Situacija u Maliju zaokuplja svu našu pažnju. Ovo carstvo, osnovano u 13. veku, kolevka hiljada kultura, uključujući i dogonsku, danas je zemlja pocepana na dva dela: na jugu, privremena vlada zastrašena vojnicima koji patroliraju ulicama, upadaju u nacionalne palate i prete putnicima na aerodromima. Na severu, Azavad, velika i prekrasna teritorija, za koju se bore teroristi AQIM[1] i independistički Tuarezi, koji su se pridružili malijskim islamistima, proglasivši nezavisnu „Islamsku državu Azavad“.
Sve u svemu, zemlja koja možda na prvi pogled deluje beznačajno, bogu iza nogu, bez ikakvih prirodnih resursa i bez stanovništva. Zapravo, to je problem koji bi mogao postati mnogo važniji za našu bezbednost nego što je bio, i još uvek jeste, Avganistan.
Prvo, zato što ne možemo ostati ravnodušni pred humanitarnom katastrofom koja se sprema.
Potom, zato što ova zemlja postaje stecište zlih sila iz čitavog sveta: oružje iz Libije (10.000 projektila zemlja-vazduh nestalo je bez traga), trgovci drogom iz Latinske Amerike (idu preko Gvineje Bisao, Nigerije i drugih zemalja, a do Evrope dolaze preko bezbrojnih skrivenih aerodroma). Ovde je, kao i u Kolumbiji, došlo do sukoba švercera droge i politički ekstremnih aktivista, ali uz dodatak verskog fundamentalizma.
Zatim, zato što bi ova secesija mogla destabilizovati sve ostale zemlje u regionu, od Mauritanije do Čada, od Alžira do Senegala, od Nigerije do Libije.
Na kraju, zato što ovo područje može postati baza za obuku terorista i bombaša-samoubica, na čijoj su meti zapadne ispostave širom regiona, a koji bi mogli doći, raznim kanalima, i do Evrope. Njih je u ovom trenutku samo nekoliko stotina; ukoliko se ništa ne učini, uskoro će ih biti na hiljade, iz Pakistana, Indonezije i Latinske Amerike. A ni zalihe uranijuma u Nigeru, veoma značajne za Francusku, nisu daleko.
Izgleda da su tekući pregovori, pod patronatom Burkine Faso, zapali u ćorsokak.
Moramo delovati tako da izbegnemo kristalizaciju uporišta međunarodnog terorizma u Maliju. Na jugu, treba omogućiti civilnim vlastima da rade bez straha, obnoviti bezbednost, restruktuirati vojsku i pokrenuti ekonomski rast. Na severu, treba zaustaviti ovu secesiju, biće neophodne vojne akcije na terenu, uz udaljenu logističku podršku, sredstva prismotre, bespilotne letelice i strateški nadzor.
Ko će sve ovo da izvede? Očigledno ne izolovana vlada Malija, koja nema ni naoružanje ni autoritet. Ni ECOWAS,[2] koja nema dovoljne vojne resurse da omogući sve neophodne akcije i koja čak ne može ni da se nada da će je malijska vlada pozvati. Ne ni OAU,[3] makar ne sama.
Ko onda? Ujedinjene nacije? NATO? Ovo pitanje će uskoro biti postavljeno. I tu bi Evropa, naravno, trebalo da bude ujedinjena i da se postavi kao odlučujuća i aktivna sila. Tenutno nije tako. Međutim, ukoliko aktuelni pregovori propadnu, uskoro će biti potrebno da se razmisli o formiranju koalicije nalik na onu koja je funkcionisala u Avganistanu. Pre nego što nam bude nametnut neki novi 11. septembar.
L’Express blog, 28.05.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 31.05.2012.