Malo je ljudi u poslednjoj deceniji, u Srbiji koji su toliko okupirali pažnju javnosti kao muftija sandžački Muamer Zukorlić. A šta je, zapravo, suština i je li dotični toliko harizmatičan i zanimljiv ili je tek manipulant, koji predobro razume sadašnji društveni trenutak i ljude koji, izbezumljeni svime što nam se dešavalo u poslednjih dvadeset godina, bauljaju kroz tu sadašnjicu, nesposobni da prepoznaju elementarne razlike između onoga što je dobro ili zlo po njih.
Bilo bi, svakako, nepravedno reći da je Muamer Zukorlić lišen bilo kakve pozitivne aure i da nema neke izrazito pozitivne crte. Ovde, pre svega mislim, na britku inteligenciju i sposobnost brzog razmišljanja, kao i na moć da s lakoćom povezuje stvari i da stvara širu sliku od delića koji su mu pruženi na uvid. Ima odličnu koncentraciju i još bolju memoriju, lako pamti i usvaja tuđe rečenice, te ih na prigodnim mestima rado izgovara kao vlastite. Nije naročito obrazovan, svakako ne u klasičnom smislu, ali se zbog neverovatnog talenta da memoriše ogromnu količinu informacija, to često ne vidi eksplicitno i prvi utisak jako može da zavara.
Ono, što, međutim, jeste njegova ključna osobina je odsustvo osećaja za moral i bilo koji etički princip. Muamer Zukorlić je, u suštini, tipičan produkt ratnog i tranzicionog vremena, čovek bez principa i autocenzure, pohlepan na novac i moć svake vrste, i ne bira način i sredstva da do toga dođe. Dodatno, on je, sigurno, primer čoveka čiji je ego odavno nadrastao sopstvene gabarite, pa usled toga postaje opsesivno egocentričan, autoritaran preko svake granice i agresivan i osvetoljubiv bez kontrole, ako pokažete i najmanju da se oduprete negovim zahtevima. Ljude oko sebe tretira kao vlasništvo, a sve ono što ga okružuje, pre svega Islamsku zajednicu na čijem je čelu bezmalo 20 godina i koja ga obavezuje na odgovornost, shvata kao svoju prćiju i nešto čime samo on može i kako hoće da raspolaže.
Poltronski odnos prema Miloševiću
Ako se sve ovo ima u vidu, onda i ne čudi njegova permanentna želja da bude u centru interesovanja poslednjih godina i nepresušna energija da to i ostvari. Međutim, ključno pitanje koje se nameće svakom iole pronicljivom posmatraču dešavanja u Sandžaku, jeste zašto Muamer Zukorlić to radi baš sada, s obzirom da je na istoj poziciji skoro dve decenije i zašto ima baš ovaj i ovakav tajming. Da bi ovaj portret dobio i svoj ram, valja podsetiti da je Zukorlić na čelo IZ-a Sandžaka došao 1993, sa nepune 24 godine, što je po tradiciji i merilima koje postavlja jedna islamska zajednica bilo, u najmanju ruku, neobično, jer se na tako odgovorno mesto, uglavnom, postavlja osoba sa više radnog ali i životnog iskustva. Zukorlić na mesto prvog čoveka IZ-a dolazi uz pomoć Sulejmana Ugljanina, koji je u to vreme doživljavan kao otac muslimanskog/bošnjačkog preporoda i koji je nedvosmisleno želeo da ima kontrolu nad političkom, finansijskom i verskom sferom života u Sandžaku. Ono što je, takođe, važno znati, jeste da je Zukorlić jedan od potpisnika egzekucije Islamske zajednice Jugoslavije, zajedno sa tada novim reisu-l-ulemom Islamske zajednice u BiH, ef. Mustafom Cerićem i još nekoliko muftija, a sve u cilju, da svaki od njih postane vrhovni muslimanski poglavar u novonastalim zemljama. Od tada, pa do Miloševićevog sloma, Zukorlić ne odustaje da moli i čeka da ga “veliki vođa” inauguriše za srbijanskog reisu-l-ulemu, previđajući osnovnu činjenicu da Milošević nije želeo da gradi strukture verskih zajednica, već da ih zloupotrebljava za svoje ratnohuškačke svrhe. U skladu s tim ciljem, IZ Sandžaka se ponašala poltronski i trpeljivo prema Miloševićevoj vlasti i nikada nijedna reč protesta, bunta ili bilo kakvog nepristajanja tih užasnih, ratnih godina nije došla iz ove institucije i njenog čelnog čoveka. Ratni zločini nad Bošnjacima u BiH, Crnoj Gori, a kasnije i na Kosovu, propraćani su mukom nedopustivim za funkciju koju obnaša Zukorlić.
Priprema inauguracije za reisa
Posle Miloševićevog sloma, Zukorlić brzo menja ruho i retoriku i Zoranu Đinđiću uspeva da se nametne kao agilni, moderni i poslovni verski lider, koji pored verskih, nudi usluge u biznisu kroz povezivanje sa arapskim svetom. Za ta obećanja dobija privatni univerzitet, koji gotovo svih deset godina radi bez akreditacije i u potpunom poreskom mraku i netransparentnosti. Pored toga, Zukorlić je u Đinđiću našao saveznika da konačno postane reis i sve okolnosti su bile pripremljene da on to i postane. Ubistvo prvog demokratski izabranog premijera zaustavlja zemlju koja je počela da se podiže iz blata, ali i Zukorlićev naum da konačno postane vrhovni poglavar muslimana Srbije.
Svoje usluge i namere, Zukorlić ubrzo nudi i novoj vlasti, predvođenom Vojislavom Koštunicom, ali se Koštunica opredelio za starog i proverenog partnera Ugljanina, što će u Sandžaku dovesti do ogromnog jaza između dva velika ega i dve neskrivene želje da se bude jedini “vladar” u Sandžaku. Ono što je za takvu poziciju kvalifikovalo Zukorlića, a to je podrška vlasti, izostaje i Zukorliću preostaje da u lokalnoj zajednici radi na objedinjavanju snaga protiv Ugljanina.
Informativni razgovor
Ono što će, međutim, dugoročno promeniti odnos snaga, jeste jedan, naizgled beznačajan i skoro neprimećen događaj koji se zbio u rano leto 2006. godine. Naime, Zukorlić sa nekoliko svojih bliskih saradnika biva zaustavljen na putu od Beograda ka Novom Pazaru, potom priveden na informativni razgovor od nekoliko sati. Špekulisalo se da je tom prilikom nađena velika količina novca, oružje i narkotika u vozilima Muamera Zukorlića. Rezultate tog informativnog razgovora javnost, naravno, nikada nije saznala, ali je zanimljivo da je tom prilikom Zukorliću oduzet diplomatski pasoš, mada je on u javnosti govorio da je pasoš sam vratio, kao akt protesta. Ono što upućeni tvrde, međutim, jeste da je tokom “informativnog razgovora” kod Zukorlića zaista i pronađeno nešto što bi ga u javnosti diskvalifikovalo, pa je, da bi izbegao skandal, on navodno prihvatio da bude “part time” saradnik bezbednosne službe. Kada govorim o bezbednosnim službama mislim na ono tvrdo i od sada nenačeto jezgro Miloševićevih bezbednjaka, koji su kreirali rat u bivšoj nam zemlji, koji su napravili neprobojnu paukovu mrežu sačinjenu od uprava fudbalskih klubova, navijača, narkodilera i siledžija, mislim na one koji su bili gospodari rata i u čijim glavama su kreirani najmonstruozniji ratni zločini, mislim na one koji su ubili Zorana Đinđića i koji i danas sprečavaju Srbiju da brže i bolje napreduje ka evropskim integracijama i sopstvenom ozdravljenju, mislim na one koje je najbolje Srđa Popović naslikao imenom “osmi putnik”.
Zukorlić kao “žrtva”
Potvrdu da stvari nisu sasvim čiste i da je Zukorlić iz nekog razloga neuobičajeno ćutljiv, dobijamo u vreme osnivanja dve Islamske zajednice, tokom proleća, a posebno u jesen 2007. Njegove aktivnosti su se te jeseni svele na bezbrojne pozive upućene Rasimu Ljajiću moleći da ga spasi unutar političkog prostora, dok je moju malenkost ponukao da se oglašavam u medijima i govorim o nepravdi i zaveri koju su skovali Sulejman Ugljanin i Vojislav Koštunica. Nemam iluziju da je u kreiranju i registrovanju IZ Srbije učestvovala tada aktuelna vlast i Ugljanin, ali Zukorlić prećutkuje da su se razgovori o osnivanju jedinstvene IZ vodili mesecima i da je u njima aktivno učestvovao tadašnji beogradski muftija Hamdija ef. Jusufspahić, ali da su svi ti razgovori dolazili u ćorsokak, jer je i tada Zukorlić hteo da diktira pravila i da ultimativno on bude izabran za reisu-l-ulemu. Uz punu svest da je osnivanju IZ-a Srbije kumovao Sulejman Ugljanin, koji je i personalno i institucionalno u Zukorliću i IZ Sandžaka počeo da prepoznaje najveću opasnost, nije od manje važnosti bila i činjenica da je nezanemarljiv broj imama, postao veoma nezadovoljan Zukorlićevim sve bahatijim i autoritarnim ponašanjem, kao i činjenicom da sve više privatizuje Islamsku zajednicu i da gazi mnoge principe islama.
Sa današnje distance, veoma je indikativno da tada u javnosti Zukorlića gotovo da i nije bilo, da nije davao izjave i nijednog trenutka nije proglašavao državu neprijateljskom, nije govorio da se krše bilo čija prava, nijedna pogrdna ili pejorativna reč se ne upućuje policiji ili bilo kojoj drugoj instituciji države. Ja neretko u to vrijeme dolazim u kasnim satima u prostorije IZ-a, gde sa Zukorlićem razgovaramo o planovima za traženje međunarodne podrške i stvaranje mreže među domaćim nevladinim sektorom. Ovo posebno naglašavam, jer se većina onih koji prate situaciju u Sandžaku, seća da je veliki broj NVO-a i nezavisnih intelektualaca tada dalo podršku Zukorliću, spočitavajući državi da se meša u domen religijskih institucija.
Poslednjih meseci, Zukorlić, tadašnju nesebičnu pomoć koja je u najtežem trenutku došla od strane Rasima Ljajića i mene, vraća uvredama, lažima i konstruktima od kojih se svakom normalnom čoveku gadi. Ako je Ljajić i imao neki politički račun, ja sasvim izvesno nisam. Moja jedina namera je bila da se politika i političke odluke odstrane iz verskog prostora i da se taj prostor što je moguće više očisti od dnevno-političkih uticaja. Naravno, kada sa današnje tačke gledanja analiziram taj period, jasno je da Zukorlić nikada nije ni nameravao da odustane od uplitanja verskog i političkog, ali tada su se od njega izvesno zahtevala druga i drugačija pravila igre.
Tadić došao Zukorliću na noge
Ta pravila se menjaju posle izbora 2008. Zukorlić ojačan ogromnom medijskom pozornošću i ovenčan aurom nepravedno napadnutog borca za islamske vrednosti, postaje moćan pregovarač. Uoči samih izbora i Boris Tadić, budući predsednik Srbije ići će na noge Zukorliću, traživši podršku za demokratsku opciju. Zukorliću je samo najmanji signal od strane potencijalne, nove vlasti bio potreban da potpuno izgubi i poslednje kočnice vlastite kontrole i on, za uzvrat, isporučuje čitavu listu zahteva kojom se mora platiti ta podrška. Naravno, ta lista je isključivo i jedino sadržala zahteve koji su dodatno potvrđivali da je Zukorlić, ne više prvi čovek IZ u Srbiji, već njen vlasnik i da sve što može da donese profit on mora da stavi pod svoju šapu.
Nezadovoljan i frustriran velikim očekivanjima koju nova vlast, očito, nije mogla, a ni umela da provede u delo, Zukorlić počinje da nasrće na državu. Još uvek moćnim i gotovo nedodirnutim centrima tajne moći, svakako ne odgovara demokratska vlast, koliko god ona bila slaba i obuzeta sobom, pa je neophodno napraviti još jedan veliki problem i dati Borisu Tadiću i koaliciji na vlasti, da se, već ionako raspamećeni Kosovom, ali i nizom drugih problema, pre svega dramatičnom socijalnom situacijom, bave gotovo čitave poslednje četiri godine. Zukorlić se, zato, preko noći pretvara u čuvara Bošnjaka i muslimana u Sandžaku i ne beži od toga da je vaskoliki, dunjalučki čuvar islama, pa pravi performanse za podršku braći Palestincima. Iznenada se budi iz duboke amnezije i priseća se svih ili skoro svih ratnih zločina počinjenih nad Bošnjacima u poslednjem ali i drugim ratovima, osniva tuce NVO-a koji se bave proučavanjem genocida nad Bošnjacima (samo dvadeset godina nakon početka rata u bivšoj Jugoslaviji), počinje da ide u Srebrenicu, doduše naoružan do zuba i sa nekoliko besnih BMW džipova, koji su mu postali zaštitni znak, ide u Štrpce prvi put posle 16 godina od tog užasnog zločina, neprezajući da ubijene Bošnjake i njihove nesahranjene kosti koristi za svojoj promociju i jeftino samoreklamerstvo.
Probni balon
Zanimljivo je, takođe, da kada govori o autonomiji Sandžaka, Zukorlić pominje samo crnogorski deo nekadašnjeg novopazarskog Sandžaka, ali nijednom rečju ne poziva na pripajanje bosanskog dela, odnosno opština Rudo, Čajniče Foču i Goražde. Ima li eksplicitnijeg dokaza da postoji dogovor da se ne dira “prćija” Mileta Dodika?
Od Sandžaka, koji je uvek bio izrazito multietnička i multikonfesionalna sredina pokušava da napravi džamahirijicu, zatucanu i samogetoiziranu jer će samo tako moći da postane i opstane kao vladar takvog prostora, kroz svoje vrtiće, medrese, Fakultet islamskih nauka i Internacionalni univerzitet. Na taj način širi obrazovni aparthejd štancajući neobrazovane i nefunkcionalne kadrove, koji će u najvećem broju ostajati u Sandžaku i tako dugoročno betonirati i opstruirati njegov razvoj. U naletima pohlepe, proglašava sve što mu padne na pamet vakufskom imovinom, degradirajući sam pojam vakufname, otima od građana Novog Pazara ono što im je neko, u davna vremena ostavio na čuvanje i upotrebu, devastira Novopazarsku banju, sprečivši hiljade ljudi da se u njoj leče i održavaju higijenu, otima zemlju koja je prodata lokalnoj upravi kako bi se pravilo zabavište za novopazarsku decu. Isti prostor dao je jednom od svojih tajkuna da na njemu pravi magacine. Uzurpira gradski trg svojim kafanama koje proglašava stubovima islama. Njegovi naoružani telohranitelji maltretiraju svakog onog ko se suprotstavi bahatosti samoproklamovanog “ajatolaha”. Ja sam već i ranije pisala da je protiv njegovih ličnih siledžija pokrenuto preko pedeset krivičnih prijava za različite vrste krivičnih dela, od lomljenja izloga, do pokušaja ubistva, ali nijedna nije procesuirana do danas. Zukorlić ne beži da se u svom arogantnom stilu hvali kako ima novopazarsko pravosuđe u šaci.
Osnivanjem Bošnjačke akademije nauka i umetnosti, Bošnjačke kulturne zajednice, traženjem stolice za Bošnjake u UN, pozivom na bojkot popisa, rovarenjem po severu Crne Gore i traženjem pomoći od strane Albanaca sa Kosova, pretnjama policiji i drugim institucijama države, zapaljivom retorikom i pozivanjem na sandžačko proljeće, pretnjama o autonomiji Sandžaka, i na kraju, najavom za kandidovanje za predsednika Srbije, Zukorlić stvara toliku količinu buke i prašine, od kojih se ne čuju i ne vide suštinske stvari. A suština jeste da se trenutna vlast, koja je već na kolenima i bez daha, dodatno raspamećuje i nervira, da se učini sve da se revitalizuju retrogradne snage, da se ojačaju i na noge postave, a potom vrate oni koji su već dovoljno zla naneli ovoj zemlji, da se zaustave svi demokratski procesi, ma koliko oni bili neubedljivi ponekad, da se Srbija vrati u devedesete, da se obesmisli, minorizuje i upropasti sve što je, s teškom mukom i trudom pojedinaca učinjeno poslednjih dvanaest godina.
Nije, dakle, Zukorlićeva kandidatura za predsednika Srbije ništa drugo do još jedan probni balon, ali i obesmišljavanje institucije izbora i ruganje drugim kandidatima.
Valja napomenuti da nominacija za predsedničkog kandidata ima i onu tržišnu komponentu. Zukorlić, kao i svaki autoritarni i samozadovoljni lider ima pogrešnu i netačnu percepciju o svojoj moći i uticaju, za šta su se dobrano potrudile njegove čankolize i ulizice, te on duboko veruje da će mu ovi izbori osigurati ogroman broj glasača i tako obezbediti dobru pregovaračku poziciju u trgovini sa toliko omraženim Beogradom. Na ovom mestu prisetiću se jednog razgovora u kome mi je on vrlo bodro saopštio da Tomislava Nikolića vidi kao potencijalnog partnera. Na moju primedbu da je to nedopustivo, jer se razgovor odvijao u vreme velike debate u Skupštini Srbije o genocidu u Srebrenici i kada je narečeni Nikolić sa svojim poslušnicima oblepljivao Bulevar Zorana Đinđića plakatima na kojima je pisalo bulevar Ratka Mladića, Zukorlić se nasmejao i rekao da nije gadljiv kao ja. Moja gadljivost, dosledno, traje i danas, ali je dosledna i njegova odluka da bošnjačke glasove da Tomislavu Nikoliću.
Jedino o čemu Zukorlić ne govori u ovom trenutku, jeste poražavajuće mali broj građana Sandžaka koji su spremni da mu daju podršku na lokalnom nivou. I pored toga što se glasovi plaćaju (20 eura na selu, 30 u gradu), što se neretko primenjuje sila, što se štampaju brojni časopisi, što bez prestanka rade dve televiziji i što se svakodnevno organizuju tribine na kojima je Muamer Zukorlić jedini besednik i učesnik… bez obzira na sve, Bošnjaci i muslimani Sandžaka mu okreću leđa. U jednom ranijem tekstu sam napisala da ako ga oni hoće i ako ga podržavaju, onda tako i treba da bude. Ako većina ljudi u Sandžaku, mislim pre svega na Bošnjake, ne vidi i ne shvata gde bi ih vođstvo Muamera Zukorlića odvelo, onda i treba da krenu za njim. Tada nikoga neće moći da optuže za svoj izbor i svoju propast, osim sebe same. Ali, biće da sam potcenila svoje sugrađane, te da su, kao i mnogo puta do sada, Sandžaklije pokazale lucidnost i mudrost koje se opiru svim zakonima fizike, da su pametniji i bolji od onih koji ih predvode i da će svakako znati da izaberu ono što je, u ovom trenutku, najbolje za njih.
Na kraju, mislim da opet ne bi bilo korektno, za sve loše okriviti Muamera Zukorlića, jer su mu država, tačnije vlast i njene institucije dale prostor za razmahivanje i svakojaku zloupotrebu. Sve dok oni koji treba da budu nosioci vlasti i koji brinu, ili bi trebalo da brinu o dobrobiti svih građana ove zemlje, imaju različite aršine, a sve uz opravdanje da će biti optuženi za kršenje verskih sloboda, onda ćemo imati nejednak tretman, pa ću ja očas posla zaglaviti na sudu zbog navodne klevete, u ekspresnom roku, ali se za pokušaj ubistva koji je počinio neko blizak Zukorliću, neće nikada suditi. Dakle, ako Srbija hoće da bude istinski demokratska zemlja, ona mora da ima jednak tretman prema svojim građanima bilo koje nacionalnosti bili i bez obzira na to da li pripadaju “običnom plebsu” ili bahatom, korumpiranom i nedodirljivom krugu političara, tajkuna i verskih vođa.
BH Dani, 27.04.2012.
Peščanik.net, 26.04.2012.