Visinske pripreme

Kad se razgrnu sve izjave, saopštenja i stavovi izborne kampanje koja je u toku, običan svakodnevni čitalac novina može da zaključi: nijedna predizborna koalicija nije formalizovana, izuzev DSS i Nove Srbije, „kandidata za premijera“ ima samo SNS, veliku koaliciju (DS i SNS) za sada odbijaju niže rangirani partijski činioci; sindikati se prenemažu; LDP očekuje postizbornu koaliciju sa DS i moguće učešće u vlasti, a tu će biti (možda i neće) SPO; stari radikali su, uz Konuzinovu i SPC podršku, i dalje starovremski patetični – oni bi da poraze i „dosmanlije“ i SNS; SPS se nada dvocifrenom procentu zahvaljujući svom sveobuhvatnom predsedniku, sa njima ili sa nekim drugim se pominju Krkobabići i Palma, Dinkić je nezadovoljan, kao i Ljajić; programi su im svima uglavnom tajanstveni – „čuće se kad dođe vreme“; Dveri su održale osnivačku skupštinu i postale (postaju) politička partija;  proglašena je vanredna situacija, ali ne zbog toga; predsednik Republike u dotičnoj situaciji sprovodi visinske pripreme u svakoj raspoloživoj zavejanoj zabiti; renomirani strani neonacisti i fašisti posetili Narodnu skupštinu. I to je uglavnom to, te se zapravo i nema o čemu pisati.

Izuzev o tome da nijedna politička stranka nema jasan plan srpske ekonomije ni za sutra, a o narednim godinama da se i ne govori. Propala politika „i Kosovo i EU“ pretvara se u surovu stvarnost – ni Kosovo ni EU, uz pakosno prigušeno ili otvoreno cerenje koje treba da znači da je EU zapravo banalno imperijalna i, uz to, kiselo grožđe. Evropsko-integrativne stranke, koje navodno brojčano preovlađuju, ne kazuju jasno hoće li u tu integraciju onakvu kakva jeste ili bi i nju da oneobiče. Pravosuđe pluta u Bermudskom trouglu Visoki savet sudstva – Državno veće tužilaca – Ministarstvo pravde, bez ikakve ideje kako da se iz tog plivajućeg kursa izvuče i postane stvarna državna vlast. Zaklani ostaci zemunskog klana se polako privode pravdi, zahvaljujući inostranim policijama, dok se naša kočoperi. Korupcija u raznim oblicima stoji već dugo vrlo dobro, bez jasnog državnog plana kako bi mogla biti suzbijena. Vlast proizvodi krupnije i sitnije skandale, dopuštajući neidentifikovanoj pretećoj gomili, pod radnim nazivom „huligani“ da navodno plaši njih, a stvarno nas. Prigodno se organizuje licemerno zgražavanje nad gnusnom ratnom prošlošću, koje smo svi – priznali ili ne – svesni, ali u prisustvu vlasti, nekako bismo da je zataškamo i zaboravimo. Bes i frustracija građana, uz svesrdnu tabloidnu i paradržavnu pomoć sve očiglednije se ispoljavaju kao nacionalistička samodovoljnost i ksenofobija. Državni suverenitet je i dalje navodno važna tema, naročito naspram neizvesne buduće integracije u EU, ali ne i u odnosu na neretko zagovarani status ruske gubernije.

Kao u nekim davno slušanim vestima na radiju o tome kako je „lepo vreme izmamilo na izletišta veliki broj radnih ljudi i građana“, danas ovo loše vreme i još gori političari, uprkos svoj buci i besu, ili baš zbog njih, pozivaju nas na hamletovsko „Spavati, spavati, možda sanjati“. I tako zaboraviti.

Ima toga što se ne sme zaboraviti. Predlažem „Peščaniku“ da se uključi ne u izbornu kampanju, već u predizborno osvežavanje pamćenja.

Za početak, neka ne bude preambiciozno. Štaviše, neka bude elementarno. Na primer, šta je to državna teritorija Srbije na kojoj se prostire njen državni suverenitet? Ne mislim uopšte na Kosovo. Mislim na ovo:

Ako je verovati Wikipediji, Savez Rusije i Belorusije se, neprimećen od srpske javnosti, ne samo razvija, nego pokazuje tendencije proširenja:

„Лидери Казахстана планирају да прикључе земљу Руско-Белоруској царинској унији до 2010. године, а након неког времена да је прикључе Савезу.

Бивши председник СР Југославије, Слободан Милошевић, је током бомбардовања 1999. године изразио жељу да Југославија постане члан Савеза као земља посматрач. Након раздвајања Србије и Црне Горе, ово питање је поново актуелизовано у Србији, када је, почетком 2007. године, заменик председника Српске радикалне странке, Томислав Николић у јавним наступима изразио наду да ће Србија учврстити везе са Савезом и евентуално му се придружити.

Током 2001. године председник Молдавије, Владимир Вороњин је одмах након избора најављивао да ће радити на придружењу земље Савезу, али је цео процес убрзо гурнут у страну. Молдавија званично тежи да се прикључи како Европској унији тако и Савезу Русије и Белорусије. Тренутан став молдавских власти је непознат.

Опозиција у Киргизији је јуна 2007. године иницирала референдум о прикључењу Савезу.

Званичници Украјине тврде да немају тренутних планова да прикључе државу Савезу, већ су окренути Евроатланским интеграцијама. Руске и Белоруске власти су, упркос томе, тврдиле да је само питање времена када ће се и Украјина придружити Савезу. На председничким изборима 2004. године у Украјини 39,32% Украјинаца подржало је Виктора Јануковича, који важи за проруског лидера. И сам његов главни противкандидат, Виктор Јушченко, више пута је најављивао могућност прикључења Украјине Савезу, као и многи говорници у украјинском парламенту.“

Vidi se, ova odrednica verolomne Wikipedije nije davno aktuelizovana.

Ali, ima toga još! Na sajtu http://www.gopetition.com/petition/17596.html može se od 2008. godine potpisati peticija za stvaranje Saveza Srbije, Rusije i Belorusije.

Ima toga još! Na web sajtu http://www.soyuz.by/en/ može se videti da Savez Rusije i Belorusije (dalje: Zajednica država) ima svoju Parlamentarnu skupštinu, koja samo što nije usvojila Ustavni zakon, a u njemu – Sud.

Šta da (se) radi „Peščanik“? Najpre, valjalo bi da kao javni medij, po Zakonu o pristupu informacijama od javnog značaja, ispita stvar. Da li je odluka Skupštine SRJ o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije još uvek na snazi? Ako jeste, Srbija kao nejaka država treba da uzme sve što joj život pruža, te da uputi svoje pravosudne stratege na čelu sa Natom Mesarović, Snežanom Malović i Slobodanom Homenom u Sud Zajednice država, sa sedištem u Minsku. To bi možda bio mali korak za taj visoki Sud, ali veliki korak za srpsko građanstvo. Potom, da intervjuiše Tomislava Nikolića, „kandidata za premijera“ da li je spojivo članstvo u EU sa članstvom u Zajednici država i kako misli da svoje stare ideje integriše sa novim, te sledstveno, da li je srpski političar prošlosti, sadašnjosti i budućnosti po definiciji homo triplex – srcem u Zajednici država, novčanikom u EU, sa tri prsta na sportskim spektaklima, a glave tu ionako nema. A onda, ako je spomenuta odluka Skupštine SRJ još uvek na snazi, valjalo bi da „Peščanik“ priupita sve predsednike Skupštine Srbije (kao nesporne pravne naslednice SRJ i SCG), od 1999. godine do danas, da li su razmišljali o suverenitetu države čijoj Skupštini su predsedavali i predsedavaju i kako im taj suverenitet stoji, s obzirom na ovu odluku. Inače ćemo mi, čitaoci i slušaoci „Peščanika“, doći do zaključka da Srbiji suverenitet stoji kao upisan i da je toliko otvara u struku, te od „silne dragosti ne meremo ni dijat’“.¹

Peščanik.net, 13.02.2012.

1. Petar Kočić, Jazavac pred sudom.