• A A A
  • |
     

    Vojvođanska zastava i fusnota

    | 03/04/2012

    Pisac ovih zapisa je dosadio mnogima svojim pričama – onim vezanim za istoriju posebno – no ova je samo za one u Vojvodini.

    A priča je stara i tiče se autonomije i nju je ponudio istoričar srpski Lazar Arsenijević Batalaka. Savremenik ustanka 1804. je bolji i od prote Matije, jer je lično poznavao ustaničke vođe i međunarodnu situaciju svoga doba – protu nije domašio stilom, ali je ponudio bolju dokumentaciju. Uoči propasti Srbije 1813. poslao je Karađorđe svoje diplomate ruskom caru da mu pomognu da stvori slobodnu srpsku državu. Negde u blizini Jašija njih su pohapsile ruske predstraže i dovele u štab kneza Prozorovskog – on je držao front od Kavkaza do Dunava. Zar vam nije dosta autonomija – vikao je knez vrhovni komadant – nego hoćete i državu. Ne može to, mi smo u savezu sa Turskom, a vi se zanosite da osvojite i Stambol-Carigrad… I sve je propalo te 1813.

    To naše sa autonomijom nikako ne ide, i nećemo autonomiju već odmah državu – i koliko puta nam se to ponovilo.

    Stara je to priča i kako se čini nikog ničem naučila nije, pa se to videlo i na vojvođanskoj konvenciji u Novom Sadu. Bilo je uzbudljivo i zanimljivo. Hoće neke političke partije saveznu neku republiku Srbiju i traže da Vojvodina bude republika. Zahtev podstiču srpski lideri u Vojvodini, a među njima su nekada ugledni komunistički funkcioneri. U Vojvodini ima mnogo manjinskih zajednica, ali se prvak mađarske zajednice iz SVM Ištvan Pastor ogradio na zanimljiv način – on je za široku autonomiju Vojvodine “u normalnoj Srbiji” – kako je i ranije izjavio – i zahteva da u Deklaraciju uđe fusnota u kojoj se precizira da su u SVM za autonomiju, ali ne i za republiku Vojvodinu. Nema ničeg čudnog ni u prvom zahtevu ni u drugom, jer je normalno da ljudi različito misle.

    Stoga je, držimo, važno u ovom zapisu podsetiti na neke stvari, i to će ovoga puta biti iz one ne daleke, već skorašnje istorije.

    Bila je Vojvodina autonomija i po milosti cara Leopolda i kasnije, a negde 1848. i više od toga, pa su se Srbi sukobili sa Mađarima, a i obrnuto. Nije se snašao ni razboriti patrijarh J. Rajačić. Onaj za koga Dositej kaže da mu je milije njega videti i slušati nego sva četiri vaseljenska patrijarha. I ko sve nije Vojvodini autonomiju davao i ko je sve nije ukidao, svejedno – bila je i ostala evropski deo Srbije. Danas čak i ovi iz SNS kažu da je to “motor koji će nas vući ka EU”. Tako se izrazio T. Nikolić u Novom Sadu nedavno. Pa su napokon komunisti uspeli godine 1974. da Vojvodina bude skoro republika i “konstitutivni element”. U Federaciji, naravno. Pa je i to otišlo u nedođiju kada je S. Milošević ukinuo autonomiju i Vojvodine i Kosova. I tako je krenulo nizbrdo i državi i autonomiji, jer se sve raspalo – da ne dužimo – napokon je Milošević i sebe ukinuo i umro u zatvoru u Hagu. Ono s Kosovom bolje je ovde i ne pominjati jer to je posebna istorija. I države se na Balkanu brzo raspadaju, a tek autonomije. Dva su tu problema bitnija. Prvo, Vojvodina nije dovoljno iskoristila mogućnosti autonomije, niti se ugledala recimo na Nemačku koja je sva od autonomija po principu unije, Der Bund, i savezna je država. Evropsko iskustvo ovde malo koga zanima, a ono se sastoji u širokoj sprezi autonomija kao regija koje normalno funkcionišu a primera je mnogo. Iz Novog Sada se sada čuje hoćemo državu, a iz Beograda da je to separatizam. A koliko smo tih autonomija imali, to ni precizniji hroničari ne mogu lako nabrojati. Imali smo Plan Z4 u Hrvatskoj, po kojem je autonomija Srba bila bezmalo država u državi. Nismo ni to hteli i bilo je kako je bilo. Do nesrećne BiH, sa njenom RS s kojom ne znamo šta ćemo – nikako da se složimo da li je to država ili entitet. Stoga i ovo sada u Novom Sadu izaziva čuđenje, a najveći je problem ipak u nečem drugom. O tome se najmanje misli. Srbija danas ima onaj “mitrovdanski ustav”, što su ga ustavopisci doktora K. začinili onom Preambulom iz koje se ništa ne vidi i sa kojom se ništa skoro učiniti ne može – po Ustavu tom Srbija ima dve AP: Vojvodinu i Kosovo. Gde je onda neka “normalna Srbija” i kako do nje doći – to niko ne kaže. Kažu da treba prvo promeniti Ustav i tu se problem komplikuje: oni kojima je mnogo i ove vojvođanske autonomije, neće promene jer hoće obe AP u sastavu Srbije. A u tome priča o Kosovu ne drži vodu i tako promenu Ustava neće oni koji zagovaraju dve AP, ali jedne nema pa nema. Njihovo “rešenje” za Kosovo znamo a i oni znaju da ne ide lako. Može se ići i na to da AP Vojvodina dobije Preambulu. To je srpski rebus, a za rešavanje rebusa potrebna je ipak imaginacija, a to je ono čega smo u istoriji – posebno novijoj – malo imali. Umesto preambule nudi se recimo “fusnota”, no nama i sa zvezdicama i fusnotama kosovskim loše ide posao državni. Ide nam loše i sa zvezdicama na evropskoj zastavi, odnosno nismo ni tu sigurni. A da nije lako Vojvodini – sve joj se nešto zakida – to vidimo, ali nije lako ni Srbiji i sa Kosovom i bez Kosova. Sve su ideje legitimne kao predlozi, ali ko će i kako menjati Ustav. Rebus je sve komplikovaniji, a imaginacija nas polako napušta. Šta je to cela i celovita Srbija – ne znamo iz koliko delova – to još niko ne zna. Iz Preokreta jesu za autonomiju Vojvodine u Srbiji, pod uslovom da i autonomija i država budu normalne. Za sada nisu normalne ni država ni autonomija.

    I na kraju jedno retorsko pitanje – možda je ovo sve u vezi s đurđevdanskim izborima, a dan sv Georgija se bliži.

     
    Zapisi iz palanke

    Peščanik.net, 03.04.2012.

     
    Ver peliculas online