Za svakog ko pokušava da shvati nemački odnos prema novcu i krizi evrozone, svi putevi vode u Frankfurt. U ovoj finansijskoj prestonici ne nalaze se samo dve centralne banke, Bundesbank i Evropska centralna banka, nego i jedna žuta barokna zgrada u senci zgrade ECB. Tu je 1749. rođen nemački književni genije, Johan Volfgang Gete. Kuća je sada muzej i u njoj je trenutno postavljena jedna fascinantna izložba, „Gete i novac“ (Goethe und das Geld), koja ispituje uticaj društvenog stava prema novcu na Geteovo pisanje, koje je, sa svoje strane, uticalo na nemački odnos prema novcu.
Gete je rođen u zlatnoj kolevci, zahvaljujući uspešnoj porodičnoj firmi i nekim isplativim brakovima. Iako je održavao prijateljske odnose sa nekoliko bankarskih familija – malo je falilo da se oženi devojkom iz takve porodice – gubici koje su ove institucije pretrpele posle napoleonskih ratova probudili su kod pisca doživotno nepoverenje prema bankama.
Spisak kućnih rashoda otkriva nam da je Gete bio daleko od štedljivog stereotipnog Nemca, i da je često trošio 15 posto ukupnog godišnjeg prihoda na vino. Majka i poslodavac redovno su mu finansijski pomagali. Kako ističu kustosi izložbe, Gete je svoj rasipnički stil života pravdao kao „neophodan za razvoj njegove ličnosti“.
Bio je mnogo stroži kao ministar finanisija vojvodstva Saksen-Vajmar, u današnjoj istočnoj državi Tiringiji, od 1782. Ovo iskustvo uticalo je na njegove stavove i pomoglo mu da napiše svoje remek delo, Faust, obaveznu literaturu u svim nemačkim školama, u čijem je središtu zloglasni „faustovski ugovor“ između naučnika Fausta i đavola Mefistofela. Đavo obećava Faustu zadovoljstvo na zemlji. Ali ako Faust ikada poželi da neki trenutak večno potraje, Mefistofel će mu uzeti dušu.
Drugi deo Fausta, objavljen posthumno, počinje na bankrotiranom dvoru hedonističkog cara. Carski rizničar izveštava da su „trezori i dalje prazni“, kao i dvorski podrumi, zahvaljujući redovnim zabavama. Ubedljivi Mefistofel pojavljuje se da predloži pretvaranje hartije u novac. Zaduženi car je zaintrigiran: „Spasti nas nećeš oskudice tako/zašto nam ko o postu pridikuješ?/Sit sam tog večnog „možda”, „kako”, „ako”/nemamo novca – pa nabavi ga, čuješ!“ Menice koje car potpisuje izazivaju potrošačku groznicu u kojoj „jedni bi samo da žderu i piju/drugi se novom odećom šepure“.
Tek kad Mefistofeles i njegov ortak Faust nestanu, neko primećuje da se vrednost menica ne odnosi na neki pravi ekvivalent – zlato u trezoru, na primer – nego na obećanje zlata koje tek treba da se iskopa.
Geteovim savremenicima nije promakla paralela između Fausta i kapitala neophodnog za nastavak industrijske revolucije. Njegova upozorenja opet postaju relevantna za brojne nemačke javne ličnosti koje posežu za Faustom da artikulišu zabrinutost zbog krize evrozone.
Faustovski ugovor Evropske centralne banke
Danas je ulogu carevog rizničara koji upozorava na opasnost papirnog novca, preuzeo predsednik Bundesbanke Jens Vajdman. „Ako centralna banka može da stvori novac ni iz čega, kako može da zna koliko novca je potrebno da on zadrži svoju vrednost?“, upitao je on u septembru publiku u Frankfurtu. „Ovo iskušenje svakako postoji i mnogi u monetarnoj istoriji mu nisu odoleli.“
On upozorava da program ECB za neograničen otkup obveznica zarad stabilizacije evrozone može postati faustovski ugovor, ako ga političari shvate kao primamljiviju alternativu za finansiranje bolnih ekonomskih reformi. ECB tvrdi da to nije slučaj, i ova suprotstavljena gledišta oživela su ambivalentnost Nemačke prema novcu i dugovima. Ovo je, na kraju krajeva, zemlja u kojoj reč Schuld znači i novčani dug i moralnu krivicu. Tržišne intervencije ECB osuđuju isti oni moralisti koji su napadali zadužene zemlje evrozone opisujući ih kao Schuldensünder, tj. „dužničke grešnike“.
Dakle, postoji veza između današnjih stavova i Geteovog Fausta, koju nemački književni teoretičar Verner Hamaher opisuje kao kritiku „kreditne estetike i ekonomije ubeđivanja“. Bivši član izvršnog odbora ECB Otmar Ising kaže da Nemci nisu sumnjičavi prema novcu kao takvom, nego da ne veruju da se on ikada pametno troši. U eseju za katalog izložbe „Gete i novac“, pod naslovom Inflacija – đavolji posao? Ising tvrdi da je „izbor između blaženstva i prokletstva“ koji nudi papirni novac „u rukama čovečanstva“. Bivši predsednik ECB, Žan Klod Triše, slaže se sa ovim. U drugom eseju, on hvali Geteovu životnu preokupaciju dvostrukom prirodom papirnog novca, koji „predstavlja i najbolje i najgore u ekonomskoj sferi“.
Prema profesoru Hansu Kristofu Binsvangeru, autoru studije o Faustu „Novac i magija“, Gete je papirni novac shvatao kao „nastavljanje alhemije drugim sredstvima“. Da bi se papirni novac transformisao u realno bogatstvo, tvrdi profesor Binsvanger, Gete je smatrao da se sve mora „uvući u kipteći proces svetske proizvodnje. Navodno magična savremena alhemija nosi sa sobom profanu cenu, ona transformiše svet u ništavilo“. Geteov strah ponovo se primećuje u vladajućem uverenju u Nemačkoj da je kriza evrozone destruktivni rezultat nekontrolisanog, nemarnog zaduživanja društava koja ne žele da prihvate prirodna ograničenja svojih finansija.
Ekonomski kolaps tako predstavlja trajnu nit koja se provlači kroz nemačku nacionalnu traumu i nacionalnu dramu. Faust i Mefistofel vrebaju iz prikrajka u krizi evrone, usmeravajući zahteve iz Berlina za panevropsku fiskalnu disciplinu i podstičući raspravu u Nemačkoj o granicama ekonomskog rasta.
„Gete je video da novac, kada se pravilno koristi, donosi pozitivne rezultate, kao što je uspon njegove porodice“, kaže dr Vera Hirholcer, kustos izložbe „Gete i novac“. „Istovremeno, poput mnogih iz njegovog staleža, on se plašio posledica neumerenosti i rasipništva, stalne potrebe da se grabi sve više. To je tipičan nemački stav, čak i danas, znati za granicu i pokušavati da kontrolišeš stvari unutar tih granica.“
Debata o monetarnoj samokontroli značajna je i izvan Geteove Nemačke, pogotovo u kriznim zemljama koje jedva čekaju da zbace jaram trojke i „vrate se na tržišta“. Zanimljivo je da su neke od poslednjih aukcija državnog duga Irske održane u grandioznom hotelu Frankfurter Hof, smeštenom između zgrade ECB i Geteove kuće.
Pošto je povratila ekonomski suverenitet, Irska sada mora da odluči kuda će krenuti. Ka Geteovoj kući, držeći se granica svojih finansijskih mogućnosti, ili nazad u hotel sa pet zvezdica Frankfurter Hof, da organizuje skupe radne doručke za banke koje bi rado da nam pozajme još Mefistofelovog novca.
Derek Scally, PressEurop/The Irish Times, 14.12.2012
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 20.12.2012.
