• A A A
  • |
     

    Dva-tri kilometra od Jarmuta

    | 30/03/2012

    I pojedinci i čitava društva pričaju sebi priče kako bi pojednostavili i shvatili zamršeni haos realnosti. Naivno je misliti da se može živeti bez zaštitnih mehura koje ove priče obrazuju. Ali priče ponekad mogu da budu strahovito skučene i da nas zarobe, da prepreče put i pojedincima i društvima ka drugačijoj vrsti budućnosti.

    Jedne septembarske noći 1945, trojica britanskih matematičara i astronoma iz Kembridža otišli su u bioskop da pogledaju novi film. Zvao se Mrkla noć (Dead of Night). Reč je o nizu priča o duhovima koje pričaju ljudi okupljeni na nekoj farmi. Sve priče povezuje centralni lik koji je ubeđen da je već prisustvovao čitavoj ovoj situaciji na farmi. On na kraju ubija drugog čoveka iz grupe – ali se zatim budi iz strašnog sna.

    Ujutru mu zazvoni telefon, dobija poziv da dođe na farmu, i čitava priča, ili san, se ponavlja.

    Naučnicima se film strašno dopao, i počeli su da raspravljaju o njegovoj kružnoj strukturi. Jedan od njih je rekao da bi to mogao da bude model po kome funkcioniše čitav svemir. Da se svemir, iako se konstantno širi, istovremeno konstantno i obnavlja – kako bi se održao u stabilnom stanju.

     

     
    Iz toga je proizašla takozvana teorija „stabilnog stanja” svemira. Ona će dominirati naučnim razmišljanjem narednih dvadeset godina, i proslaviće jednog od ove trojice naučnika.

    Bio je to vrlo težak i svadljiv čovek po imenu Fred Hojl, a priča o tome šta se njemu dogodilo uvrnuta je i zabavna. Ona otkriva kako nauka često može da doda prividnu izvesnost pričama koje savremena društva sebi pripovedaju.

    Želim da ispričam priču o dvojici ljudi koji stoje iza filma Mrkla noć – jer su obojica bili ubeđeni da su izvesnosti posleratnih godina zarobile Britaniju u tesan mehur, koji je sprečava da sagleda svet onakvim kakav zaista jeste.

    Možda smo još uvek u tom mehuru.

     

     
    Fred Hojl je bio jedan od prvih naučnika koji su se proslavili na televiziji i radiju. To se desilo jer je ispričao dramatičnu priču o svemiru – o tome koliko je on neverovatan, i do kakvih izvanrednih otkrića dolaze astronomi poput njega.

    Još devetsto dvadesetih, naučnici su shvatili da svemir nije statičan – da se širi. Povela se burna rasprava o tome šta to u stvari znači. Jedna grupa astronoma tvrdila je da je svemir nastao iz ogromne eksplozije. Hojl je smatrao da je to smešno, i nadenuo je posprdno ime teoriji svojih protivnika. Nazvao ju je „teorijom velikog praska“ na radiju 1949.

    Hojl je smatrao da je ova ideja šašava jer ona podrazumeva da je sve što postoji u svemiru nastalo u jednom eksplozivnom trenutku. Hojl je bio ubeđen da svemir nema ni početak ni kraj – i da užarene zvezde u čitavom kosmosu kontinuirano stvaraju novu materiju koja ispunjava univerzum, dok se on širi.

    Hojl je 1948. objavio rad koji je bio nešto više od puke naučne teorije. Bilo je to novo filozofsko tumačenje univerzuma, koje je privuklo pažnju javnosti. Dve godine kasnije, BBC je pozvao Hojla da održi seriju predavanja na radiju, i milioni ljudi su pratili njegovu dramatičnu viziju.

    Ona se temeljila na Hojlovom uverernju da u matematici postoji objektivna istina – ali da tu istinu mi ljudi jedva naziremo. Hojl je smatrao da je ono što su astronomi počeli da otkrivaju samo delić nečega zaista neverovatnog. Ogromnog matematičkog plana svemira čiji ćemo samo delić uspeti da shvatimo.

    Ovo su inserti iz filmova koje je BBC snimio o Hojlu i njegovim idejama. On je očigledno vrlo naporan čovek, ali sjajno govori. Posebno mi se dopada njegov opis reakcije ljudi kada im se izloži ideja o matematičkom planu svemira. Kako kaže, podsećaju ga na „ribe udaljene nekoliko kilometara od Jarmuta“. Mogu da ga nazru, ali ga nikada neće potpuno razumeti.

    Najdramatičniji deo Hojlove teorije bilo je njeno osporavanje koncepta vremena – da svaka stvar mora da ima početak i kraj. Hojl je teoriju svojih suparnika o Velikom prasku odbacio kao prost odraz duboke ljudske potrebe da u svemu vide priču.

    U drugoj emisiji na BBC-ju, ovako je to objasnio:

    Razlog zašto se naučnicima dopada ‘Veliki prasak’ jeste činjenica da njihovim rasuđivanjem vlada Knjiga postanja. Duboko u psihi većine naučnika krije se vera u prve strane Postanja.

    A razlog zašto je Mrkla noć toliko uticala na Hojla je činjenica da ovaj film nema ni početak ni kraj.

    Iza ove strukture stajala su dvojica fascinantnih ljudi britanske filmske industrije četrdesetih i pedesetih, koji su svesno pokušavali da problematizuju vesele priče kojima se opijala posleratna Britanija.

    Zvali su se Robert Hamer i Alberto Kavalkanti. Ne samo u Mrkloj noći, već i u drugim svojim filmovima, Hamer i Kavalkanti rešili su da uzdrmaju ono što su smatrali naivnom, pojednostavljenom vizijom ljudi i društva, koja se pojavila u posleratnoj Britaniji.

    Hamer i Kavalkanti pripadali su generaciji intelektualaca koja je bila duboko šokirana Drugim svetskim ratom. Ne onim svetskim ratom koji danas pamtimo kao jednostavnu priču o pobedi dobra nad zlom. Već nečim duboko haotičnim – istorijskim trenutkom kada su se sve ugodne priče srušile, a milioni ljudi potonuli u mrak i zastrašujući haos. Ova generacija je iz toga izvukla pouku da je, kada se tako nešto dogodi, sve moguće. To je zastrašujuće zato što vodi do nezamislivih užasa, ali je istovremeno i uzbudljivo jer granice se ukidaju i možeš da radiš šta god želiš.

    Dobar deo ovog složenog viđenja ljudskog roda zaboravljen je ili gurnut pod tepih po završetku rata. Ali mislim da se ponovo javio u nekim filmovima – u Americi u film noiru, a u Britaniji prvenstveno u filmovima Roberta Hamera.

     

     
    Robert Hamer je bio zajedljiv, razočaran čovek, i radio je kao reditelj za kompaniju “Ealing Studios“. Za razliku od veselih, naivnih „Ealing komedija“ – poput Pasoša ili Pimlika – Hamer je otvoreno pokazivao svoje namere. Jednom je rekao ženi Ealingovog šefa marketinga:

    Želim da snimam filmove o ljudima u mračnim prostorijama, koji se jedni prema drugima ponašaju divljački.

    Hamer je režirao onaj deo Mrkle noći gde čoveku njegova verenica poklanja antikvarno ogledalo. Kada pogleda u njega, prikazuje mu se druga, starija soba iza njega, koja počinje da ga opseda. On se pretvara u nasilnog, opakog čoveka, i pokušava da ubije svoju verenicu. To je priča o razdornoj moći ludila i destruktivne strasti. A red se ponovo uspostavlja u poslednjem trenutku.

    Ali Hamerovo remek delo bio je film koji je snimio dve godine kasnije, 1947 – pod nazivom Kiša pada samo nedeljom. To je divan, snažan film. Glavni lik je Rouz, koja je nekad bila konobarica, ali sada je udata za starijeg čoveka. Zatim se iznenada pojavljuje njen stari ljubavnik, Tomi. Pobegao je iz zatvora i moli Rouz da ga sakrije.

    Rouz voli Tomija i pristaje da prevari svoju porodicu – krijući ga u spavaćoj sobi na spratu.

    Snaga ovog filma krije se u njegovoj napetoj atmosferi. Rouz, koju igra Gugi Viders, sjajno oličava osećanje pritajene požude koja zatim izbija u mračnim, klaustrofobičnim sobama, kada odluči da sakrije Tomija. Strast koja ruši sve naivne fantazije posleratne Britanije.

    Ali Tomi nije dobar – on voli Rouz, ali je isto tako brutalno zainteresovan za svoju slobodu, i Rouz se oseća iznevereno. Sve su priče srušene – i srećni porodični život, i strastvena ljubav. Ona pokušava da se ubije, bude spasena, i vraća se svojoj porodici, koja joj je sada kao tamnica.

    Nemoguće je predstaviti ovaj film jednim insertom – stvarno morate da ga pogledate celog.

     

     
    Majkl Balkon, šef studija Ealing, nije bio oduševljen ovim komplikovanim pesimizmom, i zaustavio je mnoge naredne Hamerove projekte. Jedan od takvih je priča o mladiću koga lažno optuže za ubistvo, sude mu i oslobode ga. Ali u međuvremenu, on se opija svojom novostečenom slavom, pa rešava da počini ubistvo kako bi je ponovo osetio.

    Hamer je snimio još jedno remek delo – Nežna srca i dijademe. Na prvi pogled, to je vesela komedija, ali Hamer ju je napisao kao otrovnu mračnu satiru o tome kako jedan užasan građanski par laže, vara i ubija, ne bi li se dokopao vrha britanskog društva. Ti likovi nemaju u sebi ni malo dobrote – ali Hamer uspeva da ih učini dopadljivim, i vi na kraju navijate za njih.

    A onda je Robert Hamer postao autodestruktivni alkoholičar.

    Nabasao sam da divnu BBC-jevu emisiju iz 1977, koja govori o tome šta se desilo sa Hamerom. Radi se o monologu koji Pamela Vilkoks govori pravo u kameru. Ona je ćerka šefa drugog britanskog filmskog studija, Herberta Vilkoksa. Krajem pedesetih, upoznala je Hamera i zaljubila se u njega, i počeli su da žive zajedno.

    Već tada je Hamer pio po čitav dan. Godine 1960. pružena mu je poslednja šansa, da režira film pod naslovom Škola za prevarante, ali onesvestio se na snimanju. Zatim su on i Pamela Vilkoks počeli da žive sasvim nesvakidašnjim životom, oboje su mnogo pili, i malo po malo, upali su u sopstveni, lični pakao.

    Vilkoks je pokušala da pobegne, međutim upala je još dublje u, kako kaže, „limbo-svet“. Poput junakinje filma Kiša pada samo nedeljom, videla je da nema utešnih priča, i našla se licem u lice sa zastrašujućim haosom postojanja.

    To je zaista potresna priča – i ona je priča vrlo živopisno. Može se naslutiti koliko je bila nezgodna i autodestruktivna. Ali ujedno vam se i dopada, i vi se uživite u njenu priču.

    Isekao sam početak, gde govori o svom životu u Holivudu početkom pedesetih. Priča se nastavlja kada otkriva da njen muž, Amerikanac, ima ljubavnicu – i vraća se u Englesku.

    Živopisna priča Freda Hojla o svemiru nije samo privukla pažnju javnosti, već je i promovisala ideju da je matematika nekako ključna za razumevanje svega.

    Hojl je ponavljao jednu mantru kad god bi se pojavio na televiziji:

    Ako postoji bog, onda je taj bog matematika. Osnovni zakoni fizike, ukoliko možemo imati ikakvu predstavu o bogu, jesu bog.

    Hojl je time hteo da kaže da matematička nauka nije koncept koji se projektuje na stvari u svemiru – već da je sam obrazac poretka koji su fizičari i astronomi poput njega otkrivali zapravo matematički.

    Bila je to vrlo snažna ideja – i mnogi drugi naučnici okrenuli su se matematici u posleratnom periodu, kako bi sebi pribavili snagu i dostojanstvo za koje su smatrali da nedostaju njihovim „naukama“.

    Jedna od tih nauka bila je ekonomija – a iz pokušaja ekonomista da „matematizuju“ svoju disciplinu izaći će još jedna velika priča našeg doba – ubeđenje da bi ekonomija mogla da se organizuje tako da postigne sopstveno „stabilno stanje“.

    Tridestih godina, većina ekonomista nije se zamarala matematikom – osim sa par brojki u tabelama. Ali posle rata, jedan ekonomista po imenu Pol Samjuelson rešio je da u ekonomiji primeni matematičke metode korišćene u proučavanju zakona termodinamike. Bio je to fantastičan potez – jer Samjuelson je govorio da ekonomija, kao i termodinamički sistem, pokušava da postigne ravnotežu.

     

     
    Samjuelson je to nazvao „ergodičkom hipotezom“, a ilustracija za to bila je ekonomija kao ogromno klatno – odakle god ga zaljuljali, klatno uvek teži da se vrati na istu tačku. Njegovim rečima, ergodička hipoteza je bila: vera u jedinstveni, dugoročni ekvilibrijum, nezavistan od inicijalnih uslova.

    „Inicijalni uslovi“ je ključan izraz – šta god mi uradili sistemu, ili kakav god potres da on pretrpi, uvek će se vratiti u isti, stabilni položaj. Drugim rečima – istorija nije bitna. Opet nema ni početka ni kraja. Postoji samo ravnoteža – poput stabilnog stanja univerzuma. A zadatak ekonomista jeste da pomognu ekonomiji da postigne tu ravnotežu.

    Ta zamisao je izvršila ogroman uticaj na političke ideje o upravljanju ekonomijom pedesetih godina. Teorije su dodatno pojednostavljene, i pretvorene u tehnokratski san koji je političarima obećavao ekonomiju koja će se širiti, ali istovremeno ostati stabilna.

    Malo je ko pedesetih govorio da se radi o pseudo-nauci, da ljudi poput Samjuelsona pričaju priče matematičkim jezikom. Ali izgleda da je zamena reči brojevima činila priče uverljivijim.

    Ovo je insert iz jedne epizode moje serije Pandorina kutija, koja se bavi tim ekonomskim eksperimentima tokom pedesetih i šezdesetih u Britaniji. Počinje sa ekonomistom po imenu Bil Filips, koji je izgradio veliku kompjutersku mašinu na vodeni pogon, da pokaže kako se ekonomija širi, ali ne izmiče kontroli.

    Godine 1961, teorija stabilnog stanja počela je da se raspada. Napad je predvodio zakleti neprijatelj Freda Hojla – radio-astronom po imenu Martin Rajl. Hojl bio tvrdoglav, a Rajl je bio besan, ponekad toliko besan da su ga kolege na Kembridžu proterale u drugu zgradu, kako bi izbegli nasilne sukobe.

    Rajl je 1961. sazvao konferenciju za novinare, ponosno objavivši da je u dalekom svemiru otkrio neke pulsirajuće stvari zvane kvazari. To je bio dokaz da je stabilna teorija pogrešna, rekao je on, jer da je tačna, onda bi kvazari bili svuda – a ne daleko u svemiru, izmičući od nas.

    A zatim je, četiri godine kasnije, došao konačni udarac. Dva naučnika iz Nju Džersija, Penzias i Vilson, uhvatili su preko ogromne antene neko šuštanje. Prvo su pomislili da su se u anteni zaglavili golubovi, pa su izašli napolje i pobili sve golubove.

    Ali šuštanje se nastavilo, i na kraju su shvatili da hvataju nešto mnogo veće. To se zvalo kosmička mikrotalasna pozadinska radijacija, i predstavljalo je tihi svetlosni eho koji je, izgleda, ispunjavao svemir.

    Ovu radijaciju su predvideli zagovornici teorije Velikog praska, jer je to bila radijacija preostala nakon prvih faza formiranja svemira. Sada je pronađena, i njihova teorija je zavladala naučnim svetom.

    Ovo je njihova velika antena, nakon što su golubovi proterani.

     

     
    Ali Hojl nije želeo da poveruje. Prihvatao je da radijacija otvara ozbiljna pitanja, ali nije bio ubeđen da je Veliki prasak pravi odgovor. Mislio je da se naučni establišment ponaša kao ribe nadomak Jarmuta, koje misle da znaju kakav je zapravo Jarmut.

    Da bi pokazao svoje ogorčenje, Hojl je napisao TV seriju za BBC, pod nazivom A kao Andromeda. Želeo je da pokaže kako naučnike, poput političara koji su njima fascinirani, može da sputa i iskvari nešto što liči na čistu matematičku teoriju.

    A kao Andromeda je priča o tome kako astronomi hvataju radio signale iz svemira. Oni potom dešifruju ove signale, i iz njih uče kako da naprave ogroman kompjuter. Zatim taj kompjuter ubije jednu naučnicu – Kristin, koju igra Džuli Kristi. Ali potom je savršeno klonira.

    Glavni junak – Džon Fleming – postaje ubeđen da kompjuter radi za vanzemaljce, koji su poslali signale, želeći da preuzmu Zemlju. Ali nijedan naučnik to ne shvata. Zatim vlada postaje opsednuta kompjuterom, jer on izgleda kao odgovor na sve njene potrebe. Kompjuter preuzima kontrolu nad odbranom zemlje – a zatim predlaže da preuzme kontrolu nad ekonomijom, i da od nje napravi racionalan sistem.

    Tako Hojlov junak – koji predstavlja samog Hojla – mora da spasi svet.

    Sve epizode su izgubljene, osim jedne, pete od ukupno šest. Rađena je po ugledu na naučnu fantastiku Džona Vindhema, ali Hojlov bes je uvek prisutan, naročito u strastvenom govoru njegovog junaka koji rešava da uništi kompjuter. Serija je sjajna – i bila je vrlo popularna.

    Najstrašniji deo Mrkle noći je priča o trbuhozborcu koji padne pod uticaj svoje lutke. Majkl Redgrejv igra trbuhozborca po imenu Maksvel Frer, koji ima lutku Huga – i film prati Frera koji tone u ludilo. Hugo postaje opako, užasno i okrutno biće koje, po svemu sudeći, kontroliše svog gospodara. U jednom trenutku, Frer tiho kaže drugom trbuhozborcu: „Ne znaš ti na šta je Hugo sve spreman“.

     

     
    Reditelj ovog filma bio je Alberto Kavalkanti. On je rođen u Brazilu, a otac mu je bio matematičar. Ali devetsto dvadesetih, Kavalkanti je otišao u Pariz, gde je ušao u avnagardne filmske krugove. Zatim je tridesetih došao u Englesku i radio na prvim dokumentarcima.

    Poput Roberta Hamera, Kavalkanti je smatrao da Britanci imaju opasno pogrešno viđenje sebe – otmeno glumatanje usiljene žovijalnosti. To je najsnažnije predstavio u jednom filmu iz 1942, pod nazivom Dobro prošao je dan? (Went the Day Well?). To je priča o grupi nacista, prerušenih u britanske vojnike, koji okupiraju jedno lepo englesko selo.

    Film počinje kao obična ratna propaganda. Nacisti su zli i sadistični. Ali seljaci počinju da pružaju otpor, i umesto da budu plemeniti i dobri, oni su još nasilniji – a počinju u tome i da uživaju.

    Evo kratkog inserta, možete videti šta je bila Kavalkantijeva namera.

    Kavalkanti je kasnije rekao o ljudima iz filma: Ljudi najblaže prirode, poput ljudi iz tog engleskog seoceta, čim ih rat dotakne, postaju potpuna čudovišta.

    Njegova poenta nije bila kuknjava nad tim da su „ljudi loši“, već da su ljudska bića kompleksna, i da imaju različite karakteristike i sposobnosti, koje jednostavne priče izostavljaju. Za Kavalkantija, i mnoge druge iz njegove generacije koji su prošli kroz Drugi svetski rat, posleratnom Britanijom je zavladala lažna i plitka razdraganost.

    U priči iz Mrkle noći, trbuhozborac je žrtva nečeg sasvim suprotnog. Njegova lutka je mračan, ogorčen, destruktivan lik, koji za Kavalkantija predstavlja onu crtu ljudskog roda koja se potiskuje i gura pod tepih.

    Kavalkanti govori da činjenica da smo se borili na dobroj strani ne znači da smo dobri ljudi.

     

     
    Devedesetih sam snimio seriju pod nazivom Živi mrtvaci. Prva epizoda se bavila time da je kompleksno i nesvakidašnje iskustvo koje su mnogi proživeli u Drugom svetskom ratu, nakon rata smesta izbrisano i zaboravljeno. A zatim zamenjeno jednostavnom pričom o Dobrom ratu.

    Ovaj film pokazuje da nas još uvek prožima pojednostavljeni mit o dobricama i zloćama – mit koji je postao glavni pokretač humanitarnih intervencija, od Kosova, preko Iraka, do Libije. Taj mit nam govori da će neki narodi, ako ih mi oslobodimo njihovih zlih tlačitelja, automatski postati kao mi – dobri ljudi.

    Evo jednog inserta iz filma. Počinje sa pričom o filmu koji su američki tužioci prikazali na suđenju u Nirnbergu 1946. Film se zvao Nacistički plan, i doprineo je stvaranju ideje o Dobrom ratu. S druge strane, tu su lična svedočenja nekih Amerikanaca koji su se borili u ratu. Među njima je jedan vrlo zanimljiv čovek po imenu Pol Fasel, koji će kasnije postati poznati pisac i kritičar u posleratnoj Americi.

    I ekonomija je ubrzano postajala jedan od ključnih činilaca pojednostavljenog posleratnog sveta.

    Početkom sedamdesetih, vodila se žestoka borba između čoveka koji je u ekonomiju uveo matematiku – Pola Samjuelsona – i zagovornika slobodnog tržišta, Miltona Fridmana.

    Fridman je tvrdio da su Samjuelsonovi matematički modeli – koji su propisivali državi šta da radi kako bi stabilizovala ekonomiju – potpuno beskorisni. Samjuelson je promovisao takozvanu Filipsovu krivu, čije je tvorac bio isti onaj Bil Filips koji je napravio ogromnu ekonomsku vodenu mašinu.

    Filipsova kriva je pokazivala, kako je Samjuelson tvrdio, da će inflacija, ako država dozvoli da nezaposlenost poraste, neizbežno pasti. Nažalost, to se nije desilo. Sedamdesetih godina, zabeležen je nezaustavljiv rast i nezaposlenosti i inflacije, i niko od Samjuelsonovih sledbenika nije mogao da objasni zašto.

    Milton Fridman je tvrdio da je rešenje jednostavno. Države treba da prestanu da kontrolišu ekonomiju, i osim kontrole količine novca, treba samo da puste stvari da idu svojim tokom. To je postalo jedno od temeljnih načela politike Margaret Tačer osamdesetih, što je kulminiralo sa deregulacijom finansijskih tržišta u londonskom Sitiju 1986 – koja je kasnije prozvana „Veliki prasak“.

    Za razliku od kosmologa i njihovog velikog praska, tržišni ekonomisti su još uvek verovali da će ova eksplozija dovesti do stabilne ravnoteže.

    Imali su uprošćenu, matematičku viziju ljudi, kao bića koja su logički analizirala sve na tržištu, a zatim reagovala poput kompjutera. Malo ko je u to vreme tvrdio da je ovo oblast sa kojom matematika nema mnogo veze, i kako je primenjivost jednačina poput Black-Scholes modela – koje su predviđale ishod trgovine derivativima – možda vrlo ograničena.

    Evo jedne montaže televizijskih reportaža iz perioda neposredno pred Veliki prasak u londonskom Sitiju 1986. To je sjajna ilustracija starog sveta, koji će uskoro nestati – i novog koji dolazi. Ujedno je i divan primer „paničnog novinarstva“ – predstavljenog u vrlo zabavnom razgovoru sa inspektorom iz Odeljenja za prevare.

    Ali sedamdesetih je matematika iz kosmološke teorije Velikog praska krenula u vrlo čudnom pravcu. Čovek koji je napravio pometnju bio je Stiven Hoking.

    Hoking je započeo karijeru kao kosmolog koji proučava Veliki prasak. Bavio se crnim rupama – koje nastaju kad se zvezda uruši u sebe. Crne rupe predstavljaju svojevrsnu suprotnost onoga što se navodno desilo prilikom Velikog praska. Hoking je sedamdesetih matematički pokazao da crne rupe jedu informacije. Jednostavno rečeno, to znači da stvari iz svemira nestaju u crnim rupama. Po teorijama kvantne fizike, to je nemoguće, i mnogi drugi kosmolozi su se razbesneli. Ali Hokingov matematički dokaz bio je toliko dobar da niko nije mogao da ga ospori.

    Zvao se Informacijski paradoks crne rupe.

    Hokingova teorija imala je ogromne implikacije. Kao što je on sam istakao – to je značilo da u univerzumu više ništa nije izvesno, potiralo je čitavu ideju o uzrocima i posledicama, i niste sa sigurnošću mogli predvideti budućnost, kao što niste mogli biti sigurni ni šta se desilo u prošlosti.

    Situacija je bila prilično gadna.

    Zato su drugi kosmolozi rešili da unište Hokingov dokaz. Predvodio ih je čovek po imenu Lenard Saskajnd, koji je javno objavio rat Hokingu. Rezultat je bila divna i nemilosrdna naučna bitka – i pre nekoliko godina Horizon je snimio film o tridesetogodišnjem ratu oko Informacijskog paradoksa.

    Na kraju je Saskajnd izveo izuzetno čudan dokaz. Ako čovek upadne u crnu rupu – posmatraču sa strane bi izgledalo kao da se kida na komadiće. Ali onome u crnoj rupi bi se činilo da se ništa nije promenilo – iako bi bio razvučen po ivici crne rupe i postao bi dvodimenzionalna verzija sebe. Kao film.

    Postavlja se pitanje da li matematika navodi kosmologe da pričaju priče koje su mnogo čudnije od naučne fantastike. Posebno mi se dopada onaj naučnik koji objašnjava da postoje bilioni crnih rupa u univerzumu. Kaže da ih možda ima i u njegovoj glavi.

    Evo inserta iz tog filma.

    U međuvremenu, situacija nije bila sjajna za Freda Hojla. Postavljen je za šefa Instituta za teoretsku astronomiju u Kembridžu, ali bio je toliko težak i svadljiv da je bio primoran da podnese ostavku. Onda je okrenuo leđa naučnom establišmentu i odselio se u Lejk distrikt – gde je nastavio da piše naučnu fantastiku, sa svojim sinom, nacionalnim prvakom u streljaštvu.

    Ali Hojl je još uvek uspevao da fascinira BBC – i ubedio ih je da finansiraju devedesetominutni film o njegovim idejama, i da dramatizuju jednu od njegovih priča. Ova drama je definitivno jedna od najgorih stvari koje sam ikada gledao na televiziji – pa mislim da je red da prikažem insert.

    Zrak iz svemira napravio je vremensku pometnju na Zemlji. Na nekim mestima vreme ide unapred, dok u drugima ide unazad. Vreme se praktično podelilo, i dva naučnika odvojeno putuju ovim dislociranim svetom, dok obojica ne završe u Meksiku – ali to je Meksiko iz daleke budućnosti.

    Hojl je predlagao još uvrnutije naučne ideje. Govorio je kako je pronašao dokaz da je inteligentni život na Zemlju došao iz svemira – u vidu bakterija koje su preneli meteoriti. Kada su ga drugi naučnici napali – bio je još ubeđeniji da je u pravu.

    Hojl je postao žrtva nečega što je pogađalo i druge naučnike šezdesetih – postao je opsednut sopstvenim pričama. Postao je riba koja misli da zna kakav je Jarmut – a Hojlova verzija Jarmuta bila je zaista čudna.

    Nekako u isto vreme, BBC je snimio jednu epizodu serije Holliday o Jarmutu. Voditeljka je bila Džoun Blekvel. Nijedna riba, koliko god dobro znala matematiku, nije mogla ovo da zamisli.

    U međuvremenu, Hojlovi neprijatelji – zagovornici teorije Velikog praska – pokušavali su da se izbore sa osnovnim problemom svoje teorije.

    Šta je bilo pre Velikog praska?

    Poslednjih godina se pojavila nova ideja zvana Veliki odskok. Prema toj teoriji, pre prvobitne eksplozije postojao je univerzum poput našeg, koji se smanjivao do takozvanog Velikog kraha, a zatim ponovo eksplodirao. To podrazumeva ciklus, gde svemir eksplodira, zatim se sažima u jednu tačku, dok ponovo ne eksplodira – i tako ukrug.

    Što podseća na strukturu filma Mrkla noć.

    Stiče se utisak da smo sve to već gledali.

    A od ekonomskog kraha 2008, čini se da se Britanija vraća starijim oblicima društvenog i političkog uređenja.

    Pouzdano saznajem da se posluga u Čekersu (dvorac britanskog premijera – prev.) danas oseća lagodnije nego godinama ranije. Krug je ponovo dostigao svoj konzervativni početak.

    Možda je sve to bio samo san.

     

     
    bbc.co.uk, 24.02.2012.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 30.03.2012.

     
    Ver peliculas online