• A A A
  • |
     

    Javni mamac

    | 25/04/2012

     
    Predsednik Medvedev je potpisao naredbu o osnivanju Javnog TV kanala koji treba da započne sa emitovanjem 1. januara sledeće godine. Tako je ispunjeno i treće, poslednje predsedničko obećanje dato opoziciji, a pod ozbiljnim pritiskom demonstranata koji su mitingovali u decembru prošle godine. Kao i prva dva, to jest obećanja o slobodnim izborima gubernatora i liberalizaciji zakona o političkim partijama, i ovo treće je odmah do te mere obesmišljeno da je i slepcu jasno da se radi o prevari koja je izvedena primenom već izanđale tehnologije „dobar i loš policajac“.

    Ako tu već stvarno dosadnu, a tako omiljenu igru našeg tandema na vrhu vlasti zanemarimo i ostavimo po strani, nije teško zaključiti da je osnivanje Javne televizije (Общественное телевидение) taman tolika glupost kolika je svojevremeno bila i osnivanje Javne komore (Общественная палата). Pomoći ću onima koji možda nisu uspeli ni da primete šta bi to moglo da bude. To je institucija koju je Putin osnovao 2005. i koja navodno kontroliše rad parlamenta i vlade, a sve u interesu građana Ruske Federacije. Ostalo je nejasno kome to u ovoj zemlji treba Javna komora, kada je njen parlament uspešno pretvoren u jedno javno i veliko ništa. Isto tako ne znam čemu bi danas mogla da služi Javna televizija u zemlji u kojoj je tako uspešno uništen NTV.

    Priča se da je na mesto najglavnijeg na ovom novom kanalu bacio oko grobar starog dobrog NTV kanala, bivši ministar sredstava masovnog informisanja Mihail Jurjevič Lesin. Propala mu je, kažu, nedavna intriga oko preuzimanja uprave nad informativnom kućom Gasprom-Media, a da kanal Russia Today ni izbliza ne zadovoljava apetite ovog medijskog trudbenika naviknutog na veliki valov.

    Lako je zamisliti da će javnom televizijom Kremlj pokušati da primami Leonida Parfjonova, jednog od osnivača Lige birača (Лига избирателей), društveno-političke organizacije rođene tokom velikih moskovskih demonstracija u decembru prošle godine. Mamac na udici vlasti jedva da je bio propisno zakačen, a Parfjonov je već vidno omekšao svoj, inače uvek dosta oštar kritički ton.

    Nema sumnje da javna televizija može da postane pozamašan valov iz koga bi se podmirivala notorna glad za novcem mnogih koji su na vlasti i oko nje, kao i odličan istrument za manipulisanja najrazličitijeg tipa. No jedno je sasvim izvesno. Ona nikada neće postati sredstvo javnog informisanja.

    Od onog trenutka kada se pomoću čarobne kutije zvane televizor, tada još anonimni žabac Vladimir Putin pretvorio u neodoljivog princa, ovaj je novopečeni princ odmah preduzeo sve potrebne mere kako bi isključivo on bio taj koji će tom čarobnom stvarčicom vladati. Jer ako bi se do te kutije slučajno dokopao neko drugi, lako bi mogao da volšebnog princa ponovo pretvori u žapca. Preuzimanje potpune kontrole nad televizijom je bio prvi korak Putina kada je došao na vlast. Tek nakon toga su na red došli gas, nafta i sve ostalo. Kremlj nikada nije razmišljao o televiziji kao o sredstvu javnog informisanja. Za Kremlj je to uvek bilo sredstvo masovne propagande i smešno je misliti da će se on toga ikada odreći. Tim pre ako se televizija finansira iz budžetskih sredstava, to jest „njihovim“ parama.

    Ja mislim da bilo kakva razmišljanja o televiziji za opoziciju nemaju nikakvog smisla. Ona mora da se bavi razvijanjem i usavršavanjem drugih, alternativnih sredstava javnog informisanja, u prvom redu internetom. Na kraju krajeva, to se već i dogodilo. Jer samo zahvaljujući internetu poslednjih meseci se bukvalno pred našim očima dogodio jedan od najbitnijih preokreta u Rusiji: država je izgubila monopol na vesti.

    Donedavno je u Rusiji bila vest samo ono što je rečeno na televiziji. Recimo „Putin je juče posetio živinarnik“ ili „Medvedev je danas nastupao na redovnom samitu G8“, a opoziciona sredstva javnog informisanja su se bavila komentarima tih novosti. Opozicija je pisala o tome kako su nam svi ti živinarnici već dozlogrdili ili recimo, kako je Medvedev na samitu G8 ponovo odvalio neku glupost. Komentari su mogli da budu različiti, no to šta je za ovo društvo novost, uvek je određivala država.

    A sada je sasvim obratno. Ako obratite pažnju na novosti koje poslednjih nedelja ne silaze sa udarnih mesta gotovo svih medija u Rusiji, primetićete da sve one, uslovno rečeno, ishode iz opozicije. Molitva Pussy Riot, skandal sa Šuvalovim, nova serija PDV avantura s neuhvatljivom 28-om poreskom inspekcijom, skandal oko stana patrijarha, štrajk glađu Šejna u Astrahanu, sve su to novosti koje generiše opozicija, a država (i crkva) su prinuđeni da ih komentarišu. Pri čemu oni povodom svega što je pomenuto ništa dugo ne umeju da kažu osim da su „sve to podla neprijateljska rovarenja“.

    U Rusiji 49 odsto stanovništva koristi internet, a njih 43 odsto imaju otvoren račun na nekoj od socijalnih mreža. No i pored toga, na poslednjim izborima je pobedilo staro oružje – televizija. Ispostavilo se da oni što (uz nekakvu naknadu ili bez nje) pristaju da budu dovoženi na antimitinge (putinge) za Putina, ako i ulaze na internet, čine to zbog pornografije ili radi razmene torent fajlova, kao i to da rečenice poput „ako ne Putin – onda ko?“ ili preciznije „on je od Rusije napravio energetsku super-silu, on je uspostavio vertikalu vlasti; on je taj koji spasava Rusiju od narandžaste revolucije“, za njih imaju magično dejstvo.

    To što „energetska super-sila“ u prevodu sa našističkog na ruski znači „sirovinski dodatak“, a da se „narandžasta revolucija“ prevodi prosto kao „slobodni izbori“, to ovaj deo naše populacije uopšte ne uzbuđuje. I to što „vertikala vlasti“ u pijanom stanju gazi nedužne ljude pod njihovim prozorima, to njih takođe nimalo ne uzbuđuje. Oni i ne gledaju kroz prozor. Oni gledaju u televizor. Bez pomoći televizora oni nisu u stanju da vide šta se događa ispred njihovih prozora.

    Tako nam se, hteli to ili ne, nameće zaključak koga radi potpunije slike treba posmatrati s dva kraja. S jedne strane je internet umnogome promenio kvalitet percepcije svih događaja koje smatramo vestima. No nažalost, to važi samo za one koji na to pristaju. S druge strane pak, vidimo da ima i ne malo onih koji na to ne pristaju. Iz raznih razloga, značajnom (ako ne i većem) delu stanovništva televizor će ostati jedini prozor kroz koji oni žele da usvajaju realnost.

    Televizor kod tih ljudi ne stoji u njihovim sobama. On je u njihovim glavama. Čak i u slučaju da imaju otvoren račun na Facebooku, oni prosto ne žele kritički da ocenjuju realnost kojom su okruženi. Da li znate koji procenat biračkog tela (znači odraslih ljudi) u Rusiji smatra da se Sunce okreće oko Zemlje? 32 odsto! I to bez bilo kakve surkovske propagande. Šta bi tek bilo da se kojim slučajem i gospodin Surkov prihvatio posla?

    Elem, šta da se radi? Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Prvi je idealistički, a drugi praktički.

    Idealistički odgovor glasi: svaki čovek koji danas ima televizor u glavi, može se preobratiti u čoveka koji će početi da misli. A drugi, odnosno praktički odgovor na ovo pitanje glasi: istinom se ne može pobediti masovna propaganda. Ona se može pobediti samo drugom propagandom.

    Istorijsko iskustvo nam govori da ranije ili kasnije redovno dolazi vreme kada oni dublji geološki slojevi počinju da natapaju ideje vladajuće elite. Taj proces zna da dobije sasvim neverovatne, potpuno fantastične forme, i kada on krene da se razvija, nema te televizije koja će elitu moći da spase od nemilosrdnog i neumoljivog, neko će reći besmislenog zemljotresa.

     
    Новая Газета, 20.04.2012.

    Prevod s ruskog Haim Moreno

    Peščanik.net, 25.04.2012.

     
    Ver peliculas online