Francuska, Grčka, Holandija i Nemačka: u svim ovim zemljama uskoro će se održati izbori koji teško da mogu biti više različiti, ali koji ipak imaju nešto zajedničko: svi se tiču politike Angele Merkel i na njima će se odlučivati i o tome da li će ona izgubiti vlast.
Prvo se bira na severu i zapadu Nemačke (u Šlesvig-Holštajnu i Severnoj Rajni Vestfaliji – prim. prev.). To su izbori na kojima ćemo saznati da li najomiljenija nemačka i najmoćnija evropska političarka ima političku budućnost.
Ništa manje važni za Nemačku su i izbori u Grčkoj. Mnogo je političke energije i isto toliko novca uloženo kako bi Grčka pomogla samoj sebi. Ako Grci izaberu parlament koji bi većinski odbacio politiku štednje i predloge za sanaciju stanja u zemlji, onda bi mogao da propadne ceo plan za Grčku, što bi se ekonomski moglo iskontrolisati ali bi time legitimnost Paketa za spas bila znatno umanjena za druge zemlje kojima je ovaj paket potreban.
O evropskoj politici Angele Merkel ne odlučuje samo Grčka već i Francuska. Nikola Sarkozi se tokom izborne kampanje prilično udaljio od onoga što je tokom srećnih vremena nemačko-francuske harmonije (od pre samo nekoliko meseci) dogovorio sa kancelarkom, mada se mnogi nadaju da je ovde reč samo o retorici. Ali se to ne bi moglo reći za njegovog protivnika na ovim izborima. Fransoa Oland je već žestoko kritikovao nemačku politiku štednje, a ako ostvari samo polovinu datih predizbornih obećanja, nemir će se ponovo uvući u ionako labilnu evropsku strukturu. A nemir je ono što berze jedva čekaju.
Peti izbori koji će značajno uticati na evropsku, a i nemačku, politiku održavaju se takođe u takozvanom inostranstvu – u Holandiji. Uskraćivanje podrške manjinskoj hrišćansko-liberalnoj vladi i njen pad zbog mera štednje koje je propisao Gert Vilders, znači da će na jesen Holanđani odlučivati o političkoj sudbini premijera Marka Rutea, koji se u evropskoj politici dokazao kao najpouzdaniji partner nemačke kancelarke. Mada je u Holandiji mnogo toga u igri. Gert Vilders je do sada svoju politiku mržnje usmeravao pretežno ka muslimanima, dok se u poslednje vreme sve više okreće protiv Evrope, a ako mu se ovaj politički zaokret isplati to bi moglo dati vetar u leđa svim antievropskim populistima širom Evrope. Posebno zato, da se vratimo još jednom na Francusku, što se čini da bi u slučaju poraza Sarkozija, Marin Le Pen mogla da podeli njegovu partiju pridobivši time njeno desno krilo. Time bi antievropski impuls prodro duboko u politički centar.
Da li bi izbori u Francuskoj i Holandiji mogli uticati na nastanak jedne nove desničarske partije u Nemačkoj, još uvek je otvoreno pitanje. Do sada nam je ovde uspevalo da takve pojave sasečemo u korenu. Ali da li će nam to poći za rukom nakon uspeha ekstremne desnice u okolnim zemljama?
Jedna stvar je međutim izvesna: kada se danas u EU, i to pre svega kod naših najbližih komšija, održavaju izbori, to je isto tako važno kao da se izbori održavaju u nekoj nemačkoj republici – i to u nekoj od većih. U vezi sa velikim prekograničnim uticajem izbora, teoretski bi se moglo postaviti pitanje zašto nemački glasači ne bi imali pravo na petinu glasova na izborima u Francuskoj ili Holandiji, i obratno?
Još jedna zanimljivost upada u oči: Angela Merkel je najmoćnija žena Evrope koju Evropljani verovatno ne bi izabrali za predsednika EU. Kada bi je Nemci direktno birali, dobila bi većinu, ali zbog koalicionih kompromisa karakterističnih za Nemačku, čini se da bi, uprkos popularnosti, Anglea Merkel uskoro mogla da izgubi vlast. Drugim rečima: Merkel vodi Evropu, koja ne može da je smeni, ali izgleda da će je nenamerno smeniti oni koji ne žele da je smene, a to su Nemci.
Sve to u vezi sa demokratskom legitimnošću je, blago rečeno, prilično čudno, a moglo bi se reći i apsurdno. Ali u svakom slučaju uzbudljivo.
Autor Bernd Ulrich je urednik političke rubrike u Die Zeitu.
PressEurop, 03.05.2012, nemačko izdanje
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 04.05.2012.