• A A A
  • |
     

    Zima srpskih evrointegracija

    | 10/12/2011

    “Srbija i danas može da pogleda u oči EU jer smo ispunili ono što se od nas tražilo, sve zaključke Evropske komisije, a moje evropske kolege mogu da pitam da li su ispunili ono što su rekli…”, rekao je Tadić. (09.12.2011)

    ‎”Danas EU možemo pogledati u oči i reći da smo uradili ono što je trebalo. Može li EU to isto da učini?”, rekao je Boris Tadić. (07.06.2011)

     

     
    Hipnotičke sposobnosti srpskih zvaničnika, hokus-pokusi, nisam-majke-mi i evo-sa’ću politika očito ne mogu da daju dobre rezultate. Gledali su Evropu u oči, mlatili rukama i izvodili razne trikove, ali je ona ostala i svesna i prisebna, a našu želju da se predstavimo kao odlučni i samosvesni ovoga puta, posve ispravno, shvatila je kao drskost, koju nije želela da previdi. Balansiranje na oštrici noža ovoga puta nije se isplatilo. Ma koliko da se EU trudila da u Srbiji prepozna partnera, Srbija se još više upinje da taj status kompromituje, da bi se posle jadala kako je EU ne tretira kao ravnopravnog sagovornika. Standardi se predstavljaju kao ucene; pravila – kao specijalno krojena tako da Srbija ne može da ih poštuje; kriterijumi koje treba dostići – kao hir evropskih zvaničnika, a uslovi koje treba ispuniti – kao neka mušičava „uslovljavanja“ od strane bahatih činovnika ili lidera EU. A standardi, kriterijumi, pravila i uslovi postoje i kada ulazite u ribolovački savez.

    Nasuprot tome, čini se da sa sagovornikom kakav je Srbija, Evropa pokazuje i benevolentnost i strpljenje, sa jedne strane, ali i oprez i uzdržanost, za koje ima dovoljno razloga. Natruhe imperijalnog snobizma i docirajućeg tona nisu suština, već efemerni zaostatak sopstvenih slabosti vodećih evropskih država, koji bi bio uspešno dezavuisan onog trenutka kada bi Srbija pre svega samoj sebi pokazala da je partner u jednom poslu u kojem svi pokazuju (barem deklarativno) volju da učestvuju. Konačno, upravo je EU primer dokle je moguće dosegnuti u ravnopravnosti među državama, imajući u vidu sistem konsenzusa koji uključuje ravnopravnost glasa, primera radi, Portugala i Nemačke. Ali, Srbija je opet uvređena, opet se duri…

    Nema sumnje da je odluka o tome da se Srbiji ne dodeli status kandidata za članstvo u EU jedan od većih udaraca na dosadašnjem „evropskom putu“ Srbije. Ali taj udarac je tako težak i do njega je zapravo i došlo upravo zbog toga što je umesto što bržeg i efikasnog puta Srbija sama izabrala da se ka EU kreće kozjim stazama i bogazama na kojima je svaki teret prevelik i svaka uzbrdica neosvojiva himalajska visina. Opterećenja na tom putu, odnosno zahtevi kojima je Srbija izložena, teret je koji naprosto moramo preneti, sastavni deo bagaža koji u EU unosimo. Put kojim ide – Srbija bira sama.

    Ključni razlog za zastoj ili čak zaustavljanje na putu evrointegracija Srbije, uprkos tome što se EU iznutra preispituje, jeste unutrašnji. Odavno je jasno svakome ko prati političku i intelektualnu scenu Srbije (strani faktor u ovom usporavanju nisam uzeo u obzir) da je ona podeljena na autentične protivnike evrointegracija, pretežno nacionalističkog ideološkog opredeljenja, zatim na mlake pristalice integracija, koji bi, zapravo, iz čitavog niza ličnih i grupnih interesa, da što duže prolongiraju put ka članstvu Srbije u EU i, konačno, veoma mali broj onih koji realistično sagledavaju da je članstvo u EU vitalni interes Srbije, da je važno da se to dogodi što pre i koji shvataju očiglednu činjenicu da je taj interes diktiran ekonomskim, političkim i bezbednosnim činiocima. Treba samo napomenuti da je opstanak slabašne srpske privrede i, najjednostavnije govoreći, standard građana Srbije, čak i ovakav kakav je, gotovo u potpunosti u zavisnosti od evropskih fondova, od pomoći i naročito, od investicija. Stati na putu evrointegracija, znači onemogućiti iole pristojniji život građanima Srbije, i to na duže staze. Onaj ko danas vodi antievropsku kampanju dužan je da jasno kaže građanima cenu takvog izbora, na koji ni sama EU ne bi gledala ravnodušno, već, ne bez osnove, kao na akt neprijateljstva. 

    Sadašnja vlast u Srbiji sastavljena je, zapravo, od ove druge grupe, od ljudi spremnih da do beskonačnosti odlažu ispunjenje uslova i izvršavanje obaveza prema evropskim partnerima, u čemu im velikodušno pomažu nacionalističke snage, pri čemu jedni drugima služe kao izgovor. Antievropsko raspoloženje Crkve, jednog dela političkih stranaka, velikog broja uticajnih intelektualaca i značajnog dela društva, udruženi sa anemičnom i neiskrenom evropskom orijentacijom onoga što se imenuje u javnom govoru proevropskim snagama, dovoljne su garancije da će Srbija na putu ka EU ostati mnogo duže nego što je to potrebno i veoma ozbiljne pretnje kapacitetu Srbije da taj put ikada pređe.

    Evropske integracije imaju samo dve snažne potpore: spremnost EU da Srbiju primi u svoje članstvo i činjenicu da je to, još uvek, uprkos svim problemima, tok istorije Balkana na početku 21. veka. To je ono što je Srbiju, čak i sa ovako neodlučnim, nesposobnim pa i pokvarenim političkim i intelektualnim elitama, i uz žestok otpor zatvorenih i ksenofobičnih delova društva, ipak vodilo, uz sve teškoće, u pravcu evrointegracija. Oba ova činioca ne vode nužno ka ostvarenju članstva Srbije u EU, jer će sve više postajati važni oni unutrašnji činioci, ali su ipak značajna snaga. Toj matici se može plivati nasuprot, ali su posledice teške i vrlo brzo vidljive.

    Sa druge strane, i sam nacionalizam se potrošio i, iako je i dalje dominantna ideologija i sposoban da nastavi sa uništavanjem Srbije, postao je, u svojim masovnim ispoljavanjima, do krajnosti primitivan. Kao siledžija iz kraja, sposoban jedino da maltretira mlađe i slabije, da bije ženu i decu i da se svađa sa komšijom, podriguje i prdi, i tako bez dostojanstva čeka da život prođe pored njega, trudeći se jedino da napakosti kome može, da napravi što više štete i da nanese što više uvreda. Nije bezopasan, jer je krupan, ima pištolj i neopisivo je glup. Kukavica je, ali se povremeno razbesni i demolira kontejner ispred zgrade, raspe smeće po kraju i ljuti se kada ga predsednik kućnog saveta upozori da se tako ne može ponašati. Mnogi ga ipak vole jer je „naš“. Ostali ga trpe – jer je „naš“. Srpski nacionalizam danas je takav, a oni koji ga trpe, iz istog nacionalističkog poriva (jer je „naš“), uprkos navodnom zgražavanju nad manifestacijama primitivnog nacionalističkog divljaštva, nisu potencijal Srbije koji je vodi u bolju budućnost. Naprotiv. 

    Sa druge strane, ne bi trebalo da iznenadi ni to da je ovaj poslednji u nizu događaja u vezi sa evrointegracijama Srbije zapravo najobičnija kalkulacija vladajuće elite: nećemo uraditi ništa ozbiljno na ispunjavanju obaveza, EU će biti stavljena u neugodnu situaciju i neće ni moći da Srbiji da kandidaturu, a onda ćemo sve da završimo za mesec, dva, pa će kandidatura da dođe pred same izbore, kada nam zapravo više odgovara. Srpska politička nomenklatura je apsolutno sposobna i za tako kratkovidu i stranačko-politikantsku kombinatoriku. Činjenica da se takvim kalkulacijama stvara sve snažnije antievropsko opredeljenje ne zabrinjava je ni najmanje. Tim pre će se onima koji se i dalje nadaju koliko toliko boljem životu u okviru EU, sadašnja vlast nametnuti kao jedini izbor jer, eto, ako pobedi Koštunica ili radikali… Beskrajni sivi krug, a u njemu – ništa!

    Konačno, i EU jeste u krizi. Prema mnogim ocenama, dramatično je ugrožena evrozona, problemi u političkom odlučivanju odavno su postali vidljivi, opao je entuzijazam samih članica Unije, ne samo za prijem novih zemalja, već se na mnogim nivoima preispituje i sam smisao evropskih integracija. Iako su sva ta pitanja bila i ranije postavljana, kriza ih je učinila aktuelnijim. Govori se o raznim mogućnostima prekomponovanja evropskog poretka. Nastupio je period preispitivanja i svođenja računa dosadašnjeg funkcionisanja jednog složenog, ali prosperitetnog sistema. Na Srbiji je da taj period iskoristi za svoju konsolidaciju, tim pre što sam proces prijema ipak nije zaustavljen. Ali to zahteva da se Srbija uozbilji. Mislim da je to pravi izraz. Dosadašnja politika odlaganja, neodlučnosti, zatezanja, izigravanja, poigravanja, levitiranja i izvođenja raznih trikova nije dala dobre, a naročito ne uverljive i stabilne rezultate, a višestruko je otežavala položaj same Srbije. Za Srbiju je od velikog značaja ne samo da pređe put do punopravnog članstva, već da ga pređe što brže. Nada u propast Evropske Unije, ne samo da je sitničarsko provincijalno seirenje, već je i destruktivna sa stanovišta upravo interesa Srbije, čiji su ekonomski, kulturni, pa i vojni potencijali veoma redukovani, a resursi, naročito ljudski, istanjeni do krajnjih granica.

    Svojevremeno, govoreći o potrebi da se Srbija veže za sile Antante pred Prvi svetski rat, kao i o tome da će Srbija možda propasti tokom rata sa Austrougarskom, Nikola Pašić navodno je rekao: „bar neka propadnemo u dobrom društvu“. Evropu, razume se, ne treba idealizovati. Zamerke koje prema njoj može imati svaki građanin EU su i naš osnov za kritiku. Lično sam ogorčen zbog mnogih odluka, zbog ideoloških pozicioniranja EU, zbog raznih vidova diskriminacije i frustrirajućih raskoraka između reči i dela. Ali, lagodnije bih se osećao kao neko ko to posmatra i kritikuje iznutra. Pa, i ako je do propasti, ja sam za to da se propadne „u dobrom društvu“. Ali, EU još uvek nije, a nadajmo se neće ni biti, brod koji tone. Nadajmo se, kažem, jer ako se osvrnemo oko sebe, videćemo da smo upravo mi u potpalublju. Ruskom se čamcu za spasavanje, ako do sloma i dođe, svakako ne treba nadati. Jer neće doći. 

     
    Peščanik.net, 10.12.2011.

     
    Ver peliculas online