• A A A
  • |
     

    O frustraciji gnevnih građana

    | 27/12/2011

    Politička klasa se izuzela iz normi koje važe za sve. Da li je u tom slučaju dozvoljena građanska neposlušnost? Jaz između profesionalnih političara i građana postaje sve veći. Sve češće se čuje izraz „gnevni građani“. Ovakvo stanje nas poziva da detaljnije osvetlimo temu otpora, to jest prava na otpor. Pri tome bi pod otporom trebalo shvatiti angažovanje građana protiv onih koji vladaju, pobunu protiv nepravde, ugrožavanja opšteg dobra i srodnih oblika nelegitimnog ponašanja.

    Prvobitno, radilo se o otporu protiv tirana, protiv apsolutističko-diktatorskih režima. Danas su dostignuća pravne i socijalne demokratije ugrađena u ustav i time pravno potvrđena, dostignuća zbog kojih su raniji reformatori protestovali, za koja su se borili i stradali. Postoji zakonsko pravo na otpor. Takva odredba je uključena u Ustav iz 1968. prilikom donošenja zakona o vanrednom stanju – i može se opisati kao „pilula za smirenje“. To je član 20 paragraf 4 ustava koji glasi: „Protiv svakoga ko pokuša rušenje poretka, svi Nemci imaju pravo na otpor, kada nijedna druga opcija nije moguća“. Ova pretpostavka (rušenje poretka) je, međutim, usko protumačena, tako da joj ustavno-pravna nauka pridaje samo simboličnu funkciju.

    Pored otpora diktatorskom režimu, poznajemo takođe i „male otpore u normalnim situacijama“, kako ih je jednom nazvao profesor ustavnog prava Ralf Dreier, a mnoge forme ovog „malog otpora“ izričito dozvoljavaju i ustav i zakoni nemačkih republika. Pri tome se ne radi o revoluciji, već o zahtevanju reformi.

    Tako je otpor rečima i perom zagarantovan kroz osnovno pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, kao i kroz slobodu medija i nauke. Kritika lošeg stanja trebalo bi da bude osnovni zadatak novinara i intelektualaca. To je sastavni deo profesorskog zanimanja i upravo time se pravda njihova istraživačka sloboda i privilegovani status ovih doživotno izdržavanih državnih službenika. Na to je mislio Ernst Fraenkel, jedan od teorijskih osnivača Savezne republike, kada je napisao: „Politička nauka nije posao za oportuniste. Nauka koja nije spremna da stalno preispituje, koja … preza da događaje koji su snagom društvenih konvencija proglašeni za arcana societatis bespoštedno osvetli, izneverila je svoj poziv“.

    Takođe je važno i pravo na protest, koji garantuje član 8 ustava. Široko izveštavanje o slučaju „Štutgart 21“ ohrabrilo je mnoge kritičare. Isto važi i za pokret Occupy Wall Street.

    U Indiji je nedavno jedan stariji čovek, Anna Hazare, stupio u štrajk glađu zato što novi indijski antikorupcijski zakon izuzima od krivične odgovornosti najviše političare. Hazare je pokrenuo niz protesta i vlada je konačno morala da obeća da će ispraviti nedostatke u ovom zakonu. U Nemačkoj imamo sličnu situaciju, iako je stepen korupcije znatno niži. Nemačkom poslaniku možete ponuditi mito u obliku novca ili drugih privilegija, uz jedini rizik da vas izbaci iz kancelarije. Pri tome, antikorupcijska konvencija Ujedinjenih nacija (predviđena prvobitno za borbu protiv korupcije u banana republikama) obavezuje Nemačku da donese delotvornije kaznene odredbe protiv korupcije poslanika – za sada bez rezultata.


    Koja legalna i legitimna sredstva otpora postoje? Koliko su ona efikasna?

    Referendum može biti uspešan oblik otpora kada inicijativa dolazi odozdo, iz glasačkog tela. Ova mogućnost postoji na nivou opština, ali na saveznom nivou je inicijativa za referendum građanima uskraćena. I pojedinačne inicijative članova partija mogu biti osnova otpora. Takva je, na primer, inicijativa saveznog poslanika Franka Schäfflera protiv usvojenih mera za spasavanje prezaduženih evro država.

    Jedan od oblika otpora bi morala da bude i mogućnost smenjivanja političara. Karl Poper je dobro uočio da u prirodi demokratije postoji mogućnost da se oslobodimo loših političara bez prolivanja krvi. Nama je ta mogućnost sada uskraćena, jer smenjeni šefovi vlada zadržavaju svoje pozicije pomoću umešne koalicione politike. Birač nema načina da se reši nesposobnih saveznih i evropskih parlamentaraca, ako je njihova partija odlučila da ih postavi na sigurno mesto na izbornoj listi ili da ih kandiduje u izbornim jedinicama u kojima računa na sigurnu pobedu.

    Još jedno sredstvo malog otpora su tužbe ustavnom sudu. Jednu sam lično podneo u vreme evropskih izbora 2009, između ostalog zbog protivustavne izborne klauzule o neophodnih 5% glasova za prebacivanje cenzusa. Mojoj tužbi se priključilo 30 profesora ustavnog prava i 500 građana. Ustavni sud je klauzulu 5% proglasio protivustavnom u presudi od 9.11.2009. Tako će ubuduće evropski izbori za nas Nemce biti demokratičniji.

    Još značajnije od povoljnog ishoda ove presude je njeno obrazloženje, u kojem se desio kopernikanski obrt u sudskoj praksi koja se tiče izbornog procesa. Naime, u njemu je klauzula 5% proglašena neustavnom i na opštinskom nivou izbora. Od tada, savezni ustavni sud budno kontroliše primenu ove klauzule:

    „Pošto je donosilac izbornog zakona zainteresovana strana, postoji opasnost da se nije vodio opštim dobrom već ciljem očuvanja vlasti, pri čemu je izbornom klauzulom želeo da, prilikom izbora za evropski parlament, isključi male partije. Zato klauzula 5% podleže strogoj ustavnoj kontroli.“

    Da su partije i poslanici, kada se radi o očuvanju svoje vlasti, pristrasni, vidi se i po zalaganju za takozvane viseće mandate (specifičnost nemačkog izbornog sistema) u nedavno donetom saveznom izbornom zakonu. Partije koje čine vladajuću većinu, koje su na izborima 2009. dobile 24 viseća mandata, koriste svoju većinu da bi ih zadržale i poboljšale svoje šanse na sledećim izborima. Opozicija se, sa druge strane, zalaže za ukidanje visećih mandata. Presuda o klauzuli 5% je u tom smislu poslala signal da bi sud svakako poništio i novi savezni izborni zakon.

    Pojedinačni građanin se teško odlučuje da se sam žali na grube povrede ustava. Pri tome ne radi se samo o prekomernim doprinosima za penziju mnogih političara, o neoporezivim platama, o protivustavnom odobravanju dodatnih dnevnica, već i o nekažnjivosti poslaničke korupcije ili nekontrolisanom broju partijskih i ličnih saradnika u Bundestagu, za koje su troškovi dostigli preko 400 miliona evra godišnje.


    Nova klasa se izoluje od građana i formira novi apsolutizam

    Pod motom „država – to smo mi“, politička klasa se izolovala od građana i na putu je ka novom partokratskom apsolutizmu. Na jedan rafinirani način, ona postaje legibus absolutus, što znači da je izuzeta od svih obavezujućih normi. Ona je, doduše, formalno podvrgnuta zakonima. Ali te zakone ona sama stvara – po svojoj zamisli. Formalno, ona podleže i ustavu. Ali ona može i da ga promeni, pri čemu bira sudije koje tumače ustav i time proglašavaju obavezujućim njegove odredbe. Kada sud ne odluči u njenu korist, politička klasa će javno izražavati svoju ljutnju. Štaviše, često se građanima koji pred sud iznose razne povrede ustava uskraćuje pravo na žalbu – posle sudskih procesa koje opet kontroliše politička klasa. U trci kornjače i zeca, građani su zec koji nikada neće stići kornjaču.

    Isto važi i za krizu u evropskoj i monetarnoj uniji. Savezni ustavni sud je u presudi o zajedničkom fondu od 7.9.2011. odbio da odlučuje o tome da li je takav fond suprotan evropskom pravu, iako je prilično očigledno da jeste, pri čemu je građanima i poreskim obveznicima uskraćeno pravo na žalbu pred evropskim sudom.

    Otpor svakim danom postaje sve aktuelniji, mada je po sadašnjem ustavu ograničen, u smislu da bi se u suprotnom nemačka demokratija odrekla svoje suštine (što zabranjuje „večna garancija“ člana 79 paragraf 3 ustava). Za ozbiljniji otpor bi bio potreban novi ustav, koji u skladu sa članom 144 ustava ne može biti donet bez referenduma. Tako je barem odlučio ustavni sud, poslednji put u odluci o Lisabonskom ugovoru iz 2009. Izgleda da zvanična politika nije daleko od definisanja građanskog otpora kao zadiranja u „najčvršće jezgro ustavnog identiteta“. Protiv toga bi se moglo ići na sud, u smislu člana 20 paragrafa 4 ustava. Šta, međutim, ako sud popusti i ospori svoju dosadašnju praksu (čemu se mnogi nadaju)? Može li se onda zaključiti da je nastupilo ukidanje ustavnog poretka u smislu gore navedenog člana.

    Time se ne iscrpljuje tema otpora. Savezni ustavni sud je, naime, razmatrao i pravo na otpor protiv pojedinačnih povreda prava. Takvo pravo na otpor (prema jednom bivšem sudiji ustavnog suda) može se objasniti i članom 1 paragrafom 2 ustava, u kome se nemački narod zakljinje na nepovrediva i neotuđiva ljudska prava, koja u svakom slučaju uključuju i pravo na otpor protiv povreda ustava.

    Koji oblici otpora onda dolaze u obzir? Time se ulazi na pravno novu teritoriju, što daleko nadilazi jedan novinski tekst. Ovde svakako treba podsetiti na takozvanu građansku neposlušnost. Tu se, pod određenim pretpostavkama, radi „ne o faktičkom sprečavanju povoda za protest, posebno ne o delotvornoj paralizi državnih funkcija, već o dramatičnom delovanju na proces formiranja javnog mnenja“. Građanska neposlušnost je – u opštem smislu – protivpravna, ali upravo kroz svesno prihvatanje odgovarajućih sankcija ona omogućava trajno delovanje na javni prostor.

    Ako postoje teške povrede prava od strane državnih i organa Evropske unije, protiv kojih građani nemaju nikakvu mogućnost podnošenja tužbe, onda u najmanju ruku mora biti dozvoljena građanska neposlušnost, koja onda nije protivpravna, već je kao ostvarivanje prava na otpor dozvoljena.

    Postojanje prava na otpor je samo neophodna pretpostavka, koja nije dovoljna. Da bi se prava vršila, potreban je jedan dodatni unutrašnji stav, koji se kratko može opisati kao zajednički smisao i građanska hrabrost. Sa koje god strane pogledamo, ne možemo zaobići činjenicu da je ostvarenje neophodnih poboljšanja naše zajednice „naš zadatak i da ne smemo čekati da se nekim čudom, sam od sebe stvori novi svet“ (Karl Popper). Politika je previše važna da bismo je prepustili profesionalnim političarima.

     
    Autor teksta, Hans Herbert von Armin, je stručnjak za ustavno pravo.

    Der Tagesspiegel Meinung, štampano izdanje, 21.12.2011.

    Preveo sa nemačkog Miroslav Marković

    Peščanik.net, 27.12.2011.

     
    Ver peliculas online