I Srbija će imati Sanadera.
Često se ovih dana čuje ovakvo obećanje. Jedni se raduju, drugi strepe a svetina „gladna pravde“ viče „neka visi Pedro“.
Mnogo se u poslednje vreme najavljuje, preti i špekuliše da ćemo i mi, kao Hrvati, strpati u zatvor nekog od naših premijera (a najmanje nekog od ministara). „Radna temperatura“ tih očekivanja naročito se podigla posle izjava visokih činovnika naše nove vlasti koji više ne mogu da sakriju „želju za moć“ i svi nekako kipte od ambicije da hapse i šalju u tamnicu sve redom koji su obnašali vlast u prethodnim periodima.
Spisak kriminala i korupcije, kao i onih čije su ruke umazane tim pekmezom, zaista jeste podugačak. Sistem zaostao iz Miloševićevog vremena nastavio je da funkciniše i posle demokratskih promena 2000-e godine a bio je samo malo načet u vreme reformske vlade i ambicije Zorana Đinđića, a onda ga je Koštunica cementirao. Tadić je imao šansu da definitivno rasturi sav taj komplot sprege politike i biznisa, kriminala i korupcije u koji su bili umešani državni činovnici s različitih nivoa vlasti. Ali, nažalost, nije. Struktura sistema, odnosi snaga, mentalitet birokratije i filozofija političke moći nasleđena iz Miloševićevog sistema vlasti nadživeli su Tadića i vladavinu njegove Demokratske stranke koja se lagodno ugnezdila u takvu nereformisanu državnu strukturu, pa se čak u njoj i „kapitalizovala“. Osam godina vladavine Tadić je proveo s ustima punim borbe protiv korupcije da bi po silasku s vlasti on i njegova koalicija ostavili politički, društveni i ekonomski sistem Srbije koji zakonito generiše korupciju.
Netransparentno finansiranje stranaka, tajnoviti partijski fondovi, sumnjive javne nabavke, ministarska preduzeća u državnim poslovima, favorizovanje „naših“ preduzeća na državnim tenderima, previše „keša“ u političkom opticaju, podsticanje i očuvanje monopola… sva ta praksa zapljusnula je javnost na suđenju bivšem hrvatskom premijeru i lideru HDZ-a Ivi Sanaderu. Pogledaju li se, na primer, izveštaji Evropske komisije o napredovanju Srbije u evropskim integracijama, Agencije za borbu protiv korupcije, Uprave za javne nabavke, Transparency International, poverljivih diplomatskih depeša pojedinih ambasada, medija, državnog revizora… sve to isto važi i za Srbiju.
Slučaj Sanader bio je ključna vododelnica Hrvatske i njenih integracije u Evropsku uniju. Jednostavno, stara praksa vladanja nije više mogla da bude kompatibilna s evropskim pravilima i standardima i vlast u Hrvatskoj morala je delima (a ne samo rečima) da pokaže raskid s partokratskom vladavinom HDZ-a i ružnom koruptivnom prošlošću.
Budu li našim vlastima i dalje „na srcu“ evropske integracije, moraće i one da u Srbiji istovremeno grade i primenjuju evropsko zakonodavstvo i temeljno počiste državne „Augijeve štale“ od prljavštine i lošeg zadaha. To je veliki civilizacijski i državni zadatak u okviru kojeg se kao neizbežna nameće obaveza stavljanja pod lupu rada bivših visokih državnih činovnika (pa i premijera) kako bi se utvrdilo da li neki od njih može da stekne epitet „srpski Sanader“.
Metastaza kriminala, korupcije, nepotizma, srastanja državno-partijskih-poslovnih vrhova… obiman je, dubok i zahtevan problem. U „levijatanskom“ okivanju Srbije učestvovale su mnoge partije i pojedinci, neki od njih i danas su veoma aktivni na političkoj sceni. U tom kontekstu, ne bi bilo čudno da više kandidata prođe „kasting“ za ulogu Ive Sanadera.
Ukoliko, na primer, budu stavljene na dnevni red takozvane sporne privatizacije, nezaobilazan akter istrage morao bi da bude, recimo premijer Srbije od 2004. do 2007. godine. U to vreme, on lično i njegova Vlada, njegova partija i njegovi posilni imali su i te kako „zasluga“ za to što je Srbija postala veoma prepoznatljiva zemlja na svetskoj mapi kriminala i korupcije.
Ako prvi potpredsednik sadašnje Vlade istraje u nameri da demontira „Levijatana“, onda je pitanje da li i njegovi trenutni koalicioni partneri mogu mirno da spavaju.
Da li je, recimo, za potvrdan odgovor na ovo pitanje dovoljno da se započne i do kraja razmota tri-četiri klupka kako bi se otkrio „srpski Ivo“?
Jedno klupko već je počelo da se odmotava (Agrobanka), drugo i treće su u najavi (jedna farmaceutska fabrika i Privredna banka Beograd), a četvrto će verovatno morati ubrzo da se razmrsi (Fond za razvoj-fabrika nameštaja).
U slučaju Agrobanka uhapšen je Radoslav Lale Sekulić, vlasnik firme Habitfarm iz Ivanjice. Neugodnost za „srpskog Ivu“ je činjenica da je Sekulić ne samo blizak pojedinim visokim funkcionerima još ’90-tih godina prošlog veka, nego je i prijatelj s aktuelnim ministrima iz stranke „srpskog Ive“, a mediji su ga navodili kao jednog od finansijera te partije.
Nadalje, ako prvi potpredsednik Vlade do kraja otvori poslovanje jedne farmaceutske kompanije, tek bi moglo da leti perje partije „srpskog Ive“. Kroz koalicioni dogovor o prethodnoj vladi, ta partija uspela je da dobije „u miraz“ poslovno ranjivu, ali u relativno dobrom stanju tu farmaceutsku kompaniju. Za generalnog direktora postavljen je kadar partije „srpskog Ive“, koji je uz saglasnost vrha stranke zapošljavao svoje ali i strine, tetke, kumove, svastike, zetove… svojih partijskih prijatelja i šefova. I u tome nije video ništa loše, naprotiv tvrdio je da je ta firma samo „stranački plen“, pa je partija „srpskog Ive“ za dve godine upravljanja tim državnim preduzećem od solidne firme napravila tržišnog gubitnika – 2010. poslovni minus bio je 14 miliona evra, a 2011. čak 120 miliona evra.
Da li je izgubljenih-pokradenih 120 miliona evra (koje će morati da nadoknade svi poreski obveznici, pa i oni najsiromašniji) dovoljno ubedljiv argument loše prakse da bi se nekome u Srbiji sudilo, kao što se to dogodilo u Hrvatskoj bivšem premijeru Ivi Sanaderu?
Biće zanimljivo pratiti da li je prvi potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv kriminala i korupcije uspeti da prati (skorašnje) tokove novca (kredita), na primer, u Privrednoj banci Beograd. I da li će uspeti da dođe do imena jednog visokog funkcionera partije „srpskog Ive“ koji je telefonom urgirao kod direktora te Banke da odobri kredite nekim funkcionerima fudbalskog kluba Partizan, kako bi se brže-bolje „razdužili“ zajmova kod Agrobanke i skonili iz vidokruga istrage.
Šta li će tek sve isplivati na površinu kad se dubinski snime kreditne aktivnosti Fonda za razvoj prema Fabrici nameštaja, jednom od uporišta partije „srpskog Ive“ na jugu Srbije? Koliko je Fond i po čijem nalogu odobrio kredita toj firmi koji nisu vraćeni? Koliko je novca i na čije sve urgencije pozajmljeno toj firmi u vreme kad se znalo da ona ne vraća ili ne može da vrati već odobrene zajmove? Da li je ta firma samo zato što je uporište južnih pristalica „srpskog Ive“ veštački održavana u životu.
Potpuno je fascinantno da su usred najava žestokog obračuna sa „Levijatanom“ mogući novi primeri korupcijske sprege politike i privrede.
A mogući su.
Recimo, u jednom gradu u kome vlast drži stranka „srpskog Ive“ nedavno je zapaljeno i prilično oštećeno pozorište. Za njegovo obnavljanje traži se 200 miliona dinara i tender namešta za određenu građevinsku firmu (pogodite kojoj partiji je ta firma bliska), a istovremeno jedna projektantska kuća iz Niša izračunala je da bi (čak spektakularno raskošna) obnova tog pozorišta mogla da košta – 82 miliona dinara.
Plaši li se neko iz aktuelne vlasti da bi i on mogao da bude demontiran zajedno s „Levijatanom“? Ili su pritisci već toliko veliki da prvi potpredsednik Vlade neće moći da se od njih odbrani, pa se već sada izvinjava i najavljuje da bi mogao od svega da odustane.
I razvrgne dogovor o vladajućoj koaliciji.
Peščanik.net, 27.08.2012.
