• A A A
  • |
     

    Šta je pristojno društvo

    | 23/02/2013

     
    Podizanje minimalne zarade sa 7,25 na 9 dolara na sat ne bi trebalo da bude sporno. Republikanci kažu kako će to poslodavce podstaći da otpuštaju radnike, ali to su gluposti. Poslodavci neće izmestiti ova radna mesta u inostranstvo niti će zameniti ljude mašinama, jer su svi poslovi sa ovom nadnicom u lokalnom uslužnom sektoru (maloprodaja, restorani, hoteli itd), gde poslodavci blago podizanje plate prebacuju na mušterije i goste, pa se povećanje pokriva računom koji se uvećava za nekoliko centi. Države u kojima je minimalna zarada bliža cifri od 9 dolara nego sadašnjem federalnom minimalcu nemaju višu stopu nezaposlenosti od država koje su na federalnom minimumu.

    Tričavih 9 dolara na sat znači da godišnja zarada iznosi 18.000 dolara – što je i dalje ispod linije siromaštva. Kada se tome dodaju negativni porez na dohodak i bonovi za hranu, moguće je jedva se izdići iznad linije siromaštva, ali linija siromaštva od oko 23.000 dolara još uvek potcenjuje prave troškove života u većini regiona SAD.

    Pored toga, predloženo povećanje bi donelo novac porodicama kojima je on očajnički potreban, omogućavajući im da više kupuju i tako održavaju druga radna mesta.

    Pristojno društvo ne bi smelo da čini ništa manje od toga.

    Neki konzervativci kažu da „pristojnost“ nema nikakve veze sa tim. Ko ima pravo da sudi o tome šta je pristojno, pitaju oni. Trebalo bi da pustimo „tržište“ da odluči koliko će ljudi biti plaćeni.

    To je jedna od najstarijih konzervativnih fabrikacija u istoriji, zasnovana na lažnoj tvrdnji da postoji nekakvo „tržište“ koje egzistira odvojeno od društva. Ali nema nikakvog „tržišta“ u prirodnom stanju. Postoji samo opstanak najjačih.

    Društvo nužno određuje kako će se „tržište“ organizovati. Standardi morala i pristojnosti igraju važnu ulogu u tim odlukama.

    Postavljamo minimalne standarde za bezbednost na radnom mestu i zaštitu potrošača. Donosimo odluku da deca ne bi trebalo da budu deo radne snage.

    Trudimo se koliko možemo da sprečimo kupovinu i prodaju nekih stvari – poput robova, opasnih narkotika, beba, glasova, seksa sa decom, mitraljeza, nuklearnog materijala.

    Odlučujemo da građani neke stvari ne treba da kupuju, već da bi trebalo da nam svima budu dostupne besplatno (a zapravo ih svi plaćamo kroz porez) – čista pijaća voda, državne škole, bezbedni mostovi, zaštita od nasilja, javni parkovi.

    Možda se mišljenja o tome šta pristojnost zahteva razlikuju, pa se to utvrđuje demokratskim procesom. Možda ćemo proceniti da su minimalni standardi preskupi ili neefikasni, ili da se ne mogu sprovesti, ili da neželjeno ograničavaju našu slobodu.

    Različita društva došla su do različitih odgovora. Nošenje vatrenog oružja je u većini razvijenih zemalja zabranjeno, na primer. Radnici negde imaju bolju zaštitu nego u SAD. Minimalne zarade su negde više. Porezi za bogate su negde viši. Zdravstvena zaštita je negde dostupnija.

    Svako društvo mora za sebe da odluči šta pristojnost zahteva. Upravo je to smisao „društva“.

    Ne nasedajte na bezumne tvrdnje da je „tržište“ najbolji sudija. Tržište je ljudska tvorevina, i potrebna su mu ljudska bića da odluče kako će biti ustrojeno i održavano.

    Pitanja na koja mi treba da odgovorimo – da li da podignemo minimalnu zaradu, da li da ograničimo dostupnost oružja, da li da proširimo zdravstveno osiguranje, i bezbroj drugih – zahtevaju od nas da definišemo šta podrazumevamo pod pristojnim društvom.

     
    Social Europe Journal, 15.02.2013.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 20.02.2013.

     
    Ver peliculas online