Nisam znala da li da plačem ili da se smejem kada sam čula da je ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, pronašao rešenje za krizu u Siriji. Lavrov je u govoru održanom u Damasku izjavio da je sve pod kontrolom: predsednik Bašar el-Asad „u celosti je posvećen zadatku zaustavljanja nasilja, odakle god da to nasilje dolazi“. Rusko ministarstvo spoljnih poslova podržalo je ovu izjavu, pozivajući na „najbržu moguću stabilizaciju situacije u Siriji, na temelju najbrže moguće implementacije demokratskih reformi, čije vreme je konačno došlo.“
Da budemo iskreni, vreme za „demokratske reforme“ odavno je prošlo u Siriji, gde Asadova vojska ne pokazuje nikakve znake „zaustavljanja nasilja, odakle god da ono dolazi“. Štaviše, nasilje se možda čak i pogoršalo tokom par sati koje je Lavrov proveo u Damasku. Međutim, čak i da je Sirija Švajcarska arapskog sveta, potpuno spremna za održavanje „ustavnog referenduma“, kako to sugeriše Lavrov, bilo bi teško ozbiljno shvatiti komentare ruskog ministra spoljnih poslova. U ovom trenutku, stvarno je teško reći na koji način Rusija zapravo bira svoje političke predstavnike, ali ovaj proces svakako ne uključuje glasačko telo, bar ne u velikoj meri. „Brza implementacija demokratskih reformi“ definitivno je koncept koji treba primeniti – u Moskvi i Sant Petersburgu isto koliko i u Damasku i Alepu.
Pa ipak, vredi primetiti jer je prosto neverovatno, da sada čak i Rusi osećaju obavezu da govore ovakvim jezikom. Mogu da pretpostavim da demokratija u Siriji uopšte ne zanima Lavrova: on je ovu zemlju posetio zato što Sirija od Rusije kupuje veliku količinu oružja, zato što je Rusiju uplašila sudbina Muamera Gadafija i zato što protesti u Siriji mogu imati loš uticaj na ostale interese Rusije u tom regionu. U davna vremena, predstavnik Sovjetskog saveza, u poseti zemlji klijentu čiji je predsednik u nevolji, u sličnoj situaciji bi koristio fraze poput „solidarnosti među drugovima“ umesto „demokratije“, i sa sobom bi poveo nekoliko uočljivih vojnih savetnika, tek da mu se nađu pri ruci.
Danas ovakvo ponašanje jednostavno nije prihvatljivo. Biti smatran za vođu zemlje koja je pod diktaturom nije dobro za međunarodni imidž jednog političara. Takođe, polako postaje sve teže prebacivati svoj novac sa računa na račun po svetu, ili školovati svoju decu u švajcarskim internatima.
Što je mnogo važnije, čak i autoritarni režimi brinu o tome kakav utisak njihovi bliski odnosi sa drugim autoritarnim vođama ostavljaju kod kuće. Lavrov je predstavnik režima koji se, iako u ovom trenutku nije ugrožen, sigurno pribojava nezadovoljstva građana, antikorupcijske retorike i, naravno, političkih demonstracija, nalik onima koje su dovele do Narandžaste revolucije u Ukrajini, ili Arapskog proleća širom severne Afrike. Rusija zato oseća potrebu da održava barem privid legitimiteta. Tokom poslednjih predsedničkih izbora u Rusiji, predsednik Dmitri Medvedev nije putovao po zemlji, niti se susretao sa svojim pristalicama. Ruski mediji su obavljali taj posao za njega, tako što je Medvedevu televizija posvetila gotovo svaki minut svog vremena, dok su ga drugi kandidati dobijali malo ili nimalo. I pored toga, građani su bili podsticani da glasaju, a postavljene su i sve primamljive zamke demokratije, iako je bilo sasvim jasno ko će na kraju odneti pobedu.
Isti je slučaj kada je u pitanju ruska diplomatija. Jasno je da Lavrov, kao i njegovi šefovi, ne želi da građani u Rusiji misle kako on podržava režim koji puca na demonstrante – iako ga podržava – posebno u nedelji kada su demonstranti preplavili ulice Moskve, noseći transparente na kojima se zahtevaju „pošteni izbori“. On nipošto ne želi da ostavi utisak, kako bih rekla, nedemokratičnosti. I zato rusko ministarstvo spoljnih poslova mora da se pretvara da vodi bitku za sirijsku demokratiju, u isto vreme dok sirijska vojska svom snagom vodi rat protiv svoga naroda.
Moram da priznam da se dvoumim kada je u pitanju ovo „tobožnje podržavanje demokratije“, prirodni izdanak ruske tobožnje demokratije. Sa jedne strane, ovo čini politički diskurs bezvrednim. Ako „podržavamo demokratiju u Siriji“ u stvari znači „podržavamo diktaturu u Siriji“, onda se nalazimo u nekakvom Orvelovom svetu, gde više ništa nema bilo kakvo značenje.
Sa druge strane, ljudi nisu glupi: i Sirijci i Rusi shvataju razliku između „demokratije“, „ustava“ i „referenduma“ sa jedne strane, i ogoljenog nasilja sa druge. Što više Rusi koriste ove reči, i Rusima i Sirijcima biće sve očiglednije da su u ovom kontekstu one besmislene. Možda će neki od njih u jednom trenutku odlučiti da ipak žele ono pravo.
Slate, 07.02.2012.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 12.02.2012.
