Brejvik i zapadno viđenje islama

 
Suđenje masovnom ubici Andersu Brejviku do sada je potvrdilo jednu stvar: on izgleda kao potpuni ludak. Podnaduo i priglup, i sve vidnije proćelav, ovaj Norvežanin je salutirao desničarskim pozdravom ulazeći u sudnicu i samozadovoljno se smeškao tokom prikazivanja snimaka svog nedela.

Brejvik tvrdi da je pobio 77 osoba u samoodbrani od islamifikacije Norveške, te da je pripadnik reda Vitezova Templara i „antikomunističkog“ pokreta otpora multikulturalizmu. Čitanje njegovog suludog manifesta dovodi nas u iskušenje da ga otpišemo kao običnog ludaka sa puškom.

Pa ipak, ne može se poreći politički kontekst Brejvikovog postupka. Od 9/11, kako marginalni, tako i mejnstrim političari u Evropi i Americi govore o islamu kao nespojivom sa zapadnim vrednostima. Brejvik je citirao mnoge od njih u svom manifestu. Ovo ne znači da je bio neposredno inspirisan ovim javnim ličnostima, niti da one snose ličnu odgovornost za njegove zločine. Ali Brejvikova paranoja se zaista uklapa u popularno – u potpunosti negativno – viđenje dva povezana problema – islama i multikulturalizma. Nažalost, u pitanju je viđenje koje se malo koji mejnstrim političar usudio da ospori.

Brejvik iznosi dve lažne tvrdnje. Prva je da je islam etički inferioran u odnosu na hrišćanstvo i da ne može mirno da koegzistira sa sekularnim demokratijama post-prosvetiteljskog Zapada. Ovo je eksplicitno gledište holandske „Slobodarske partije“, francuskog „Nacionalnog fronta“, „Engleske odbrambene lige“ i finskih „Prvih Finaca“. Ono je bilo implicitno u odbojnosti republikanskog predsedničkog kandidata Hermana Kejna prema građenju džamija. A možemo ga prepoznati i u većini svedočenja predstavljenih na kongresnom saslušanju o radikalizaciji muslimanske omladine u Americi, koje je sazvao kongresmen Piter King. King je tom prilikom izneo mišljenje da ima „previše džamija“ u Sjedinjenim Državama i da je oko 80% američkih muslimana radikalno.

Greška koju prave svi ovi ljudi jeste poistovećivanje majušne manjine političkih islamista – čija je ideologija u svom preciziranom obliku nastala tek u poslednjih trideset godina – sa celom svetskom i istorijskom zajednicom muslimana. Tačno je da islam nikada nije prošao kroz potpunu reformaciju, ali je imao puno mini-prosvetiteljstava. Najslavnije među njima je islamsko Zlatno doba (750-1258), čije je središte bilo u Bagdadu, i u kome su umetnost i nauka cvetale u meri koja je daleko prevazilazila tadašnju Evropu, zarobljenu u mračnom dobu. (U Persiji se može naći i humanistička poezija i umetnost, a u severnoj Africi, čak i izvesna količina erotike).

Islam nikada nije neposredno odbacivao naučni empirizam, već je pokušavao da ga pomiri i spoji sa religijskim verovanjem, uz iznenađujuću količnu rasprave na temu odnosa vere i razuma. On je propovedao da se božansko otkrovenje može naći i u drugim religijama, pa je stoga praktikovao toleranciju u zemljama koje je osvojio – neku vrstu islamskog multikulturalizma. Jedan od divova evropskog prosvetiteljstva, Volter, govorio je pozitivno o islamu kao o tolerantnijem prema manjinama od hrišćanstva (uporedite to sa progonima katolika u Irskoj i Jevreja u Španiji).

Danas, islamska društva izgledaju različito u raznim podnebljima. Kraljevske porodice u Saudijskoj Arabiji promovišu ultra-konzervativni vehabizam, koji obeshrabruje poroke, idolatriju, slavljenje svetaca, itd. Bangladešani su bliži mističnijem sufizmu, koji stavlja poseban akcenat na subjektivno iskustvo Alaha i tradicionalno je tolerantniji prema ljudskim manama i neslaganju.

Skoro svaki deo islamskog sveta je proizveo progresivne pokrete, neke predvođene ženama. Pakistan je svetu dao Benazir Buto, a Indonezija Magavati Sekarnoputri. U svakom slučaju, politički razvoj muslimanskih zemalja bio je u jednakoj meri oblikovan siromaštvom i nasleđem kolonijalizma, kao i islamom. Iran bi možda nastavio svoj kurs ka liberalizmu, da Zapad nije sponzorisao anti-demokratski državni udar 1953.

Ukratko, ne postoji monolitna islamska istorija niti iskustvo, što svaki govor o izazovu koji islam kao celina predstavlja za Zapad, čini veoma teškim, pa čak i podmuklim. Drugim rečima, nijedan Amerikanac ne bi želeo da iko misli da Vestborouska baptistička crkva govori u ime celog hrišćanstva.

Brejvikova druga, jednako pogrešna tvrdnja je da je uspon islama na Zapadu bio ohrabrivan od strane liberalnih elita kao način da se uništi tradicionalna hrišćanska kultura. Zapravo, multikulturalizam je bio snažno kritikovan od strane dva britanska premijera – Tonija Blera i Dejvida Kamerona. Kameron je rekao da je ovaj „omanuo“ jer nije zahtevao potčinjavanje liberalnim principima rodne i seksualne jednakosti.

Ali multikulturalizam nije marksistička ideologija brižljivo osmišljena od strane „Sol Alinksijevih radikala“ koje Njut Gingrič toliko prezire. Pre će biti da su tržišna ekonomija i globalizacija izazvale masovnu migraciju muslimana sa Istoka na Zapad – a da je multikulturalizam bio prosto reaktivna mera. Cilj multikulturalizma je bio da se sačuva kulturni integritet domaćeg i gostujućeg stanovništva, dopuštajući im odvojene prostore za razvoj.

Daleko od toga da je nameravao da ugrozi religijske i građanske slobode većinskog hrišćanskog stanovništva (koje je i dalje ubedljivo brojnije), cilj mu je bio da stvori zajednički zakonski okvir, ali da inače ostavi svakoga da živi kako hoće. Ako je hrišćanstvo na Zapadu u opadanju, to je krivica hrišćana koji su prestali da idu u crkvu – a ne malih grupa muslimana koji u miru pohađaju svoju lokalnu džamiju.

Pa ipak, muslimani u zapadnim zemljama danas žive pod pritiskom antiterorističke prismotre i društvenog ostrahizma. Prisiljeni su da brane svoje britanstvo, francustvo ili amerikanstvo – čak iako su treća ili četvrta generacija građana ovih zemalja. Brejvikov napad je podigao nivo pretnje kojoj su izloženi muslimani na Zapadu. Oni su danas meta naših politički angažovanih sociopata.

S obzirom na raširenost osude, kako islama tako i multikulturalizma po celom Zapadu, možda je prikladno opisati Brejvika kao simptom zapadnog psihološkog angsta. To je stanje neuroze i paranoičnog straha od strane invazije kome je pod hitno potrebno naći lek.

 
Tim Stenli, CNN, 18.04.2012.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 21.04.2012.