Odaću vam jednu malu tajnu – pokadšto odem do kioska i kupim Pečat.
Zašto, zapitaćete se, sa pravom. Zašto bi iko ko drži do sebe dao 150 dinara za takvo štivo kada može za isti novac da uradi nešto korisno i kupi kondome? Reći ću vam, jer je pitanje odista sa pravom postavljeno.
Film „Znaci“ (Signs) antisemitskog megakatolika, turbokonzervativnog glumca Mela Gibsona, jedan je od najbesmislenijih filmova koje sam ikada video. Ukratko: lik MG-a je nekada bio katolički sveštenik, ali je „izgubio veru“ i digao ruke od Čike sa Belom Bradom kada mu je žena poginula; naime, komšija ju je smrskao kolima. Na izdisaju je, bulazneći, poručila svom sinu (koji je inače baseball entuzijasta, kako originalno za mladog Amerikanca) da „udara visoko“. Elem, onda na Zemlju dođu vanzemaljci (da). Jedan je potom i napao MG-a i njegovog sina u podrumu kuće u kojoj su se sakrili. A onda se MG setio šta mu je žena na samrti rekla, te mu je pala na pamet bejzbol palica (kako volim kada bejzbol biva transliterovan „bezbol“), pa je i sekundu posle pretukao vanzemaljca istom. Ditto. Elem, MG se ne bi setio da premlati vanzemaljca da mu žena na samrti to nije „rekla“. Dakle, njena smrt je imala smisla, i MG se vratio veri. Eto vam ga film Signs. Kolekcija gluposti samo biva pojačana otkrićem da je kriptonit zlih ET-jeva ni manje ni više nego – voda. Da, vanzemaljci, tehnološki napredni i nadmoćni, krenuli su pešaka da osvajaju planetu Zemlju koja je toliko plava od vode da se iz svemira može pretpostaviti da je jedan džinovski balon H20 koji rotira oko Sunca. Film je toliko besmislen da ga čovek prosto mora odgledati, te će posle lakše ceniti nešto što odista valja. Prosto je – zabavan.
Isti slučaj je sa Pečatom. Zabava! Fun! Da iskoristim i tu, nesrpsku reč. Jezici se, inače, genetski dele na srbski i na nesrbske. Ako niste znali. Ali o tome drugi put.
Kolekcija teorija zavere, zavijena u националистичко ruho, posuta patriotizmom, a sve to kroz prizmu demagogije – to vam je Pečat Milorada Vučelića. Vučelić, koji je do juče bio komunista, preko noći je postao ultrapravoslavni megaSrb-IN, editor tog „lista slobodne Srbije“. Svaki uvodnik mu se svodi na nekakav pokušaj sarkazma, ali je teško shvatiti kada sarkazam prestaje, a kada je autor ozbiljan. Praktično u svakom uvodniku piše protiv „žutog kartela“, iako je isti već poodavno sišao sa vlasti. Pretpostavljam da će morati da promeni ploču ubrzo – ipak je ideja o neprijatelju glavni oslonac svakog nacionalizma. Da nije DS-a, ne bi imao Pečat šta da piše.
U broju 242 je svoje mesto dobio i Matija Bećković, sa jednim pokušajem poeme (he does that a lot). Ideološka, bez ikakve metrike i rime, i ona pokušava da bude sarkastična: Predložiću Ministarstvu odbrane / Da iz čistog patriotizma / I ljubavi prema rodnoj grudi / Sarađujemo sa okupatorom / Bar ubuduće / Da ne čekamo da nas okupira / Pa tek onda da sarađujemo / Bolje on zna što nas okupira / Nego mi što se odupiremo. Izgleda, eto, da tu u Srbiji ima nekakvih okupatora. Pretpostavljam da je to EU, budući da vidim tenkove sa plavim zastavicama Evropske unije na obodima Beograda…or not. Setimo se još jednom: nacionalizmu je neophodan neprijatelj. Kad ga nema, mora se izmisliti.
Tu je onda i jedan članak osobe koja se potpisuje kao „prof. dr. Ratko Marković“, osobe koja je ubeđena kako je Srbiji „podmetnuto novo kukavičje jaje“, te da EU stalno proizvodi nove zahteve za Srbiju. Naravno, niti jedna reč nije posvećenа tome koji su to novi zahtevi. Kome još trebaju argumenti kad je lakše prosto deklarisati? „Amerika i EU imaju ognjenu želju da vide Kosovo kao državu“, kaže autor, valjda ne shvatajući da se Kosovo odvojilo još davne 2008. No, jeste iritantna ideja da „Amerika i EU“ nešto žele, valjda svih nekoliko stotina miliona ljudi imaju istu želju. Još jedna od bombonica nacionalizma: ideja da postoje nekakve „nacije“, te da su ljudi-ovce u njima svi isti i imaju iste želje. Razočaraću profdra Markovića činjenicom da ima gomile Amerikanaca koji najverovatnije ni za Kosovo ni za Srbiju nisu čuli, ali opet – čemu argumenti i činjenice kada samo smetaju?
Tu je zatim i Nikola Vrzić, koji kao da odista smatra da se Vučić bori protiv korupcije (rekoh ja, Pečat je zabavan): „Nesumnjivo je da je napad na Nikolića i Vučića usledio pošto su, početkom borbe protiv korupcije, oni ugrozili nečije zaista krupne interese. Tako da bi mogao da se shvati i kao dokaz njihove iskrene rešenosti da korupciji stanu na kraj“. Saznali smo ovde i nešto novo, a to je da se desio nekakav „napad“ na Nikolića i Vučića, samo se ne elucidira baš najjasnije kakav. Još jednom: „napad“ je tu da bi se servirali kakvi „neprijatelji“. Nacionalizam je tako banalno predvidljiv, repetitivan i dosadan. Ali zanimljiv je odnos pečatorezaca slobodne Srbije prema vlasti: dok je Tadić bio na kormilu države, bilo je lako pljuvati po istoj. Sada, budući da je SNS na vlasti, ideološki veoma srodan Pečatu (evo, i Vrzić, kako videsmo, smatra da se sadašnja garnitura bori protiv korupcije), veoma je teško pljuvati vlast i izmišljati neprijatelje kada su „tvoji“ na vlasti. Kako nam istorija govori, kada se pobede spoljašnji imaginarni neprijatelji, izmišljaju se unutrašnji – valjda je zato bila tako intenzivna (i uspešna) kampanja protiv prava homoseksualaca proteklih meseci. Njihov je red da budu neprijatelji. Sada, kada su i oni „van igre“, brzo je potrebno naći novog neprijatelja, kako bi „branioci nacije“ imali protiv koga da se bore i opravdali svoje plate. Šta li će raditi ako Đilas ode sa vlasti u Beogradu?
Zabava se nastavlja, ovog puta stigavši iz pera Dragomira Anđelkovića, kojemu se ne sviđa specifično Sonja Biserko, valjda zato što je ona iz Helsinškog odbora za ljudska prava, a kao što smo videli, ista i nemaju nešto veliku prođu na ovim prostorima. Ona je, po Anđelkoviću, „antisrbin“, a „u antisrpstvu su velike oči“. Članak se nastavlja standardnim ubacivanjem reči u tuđa usta. Hana je Arent, uostalom, pisala kako nema ničega iracionalnog u nasilju (pa i verbalnom), da se vrlo svesno i racionalno dehumanizuje i proizvodi neprijatelj kada je to potrebno. Biserko, eto, u viziji jednog Anđelkovića „smatra da Srbija treba da bude pokorna evropska parija, koja valjda u duhu racikliranih kominternovskih fraza o krivici ‘hegemonističkih naroda’, svoje pokajanje demonstrira mazohističkim podređivanjem interesima okolnih nacija“. Sitnica što niko među članovima i saradnicima Helsinškog odbora tako ne smatra, a među njima, ja sam čak i veoma kritičan prema EU, budući da je kritika društva osnova demokratije. No, u uskoj viziji jednog nacionaliste, nikakve kritike društva i države ne sme biti – nacija je skup ovčica kojima upravlja vrhovni pastir. Fascinantno je kako se nacionalista stalno buni kako ga neko želi „okupirati“, a njegov um je već okupiran nacionalističkim predrasudama, a država nacionalistima na vlasti.
Tu je zatim i intervju sa jednim ruskim generalom (što bi valjda samo po sebi trebalo da bude viđeno kao pozitivno u tom nacionalističkom senzibilitetu), izvesnim Leonidom Ivašovim, koji nudi nekakve panslovenske priče koje su javno dojadile još pre kraja pretprošlog stoleća. Nacionalizam odista želi da se vreme okrene naopačke i krene brzim korakom unazad. Inače, „Srbi moraju sami da odrede da li su spremni da trguju sa svojom svetinjom, jer trgovati sa Kosmetom isto je kao kada bi mi Rusi prodali čudotvornu Ikonu Bogorodice Kazanske, zaštitnice Rusije preračunavajući se da li joj je cena velika ili mala“. Batyushka, o chem ty govorish?
A) Kosovom niko ne trguje.
B) Kaže se „trgovati nečim“ a ne „trgovati SA nečim“, jer ovo drugo znači da postoje dve strane koje trguju međusobno. Bravo prevodilac.
C) Ikona ne može da bude čudotvorna.
D) A što je i ne prodati? Pod Putinom je Rusija toliko osiromašila da bi svaka para pomogla.
E) Šteta što ikona „zaštitnica“ nije uspela da zaštiti Ruse od Putina; čini se da uspeva da zaštiti samo bogate Ruse.
Toliko o generalu. Neka ostane u Rusiji, hvala lepo, spasibo bolyshoe.
Tekst „dr Mileta Bjelajca“ o Balkanskim ratovima kaže kako „ne postoji jasna predstava zbog čega su odbrana ili rat u nekom trenutku neizbežni“, što možemo okarakterisati samo kao opravdanje rata, ni manje ni više. Naravno, ideja da „ne postoji jasna predstava“ o tome zašto dolazi do ratova je netačna, kao i, uostalom, većina nacionalističkih izjava. Rat je veoma „izbežan“, samo postaje neizbežan kad se takvim predstavi, kada branioci nacije krenu da izmišljaju neprijatelje. Onda je do rata lako doći. Ovo je u istorijskoj nauci vrlo detaljno obrađeno. Šteta što Bjelajac nije istoričar. Ne… sačekajte… on jeste istoričar… mila majko.
Idući dalje kroz novi broj Pečata nailazimo i na izvesnog Milana Petrovića, koji tvrdi kako „Srbija može da bude evropska Kina“. Da. Ako ste se naježili na ovu pomisao, razumem vas. Šta bi to tačno Srbija mogla da uveze iz Kine? Nepoštovanje ljudskih prava? Smrtnu kaznu? Sve veći raskol između bogatih i siromašnih? Komunizam? Totalnu nezainteresovanost za dobrobit građanstva? Izbor je tu…
… a tu je i intervju Miodraga Zarkovića, čoveka koji voli televiziju, sa Spasojem Jovanovićem, koji se „ljuti na Tijanića“ jer je ovaj „srozao RTS na kopiju B92“. Kamo. Drage. Sreće. Jovanović je, inače, „životno posvećen srpskom pitanju“. Nije razjašnjeno kako to pitanje glasi. Važno je da priprema film o Srebrenici. Možemo samo da zamislimo na šta će to da liči. Samo da se ne „sroza“ na nivo Alberta Hičkoka ili nekog drugog uspešnog na tom polju.
Idemo i dalje. Tekst Nebojše Bakareca se tiče – Biljane Srbljanović. Počinje ovako: „Velečasna heroina, pardon kokaina“. Nije jedino Bećković stihoklepac-cum-pečatorezac. Bakarec čak poznaje i koncept rime. Skidam mu svoju evropsku kapu (prašte žute zvezdice dok to radim!). Prezir koji oseća prema Biljani Srbljanović prosto kipi iz teksta, može skoro da se namiriše. On piše: „Određen je pritvor prvonavedenom optuženom – verovatno se radi o dileru“. Da. To je to. Biljana Srbljanović je u stvari diler droge. O, tempora, o, mores! They’ll publish anything these days.
Časopis (hej, časopis!) se završava kolumnom Dragomira Antonića, koji pokušava da prekopira neuspešnu viziju sarkazma Milorada Vučelića. U ovom broju mu, naime, ne valjaju eksperti i CV-jevi (u svakom broju mu nešto ne valja). „Više nam ne važe napisane biografije, već moramo imati CV. Koga nešto upitaš on odgovori: pošalji CV“. Tužni vapaji čoveka kojeg je vreme odavno pregazilo, teško mu CV da napiše. Lako je, pak, onima koji u isti imaju šta da stave; ja tih problema nemam. „Peglanja i prepravki biografija bilo je i u ranijem vremenu, ali tad se radilo pojedinačno i u ime viših, nacionalnih interesa“, kaže Antonić. Molim vas, „peglajte“ biografije u ime viših nacionalnih interesa. Čoveče! Kako li se pa to radi? Ide on dalje, naoko cinično: „Nema drugog znanja do ekspertskog. Nema mišljenja ako nije od eksperta“. Antoniću, koji je kao totalni laik navikao samo na laičko mišljenje, profesionalnosti se čak i – ruga! „Šta nama koji imamo samo biografije preostaje? Da budemo ‘glupi’ kao koze ili pametni kao ‘evropski eksperti’ domaćeg porekla? Dokazano je da koze nisu glupe, već spadaju u visprene domaće životinje. Brste samo zdravo mlado lišće i lekovite trave koje neće pasti ovca ili krava. Zato se kozje mleko smatra lekovitim. Sir takođe“. Savršeno rezonovanje, nema dileme, nema trileme. Iz premise P prosto proističe Q. Dakle, silogizmi su tu: Barbara, Celarent, Darii, Ferio… a imamo i jedan posve novi – nazovimo ga Antonio:
– Ili si evropski ekspert, ili si koza.
– Evropski ekspert nije koza.
– Mi nismo evropski eksperti, dakle mi smo koze. (logično!)
Potom imamo još jedan novi silogizam, Kozio (Hircio):
– Koza nije glupa.
– Dakle, mi nismo glupi.
– Kozije mleko je lekovito.
– Ne zaboraviti sir!
I udžbenici logike bi mu pozavideli. Gajo Petrović je, u stvari, dete za jednog Antonića. Inače, Antonić nudi i recept za rešenje problema: „Čitajte deci rodoljubivu poeziju, čuvajte koze i naučite kako se nasađuje kvočka. Ko to nauči ima će pilića napretek. Biće nezavisan, slobodan i zdrav. Bez evropskog eksperta. Čuvajte i volite Srbiju. Zaslužila je.“ Naglašavam da је instancа slabije pismenosti u citatu ostavljenа u originalu („ima će“). No, da se ipak osvrnemo na srž: ovaj čovek želi da drugi ljudi „nasađuju kvočke“ i „čuvaju koze“. Tipično za nacionalizam: pozivanje na narod, na „selo“. Antonić, pretpostavljam, ne zna da u Švedskoj selo ni ne postoji – postoje samo visoko specijalizovane farme, automatizovane i uspešnije od bilo kog sela. Ali to je ipak EU. Za Srbiju je bolje da ostane lepo seljačka. PatriJotizam! Umesto Antonićevih ideja i čuvanja koza (sic!), ja bih preporučio ljudima da uče škole, strane jezike, druge kulture, da putuju… ali onda ne bi bili patriote. Eto problema. Šta mislite, zašto nacionalistima odgovara ideja o ponovnom uvođenju viza? Ljiljаnа je Bogdаnović u broju 241 čаk reklа kаko je „ukidаnje bezviznog režimа sаmo pitаnje dаnа“ – njenа željа dа se to i dogodi prosto je sijаlа između turbopаtriotskih redovа.
Eto, rekoh vam da je čitati Pečat zabava. To je moje ekspertsko mišljenje.
Autor je istraživač u Centru za Centralno-istočnu Evropu i Balkan, Univerzitet u Bolonji.
Peščanik.net, 16.11.2012.
