Pre nekoliko dana, pročitao sam jedan navodno ozbiljan rad u časopisu American Economic Review, jednom od vodećih žurnala u branši, koji naširoko objašnjava kako naša visoka stopa nezaposlenosti ima duboke strukturne korene i da su za nju nepodesna bilo kakva brza rešenja. Autorova dijagnoza je da američka privreda jednostavno nije dovoljno fleksibilna da izađe na kraj sa brzim tehnološkim promenama. U radu se posebno kritikuju programi poput osiguranja za nezaposlene, jer navodno samo odmažu radnicima, pošto smanjuju podsticaje da se radnik prilagodi.
Dobro, nešto sam prećutao: taj rad je objavljen u junu 1939. Samo nekoliko meseci kasnije, izbio je Drugi svetski rat, a Amerika je – iako još nije bila ušla u rat – otpočela masovne vojne pripreme, što je konačno obezbedilo fiskalni stimulans na nivou prikladnom dubini krize. Dve godine nakon objavljivanja tog članka o neizvodljivosti brzog zapošljavanja, američka stopa nepoljoprivredne zaposlenosti porasla je 20 posto – što je isto kao kad bismo danas otvorili 26 miliona radnih mesta.
Sada se nalazimo u drugoj depresiji, ne toliko strašnoj poput prethodne, ali ipak dovoljno strašnoj. I ponovo navodni eksperti insistiraju na tome da su naši problemi „strukturni“, da se ne mogu brzo rešiti. Moramo se koncentrisati na duži rok, govore ovi ljudi, ubeđeni da postupaju odgovorno. A zapravo su izuzetno neodgovorni.
Šta znači kad se kaže da imamo strukturni problem nezaposlenosti? Uobičajena verzija podrazumeva tvrdnju da su američki radnici zarobljeni u pogrešnoj industriji ili da imaju pogrešne kvalifikacije. Jedan često citirani članak Raghurama Rajana sa Univerziteta u Čikagu govori da je potrebno premestiti radnike iz „naduvanog“ građevinskog, finansijskog i državnog sektora.
U stvari, broj zaposlenih u državom sektoru po glavi stanovnika praktično se nije menjao decenijama, ali nema veze – poenta je da se poslovi, nasuprot porukama iz takvih priča, od početka krize nisu gubili u industrijama koje su navodno previše narasle u godinama pumpanja mehura. Naprotiv, radna mesta su zatvarana širom spektra, praktično u svakom sektoru i svakom zanimanju, isto kao i tridesetih godina prošlog veka. Pored toga, ako je problem to što mnogi radnici imaju pogrešne kvalifikacije ili su na pogrešnom mestu, očekivalo bi se da radnicima sa pravim kvalifikacijama i na pravom mestu prihodi znatno porastu; međutim, vrlo je malo pobednika među radnim stanovništvom.
Sve nam ovo jasno govori da ne patimo od bolova nekakve strukturne tranzicije koja postepeno mora da protekne, nego od sveopšteg nedostatka dovoljne potražnje – nedostatka koji bi se mogao lako izlečiti državnim programima podsticanja potrošnje.
Šta je onda poenta ovog opsesivnog upinjanja da se naši problemi proglase „strukturnim“? Da, stvarno mislim da je to opsesivno. Ekonomisti o tome raspravljaju već nekoliko godina, a strukturalisti prosto ne žele da razumeju problem, bez obzira na svu silu dokaza.
Odgovor je, čini mi se, u tome što tvrdnje da su naši problemi duboki i strukturni pružaju izgovor da se ništa ne radi da se ublaže patnje nezaposlenih.
Naravno, strukturalisti ne priznaju da samo iznalaze izgovore. Kažu da nije poenta u tome da nađemo brzo rešenje, nego da se koncentrišemo na duži rok – iako najčešće nije jasno o kakvoj se tačno dugoročnoj politici radi, osim da ona nanosi bol radnicima i siromašnima.
U svakom slučaju, Džon Mejnard Kejns je pre više od 80 godina odlično procenio ovakve ljude. „Ali ovaj dugi rok“, pisao je on, „loš je putokaz za današnju situaciju. Dugoročno gledano, svi smo mrtvi. Ekonomisti sebi postavljaju isuviše lak i beskoristan zadatak, ako u ova uzburkana vremena umeju samo da nam kažu da će, kad bura prođe, more ponovi biti mirno.“
Dodao bih samo da izmišljanje razloga da se ne učini ništa u vezi sa današnjom nezaposlenošću nije samo svirepo i štetno, nego je i primer loše politike. Jer postoje brojni dokazi da će nezdravi efekti visoke nezaposlenosti baciti senku na privredu za mnogo godina. Kad sledeći put neki nadobudni političar ili stručnjak krene da raspreda kako je deficit teret za narednu generaciju, setite se da danas mladima u Americi nije najveći problem neki budući teret zaduženosti – teret koji, uzgred, prerano rezanje troškova verovatno samo pogoršava, a ne olakšava. Naprotiv, to je nedostatak radnih mesta, koji sprečava mnoge školovane ljude da otpočnu svoj radni vek.
Dakle, ove silne priče o strukturnoj nezaposlenosti nemaju za cilj suočavanje sa pravim problemima; njihov cilj je da probleme izbegnemo, i da krenemo lakšim, beskorisnim putem. I vreme je da se to prekine.
The New York Times, 10.05.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.05.2012.