Stereotipi ne bi ni postojali da se dobrim delom ne zasnivaju na istini. Jedan od stereotipa o Italiji glasi da se u njoj sve bazira na tri stuba: crkva, politika i fudbal. Ako je to tačno onda je Italija u gorem stanju nego što to pokazuju berze i usplahirena evropska politbirokratija. Crkva – ispod svešteničkih odora kriju se retko kvarni ljudi. Politika – pod prinudnom upravom tehničke vlade. Fudbal – samo još budale veruju u ono što vide da se dešava na terenu. Tako u najkraće izgledaju ta tri stuba nosača, koja samo što se nisu raspala. Hoće li Italija imati snage da se izvuče iz ćorsokaka? Da, ako bude imala snage da najuri popove, političare i fudbalske mešetare, a to je poduhvat zamašan skoro kao svojedobno građanska revolucija u Francuskoj. Pred vama je prvi „stub” – Crkva, sledeći je o politici i poslednji o fudbalu.
I Crkva Boga ne moli
Čovek po sebi nije ništa drugo, do onaj ko kvari sve što je dobro.
Mistik, 14 vek
Posvuda, a u katoličkoj religiji posebno, gavran je ptica zloslutnica, veza sa donjim svetom, glasnik smrti, simbol spletkarenja i ljudske zlobe. Prisetimo se da i kod nas u narodu važe možda manje naglašena, ali slična verovanja; čak, kako piše Veselin Čajkanović u Studiji iz srpske religije, dovoljno je samo čuti gavrana i znati da smrt vreba negde u blizini. A onda u epskoj pesmi Smrt majke Jugovića koju je bar moja generacija učila u školi napamet stihovi glase:
Кад у јутру данак освануо,
Али лете два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове б’јела пјена тргла;
Они носе руку од јунака
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци…
Ovo će nam možda pomoći da lakše shvatimo mračnu i ezoteričnu ulogu gavrana, koja je, ponajbliže sadašnjim vatikanskim zbivanjima, oslikana u sjajnom filmu Gavran Anri-Žorž Kluzoa iz 1943. U njemu jedna maloletnica svojim anonimnim pismima zavadi ceo gradić do međusobnih optuživanja, omraza, pa i ubistva. Ta, dotle neuobičajena, tema horora navela je Ota Premingera da napravi rimejk filma pod naslovom 13. pismo (1951). Ovim uvodom sam pokušao da nas približim aktuelnoj atmosferi kolanja anonimnih pisama i intriga u Vatikanu, koja potresa celu katoličku javnost. Potkazivanja, zavade, mržnja, smicalice i zavisti nisu novost za Vatikan, koji važi za „najveću centralu intriga i suptilnog klevetanja” u svetu, uz težnju da se istovremeno lažno predstavi kao „bastion morala i dobrote”.
Nadam se da mi čitaoci neće zameriti što ću iz obilja podataka o Vatikanu izabrati sasvim kratak istorijat. Dakle, reč je o Vatikanskom bregu, koji se, iako usred Večnog grada, ne broji u famoznih Sedam bregova Rima. Oduvek je bio nekako za sebe, a naročito od 852. godine, kad je pontifeks Leone IV podigao zaštitini zid oko bazilike Svetog Petra i ne sluteći da će to postati međa teritorije danas najmanje države na svetu. Svega 0,44 km² (44 hektara) i 994 stanovnika! Vatikan je apsolutistička monarhija kojom vlada Papa. Definitivno samostalna i nezavisna država postaje tek 1929. godine potpisivanjem dokumenta Patti Lateranensi, kojim Musolinijeva fašistička Italija prekida „okupaciju” i daje Vatikanu samostalnost. Za uzvrat dobija podršku crkve u Italiji i svetu. Vatikan je poklonilo italijanskoj državi kao nuda proprieta – (golo vlasništvo) sve crkve koje su na italijanskoj teritoriji, što znači da je „velikodušno” prebacio troškove održavanja, rekonstrukcije i restauracije crkava na italijansku državu; još je za tu „velikodušnost” izborio i lepu finansijsku nišu u italijanskom budžetu. Povodom potpisivanja tog pakta don Luiđi Sturco, katolički „socijalista” napisao je: „Fašistima ide u korist da se deklarišu kao hrišćani koji poštuju verska prava. Uočljivo je, međutim, da njihovo poimanje života, njihovi ideali, njihova država, nemaju ničeg zajedničkog sa katoličanstvom, religijom i moralom”. Taj bunt časnih pojedinaca u svešteničkim odorama preživeo je, kako ćemo videti kasnije, i do današnjih dana.
Uza sve svoje nebeske uzvišene ciljeve, Vatikan je jedna od najprizemnijih i najagilnijih finansijskih enklava. Banke, neuhvatljiva imovina, neizmerno umetničko blago, oaza za sumnjive fondacije (registrovano je 13 „sestara” i 2 „sestrice”), preko kojih se obrću privatne i crkvene pare umakle od poreskog aparata, kanali za tajni transfer novca i osoba… Postoji gotovo pravilan ciklični ritam kojim izbijaju finansijski skandali začinjeni ubistvima i nestajanjem nepoželjnih igrača. Veze sa masonima i mafijom, kad su pare u pitanju, crkva više gotovo i ne krije. Bos Enriko de Pedris, ubijen u mafijaškom razračunavanju, sahranjem je u kripti crkve Sv. Apolinera u Rimu. Na sve proteste javnosti prior te bazilike izjavio je da ne pravi razliku među mrtvima. Najgrandiozniji skandal izbio je 1982. godine, kada je bankrotirala Banka Ambroziana – neka vrsta ispostave Vatikanske (centralne) banke za prljave poslove. Glavni menadžer te banke, Roberto Kalvi, nađen je obešen ispod jednog od londonskih mostova. Banka je bankrotirala, a da se nije saznalo mnogo o njenom mutnom poslovanju. Afera je dobila popularni naziv Kum III.
S druge strane, postoji nemali broj fascinantnih ličnosti među sveštenicima. Kardinal Karlo Maia Martini svojom mudrošću i stasom uzdizao se među ostalima kao antička skulptura. Na žalost, satire ga progresivna skleroza sa kojom se još hrve u trenucima lucidnosti. Tu je i neizostavni don Andrea Galo, prijatelj sirotinje, radnika, imigranata, prostitutki, homoseksualaca, ali i najznačajnijih kulturnih i javnih ličnosti, nezaobilazni učesnik u TV i političkim raspravama, obožavalac Bitlsa, koje je i lično upoznao i oduševio, a poznat je i po sklonosti da predveče nasumice okrene neki broj telefona pa pita da li bi ga ti ljudi primili na večeru, jer ga mrzi da kuva sam za sebe. Najčešće se iz toga izrode prijateljstva koja rađaju veru da u Crkvi još ima divnog i poštenog klera. Možda ne toliko simpatičnih, ali u civilnom društvu veoma aktivnih katoličkih sveštenika ima bezbroj.
U dokumentaciji o izveštavanju američke ambasade u Rimu (Wikiliks) postoji i zgražanje ambasadora što nijedan kardinal u Vatikanu ne ume da koristi BlackBerry. Konzervativni i prepredeni, oni radije perom i mastilom pišu manje ili više anonimna pisama upućena Papi. Naslućuje se da međusobno „cinkare” jedan drugoga i dakako sve ostale oko sebe. Tako je od sredine maja, kap po kap, počela da se otkriva zavera nazvana Gavran, u kojoj crkveni velikodostojnici odaju detalje nekih pisama, nagodbi i smicalica, jedni tvrdeći da time štite Papu, a drugi pak državnog sekretara Bertonea, koji, prema onima prvima, preotima vlast od Pape. Prva žrtva tog sukoba, nadbiskup Vinjano, izvestio je Papu o seriji malverzacija, komplota i mutnih tokova novca. Glatko je „unapređen” za nuncija u Vašingtonu – da nema dalje uvida šta se dešava. Sledeći je Goti Tedeski, predsednik IOR banke u pretežnom vlasništvu Vatikana. Njega je postavio Papa Benedikt XVI lično, sa zadatkom da učini transparentnijim poslovanje banke i ostvari uvid u tokove vatikanskog novca. Ko zna na šta je bankar nagazio, ali je ipak imao sreće da ne završi viseći sa užetom oko vrata ispod nekog mosta kao njegov prethodnik iz banke Ambroziano, nego da samo bude ekspresno smenjen. Afera je tek u povoju i neće se lako zataškati, jer su do laičkih italijanskih sudskih islednika doprli podaci koji će uzdrmati Vatikan.
U vezu vatikanskih spletkarskih čipki važnu ulugu igra takozvana laička aristokratija, odnosno gentiluomini di Papa (Papini plemenitaši). Njih imenuje Papa iz redova dobro plasiranih javnih ličnosti, koje kao pipci hobotnice zalaze tamo gde kleru nije mesto. Među njima su bankari, finansijski posrednici, mešetari, ličnosti iz političke senke… Možda je najjasniji primer Anželo Baldući, specijalista za posredovanje u dobijanju javnih poslova i nabavki, što zapravo znači u korumpiranju vlasti na najvišem nivou. Radi se o obimu poslova merenim milionima evra, no uz poslove, on je žestoko umešan i u vatikanski seksualni život. Policija je snimila razgovor u kojem mu jedan od predstojnika nudi: „Imam jednog mladog Nemca, ili hoćeš Norvežanina… za jednog ću ti reći samo da ima skoro dva metra, 97 kilograma, 33 godine i svestrano je aktivan”. Tako, uprkos Papinim pokajanjima i molbama za oproštaj zbog sveštenika pedofila, pod njegovim krovom cvetaju poslovi sa dečacima i momcima iz semeništa. Nije bez osnova večita dilema da li popovi ispod mantije nose donji veš. Isti taj Baldući je „dominus” agencije Propaganda Fide, koja raspolaže ogromnim brojem stanova i vila u centru Rima, a u vlasništvu crkve. Njih dotični uz beznačajnu kiriju ili otkup ustupa ministrima, novinarima, poilitičarima, koji zauzvrat čine korisne usluge crkvi.
Eto, biće tome skoro dva milenijuma kako se u senci vere, humanosti, pravde i poštenja odvija ova paralelna igra. Papa je ostareo i onemoćao pa su vatikanski šakali krenuli u napad. Nedovoljno vešt spletkama i zanet teološkim pitanjima, potpuno je nedorastao zakulisnim igrama rimske kurije. Svi su izgledi da će prečasni Racinger neslućeno dobiti mnogo više vremena da se posveti svojim meditacijama, a faktičku vlast izgubiti u korist onih koji „umeju da vladaju”.
II Bolje biti kvaran nego mlad
Znate li onu anegdotu: Brazilski karikaturista, humorista i pisac Milor Fernades, postavi preko Fejsa pitanje: Kakva je razlika između političara i lopova i zamoli za odgovore. Među mnoštvom, dobije jedan koji glasi: Razlika između političara i lopova je u tome što sam prvoga ja izabrao, dok je drugi izabrao mene! Fernades je odgovorio: Genijalno, jedini ste koji je uspeo da nađe razliku!
Ako je anegdota ponikla u Južnoj Americi, a razumemo je i mi na Balkanu, onda nema sumnje da je problem nepoštenja u politici univerzalan. Da postoji neko svetsko prvenstvo u kvarnim političarima uveren sam da bi Italija osvojila jedno od vodećih mesta. Da ne pričam bez veze pokušaću to da dokažem u nastavku teksta.
Kad bi ovo bio literarni tekst, morao bih da nastavim sa pričom o kvarnim političarima, međutim, ovo je članak, a ne priča, pa se prvo mora reći ono što je najnovije. A najnoviji je poziv (12. juna) „prinudnog upravnika Italije“ – predsednika tehničke vlade – vođama desnice, levice i centra na brifing, gde im je rekao: Ako mi ne obezbedite potpunu podršku u parlamentu, nego pričate jedno, a radite drugo, moja vlada će podneti ostavku i svima će u Italiji i svetu biti jasno ko je krivac za potpunu propast zemlje. Mario Monti, predsednik tehničke vlade je smiren i odlučan čovek, sušta suprotnost svom prethodniku, šarlatanu Berluskoniju, koji je maksimalno doprineo porastu državnog duga do najvećeg u Evropi (1.900 miljardi €) i do jednog od najvećih u svetu. Svaki građanin Italije duguje u proseku 31.800 evra (u Srbiji 3.369)! Monti se prihvatio da to sredi i izbegne bankrot države. Političke vođe su mu obećale podršku – kao što političari uvek obećavaju, a dokle će se držati obećanja to na Mediteranu nikada nije izvesno. D.H. Lorens u putopisu Suton u Italiji opisuje lokalni mentalitet ovako: „Andiamo! Idemo! Andiamo! Đavo bi ga znao kuda, al’ idemo“. To je opis i sadašnje faze.
Sad stižemo do karakterologije italijanskih političara: Ovih dana se po internetu vrte dugo zabašurivani podaci, iz kojih se vidi kako se političari bespoštedno češu o državnu kasu. Reč je o tome kolike su sebi plate i penzije izdejstvovali, dok izglasavaju kresanje primanja svima drugima. Senator Luka Boneski, advokat, za samo jedan dan staža u parlamentu stekao je penziju od 3.108 evra mesečno (bruto), u svojoj 44. godini života, pošto je izabran u parlament koji je sutradan raspušten. Na osnovu zakona dovoljno je što je potpisao akt o stupanju na posao, iako nije prisustvovao nijednoj sednici. Shodno godinama staža u parlamentu, penzije rastu sve do maksimalnih 19.053 evra mesečno. Pomenuti Boneski je rekorder, ali nije jedini, jer slede Eugenio Skalfari (3 dana), Piero Kraveri (8 dana), Anđelo Pecana (8 dana), Toni Negri, filozof kome se pripisuje da je od Padove napravio centar terorista Crvenih brigada, uhapšen, a zatim pobegao u Francusku koja je Crvenim brigadistima davala azil, gde redovno prima penziju mrske države (za 64 dana u parlamentu). Tu ima i mafijaša. Jednom od njih, Seđu De Gregoriju, prvo je prekinut mandat zbog hapšenja za povezanost sa mafijom, ali su mu ovog 8. juna kolege u senatu izglasale imunitet i policija će još odgovarati što ga je hapsila. Za razliku od njih, još je najmoralnija porno zvezda Ilona Staler, zvana Ćićolina, koja je kao poslanica radikalne partije pošteno odradila ceo mandat da bi stekla poslaničku penziju.
Najslađe je češanje u kumuliranju penzije i poslaničke plate. Na primer, Lamberto Dini, možda ga se sećate, bio je optužen da je maknuo velike pare u transakciji Telekom Srbija u vreme Miloševića – e, pa on ima lepu običnu/starosnu penziju od 7.000 evra mesečno, a na to dobija još 18.000 penzije od Centralne banke u kojoj je radio i plus 19.053 evra mesečno plate parlamentarca – ukupno 44.053 evra mesečno, a kad se od plate odbije 43 odsto dažbina (8.192 €), taj političar koji je primer mešetara, beskičmenjaka i kvarnjaka, koji se seljaka iz partije u partiju kad dobije veću ponudu – dobija mesečno neto 35.861 evro. Pritom nije jedini, ali jeste najumešniji. Ovih se dana direktor Pirellia (autogume) požalio kako su mu se zbog krize, a uprkos dobrom poslovanju kompanije, lični prihodi smanjili na „svega“ 22.000 evra dnevno! Tolika je godišnja plata dobro plaćenog tehničara u njegovoj firmi. No, on nije političar i u kapitalizmu se o zaradama menadžera govori sa uvažavanjem i ubeđenjem da tako mora biti ako se želi napredak. Dok ne pukne, jer 52,1 odsto penzionera ili preko 7 miliona njih prima manje od 1.000 evra mesečno, sa čime se ne može sastavljati kraj s krajem u bogatom svetu.
Normalnom čoveku nije lako da poveruje, ali uza sve bezobzirno češanje o državu, nemali broj poslanika se upušta i u korupciju, krađe, muvanja koja im vlast omogućava, tako da sudovi imaju muku da sprovedu istrage do kraja. U doba Berluskonijeve vlasti, samo je za jednog poslanika, i to greškom, izglasano da mu se skida imunitet, svi ostali su zaštićeni solidarnošću kolega – što se svuda osim u parlamentu zove omertà ili mafijaški „kodeks časti“. Karakteristično je da desničarska većina, čak i kada je u pitanju poslanik sa levice, uvek glasa tako da ga spase. U svoje vreme Enriko Berlinguer, gensek KPI, proklamovao je kako je moral jedino oružje kojim levica može da izbori pobedu u demokratiji. Danas se to lako i rado zaboravlja. Evo malo statistike: od 951 parlamentarca, 88 njih je pod istragom ili ranije osuđivano, pa se od izdržavanja kazne spaslo postavši poslanik – to se u Italiji pre moglo, a izgledi su da više neće moći. Od tog broja, 77 je sa desnice, a 11 sa levice . To su podaci za 2011. godinu. U ovoj godini se trend naglo menja: pod istragom su trojica novih parlamentaraca, od kojih su dvojica sa levice. Berlinguer više nije in.
Pod presijom premijera Montija, Senat je konačno, posle više od dve godine natezanja, izglasao da može ući u proceduru definitivno izglasavanje Zakona o korupciji. Uprkos insistiranju EU, jer je Italija bila jedina članica EU koja nije imala takav zakon (!), Berluskoni, dok je bio na vlasti nije hteo da ga donese, a levica je htela, ali je opstruirana sa svih strana. Tokom preliminarnog glasanja u Senatu, pre neki dan, Berluskoni i njegov glavni advokat Gedini izašli su iz sale. Zvuči prilično infantilno Berluskonijeva izjava: Ti zakoni pogađaju samo nas. Njemu je inače zaista sve krenulo nizastranu. Njegovo ogromno bogatstvo, od kada nije u stanju da ga napumpava zakonima ad personam, koji su mu donosili ogromne prihode, naglo se topi. Vrednost akcija kompanije Mediaset pala je za 42 odsto, gledanost njegovih TV kanala za preko 20 odsto, srazmerno tome i prihodi od reklama, i konačno njegova privatna politička partija PDL (Partito delle libertà – Partija sloboda) strmoglavo pada i izjednačila se u javnim anketama sa komedijom od partije 5 zvezdica komičara i psihopate Bepe Grila, na svega 17 odsto potencijalnih glasača. Pritom je to partija koja je na prošlim izborima osvojila apsolutnu većinu u oba doma parlamenta. Kavge u partiji prete da je uklone sa političke scene i još je održava jedino lična harizma Berluskonija i tehnička vlada kojoj je iz formalnih demokratskih obzira bilo potrebno da ima sve najvažnije političke opcije uz sebe. Da toga nema, odnosno da uprkos podršci glasača predstavnici te partije ne sede u parlamentu, o njoj bismo govorili u prošlom vremenu.
Kada brod tone pacovi znaju šta će, pa su tako nekada najgrlatije Berluskonijeve pristalice, koje je koji put bilo gadno slušati kako se ulizuju, sada već proglasili svoju frakciju i nude se drugima. Frakcija se zove Jedna drugačija Italija i predstavlja obogaćenje odsustva invencije i upadanje u šablon lažnog nacionalizma, jer već postoje: Italija budućnosti, Italija protagonista, Buduća Italija, Nova Italija, Obnoviti Italiju, Pokret za Italiju, Tehnički pokret za Italiju, Čista Italija, Partija za Italiju, Svi za Italiju, Ujedinjeni za Italiju, Mi Italija, Braća Italijani, Da – volim Italiju, Sloboda i budućnost Italije, dakako i još neodumrla, iako zvanično ne postoji, ali ima šanse da se povampiri – Forza Italia! Vrlo je moguće da tu nije kraj zloupotrebi imena zemlje, kojoj uglavnom svi oni rade o glavi.
Italija je zemlja dramatično prestarele nacionalne elite. Univerzitet u Kalabriji istražio je i našao da je prosečna starost članova prethodne (ali i sadašnje) vlade 64 godine (premijer Monti ima 69, a britanski premijer Kamerun 45 godina). Nije ona najstarija, stariji su bankari i crkveni velikodostojnici sa prosečnih 67 godina. Predstavanici industrijske i trgovačke komore imaju prosek od 59 godina (predsednik italijanske Komore ima 69, a francuske 45 godina), direktori javnih preduzeća 57 godina. Najuspešniji preduzetnik na milanskoj berzi je Brunelo Kućineli, 56 godina, a najuspešniji na Wall Streetu je Mark Zukerberg, 28 godina. Među najuspešnijim filmadžijama u ovoj godini su braća Tavijani (preko 80 godina), a dobitnik Oskara Francuz Hazanavicius ima 45. godina. Čak su i vođstva sindikata u rukama gerantokratije sa prosečnih 57 godina starosti. Za posledice gerantokratije postoji italijanska reč marasma latinskog korena (upotrebljava se i u medicini), a znači: staračka onemoćalost. S obzirom da sam bio svedok komunističke gerantokratije, danas iako osetno stariji čak i od bankarskog i crkvenog krema, verujem da Italija neće stati na zelenu granu dokle god je vode starci, koji lepim rečima prikrivaju svoju sebičnost i pohlepu. Bojim se da Italiji, pored svih onih naziva pokreta koji joj se dodvoravaju, nedostaje jedna Mlada Italija, koja će kao Mlada Bosna dati revolucionarni i beskompromisni odgovor na katastrofu u kojoj se nalazi ta prelepa zemlja.
III Biznis mađija: Od lopte – kocka
Da bi se saznala istina potrebno je saslušati bar dva lažova.
Venecijanska izreka
To što su se Italijani umuvali u četvrtfinale Evropskog prvenstva u fudbalu, liči na prst Božiji, na neku višu silu, jer su i ovoga puta iskidali nerve svojim navijačima. Sve se rešavalo u poslednjoj utakmici osmine finala kada je Italija pobedila Irsku, koja nije uspela da osvoji nijedan poen. Do sada je na evropskim prvenstvima Italija osvojila jedno prvo (1968) i jedno drugo (2000) mesto. Na svetskim prvenstvima osvajala je dva puta prvo mesto (1982. i 2006) i jednom drugo (1994) – posle Drugog svetskog rata, a pre njega je još dva puta bila svetski prvak. Nikada do vrha nije prošla sa lakoćom i često je gubila utakmice od nedostojnih protivnika. A onda bi se nekako preporodila i uspela da se popne na sam vrh. Još nešto je karakteristično za uspeh Italijana. Uvek, bez izuzetka, kada je osvajala vrh, njen nacionalni fudbal je potresao neki od mega skandala sa podmićivanjem igrača i funkcionera, sudija, sa nameštanjem rezultata, prekupljivanjem utakmica i slično. I na opšte iznenađenje, uspevala je, tako psihološki hendikepirana, da pobeđuje.
Prošlost je prošla i ostavila svoje napukline na krhkom stubu fudbala. Danas italijanski fudbal potresa novi skandal – 19 aktera je već uhapšeno. Zahtev za hapšenje napadača Đenove, Đuzepe Skulija ostao je neizvršen, jer je lokalni istražni sudija Salvini odbio da izda nalog – poznaje čoveka koji mnogo dobro prodire kroz odbranu protivnika! Kad on i ostale sudije prekinu zatišje diktirano nacionalnim interesom pozicije u borbi za evropski primat, nastaviće da nadire lavina moralnog blata. Ovoga puta akteri nisu direktori klubova, kojih dakako ima u igri, ni sudije, nego igrači, pretežno druge lige, oni koji su ostavši mesecima bez plate postali lak plen kriminalaca. Njihov je posao bio da svoje kolege iz prve lige (grupa A) uvuku u igru: „laka lova”. Policija je svoj „šou”, a voli i ona da se bije za publicitet, napravila 28. maja kada je u 06:23 ujutro upala u kamp (tehnički centar u Koverćanu), gde su boravili reprezentativci pred odlazak na prvenstvo u Poljskoj. Uletela je pravo u sobu Domenika Mima Krišta, odbrambenog igrača, koji inače igra za Zenit iz St. Petersburga u ruskoj prvoj ligi. Čim je za igrača druge lige plaćeno 15 miliona evra, jasno je da se to opet Rusi razbacuju, a Italijani onda pomisle da taj zaslužuje i reprezentaciju. Policija je ustanovila da momku to nije bilo dosta, pa se upustio u još lakši put do novca. Tako je dospeo u Calcioscommesse (fudbalske podvale – reč je o nameštenim opkladama), ali umesto da zaigra za reprezentaciju, „zaigrala je mečka pred njegovim vratima” – tako je Staljin voleo da označi one kojima je odzvonilo.
Nesrećni Mimo nije nezamenjiv kao njegov uzor – napadač Paolo Rosi, koji je 1980. godine osuđen na tri godine neigranja u aferi Totonero, pa mu je kazna smanjena na dve godine, a onda ga je kapiten državne reprtezentacije Enco Bearcot, jednostavno pre isteka kazne strpao u avion i otpremio na svetsko prvenstvo u Brazilu 1982. godine. I bio je najzaslužniji što je Italija tog puta osvojila svetsko prvenstvo. Na utakmici protiv Brazila (3:2) dao je sva tri gola, postao igrač prvenstva, igrač godine i napisao knjigu „skromnog” naslova: Kako sam zgromio Brazil. Samo par nedelja pre Svetskog prvenstva 2006. godine, pukla je bruka sa nameštanjem utakmica i kupovinom sudija zvana Calciopoli – na internetu je otvoren konkurs za prevod te reči na engleski i najbolji odgovor za sada je Bribesville – Mitograd (ružno, kao da ga je Kusturica izmislio, ali najpribližnije vrlo zamršenoj etimologiji kovanice). Italija je opet osvojila prvo mesto, sudski postupci su se razvlačili, pa su definitivno Milan, Fiorentina i Lacio kažnjeni oduzimanjem 30 poena, Juventus 17 poena, ali i prebacivanjem u B ligu. Italijanski fudbal je ipak te godine u Berlinu trijumfovao i odagnao (za neko vreme) famu o bolesnom fudbalu.
Mafiosi i intrallazzioni
Najnovija zbivanja u italijanskom fudbalu, Đovani Trapatoni, trener irske reprezentacije, koja je izgubivši utakmicu otvorila vrata Italiji u četvrtfinale, inače najuspešniji italijanski klupski trener svih vremena, definisao je rečima: mafiosi e intrallazzoni. Prva reč je jasna svakome, dok je druga iz sicilijanskog dijalekta i podrazumeva protivzakonitu razmenu informacija, namešteno glasanje i mračne aktivnosti uopšte. Moralisanje o tome kako bi sport, i fudbal kao najpopularniji, trebalo da krasi poštenje, fer igra i poslovanje bez senki – pripada prošlosti. Od kada je Fudbal postao biznis oko kojega se vrte milijarde evra, tajkuni, buljuci lopova i pokoji ekonomista koji tome, za pare, daje naučno objašnjenje – postal je besmisleno u sportu tražiti moral koji u društvu više ne postoji. Kao romofila privuklo me je pominjanje Ciganskog ganga (izvinjavam se mojim Romima za tuđu neotesanost) u sadašnjoj aferi. Glavne ličnosti su Hristijan Ilijevski, Makedonac i Almir Gegić, za koga pišu da je Bošnjak, pa da je Srbin, a crnogorski Dan ga ubraja u svoje sunarodnike. Dakle oni su takav ološ i dno da ih je dovoljno videti pa pobeći. Međutim ne gledaju igrači njih, nego pregršti para koje oni dele okolo za usluge onima koji im ih čine. Obojica samo što ne mole da ih pozovu u sud da svedoče, da otkriju „velika imena”, da pomognu da se opere blato sa italijanskog fudbala” – jer znaju da to niko ne želi, ali su pritom na vreme šmugnuli iz Italije tvrdeći kako su tamo bili maltene slučajni prolaznici, turisti, čestite osobe, te da nemaju nikakve veze sa mafijašima i nameštanjem rezultata. Pritom su parama toliko zveckali da su probudili čak i policiju. Potkupljivali su igrače i funkcionere, ali kako tvrde, „samo da bi saznali unapred, na važnijem mestu, dogovorene rezultate utakmica sledećeg kola. Mi samo kupujemo informacije i na osnovu njih se kladimo … Meni se javljaju fudbaleri sami, jer znaju da plaćam na vreme i dobro. Kažu: Čuj Kristo, 20 hiljada za rezultat utakmice, dobijaš precizno i prvo i drugo poluvreme! Novac kojim su plaćali je navodno iz Singapura, ko im ga je dao: To ne bih znao, svi su Kinezi isti, ja ih ne raspoznajem, a imena ne razumem. Inače ako i završim u zatvoru, nema veze, imam ja tamo puno prijatelja, znam da i odande može da se radi… (Ilijevski)
Italija bi i ovoga puta morala da osvoji prvo mesto, da bi nekako bacila u zasenak skandal iz kojega se vidi da samo još budale veruju u ono što vide da se događa na terenu. Prava igra nije tu, nego za stolovima međunarodnih, ali ne “ciganskih” aktera. Biznis ne poznaje granice – globalizacija je globalna. Ako je tako, onda vredi pogledati i njenu ekonomsku stranu. Biznis klađenja, a ono je uzrok svemu, u Italiji vredi 13,6 milijardi godišnje (2011); od toga je državni budžet dobio 3,8 milijardi evra. Po sportskim granama na koje se ljudi klade, fudbal čini 89,17 odsto, a prva sledeća je košarka sa samo 4,36 odsto ili 167 miliona evra. Ostali su beznačajni. Globalno legalno tržište napravilo je prošle godine promet od 79,9 milijardi evra; pritom valja imati u vidu da prema upozorenju FIFA, 70 odsto opklada u Italiji ide preko bukmejkera, što znači neregistrovano. U dosijeu Hazardopolis iznosi se procena da ilegalne opklade čiji je organizator mafija vrede 10 milijardi evra i angažuju 41 klan raznih oblika mafije (Camora, Ndrangheta, Sacra Corona…). Dan pre lažirane utakmice Leće – Lacio, policija je uhvatila dvojicu Mađara sa 600.000 evra koji su bili namenjeni za korupciju igrača. Iz toga je izvučen zaključak da i Mađari, kao i „Ciganski gang” mešetare u senci velikih poslova mafije. Kad bi ozbiljnije ugrozili interese mafije vratili bi se kući u limenim kovčezima – ovako dušu daju da se na njih skrene pažnja javnosti i razonodi policija spektakularno jureći sitniš.
Marks i fudbal
Umesto traganja po 2.420.000 tekstova na Wikipediji o fudbalskom hazardu, smislio sam da svoj istraživački posao skratim na čitanje knjige Govoriću samo o fudbalu jednog od bokonijevaca (Bocconi je najvažniji italijanski ekonomski univerzitet sa kojega potiče najveći deo sadašnje upravljačke elite), Tita Boerija, razumnog ekonomiste. Na moju žalost, autor nije pretpostavio šta bi meni moglo da zatreba, pa je pisao meni poznate opšte stvari, klasifikovao fudbalske skandale i u najkraćem ponovio ono što je Bruno de Fineti, matematičar i teoretičar koncepta verovatnoće, definisao pre osam decenija kao: Kocka je porez na budale. Bio je više nego kvalifikovan da to kaže, jer je uradio matematičke programe najvećeg broja kockarskih mašina tog vremena. Valja imati u vidu da je to rekao za onaj deo kocke koji je „pošten”, gde mafija i šibicari nemaju udela.
U potrazi za više od onoga što znam, naleteo sam na tekst “Nogomet i neoliberalizam” Marka Kostanića u zagrebačkom Zarezu – dvotjedniku za literaturu, kulturu i tekuće stvari. Pošto konstatuje da su privatizacija klubova i ulazak tajkunskog kapitala u fudbal nepovratno promenili okvire igre, autor u iscrpnom tekstu navodi da je u Engleskoj od 1990. do 2008. cena ulaznica za stadione porasla 600 odsto, a da su ostale cene narasle za samo 85 odsto, kao i da investicioni fondovi u Brazilu učestvuju u kupovini i transferu igrača. „Investicijski fondovi i njihova uloga nedvojbeno su povezani sa demontažom socijalne države i smanjivanjem radničkih prava. Nogomet, historijski kao sport radničke kalse i danas je u potpunosti vezan za sudbinu te klase”. Morao bih se zahvaliti toj sjajnoj novini, jer sam zahvaljujući njoj saznao za Dejvida Kenedija, istoričara, i Pitera Kenedija, ekonomistu, koji su se vrlo ozbilno bavili vezom marksizma i fudbala. Budući da se o lopovlucima oko fudbala piše i zna mnogo, mene je naučni dokaz da je fudbal relevantna ekonomska grana, istoprezimenjaka Kenedija – uzeo pod svoje.
Evo malo citata, da bismo se razumeli: „Istraživanje se prvenstveno bavi time do koje su mere navijači podložni komodifikaciji – procesu u kojem neki objekat ili društvena praksa dobija razmensku vrednost ili postaje primarno tržišno orijentisana … Marksistička politička ekonomija sportske industrije izašla je iz mode krajem 1980-tih … a bavila se tom industrijom kao kapitalom angažovanim u proizvodnji robe za profit, ali je ujedno proučavana i kao sredstvo ideološke kontrole nad radničkom klasom, na isti način kako što i bilo koja druga roba reprodukuje istu dominaciju … U konceptualnoj kategoriji fiktivne robe fudbalski biznis postaje podložan sve većoj komercijalizaciji (tekst je u originalu objavljen 2010) kao mogućnosti, a ne kao činjenici: radi se o potencijalnoj ekonomskoj imovini i mogućoj imovini zajednice … ne radi se samo o tome da prva imovina korumpira drugu, već prva omogućava temelj za razvitak druge, pri čemu istovremeno osiguravaju temelj na kojem se događa korupcija obeju mogućnosti. Ima tu komplikovanijih misli, kad se recimo pozivaju na sjajnog Polanjija (fiktivnost ponovnog uključivanja subordiniranih tržišnih odnosa u društvene potrebe i tradicije). No ja bih, iako nemam namere da korigujem Marksa i postmarksiste, uneo jedno lično opažanje koje me dugo muči, a to je da svaka opšta delatnost privatizacijom i okretanjem tržištu (fudbal dakako, ali još više obrazovanje, zdravstvo, nauka, kultura…) menja svoj prethodni primarni cilj (igru, znanje, zdravlje, mudrost, umetnost…) i postavlja na prvo mesto, na pijedestal – profit. Sve sem njega je sekundarno! Ne bi to bilo baš sasvim loše kada bi, kako liberalni ekonomisti tvrde, konkurentska borba za profit zaista stimulisala najbolje i pravila poštenu selekciju. Profit se ipak mnogo lakše stvara otimanjem i nepoštenjem – čemu su dokaz prepuni krivični sudovi širom sveta i fudbalski menadžeri, sudije i igrači, pored ostalih, na klupama za optužene.
Golman ili vratar
Pre nego što se odužim ovom međunaslovu, prvo bih da iznesem neke zanimljive podatke do kojih sam došao, a žao mi je da ih odbacim, iako ipak malo opterećuju priču. Evo o čemu je reč: Istraživnja u Italiji govore da se 15 miliona građana redovno bavi klađenjem, a da sa onima koji to rade povremeno čine 82 odsto, ne samo muških nego i ženskih građana! Takođe je ustanovljeno da u Italiji ima 700.000 „ludopata” – tako se nazivaju oni koji su narkomanski zavisni od kockanja. U Sloveniji su kockarnice samostalno odlučile da će prijavljivati socijalnim službama takve kako bi ih podvrgli lečenju. A ima i sasvim suprotnih. Kada je izbila sadašnja afera upitali su Maria Montia, premijera-stručnjaka šta će vlada preduzeti. On je odgovorio: „Ništa, vlada ima ozbiljna posla”. Kad je upitan za lično mišljenje, on je rekao da bi rado ukinuo sva prvenstva i šampionate na jedno 2 – 3 godine i za to vreme sredio fudbalsku kuću. On nije neznalica, kao recimo Kardelj koji je kad su ga pozvali da gleda derbi Zvezda – Dinamo, odgovorio: „Ja sam to gledao još prošle godine.”
Sad bih da se vratim temi. Još od detinjstva divio sam se u fudbalu najviše golmanima; kasnije sam to racionalizovao onom nepravdom da ih svi zaborave kad se pobeđuje, a svaljuju sve na njih kad se gubi. Kao klinca braća su me vodila na Zvezdaru da gledamo kako će Mita Popović, zvani Mita Tobdžija, dati gol ispucavajući loptu iz golmanskog prostora pravo na protivnički gol. To čudo dakako nisam video, čak nisam video ni nekoga drugog ko je to video, al to nije bila prepreka da “stari Beograd” hrli na utakmice kluba Balkan sa Zvezdare, nadajući se da će to ipak jednom videti. Ja sam čak i tada navijao za golmana, što, kako se vidi, uopšte nije bilo potrebno. Fanatični sam navijač Điđi (Gianluigi) Bufona (Buffon), golmana italijanske reprezentacije. Hoće kod nas, kad čovek pokaže emocije, da mu prilepe nedolične stvari, pa bih želeo odmah da dodam, bez ikakvog pravdanja, da skoro sa podjednakim žarom gledam utakmice ženskog tima Breše, u kojem je golman, ili preciznije: golwoman, fenomenalna Sara Penco, mlada (23 godine), lepa i pretalentovana. Da nije nje i njenih efikasnih parade, Breša sigurno ne bi bila na drugom mestu u ženskoj ligi. Volim da se na svoju štetu poredim sa važnim ljudima. Recimo, Ivo Andrić je voleo da gleda žensku košarku, tom sam bio svedok, a ja ženski fudbal, i tu je kraj sličnosti. E sad još da me neko ne bi optužio za odroda, izdajicu, što pominjem samo Italijane (tema jeste o njima, ali gde je meni patriotizam) rekao bih da je za mene najveći golman za koga sam ikada znao Vladimir Beara; bio je golman Hajduka i jugoslovenske reprezentacije, sve ostalo nije važno. Sada bi neki bolesnici da svoje nacionalne komplekse leče proglašavajući Bearu za Srbina – sa velikim, što većim „S”, po mogućstvu sa sva četiri „S”. E taj fenomenalni Beara imao je dostojnog takmaca – Lava Jašina, golmana reprezentacije SSSR. Kada su ruski novinari Jašina oslovili kao najvećeg golamana na svetu, on ih je ispravio: „Najveći golman na svetu nisam ja nego Beara”. E takvih ljudi i golmana nema više. Zato se vraćam Bufonu, jer kako glasi naslov i prvi stih pesme slovenačkog pesnika Ivana Minatija: „Nekoga moraš imeti rad” (Nekoga moraš voleti).
Dakle i moj „idol” Bufon našao se u najnovijem skandalu među sumnjivima, nisu ga ni hapsili ni saslušavali, ali su pustili u promet podatak da je jednoj kladionici u komšiluku u devet navrata uplatio preko banke 1.585.000 evra na ime klađenja. Da li je Điđi budala ili nasilnik? Kao profesionalni sportista morao je potpisati opšti ugovor u kojem jasno piše da je zabranjeno kladiti se na utakmice sporta u kojem je akter. A on lepo u čekovima napisao da je para za klađenje. Ili je siledžija koji je ubeđen da njemu niko ništa ne može. Ni to nije nekima koji su ga opsedali rekao, nego je na italijanskom rekao nešto slično onom: „Bjež otale jedan ljudski gade / ne gadi mi pred gospodom vino“, no postoji i tvrdnja u koju ja uprkos privrženosti ne verujem mnogo. Hteo je da natera istražne organe da zadru što dublje, ali je poučen iskustvom Zdenjeka Zemana, koji je iskreno krenuo u borbu sa kriminalom u italijanskom fudbalu morao hleb da traži u Turskoj, jer niko nije hteo da ga angažuje. Šta je tu je, tek ostali su se kladili tajno i preko mafije, a on javno. Nije pročitao ona dva Kenedija, koje pominjem u kontekstu Marksa i fudbala, ali zna bolje do njih da „Navijači i dalje konzumiraju fudbal čak i kada se pokaže da je ‘roba’ nezadovoljavajuća ili neuspešna”.
A opet ja. Pogledajte reklamu za mineralnu vodu Ferrarelle u kojoj Điđi (golman) igra vratara (majordoma) ekskluzivnog hotela. Ta ležernost, pokreti, lakoća sa kojom nosi frak i izgleda kao aristokrata – to stvarno mogu samo sjajni umetnici i kelneri. Aristokrate su danas adrapovci puni para i prazni u svakom drugom pogledu.
Pokušao sam da opišem stanje sva tri ruševna stuba na kojima figurativno stoji italijanska zajednica: Crkva, Politika i Fudbal. Velikim slovima, dakako, jer jesu veliki makar po tome kako od građana prave budale, vladaju i kradu – a valjda se zato i vlada. Neki sad stručno predlažu da se u krajevima pogođenim zemljotresom napukli stubovi u starim crkvama oblože ugljeničnim vlaknima i smolom – to bi ih kao izolovalo od daljeg propadanja. Na šta bi to ličilo ne znam, ali sam siguran da bi tako nešto vredelo preduzeti sa trulim stubom italijanskog fudbala, da bi se spasli pošteni ljudi.
Preko ramena, 13.06.2012, 18.06.2012, 22.06.2012.
Peščanik.net, 24.06.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Milutin Mitrović (see all)
- Ekonomija nepoštenja - 16/06/2021
- In memoriam - 17/09/2020
- Pandemija - 16/09/2020
