U decembru 1989. rumunski neostaljinistički diktator Nikolae Čaušesku sazvao je masovno okupljanje u Bukureštu, da potvrdi postojanost svog brutalnog režima uprkos talasu reformi u komunističkim zemljama istočne Evrope. Desilo se nešto nezamislivo: masa koja se okupila na gradskom trgu da istrpi još jedno gnjavatorsko predsedničko obraćanje odednom je, umesto da aplaudira, počela da zviždi. Kamere su zabeležile strah i nevericu na Čaušeskuovom licu, kao da je predosetio apokalipsu. A u ličnom smislu i jeste. Za tih nekoliko sekundi, razotkrivena je latentna slabost njegove tiranije. Događaji su počeli da se ubrzavaju, i kroz nekoliko dana njegov režim je srušen, a on i žena su streljani.
Skorija iskustva Vladimira Putina možda su manje dramatična, ali verovatno je i on svestan zabrinjavajućih paralela. Ankete ukazuju na rastuće nezadovoljstvo ruskog stanovništva, naročito među gradskom srednjom klasom. Zvanični mediji – posebno televizija, odakle 80 odsto Rusa crpe svoje informacije – to ne pokazuju. Ali blogosfera je puna živih rasprava o neuspesima režima. A budući da preko 50 miliona Rusa sada koristi internet, virtuelni prostor – koji je politički bio praktično zanemariv u vreme Putinovog dolaska na vlast – postao je ozbiljna pretnja stabilnosti režima.
Iako je podrška Putinu znatno opala poslednjih meseci, ona je još uvek zavidno visoka. S druge strane, podrška njegovoj vladajućoj partiji, Jedinstvenoj Rusiji, pada sve brže i brže, i praktično je i nema u većim urbanim centrima. Ali Putin je donedavno pucao od samopouzdanja, pozirajući u mačo stilu u predizbornim kampanjama, dajući oštre i prezrive komentare o ekonomskim nedaćama Zapada („mali je hrčak“ – Evropska unija – „mnogo hteo, mnogo započeo“), i najavljivao grandiozne planove za novu Evroazijsku uniju, koja bi obuhvatila veliki deo bivše sovjetske imperije.
Najavljujući zamenu mesta sa Medvedevim, u kojoj je Putin preuzeo mesto predsednika dok je velikodušno prepustio premijersku stolicu svom peterburškom štićeniku, njih dvojica su objasnili biračima da su se o tom manevru dogovorili godinama ranije, kako bi Putin kasnije mogao da se vrati na najvažniji položaj. Ovaj naslednički pristup najvažnijim, navodno izbornim pozicijama u državi, otkriva bezmalo solipsističko pouzdanje u poslušnost građana.
Mnogi posmatrači smatraju da je upravo taj manevar, i način na koji je objavljen, odigrao veliku ulogu u iscrpljivanju strpljenja napaćenih ruskih građana. A bilo je i drugih Putinovih iznenađujuće pogrešnih procena – na primer, kada je rekao grupi uglavnom zapadnih sagovornika kakav je veliki državnik bio njegov stari prijatelj Silvio Berluskoni, opisujući ga kao jednog od poslednjih Mohikanaca evropske politike. Jedanaestog novembra, to nije bio najzgodniji trenutak za prisećanje na veliko međusobno uvažavanje sa Berluskonijem.
Ali oholost često vodi u propast. Samo deset dana kasnije, Putin je doživo svoj čaušeskuovski trenutak. Na takmičenju u borilačkim veštinama između ruskog šampiona u ne tako dobroj formi i američkog protivnika, za koga neki tvrde da je pažljivo izabran kako bi se Rusu obezedila sigurna pobeda a premijeru još jedan zgodni predizborani mačo nastup, Putin je ušao u ring da čestita pobedu ruskom rmpaliji. Kad je progovorio, iz publike se začulo zviždanje i negodovanje. Putin je uspeo da dovrši obraćanje i mirno se povukao, ali šteta je bila načinjena. Njegova aura nepobedivosti iznenada je probušena, poput Čaušeskuove, dve decenije ranije. Kremlj je započeo sanaciju štete, tvrdeći da je masa zviždala Amerikancu zbog loše bobre. Ali malo ko je u to poverovao, i mnogi posetioci borbe sami su rekli šta o tome misle na internetu, pa i na sajtu američkog borca, koga su uveravali da ga duboko poštuju.
Zabrinjavajući signali pojavili su se još na početku kampanje, kada su pokušaji vladajuće partije da poveže kampanju Jedinstvene Rusije sa javnim nastupima popularnih ruskih zvezda dočekani negodovanjem i povikom javnosti. Ali sam Putin nikad dosad nije pretrpeo takvo javno poniženje. Bio je vidno potresen, i iako je obično vrlo siguran u svojim nastupima, počeo je da izbegava potencijalno štetna pojavljivanja pred prošlonedeljne parlamentarne izbore.
Pod Putinom, Kremlj je pomno pratio, i sam naručivao, istraživanja javnog mnjenja. Nervoza režima oko izbora bila je opipljiva. Uprkost neravnopravnim uslovima i bezmernom korišćenju onoga što se eufemistički naziva „administrativnim resursom“ (uključujući višestruko glasanje, zastrašivanje i podmićivanje birača, zahtevanje od ključnih zvaničnika, poslodavaca i rektora univerziteta da obezbede zahtevani broj glasova u svojim organizacijama), izgleda da je rezultat gori nego što se režim nadao. Putin u svom kratkom pojavljivanju u sedištu partije nije pokazao uobičajenu kočopernost.
Jedinstvena Rusija ne samo što je izgubila dvotrećinsku većinu, već je jedva uspela da skrpi prostu većinu u parlamentu. Preliminarni rezultati ukazivali su na negde između 46 i 48 odsto podrške partiji. Neki posmatrači procenili su da je prava cifra bila dosta niža. U Moskvi, Peterburgu i nekim drugim većim gradovima, Jedinstvena Rusija jedva je prebacivala 30 procenata, ili je bila čak i manja prema preliminarnim procenama, iako su zvanični rezultati kasnije malo popravljeni.
Različitim sredstvima, Putin je praktično isključio najozbiljnije opozicione stranke iz izbora i medija. U njihovom odsustvu, sve tri krotke stranke koje se tolerišu u parlamentu (Komunistička partija, groteskno pogrešno nazvana Liberalno-demokratska partija šovinističkog klovna Vladimira Žirinovskog, i levičarska partija Pravedna Rusija, koju je režim računao da će istisnuti) zabeležile su bolje rezultate nego ranije. Njihove kampanje bile su življe nego inače, i iskoristile su činjenicu što su mnogi „ilegalni“ opozicionari pozvali svoje simpatizere da glasaju za bilo koju stranku osim vladajuće.
Centralna izborna komisija, pod rukovodstvom odanog funkcionera Vladimira Čurova, odlučila je da su glasovi za Jedinstvenu Rusiju dovoljni da joj se da 238 mesta, što je tesna apsolutna većina u Dumi sa 450 poslanika. Za ovaj ishod se verovatno može zahvaliti manipulacijama u samoj komisiji i drugde. Na primer, u tiranskoj Čečeniji, zabeležena je prava sovjetska izlaznost od 99 posto (u poređenju sa 60 posto na nacionalnom nivou), od koje je 99 posto birača glasalo za Jedinstvenu Rusiju. Partija se za svoju jedva skrpljenu većinu dobrim delom oslonila na kavkaske regione, u mnogima od kojih traju oružane pobune.
Uprkos retoričkom junačenju, tolerisane partije nisu predstavljale ozbiljnu pretnju dominaciji Jedinstvene Rusije u Dumi. I pored značajnog uspeha ovih partija na izborima, situacija je za režim najverovatnije još uvek podnošljiva, i neće biti ozbiljnijih potresa. Pa ipak, brojne i neobično mnogoljudne demonstracije u Moskvi i Peterburgu ovih dana ukazuju na moguću nevolju na pedsedničkim izborima 4. marta. Očekivana glatka pobeda možda će se pokazati neprijatno uzbudljivom za odabranog kandidata, iako se teško može očekivati da će izgubiti.
U međuvremenu, Putin će se verovatno truditi da učvrsti podršku drugih triju partija, tako što će im ponuditi povlastice i sinekure, a možda čak i neke minorne i bezbedne položaje. Jedinstvena Rusija je već nagovestila da je spremna za saradnju u novom parlamentu. Žirinovski i njegova šovinistička bratija bili su pod kontrolom Kremlja otkad su se pojavili na sceni u prvim godinama Jeljcinove vladavine, i sigurno će i dalje podržavati vladu. Čak ni komunistima neće biti previše teško da popuste da bi obezbedili još veće državne izdatke za razne obespravljene grupe, ulaganja u vojsku i kavgu sa Zapadom.
Dosad je Putinu fantastično išlo. Budući izabran iz relativne anonimnosti peterburškog gradskog aparata za posao u vladi predsednika Jeljcina u Moskvi marta 1997, brzo se uspinjao lestvicom uspeha. Počeo je kao šef Jeljcinovog kabineta, a za manje od tri godine promenio mnoge važne položaje, od šefa Federalne službe bezbednosti (naslednice KGB), preko sekretara Saveta bezbednosti, zamenika premijera, premijera, vd predsednika, do izabranog predsednika Rusije. Jeljcin je smatrao da će ovaj mladi čovek – Putin nije bio navršio ni pedesetu – biti najbolji garant njegove zaostavštine i najbolje štititi interese njegove porodice.
Ali to je bio samo početak. Uprkos slaboj prepoznatljivosti kod građana, ubrzo je predsednički položaj pretvorio u popularnu funkciju. Ona se zasnivala, pre svega, na tri faktora: za razliku od svog prethodnika, bio je mlad, zdrav, trezan i inteligentno elokventan; pokrenuo je rat protiv naoružanih čečenskih pobunjenika, i to naizgled uspešan; i najvažnije od svega, cena nafte i gasa porasla je nakon pada pod Jeljcinom. Posle naporne ruske improvizovane tranzicije iz planske ekonomije sa ogromnim balastom imperijalne odbrambene potrošnje na tržišnu privredu preko korumpirane privatizacije, BDP je stabilizovan, i od vrlo niskog nivoa devedesetih rastao je skoro čitavih dvehiljaditih.
Putin je ubirao političke plodove ovog preokreta. Počeo je da ukida političke slobode iz Jeljcinovog doba, ali činilo se da će ruski građani spremno prihvatiti malo tradicionalne ruske autokratije, sve dok im plate rastu i stižu na vreme. Nije im bila odbojna ni snažna antizapadna crta Putinove spoljne politike. Poput njega, i oni su vaspitavani da mrze Zapad, a potresi tržišne demokratije izlečili su ih od prozapadne euforije koja je nakratko zahvatila rusku političku elitu i stanovništvo u vreme Gorbačova i Jeljcina.
Zatim je došla globalna finansijska kriza. U prvo vreme, Putin je bio ubeđen da će problemi zapadnih protivnika biti dobri za Rusiju, koja će, bio je siguran, proći kroz turbulencije neokrznuta. Ali 2009. ruska privreda je pretrpela gubitak od 8 procenata. Ovaj bolni preokret verovatno je načeo Putinovu reputaciju dobrog ekonomskog menadžera. I dok se njegova ogromna popularnost u početku dobro držala, kasnije je počela da se kruni, a taj se trend nastavio čak i kad se privreda delimično oporavila. Sve se ubrzalo 2011. Iako su ekonomski pokazatelji bili solidni, ovogodišnje ankete otkrivaju sve veće slabljenje poverenja u Putina, Medvedeva i vladajuću partiju.
Šta možemo očekivati od ovakvog obuzdanijeg Putina? Verovatno malo šargarepe i mnogo veći štap. Što se tiče šargarepe, već smo videli velike ustupke u zaradama i socijalnoj potrošnji, ali sada možemo da očekujemo još veću budžetsku izdašnost. Budući da je Aleksej Kudrin, bivši ministar finansija i bliski Putinov saradnik iz peterburških dana, disciplinovan jer je doveo u pitanje nagli porast vojne potrošnje, biće manje efikasnog otpora takvim sumnjivim finansijskim merama. Zahvaljujući Kudrinovim uspesima, Putin ima bolju polaznu poziciju za finansijski vandalizam od mnogih evropskih lidera.
Velika ulaganja u vojsku predstavljaju šargarepu koja će zadovoljiti vojne i nacionalističke krugove, koji su oba moćni i veliki. Za razliku od bezbednosnih organa, vojska nije dobro prolazila pod Putinom, jer je sprečavao dugogodišnje pokušaje da se vojni establišment sa tradicionalnog oslanjanja na veliku regrutnu vojsku transformiše u nešto manje i tehnički usavršenije. Izdaci za ljudstvo umanjeni su da bi se obezbedila sredstva za modernije naoružanje, a oficirski kadar je skresan. Sve je to za vojsku bilo bolno, i mnogi visoki oficiri pružali su otpor. Povećanje plata već je bilo u planu.
Ali Putin bi mogao da odluči da im se dodatno dodvori, promenom rukovodstva u odbrambenom timu, kao i pojačanim antizapadnjačkim temama u spoljnoj i bezbednosnoj politici. Usporavanje „resetovanja“ odnosa sa SAD, još oštrija kritika NATO, podrška Iranu, Bašaru al-Asadu, kosovskim Srbima i tako dalje, kao i još veći bes i indignacija zbog predloženih antiraketnih instalacija u istočnoj Evropi – sve bi to moglo da bude u planu. Po ruskoj štampi provlače se glasine da bi sve drskiji ruski ambasador pri NATO, Dmitrij Rogozin, koji je nedavno bio u Moskvi na razgovorima o vojnoj problematici, mogao biti postavljen za ministra odbrane.
Elokventan i svadljiv na nekoliko evropskih jezika, i navodno zet jednog generala KGB-a, Rogozin bi u tom svojstvu predstavljao prilično otvorenu poruku Vašingtonu i Briselu. Bude li opstao na tom položaju, najverovatnije će slati sve oštrije signale u regularnim intervalima. Ne znači da bi to smanjilo njegovu popularnost kod velikog dela ruskih građana, kojima se dopao još ranije, dok je uz podršku Kremlja predvodio stranku Rodina (Otadžbina). Kremlj je kasnije rasformirao ovu stranku jer je njen razmetljivi nacionalizam postao previše izborno konkurentan.
Dalje, što se tiče šargarepe, mogu se očekivati neke otvorene i zaslužene kazne za nepopularne zvaničnike. Medvedev, koji je još uvek predsednik, već je pozvao na razračunavanje sa provincijskim gubernatorima koji nisu u svojim oblastima obezbedili dovoljno glasova za vladajuću partiju. Uprkos svojim liberalnim uverenjima, Medvedev u osvetoljubivosti nadmašuje Putina, i možemo očekivati da će se to pokazati na delu. Putin više voli da ponižava svoje kolege na televiziji, pa i to možemo očekivati čim se oporavi. Do koje će mere ovo zadovoljiti javnost, ostaje da se vidi.
Glavni kremaljski politički manipulator, Vladislav Surkov, od izbora govori o potrebi da se stvori desničarska opoziciona partija, kako bi se proširio spektar putinovskog bizarno izvitoperenog političkog sistema. Surkov već mesecima radi na takvoj partiji, koristeći kao temelj nekad poluautentičnu desničarsku stranku Pravedni cilj. Ali od Kremlja odabrani vođa obnovljene partije, oligarh Mihail Prohorov, bacio se s prevelikim žarom na ovaj projekat, što je Surkova primoralo, nesumnjivo u dogovoru s Putinom, da protiv njega organizuje puč.
Prohorov je onda uz veliku graju podneo ostavku, javno razotkrivši Surkova kao „režisera“. Ništa od toga nije bilo u planu, i samo po sebi je predstavljalo novi tok nepredvidljivosti ispod bleštave glazure Putinove „planske“ ili „suverene“ demokratije. Da li će Surkov imati više uspeha sa novim projektom nego sa prethodnim, ostaje da se vidi, ali neka aktivnost ovakvog tipa, koja će pružiti privid širenja demokratije, može se očekivati.
Već je bilo naznaka da će Putin pokušati da preoblikuje svoj imidž u nešto modernije i otvorenije. Međutim, nakon dvanaest godina na javnoj sceni, njegov dramski lik je prilično fiksiran. Možda će mu lakše biti da projektuje novi imidž kroz postavljanje uglednih zvaničnika sa većim reformskim kredibilitetom. Možda će, na primer, osnovati novo telo za borbu protiv korupcije sa relativno neukaljanim predsednikom. Javna komora, savetodavno telo vezano za parlament, biće možda pozvana da se pozabavi pitanjem pritvora u pripremnom postupku i drugim sličnim problemima. U krajnjem slučaju, možda će naložiti i reviziju slučaja Mihaila Hodorkovskog, uprkos svom neobuzdanom preziru prema ovom zatočenom preduzetniku. Ali skeptičan stav javnosti neće se lako ublažiti.
Putin i njegov intimni kružook pozabaviće se i dovođenjem u red neposlušne javnosti. Demonstracije u Moskvi i Peterburgu protiv izbornih rezultata izvele su na ulice ogromne policijske snage i dovele do više od 1.000 hapšenja. Među uhapšenima i osuđenima na petnaest dana zatvora bio je i veoma popularni borac protiv korupcije Aleksej Navalni. On je, kao advokat i bloger, privukao veliku pažnju javnosti. Konkretno, njegova fraza koja se sada svuda citira, „partija bitangi i lopova“, više je naštetila izbornom rezultatu Jedinstvene Rusije od praktično bilo kog drugog faktora.
Navalni je Putinu postavio otvoreni izazov u blogosferi, i Putin je verovatno odlučio da ga mora prihvatiti. Ljude poput Navalnog nekad su ubijali i obogaljivali „nepoznati počinioci“. Međutim, on je svojevrsni nacionalista, što ga uz svu slavu i popularnost, čini nezgodnijom metom od većine uobičajenih opozicionih ličnosti. Pre nego što je Solženjicin oteran u izgnanstvo 1974, rekao je jednom zapadnom novinaru da se i pored svih pretnji oseća bezbedno: ni njemu ni njegovoj porodici neće ni dlaka s glave zafaliti bez odobrenja KGB-a, rekao je on tada, jer znaju da bi ih okrivili. Po toj logici, Kremlj bi možda želeo da izbegne da od Navalnog napravi žrtvu, ali će pojačati pritisak na njega.
Uopšte uzev, maltretiranje i kažnjavanje upornih opozicionih ličnosti verovatno će se pojačati, najverovatnije paralelno sa pozivima na nove dijaloge i diskusije u javnoj sferi. Putin kontroliše bezbednosne organe i njihovo ljudstvo – silovki – ključno je za funkcionisanje države, privrede i društva. Iz tih krugova ne treba da očekuje pritisak.
U julu ove godine, Federalna služba bezbednosti zatražila je uvođenje restrikcija na internetu, kao meru u borbi protiv „terorizma“. Medvedev, koji se trudio da promoviše kompjuterizaciju ruskog društva, lično je kompjuterski pismen, i koristi društvene medije za objavljivanje svojih stavova i odluka. Odmah je izjavio da se protivi ovoj inicijativi. S druge strane, Putin, koji je kompjuterski nevešt, nije se javno oglašavao, ali je početkom septembra rekao da u „savremenim državama“ pristup internetu ne bi trebalo ograničavati.
Ovu izjavu ne bi trebalo uzimati previše ozbiljno. Godinama je u Rusiji ili iz nje bilo hakerskih ili DOS napada, za koje se činilo da su izvedeni po nalogu državnih krugova. Dok je trajao oštar sukoba Rusije i Estonije 2007, napredna i široka nacionalna internet mreža ove male baltičke države bila je na meti koordinisanih napada iz Rusije, za koje se veruje da su imali odobrenje iz Kremlja.
Poslednjih godina bilo je sporadičnih napada na sajtove u Rusiji, ali nikad masivnih ili upornih. Ali pre, za vreme i nakon prošlonedeljnih izbora, hakeri su privremeno onesposobljavali brojne opozicione sajtove, pa čak i sajtove zvaničnih medija koji su okarakterisani kao previše nezavisni. Konkretno, napadnuta je stranica nevladine organizacije Golos („glas“), koja je poput Navalnog, naročito razbesnela Kremlj tokom predizbornih meseci. Golos ima interaktivni sajt pod nazivom Mapa prekršaja, gde su zabeleženi svi izveštaji koje su dobili o upotrebi „administrativnog resursa“ za podizanje izbornog uspeha Jedinstvene Rusije.
Putin je pokazao posebnu netrpeljivost prema Golosu, jer je pokušavao da ograniči ili čak potpuno izgura nezavisne međunarodne izborne posmatrače, i budući da je Golos, iako se radi o ruskoj volonterskoj posmatračkoj organizaciji, dobijao sredstva od donatora sa Zapada. Nedavno je volontere Golosa nazvao „Judama“, i napadi na njih se mogu očekivati i ubuduće. Putinov režim se već dugo pribojava mogućnosti obojene revolucije, poput onih u Gruziji i Ukrajini. Do sada su takve masovne pobune u Rusiji izgledale prilično nerealno, što verovatno još uvek važi. Ali svuda gde se režim toliko boji kao ovde, represivne mere nisu daleko.
U ovim okolnostima, Kremlj će možda odlučiti da mu hakerski resursi nisu dovoljna odbrana protiv sve opasnije pretnje iz blogosfere. Ako se to desi, možda će posegnuti za uspešnim merama svog strateškog partnera, Kine, u filtriranju i kontroli interneta. Svaku takvu inicijativu svog bivšeg šefa, spremno bi dočekala i rado primenila Federalna služba bezbednosti.
Iako mu beloruski diktator Aleksandar Lukašenko nije previše drag, Putin će možda pažljivije razmisliti o tome kako je Lukašenko uspeo da uguši pobunu u svojoj zemlji, uprkos istovremenoj ekonomskoj katastrofi, koja je građanima Belorusije prepolovila realne zarade. Svaki predsednik koji može da izdrži takvu situaciju zaslužuje da bude spasen – i upravo to je Putin nedavno uradio za predsednika Lukašenka.
Razmatrajući naredne korake, Putin mora da odluči šta će uraditi sa Medvedevim. Kada su razmenili funkcije, Medvedev je dobio zadatak vođenja izborne kampanje Jedinstvene Rusije. To je zanimljivo zaduženje, ustavno govoreći, za jednog predsednika, a pogotovo za predsednika koji nije čak ni član stranke. U to vreme se činilo da Putin time svom partneru podmeće nogu. Bilo je poznato da je rejting Ujedinjene Rusije u opadanju. Sada kad Medvedev očekivano nije uspeo da ga povrati, mogao bi biti kažnjen jer se nekoliko meseci početkom 2011. suprotstavljao vrhovnom vođi. Putin je možda čak i razmišljao da prekrši svoje obećanje da će postaviti Medvedeva za premijera po pobedi na predsedničkim izborima.
Ako jeste, možda se sada dvoumi. Njegova lična pozicija je oslabljena, i svaki pokušaj da žrtvuje Medvedeva mogao bi izazvati još veće nevolje. U izvesnom smislu, ono što Putin sada posmatra poslednjih dana u Peterburgu i Moskvi jesu plodovi razbijanja iluzija onih koji su očekivali boljitak od drugog Medvedevljevog mandata. Možda je bolje postaviti ga za premijera, dozvoliti mu da nastavi da izlaže svoje liberalnije stavove, a možda i da imenuje nekoliko liberalnih ministara i zaista uradi neke stvari. Problem sa korišćenjem Medvedeva kao šargarepe jeste to što je Medvedev, svojim poslušnim pristankom da oslobodi predsedničku fotelju za Putina, bez ikakvog vidljivog protivljenja, izgubio veliki deo kredibiliteta koji je stekao svojim liberalnim izjavama, možda i nepovratno. Uglavnom, šta god se desi Medvedevu, ukazaće na budući razvoj situacije.
Uprkos nedavnim potresima, na kraći i srednji rok, bilo kakvo proširenje nemira nije na vidiku. Predsednički izbori 4. maja biće zabrinjavajući za režim, ali kandidat Putin nije dozvolio ozbiljnim suparnicima da se predstave, a sa svakim ko se u ovoj kasnoj fazi bude pojavio lako će se obračunati. Međutim, ukoliko uspe da obnovi rutinu nekom kombinacijom štapa i šargarepe, a posle odluči da ne načini određene ozbiljne ustupke sve većem opozicionom raspoloženju, tenzije bi lako mogle ponovo da izbiju.
Od Oktobarske revolucije, Moskva je obično na nemire i opoziciju reagovala ozbiljnom represijom i emigracijom. U poslednjih deset godina, milion i dvesta pedeset hiljada ljudi napustilo je Rusiju, među kojima je bilo mnogo mladih i visokokvalifikovanih. Ankete otkrivaju da oko 20 posto Rusa sada želi da emigrira, uprkos ekonomskom napretku za vreme Putina. Putin je zabrinut zbog mračne demografske slike u Rusiji, i sigurno ne bi rado prihvatio neki veći odliv. Međutim, on želi i uzajamni bezvizni sporazum sa Evropskom unijom, i nema mnogo izgleda za ponovno uspostavljanje granične kontrole u sovjetskom stilu.
Na duži rok, preostaju samo korenite demokratske reforme ili represija. Putinov instinkt svakako naginje ovom drugom, i osnažen je njegovim nedavnim poniženjima. Do sada se njegova autokratija temeljila više na manipulacijama i obezbeđivanju opipljivog boljitka nego na goloj sili. Ali njegovo nasilno razračunavanje sa Čečenijom i okolnim regionima, i brutalni rečnik kojim se često u javnosti služio govoreći o unutrašnjim neprijateljima, pokazuju da bi u interesu unutrašnje stabilnosti i povratka Rusije na položaj velesile, ukoliko se ovo dovede u pitanje, posegnuo i za oštrijim merama. Ako to učini, arapski scenario kakav predviđaju neki domaći kritičari, možda će se zaista ostvariti.
Nakon Putinovog decenijskog sve predvidljivijeg restauratorstva, Rusija je stupila u novi period previranja i nesigurnosti. Ako se „hrčkova“ borba sa krizom evra pokaže kao neuspešna, možda ćemo videti još jedan oštar ekonomski sunovrat Zapada. Putinova prva reakcija biće radost. Ali još jedna 2009. mu uopšte nije potrebna.
John Besemeres, Inside Story, 09.12.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.12.2011.
