Corax
U Britaniji je pre možda pola godine nekakva tamošnja komisija za estetiku i etiku, istinu i meru, pretpostavljam da se tako zove, zabranila reklamu sa protagonistkinjama upravo bestidno ulepšanim, ako se tako može reći, mislim da je u jednoj bila Džulija Roberts, u drugoj neka ništa manje lepa građanka: iako su za reklamu odabrane baš zato što su lepe, kapitalizam je odlučio da ih dodatno prolepša i dolepša u foto-šopu, rezultat beše takav da je razbijao ionako krhko samopouzdanje klijentkinjama, drugo, samoj špeciji pripisana su natprirodna, mistična svojstva, reklama je višestruko lagala i ukinuta je, zabranjena.
E, za izbore takve komisije nema, kandidati mogu da budu lepi koliko im srce želi i koliko su dobri oni koji u fotošopu otklanjaju nesavršenosti prirode i mučke tragove godina.
Beba sa bradom, rođeni četnik
Srpski pokret obnove je rekao bih prvi prigrlio napredak, sećam se Vuka sa prvih bilborda, toliko velikih da bi obična bora morala biti široka jedan palac, čekinja sa obrva bila bi kao čkalje u slatini, ali ne, lice piščevo bilo je glatko kao lice Endi Mek Dauel, negdašnje glumice koja se odala reklamama, beonjače su mu bile toliko čiste i bele da sam se prosto poplašio: ovo su oči novorođenčeta, a ne osobe koja se ko zna koliko puta stresla posle probane rakije (aaa, dobraa!), koja je udisala dim u Klubu književnika, a pre toga i na sednicama Saveza sindikata Jugoslavije.
Gledam sad na bilbordu jednog kandidata, pa zar ne beste vi klempavi, druže, da ne kažem generale?! Vojno lice snimljeno je odozdo, pod uglom takvim da odvojenost organa sluha od lobanje ispada minimalna, ili su mu ušne školjke u fotošopu blago začešljane unazad, ne baš koliko Mimi Karadžiću koga je u filmu operisao Dragan Nikolić, ali kao da je za potrebe voljene stranke nepoželjni zazor smanjen.
Dobrodošli u zemlju osmeha
Najupadljivija metamorfoza zadesila je Tomu Nikolića, koji je em ispao bilingvalan (one hundred percents, reče iz čista mira, usred govorancije na jeziku naših otaca!), em je na slici pljunuti Stros Kan, ozloglašeni sladostrasnik kome su se zbog istrajne vezanosti za vanbračnu žensku put izmakle i funkcija u Međunarodnom monetarnom fondu i kandidatura za predsednika Francuske; savetnici nisu ništa mogli da promene u Tominom glasu i govoru, gde obitava i opstaje nešto parastosno, to je intonacija podesna za čitanje testamenta ili za poslednje slovo nad otvorenom rakom (uzravnjena je kao ison, jedan te isti ton koje drži bratija i preko kojeg solo kaluđer peva melodiju), ali su i njega i Vučića meni nepoznati stručnjaci prosvetlili: nema vam izbornog trijumfa ako se ne prešaltujete na neprekidnu nasmejanost!
Da moja dela nije doživljavao kao zlurada, g. Vučić je još pre deset ili dvadeset godina mogao nešto da preduzme protiv svoje gotovosti da zaplače, protiv toga da mu oko usana stalno obigrava jecaj koji samo čeka da se otrgne iz dubine grudnoga koša, a suze da grunu iz očiju, ali bolje ikad nego nikad, mada ti naknadni saveti možda nisu bili besplatni, kao što verujem da ni Đulijani nije došao besplatno, ne možeš takvoj osobi kazati: „Dođi u Beograd, imaš plaćenu kartu, podvoz od aerodroma ’Nikola Tesla’, imaš besplatan hotel, hranu i dva oštra pića“, bilo kako bilo, novoradikali su povrh svega drugog unapredili svoju mimiku: dobrodošli u zemlju osmeha!
PLAVI RADION – PERE SAM!
Izborne slogane nisam sve ni video, to su jednostavni pokliči, opšta mesta, to ne može biti mnogo drukčije, nigde, svi su političari roba koju reklamiraju njihove partije, i svuda su poruke isprazne, plitke, preterane, Ako hoćeš da se ljudima urežeš u sećanje i u podsvest moraš pred kamerama da izdeklamuješ: Dobar dan, ja sam Plavi Radion, perem sam!
Od Dinkića preko novog Janike do Dačića (bonus: razvoj. put I. D.)
Ali reklame nema bez muzike. Pionir je Dinkić, Tadić je od Bregovića dobio skarednu dosetku, „Odu radosti“, ukrštenu sa „Maršom na Drinu“, Čanak se latio prima, pročitao sam da je pesma „Mlada partizanka pušku nosila“ bila cenzorima prijavljena kao potencijalno teroristička, te se časna RRA nosila mišlju da ju zabrani, mislim da smo je mi pevali kao „Mlada Vojvođanka“, mora da je u toj protivustavnoj skrivena reči subverzivnost dostojanstvenog primaškog sola, ali se na muziku ipak najviše oslonio Dačić, imao je vatreno krštenje u srcu Evrope, gde je iz g-mola, što mu je bilo malo visoko, potegao „Miljacku“, da bi u Sava-centru otpevao „Jorgovane“ uz sasluženje Zmijanac Vesne i Bekuta Ane! Tom numerom dovrhunjen je razvojni put Ivice Dačića koji je u Sava-centru nastupao kao mlada nada vladajuće partije tj. kao portparol Miloševića, pa je potom mogao da dolazi samo sa kupljenom ulaznicom na koncerte, da bi se sada još jednom vratio i to ne kao onaj koji drži govoranciju nego kao onaj kome se može da tu peva: ovo je sad opet naše, moje!
Nisu li svi osvajači morali u svoj trijumf da se uvere tako što bi načinili kakav hibris! Čovek koji je šestog oktobra dve hiljadite više od svega želeo da doživi Miholjsko leto na Kubi, na prošlim izborima izlečio se od zebnje i skrajnutosti i sad sam sebi dozvoljava trijumf – ne treba kao Cezaru da mu to Senat odobri nakon uspeha u šta ti ja znam Galiji.
&
Voleo bih da mi Svevišnji dadne strpljenje, da nanovo pročitam izjave ne ranog nego netom povrativšeg se sa margine Dačića, tek pomirenog sa Tadićevom strankom bola i tuge, pa da ih uporedim sa njegovim izjavama koje su frivolnim, mangupskim tonom i razmetljivošću obeležile poslednjih pola godine.
U početku su reči Dačićeve bile savršeno kontrolisane, odmerene, svrsishodne, oprezne, ni neko ko nije njegov fanatični obožavalac (na pr. ja) nije mogao ništa da mu spočitne, ti si dika našeg fakulteta nadomak „Kovača“, mislio sam, da bi se u poslednje vreme ministar policije i preporodilac SPS-a priklonio jeziku odveć kolokvijalnom, isuviše narodskom. To što naginje slengu meni ne smeta, neka repuje ako mu je drago, ali sam se nekoliko puta presekao: da nije ministar možda baš od zorta pred mikrofonom i kamerama svaki put popio po nekoliko čašica, alkohol je opijum za narod, samim tim i za narodne predstavnike, i ne znam šta bi bilo gore, da ministar trezan onako govori, da mu suglasnici budu onoliko degradirani, da se u govoru javljaju akcenti kao u zdravicama, ili je gore ako svaki put nakvasi gušu viskijem, što može da preraste u naviku nespojivu sa strankom levice.
Voleo bih da imam onaj merač koji ima saobraćajna policija, treba da intervjuišem nekog političara i kažem mu: „Sad ćemo da proverimo jeste li popili koju i koliko promila te supstance imate u krvi, znam naravno da imate vozača i da vam je dopušteno da budete umereno naćefleisani, ali pre nego što otpočnete govoranciju dozvolite da znamo koliko vaše reči možemo uzimati ozbiljno, i za vas će, izleti li vam koja neodmerena tvrdnja, biti od koristi ako se zna da ste podnapiti!“
Ća ko voli, ća ko zna
I tako, svak bi da se ureže biračima u sećanje kako zna, Velja Ilić ima seriju atentata kao kapital, otporan na tup predmet kojim ga je nepoznati počinilac iznenadio u kući, preživeo stiskanje obeju aorti te dušnika u Knez Mihajlovoj, anđeo ga odveo u toalet na pumpi dok je atentator u vidu kamiondžije spljeskao gepek, Tadić reklamira svoju univerzalnost, nije najveći pronalazak točak nego lopta, oblik viđan u prirodi odvajkada, ali koji tek u novije doba može da odskače, bilo po vodi, bilo po travi, bilo po betonu, bivši predsednik želi da se omladini ureže u sećanje kao otac sporta, obožava Dodika, Kamengrad, Džonija Depa, Andrića, kome bi rado izgradio grad, u čemu je ga je pretekao Kusturica, te će, bude li nanovo izabrat, moći samo da bude visoki pokrovitelj Andrićevog instituta; Tadić voli decu, ali i babu koja se češlja dok selo gori iako ima dobrovoljno vatrogasno društvo, voli Ivana Ivanovića koji mu govori ti, voli mladunčad domaćih životinja, ali i odrasle primerke koji daju Srbiji vunu, mleko, sir, jogurt.
Mrkonjić voli Slobu Miloševića i Anu Bekutu.
Vođa Svih Vlaha Sveta
Kao što istorija kad joj ustreba sama stvori vođu od dotad možda i neupadljivog pojedinca, tako su izbori od Đorđa Vukadinovića napravili vođu svih Vlaha sveta, urednik NSPM ušao je u nazovi manjinsku stranku koja se em jeftino registrovala em joj treba šačica glasača da dobije predstavnika u parlamentu, ovaj Karavlah (Paravlah) je moj utisak izbora.
Radna akcija jaganjaca
U Koče Kapetana od prošlog meseca viđam živa bića oko zamrlih prostorija DSS-a, tu ljudska noga nije godinama kročila, sad sve izluftirano, okačene slike različka u raznim pozama, gledam omladinu koja se tu vrzma, lepa i inteligentna stvorenja, kako to, kako kako, politika je strast, oblast kojoj je logika rekla laku noć, pa ipak, kako su vas očarali Koštunica, čovek kome ne treba dvojnik u Palminom muzeju, kome ne pada na pamet da se odazove pozivu suda (pa ako si odmetnik od zakona, ne konkuriši za predsednika!), kako ste se, deco moja svekolika, poveli za vseznaikom Popovićem, ne umem to da objasnim, bez sumnje ima nešto neizrecivo.
Peščanik.net, 03.05.2012.
