Na nedavnoj sednici Saveta Univerziteta u Beogradu izabran je novi rektor. Procedura izbora propisana Statutom Univerziteta predviđa tajno glasanje članova Saveta nakon što Senat utvrdi predlog na osnovu evidentiranih kandidata o kojima su se prethodno izjasnili fakulteti i naučni instituti.
Evidentiranje kandidata vrše izborna veća fakulteta koja čine nastavnici i naučna veća instituta koja čine istraživači sa naučnim zvanjima. Statut nalaže da se programi kandidata dostavljaju fakultetima i institutima pre evidentiranja kandidata, ali iskustvo govori da je ova procedura prilično relaksirana. Ne samo da nema diskusije o predloženim programima, nego isti vrlo često nisu ni dostupni univerzitetskoj zajednici. Davanje podrške određenom kandidatu tako se svodi na glasanje nedovoljno informisanog nastavnog i naučnog osoblja Univerziteta. Nijanse glasanja variraju od nezainteresovanog pro forme izjašnjavanja preko sugestivnog do dirigovanog “izbora”. Jasno je da takav glas ne predstavlja odgovornu odluku pojedinca zasnovanu na objektivnom sudu o predloženom pravcu razvoja Univerziteta. Ostaje utisak da su, čak i u momentu izjašnjavanja na fakultetima i institutima, odluke već donete u uskom, za javnost nevidljivom krugu.
Drugi aspekt sadašnjeg načina izbora rektora je forsiranje elitizma:
(1) Glasanje članova Senata i Saveta, za koje nije jasno koga predstavljaju prilikom tajnog glasanja, sebe ili svoje ustanove. Ukoliko glasaju po ličnom nahođenju, time potpuno obesmišljavaju izjašnjavanje u okviru svojih ustanova. Ukoliko glasaju u skladu sa odlukama fakulteta i instituta koje predstavljaju, ostaje pitanje čemu onda glasanje, a posebno tajno glasanje. Savet bi u tom slučaju trebalo samo da verifikuje prethodni izbor od strane fakulteta i instituta. Tajno glasanje male grupe ljudi ne doprinosi legitimitetu izabranog rektora koji treba da predstavlja većinu u univerzitetskoj zajednici.
(2) Glasanje nastavnika, ali ne i asistenata prilikom evidentiranja kandidata na fakultetima. Nekorektno je isključivanje asistenata iz odlučivanja ili bar mogućnosti da se izjasne o programima, da postavljaju pitanja i daju predloge koje će neko čuti. Izgleda da su asistenti dovoljno zreli da podnesu znatno nastavno, naučno i stručno opterećenje, ali ne i da razmišljaju o pravcu razvoja Univerziteta. Ima i kvazi-elitizma kada asistent ima isti ili veći naučni i stručni uticaj od nastavnika kome formacijsko mesto daje privilegiju koja mu po zasluzi ne pripada.
Direktno glasanje za rektora Univerziteta na način i pod uslovima koji garantuju slobodno izjašnjavanje informisanih članova univerzitetske zajednice (nastavnika, istraživača u naučnom zvanju, asistenata i istraživača-saradnika) osnovni je preduslov za demokratičnost Univerziteta i suštinski legitimitet izabranog rektora. Pitanje učešća studenata i Vlade bi moglo biti rešeno tako što bi glasovi Studentskog parlamenta i predstavnika Vlade činili maksimalno jednu trećinu izbornog korpusa. Preostale dve trećine bi činili glasovi pomenutog akademskog osoblja.
Umesto da izbor rektora bude jedan od faktora integracije na Univerzitetu, sadašnja praksa ima suprotan efekat. Kontakt budućeg rektora i baze bi olakšao sagledavanje stanja na fakultetima i institutima, obzirom na specifičnosti svake članice Univerziteta. Spremnost da se čuju ideje i problemi bi pomogla u osmišljavanju konkretnih poteza za realizaciju opštih mesta iz programa rada kandidata. Definitivni program rada bi mogao biti zajednička platforma budućeg rukovodstva i univerzitetske zajednice, a ne nametnuti spisak obaveza.
Ako se pitanje izbora rektora čini trivijalnim, onda je to i trivijalan test (ne)spremnosti univerzitetske zajednice da izađe iz okvira svakodnevnih obaveza i da se aktivno uključi u pitanje koje se tiče svih nas. Ako univerzitetska zajednica ne može da se izjasni slobodno i odgovorno o izboru prvog čoveka Univerziteta i njegovom programu, kako se onda može očekivati aktivan angažman i kritički stav o pitanjima poput kvaliteta nastave i nauke, korupcije, nepotizma i negativne selekcije, o potrebi ponovnog osnivanja Centra za istraživanje i razvoj Univerziteta ili predlogu Strategije obrazovanja do 2020. godine koja cementira nacionalizam u obrazovni sistem i uvodi pojam neprofitnih privatnih fakulteta da bi se namakle pare iz državnog budžeta dok na državnim fakultetima studenti plaćaju bezobrazno visoke školarine.
Univerzitet u Beogradu treba da se razvija kao centar slobodnog i kritičkog mišljenja, a ne da podstiče kvazi-elitizam svojstven za političke stranke u Srbiji. Ima sasvim dovoljno vremena da se tokom trogodišnjeg mandatnog perioda izmene regulativni i tehnički aspekti procedure. Pitanje je da li ima volje.
Peščanik.net, 09.06.2012.
