Ovo nije manifest. Manifesti pružaju uvid u svet koji će doći i prizivaju u život subjekat, koji iako je sada samo duh, mora da se materijalizuje i postane pokretač promene. Manifesti su kao stari proroci, koji snagom svoje vizije stvaraju vlastiti narod. Današnji društveni pokreti preokrenuli su redosled, pa su manifesti i proroci postali prevaziđeni. Pokretači promena već su se slili na ulice i okupirali gradske trgove, i ne samo što ugrožavaju i obaraju vladare, već i stvaraju vizije novog sveta. Možda još važnije, mnoštva su, kroz svoju logiku i praksu, kroz svoje slogane i zahteve, proglasila niz novih principa i istina. Kako da njihov proglas postane osnova za stvaranje novog i održivog društva? Kako da nam ovi principi i istine budu vodilja u međusobnim odnosima i odnosima sa našim svetom? U svojoj pobuni, mnoštva moraju da otkriju put od objave do konstitucije.
Početkom 2011, u dubinama socijalnih i ekonomskih kriza karakterisanih radikalnom nejednakošću, zdrav razum je nalagao da poverimo donošenje odluka i vođstvo vladajućim silama, kako nas ne bi snašla još veća katastrofa. Možda su finansijski i državni vladari tirani, i možda upravo oni snose najveću odgovornost za stvaranje krize, ali nismo imali izbora. Međutim, tokom 2011, niz društvenih borbi razrušio je ovo rezonovanje i počeo da stvara drugačije. Okupiraj Volstrit je bila najvidljivija, ali ujedno samo jedna od mnogih borbi koje su izmenile teren političke debate i otvorile nove mogućnosti za političko delovanje tokom te godine.
Dve hiljade jedanaesta je rano počela. Sedamnaestog decembra 2010, u tuniskom gradu Sidi Buzid, 26-ogodišnji ulični prodavac Muhamed Buazizi, školovani inženjer, rešio je da se zapali. Do kraja meseca, masovne pobune proširile su se na Tunis, sa zahtevom “Ben Ali dégage!”,1 i zaista, do polovine januara, Zine el Abidin Ben Ali je već otišao. Egipćani su uzeli stvari u svoje ruke i, sa desetinama i stotinama hiljada koji su od početka januara redovno izlazili na ulice, zahtevali da i Hosni Mubarak ode. Okupacija Tahrira u Kairu trajala je samo jedanaest dana pre nego što je Mubarak pobegao.
Protesti protiv represivnih režima brzo su se proširili na druge zemlje Severne Afrike i Bliskog istoka, uključujući Bahrein i Jemen, pa na kraju i Libiju i Siriju, ali prve iskre u Tunisu i Egiptu potpalile su vatru još dalje. Demonstranti koji su tokom februara i marta okupirali zgradu vlade u Viskonsinu solidarisali su se i prepoznali sličnost sa svojim prethodnicima u Kairu, ali ključni korak je načinjen 15. maja, kada su takozvani indignadosi okupirali gradske trgove u Madridu i Barseloni. Španski kampovi bili su inspirisani pobunama u Tunisu i Egiptu, i prenosili su novu borbu. Od socijalističke vlade Hozea Luisa Rodrigeza Zapatera, zahtevali su “Democracia real ya“2 odbijajući sve političke partije, i pokrenuli širok niz društvenih pitanja, od korupcije u bankama do nezaposlenosti, od nedovoljnih socijalnih usluga do neadekvatnog smeštaja i nepravednog izbacivanja iz kuća. Milioni Španaca učestvovali su u ovom pokretu, a velika većina građana podržavala je njihove zahteve. Indignadosi su na okupiranim trgovima formirali savete za donošenje odluka, i komisije za istraživanje različitih društvenih pitanja.
Čak i pre nego što su kampovi na madridskom Puerta del Sol razmontirani u junu, Grci su preuzeli vatru od indignadosa i okupirali trg Sintagma u Atini, protestujući protiv mera štednje. Nedugo zatim, počeli su da niču šatori na Rotšildovom bulevaru u Tel Avivu, sa zahtevima za socijalnu pravdu i socijalnu državu za Izraelce. Početkom avgusta, nakon što je policija ubila jednog crnog Britanca, izbili su nemiri u Totenhemu, koji su se proširili po celoj Engleskoj.
Kada je nekoliko stotina okupatora donelo šatore u njujorški Zukoti park 17. septembra, došao je red na njih da uzmu stvari u svoje ruke. I njihov postupak, kao i širenje pokreta u SAD i u svetu, treba razumeti u kontekstu prethodnih događaja.
Mnogi koji nisu učestvovali u ovim borbama ne uviđaju vezu između navedenih događaja. Severnoafričke pobune suprotstavljale su se represivnim režimima i njihovi zahtevi su bili fokusirani na uklanjanje tirana, dok su razni socijalni zahtevi kampova u Evropi, SAD i Izraelu upućivani predstavničkim ustavnim sistemima. Pored toga, izraelski šatorski protest (ne zovite ga okupacijom!) trudio se da se ne odredi prema pitanjima naseljenika i pravima Palestinaca; Grci se suočavaju sa nacionalnim dugom i merama štednje istorijskih razmera; dok je bes britanskih demonstranata bio usmeren na davno uspostavljenu rasnu hijerarhiju – a nisu čak ni podigli šatore.
Svaka od ovih borbi je jedinstvena i orijentisana ka određenim lokalnim uslovima. Međutim, prvo što se može primetiti jeste da se one jedna drugoj obraćaju. Egipćani su očigledno krenuli stopama Tunižana, i preuzeli njihove slogane, ali i okupatori trga Puerta del Sol takođe su svoju borbu smatrali nastavkom tahrirskog iskustva. S druge strane, oni u Atini i Tel Avivu pažljivo su pratili iskustva Madrida i Kaira. Okupatori Volstrita gledali su sve njih, prevodeći, na primer, borbu protiv tirana u borbu protiv tiranije finansijskog sektora. Možda mislite da su prosto bili u zabludi i da su zaboravili ili ignorisali međusobne razlike u okolnostima i zahtevima. Međutim, mi smatramo da oni imaju jasniju viziju od onih izvan borbe, i da bez protivrečnosti mogu da se drže svojih jedinstvenih uslova i lokalnih bitaka u okviru zajedničke globalne borbe.
Nevidljivi čovek Ralfa Elisona, nakon mukotrpnog putovanja kroz rasističko društvo, naučio je kako da komunicira sa drugima u borbi. „Ko zna“, kaže na kraju Elisonov narator, „možda na nižim frekvencijama govorim u tvoje ime“. I danas oni u borbi komuniciraju preko nižih frekvencija, ali, za razliku od Elisonovog vremena, danas niko ne govori u njihovo ime. Etar nižih frekvencija otvoren je za sve. A neke poruke mogu čuti samo oni koji učestvuju u borbi.
Ovi pokreti, naravno, dele neke karakteristike, od kojih je najuočljivija strategija ulogorenja ili okupacije. Pre desetak godina, alterglobalizacijski pokreti bili su nomadski. Migrirali su od jednog do drugog samita, ogoljavajući nepravde i antidemokratsku prirodu niza ključnih institucija globalnog sistema vlasti: Svetske trgovinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, lidera G8 i ostalih. Ciklus borbi koji je otpočeo 2011, s druge strane, je stalno nastanjen. Umesto da lutaju prateći kalendar samita, ovi pokreti ostaju u mestu, i zapravo odbijaju da se pomere. Njihova nepokretnost je delimično zasluga činjenice da su duboko ukorenjeni u lokalne i nacionale društvene probleme.
Ti pokreti takođe dele svoju unutrašnju organizaciju kao mnoštvo. Inostrana štampa očajnički je u Tunisu i Egiptu tražila vođe pokreta. Tokom najintenzivnijeg perioda okupacije Tahrira, na primer, svakog dana bi proglašavali neku novu osobu za lidera: jednog dana je to bio Muhamed El Baradej, dobitnik Nobelove nagrade, sutradan funkcioner Gugla, Vael Gonim, i tako dalje. Ono što mediji nisu mogli da shvate, ili da prihvate, jeste da na Tahriru nije bilo lidera. Nepristajanje ovih pokreta da imaju lidere bilo je primetno čitave godine, ali možda je najjasnije došlo do izražaja na Volstritu. Niz intelektualaca i slavnih ličnosti prodefilovao je kroz Zukoti park, ali niko nikoga od njih nije smatrao liderom; oni su bili gosti mnoštva. Od Kaira i Madrida do Atine i Njujorka, pokreti su stvorili horizontalne mehanizme organizacije. Nisu podizali glavne štabove i formirali centralne komitete, nego su se širili poput roja, i što je najvažnije, stvorili su demokratsku praksu odlučivanja tako da svi učesnici mogu zajedno da budu predvodnici.
Treća karakteristika koju ovi pokreti pokazuju, istina na različite načine, jeste ono što mi smatramo borbom za zajedničko dobro. U nekim slučajevima, ona je iskazivana kroz vatru. Kada se Muhamed Buazizi zapalio, njegov čin je protumačen kao protest, ne samo protiv maltretiranja od strane lokalne policije, već i protiv zajedničke društvene i ekonomske patnje svih radnika u zemlji, od kojih mnogi ne mogu da nađu posao u skladu sa svojim obrazovanjem. U Tunisu i Egiptu, glasni pozivi na uklanjanje tirana skrenuli su pažnju mnogih posmatrača sa dubokih društvenih i ekonomskih problema protiv kojih se ovi pokreti bore, kao i sa ključnih akcija sindikata. Avgustovski požari i neredi u Londonu takođe su bili znak protesta protiv današnjeg ekonomskog i socijalnog poretka. Poput Parižana 2005, i nereda u Los Anđelesu više od deset godina pre toga, ogorčenost Britanaca bila je odgovor na kompleksan niz društvenih problema, među kojima je ključni problem rasne subordinacije. Ali paljevina i pljačka u svim ovim slučajevima takođe je odgovor na moć robe i vladavinu vlasništva, koji su i sami, naravno, često provodnici rasne subordinacije. Ovo su, dakle, borbe za zajedništvo, u smislu da se suprotstavljaju nepravdi neoliberalizma i, na kraju, vladavini privatnog vlasništva. Ali to ih ne čini socijalističkim. Zapravo, primećujemo vrlo malo tradicionalno socijalističkih pokreta u ovom ciklusu borbi. Koliko god borbe za zajedništvo dovodile u pitanje vladavinu privatnog vlasništva, one se jednako protive vladavini javnog vlasništva i kontroli države.
U ovom pamfletu bavimo se željama i uspesima ovog ciklusa borbi, otpočetog 2011, ali ne analiziramo ih neposredno. Umesto toga, počinjemo od ispitivanja opštih društvenih i političkih uslova u kojima nastaju. Naša meta ovde su dominantni oblici subjektivnosti proizvedeni u kontekstu današnje društvene i političke krize. Analiziramo četiri primarne subjektivne figure – zaduženu, medijatizovanu, sekuritizovanu i predstavljanu – koje su sve osiromašene, dok je njihova sposobnost za društveno delovanje sakrivena ili mistifikovana.
Pokreti revolta i pobune, po nama, pružaju nam mogućnost ne samo da odbacimo represivne režime pod kojima ove subjektivne figure stradaju, već i da preokrenemo ove subjektivitete u figure moći. Oni otkrivaju, drugim rečima, nove oblike nezavisnosti i sigurnosti na ekonomskom, kao i na društvenom i komunikacijskom planu, koji zajedno čine potencijal za svrgavanje sistema političke reprezentacije i utvrđuju sopstvenu snagu za demokratsko delovanje. To su neka od dostignuća koja su ovi pokreti već ostvarili i koja se i dalje mogu razvijati.
Međutim, da bi se konsolidovala i učvrstila snaga takvih subjektiviteta, neophodan je još jedan korak. Pokreti, u suštini, već pružaju niz principa koji mogu biti osnova konstitutivnog procesa. Jedan od najradikalnijih i najdalekosežnijih elemenata ovih pokreta, na primer, bilo je odbacivanje predstavničkog sistema, i umesto njega izgradnja modela demokratskog sudelovanja. Ovi pokreti uz to daju novo značenje slobodi, našem odnosu prema zajedničkom dobru i nizu ključnih političkih odnosa, koji daleko nadilaze granice današnjih republičkih ustava. Ova značenja već sada postaju deo novog zdravog razuma. To su temeljni principi koje već sada smatramo neotuđivim pravima, poput onih osvojenih u revolucijama 18. veka.
Nije zadatak kodifikovati nove društvene odnose po utvrđenom redosledu, već stvoriti konstitutivni proces koji organizuje takve odnose i čini ih trajnim, dok istovremeno podstiče buduće inovacije i ostaje otvoren za zahteve mnoštva. Pokreti su proglasili novu nezavisnost, i nju konstitutivna moć mora nastaviti da učvršćuje.
Uvodni deo pamfleta Declaration, Michael Hardt, Antonio Negri, pisci knjige Mnoštvo – rat i demokracija u doba imperija, Multimedijalni institut, Edicija past:forward, Zagreb 2009. (Multitude – War and Democracy in the Age of Empire, Penguin Press, New York, 2004.)
Jacobin, leto 2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 31.05.2012.
OCCUPY WALL STREET