Ako ste kao ja, uvek morate imati nešto za čitanje u kupatilu. Bilo šta. Jedan reporter mi je pričao kako je proveo noć u kući jednog bivšeg predsednika. Pošto mu je očajnički trebalo nešto za čitanje, dao se u potragu za nekom knjigom ili časopisom, i na svoje zaprepašćenje, nigde u toj ogromnoj vili na obali mora nije mogao da pronađe apsolutno ništa, čak ni meni iz kineskog restorana ili reklamni letak lokalne crkve. U poslednje vreme, primećujem pokušaje da se ovo ispravi. U prodaji je zbirka pod naslovom Čika Džonova toaletna čitanka (Uncle John’s Bathroom Reader), a na Amazonovom sajtu opisana je ovako:
Napokon… Stigla je… Knjiga koju ste dugo čekali! Nema više paničnog traganja u poslednji minut za onim savršenim člankom. Nema više mučnih izbora između lakog i ozbiljnog štiva. U ovoj knjizi imate sve: zabavu, humor, obrazovanje, neobavezne stvari, nauku, istoriju, popularnu kulturu… i mnogo toga drugog! Čak je i podeljena po dužini – možete provesti jedan minut sa odrednicama iz poglavlja „Na brzaka“, opustiti se uz „Članke standardne dužine“, ili se stvarno raskomotiti sa „Dugim odeljcima“.
Da li je nekad sprovedeno neko istraživanje među ljudima koji se zaključavaju u kupatilu, o tome kako provode vreme? Da li čitaju, puše, razgovaraju sami sa sobom, razmišljaju, mole se ili samo zure u prazno? Ako nije, kako to? Sva ta silna svetla koja gore u kupatilima velikih i malih gradova pokazuju da tamo neko radi nešto više od pukog odgovaranja na zov prirode. Žene u potrazi za skloništem od muževa koji hrču, muževi koji ne mogu da zaspe od škrguta ženinih zuba, ili obični insomanici, svi traže utočište, mirno mesto gde mogu da čitaju i razmišljaju. Pored silnog nadzora od strane desetina vladinih i bezbrojnih privatnih agencija, kojem je izložen svaki američki građanin, ne bi me čudilo da se već sada skida taj veo tajnovitosti sa ovih kasnih noćnih aktivnosti. Da se pažljivo prate aktivnosti nekog zubara u Majamiju, seljaka u Ajovi, igračice u Vegasu, i hiljada drugih ljudi širom zemlje, ne bi li se utvrdila pretnja koju oni i ostali kupatilski čitaoci možda predstavljaju za našu zemlju, i za koju će možda biti potrebna kongresna odluka, kada se rezultati istraživanja objave.
Da li su osnivači naše države čitali sedeći na svojim noćnim posudama? U mom detinjstvu u Srbiji, kada su poljski zahodi bili uobičajeni na selu, a toalet papir smatran za dekadentni luksuz, gomila starih novina koju smo tamo držali bila je ne samo neophodna zamena, već i primamljivi materijal za čitanje, pogodan i za obrazovanje i za zabavu. Bilo je uobičajeno, a verovatno još uvek jeste u nekim kućama, da ukoliko deteta ili čoveka nema i ne može ga se nigde naći, neko bude poslat da pokuca na vrata kupatila. U svakoj porodici bilo je članova koji provode neobično mnogo vremena na vece šolji ili izvaljeni u kadi, čitajući časopise i romane, dok se omanji red formira pred vratima. Svi nestrpljivo čekamo da se olakšamo, da bismo na kraju videli da je ovaj nesrećnik, kome je sad neprijatno, sve vreme tamo čitao.
Kao gost u tuđim kućama, viđao sam kupatilske biblioteke koje su me, svojim obimom i intelektualnim pretenzijama, ostavljale bez daha. Nije mi bilo jasno da li Platonovi Dijalozi na grčkom, uz Marksov Komunistički manifest i poslednji Pinčonov roman, treba da impresioniraju gosta ili, kao kod jednog gospodina koji tamo drži gomilu memoara bivših predsednika, od Regana naovamo – da ga zasmeju. Ne mogu da kažem da sam često viđao poeziju u kupatilima, čak ni u pesničkim kućama, iako sam naišao na mnoge antologije. Da li bi čitanje nekog Hamletovog monologa ili Kitsove „Ode slavuju“ u takvom okruženju bilo neprikladno? Ne znam. Čuo sam da pojedini na šolji čitaju Bibliju, što je šokiralo čak i mene, nevernika. Još sam više bio šokiran kada sam u kupatilu jednog čuvenog kolekcionara ugledao sliku Bogorodice sa detetom, rad nekog vrlo veštog Rafaelovog imitatora ili – sačuvaj bože! – majstora glavom i bradom.
Što se tiče mojih čitalačkih sklonosti, ja naginjem priručnicima kao što su Halivelov vodič kroz film, Ginisova knjiga rekorda, Filozofski rečnik, i Farmerov almanah. Ali u slučaju nužde, čitam i o tome kako su Kajra Sedžvik i Kevin Bejkon dalji rođaci i da li bi Ema Stoun radije poljubila Rajana Goslinga ili Endrua Garfilda u časopisu People. Jednom sam na nekoj, kako mi se tada činilo, najdosadnijoj večeri na svetu, pomislio da bi mi produženi boravak u kupatilu mogao popraviti raspoloženje. Međutim, kada sam se obreo u jednom od onih modernih kupatila veličine gradske železničke stanice, nisam pronašao ništa za čitanje osim nekakvog uputstva za sirup protiv kašlja, koje sam krenuo da studiozno proučavam, ne žureći da se vratim svojim domaćinima i njihovim gostima. Naravno, ako nema ništa za čitanje, čovek uvek može da prekrati vreme razmišljajući o tome da li da kupi još jednu ribicu za akvarijum ili da li je svemir konačan ili beskonačan. Šalu na stranu, duboko verujem da se mnogo ozbiljnog razmišljanja obavlja u kupatilu, i da je za čovečanstvo nenadoknadiv gubitak što se imena i ideje tih filozofa nikad neće otkriti.
Nema sumnje da je Paskal bio u pravu kada je rekao da se većina zala u životu rađaju iz „čovekove nesposobnosti da sedi mirno u sobi“. Podbulih očiju, uvijen u stari bademantil, deda u čarapama prolazi kraj svoje unuke i sina, i uzdiše, jer oboje su previše zauzeti da bi ga primetili, čvrsto zagledani u svoje telefone. On zna da istorija radi protiv njega; da možda pripada vrsti koja će uskoro nestati, onoj koja se oslanja na štampane stvari i kojoj je zagarantovana budućnost u muzeju Smitsonijan, gde figura nekog poput njega sedi u klonji spuštenih pantalona i čita novine, dok začuđeni posetioci prolaze, a poneki se zainteresovano sagne da pročita kratak opis čitalačkih navika njegovih predaka. S druge strane, starac možda greši, i možda će tehnologija budućnosti rado udovoljiti ovoj ljudskoj potrebi, i proizvesti novu generaciju e-čitača i iPhonova specijalno dizajniranih za upotrebu u kupatilu, javnim toaletima i drugim sličnim nepristojnim mestima.
NYRBlog, 17.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.04.2012.