene ekonomije, koja je jednostavno poručivala da su svi snovi sadržani u materijalnoj sferi, u fizičkim predmetima, koji se, sasvim saglasno kapitalizmu, mogu prodati za novac. I ljudi su sve više postajali opsednuti sopstvenim materijalnim oblikom – svojim telom.
Sada cilj nije bila promena društva, već menjanje sebe. I to ne u glavi, nego jednostavno menjanje svog indeksa telesne mase.
Početkom devedesetih, ćerka Polin Bouti – Bouti Gudvin – otišla je u Los Anđeles da studira umetnost. Bila je bogata, zbog majčine zaostavštine, ali je osećala da je senka njene majke guši. Počela je da uzima heroin, i zapostavila studije. Godine 1994. napisala je pismo svom tutoru:
Pamtim vreme kada je za mršavljenje bila dovojna šolja kafe, cigareta i crta kokaina. Živela sam na hamburgerima i sladoledu i nikad nisam prelazila 55 kg. Suvišno je reći – s tim je gotovo. Sad sam opsednuta. Gde god pogledam, vidim reklame. IZGLEDAJTE BOLJE GOLI. SEKSI GUZA, TANKE BUTINE, RAVNI TRBUŠNJACI. ŽENE KOJE VOLE SEKS I KAKO MUŠKARCI TO PREPOZNAJU. Da li je ovo sve povezano? Dođe mi da prebijem neke šesnaestogodišnjakinje. Zašto me, i pored divnog oca, skoro mučno ‘politički korektnog’ vaspitanja, i bake feministkinje, ipak toliko opseda tiranija lepote?
U novembru 1995, Bouti Gudvin je umrla od prevelike doze heroina.
Studentska levica šezdesetih verovala je da će revolucija početi u njihovim glavama, jer je tu kontrola kapitalističke sile najveća. Ali to je bio ćorsokak, jer su upali u užasnu zamku i postali paralisani strahom od zarobljavanja.
Zbog toga više nisu mogli da artikulišu nadahnutu viziju budućnosti i posumnjali su u sopstvene snove, u strahu da će ih neko smesta preoteti. Veliki deo levice još uvek je na toj poziciji – paralisan mračnim pesimizmom i strahom od ciničnih medija koji ih okružuju.
Da bi se svet zaista promenio, levica mora da se vrati istim onim utopijskim socijalistima koje je Markuze ponovo otkrio pedesetih, i velikim romantičnim vizijama sveta koje su oni predlagali.
Meni se najviše sviđa vizija Šarla Furijea, koji je osamsto tridesetih skicirao novo društvo utemeljeno na zajednicama koje je nazvao falangama.
Ovo je slika falange.
Furije se nije zamajavao idejama o menjanju ljudi. Sve što ljudi već imaju u glavi je u redu – i treba raditi sa postojećom ljudskom prirodom i kanalisati je u smeru stvaranja društva gde će svako igrati ulogu najpodesniju njegovoj prirodi. Njegova vizija je fantastično optimistična. Čak je i potencijalnim ubicama dopušteno da rade u skladu sa svojim impulsima – kao mesari.
U središtu Furijeovog društva nalazimo ideju Ljubavi – velikog osećanja čiji je seks samo jedan sastavni deo. U falangama bi postojale posebne grupe zadužene za sprovođenje dinamike ljubavi. Ako vas odbije neko koga volite, po vas bi smesta dolazila specijalna jedinica „vila i vilenjaka“ da vas odvede i izleči od tuge.
Furijeova romantična nevinost danas nam deluje šokantno – jer je tako naivna i optimistična. Ali upravo njihova sposobnost da nas šokiraju čini ove davno zaboravljene utopističke ideje zaista revolucionarnim.
Možda ne verujete u vile i vilenjake, ali u današnjem svetu je teško poverovati u nepogrešivost zakona slobodnog tržišta. Koji biste sistem vi izabrali?
bbc.co.uk, 30.10.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.11.2011.
Gledajte filmove Adama Curtisa:
The Century Of The Self
http://www.youtube.com/watch?v=IyPzGUsYyKM
The Trap
http://www.youtube.com/watch?v=tAE-xqFr0iQ
http://www.youtube.com/watch?v=ZXx3rXTMs0o
http://www.youtube.com/watch?v=nH8w-MBGZ9o
The Mayfair Set
http://www.youtube.com/watch?v=2e-6lBGCOfA
http://www.youtube.com/watch?v=-NIxjAXfloY
http://www.youtube.com/watch?v=bEok7vz72qU
Pandora’s Box
http://www.youtube.com/watch?v=colK2xHnf4Y
http://www.youtube.com/watch?v=3JOyPWQtq5U
http://www.youtube.com/watch?v=BRu4SnBz7TY
http://www.youtube.com/watch?v=h1DEg05QCUA
http://www.youtube.com/watch?v=T1S6tSFyQmk
http://www.youtube.com/watch?v=HL_a5ZlRcIE
The Living Dead
http://www.youtube.com/watch?v=BmZXeLqZq-o
http://www.youtube.com/watch?v=853E4njtdxg
http://www.youtube.com/watch?v=bEok7vz72qU
The Way of All Flesh
http://video.google.com/videoplay?docid=8448974573505946013#
The Power of Nightmares
http://www.youtube.com/watch?v=hFBMez0NE7w
http://www.youtube.com/watch?v=3mtDQEQmoRU
http://www.youtube.com/watch?v=OYOSa56IJUE
It Felt Like A Kiss
http://www.youtube.com/watch?v=oB0hOOm-V_0
All Watched Over by Machines of Loving Grace
http://vimeo.com/27393748
http://vimeo.com/29875053
http://rutube.ru/tracks/4525740.html
