Jedno od vodećih uverenja našeg potrošačkog doba jeste da smo svi mi slobodni i nezavisni pojedinci. Da možemo da biramo i radimo praktično šta god hoćemo, a ako ne možemo, onda je to loše.
Ali istovremeno, pored ovoga postoji potpuno drugačiji, paralelni univerzum, gde svi mi izgleda pokorno sledimo instrukcije onih na vlasti. Od izbijanja ekonomske krize 2008, milioni ljudi su prihvatili rezove u brojnim oblastima – od realnih zarada i životnog standarda do beneficija i zdravstvene zaštite – bez ikakvog protivljenja.
Ovi rezovi su možda ispravni, možda su glupi – ali zaprepašćujuće je da ih niko zapravo ne dovodi u pitanje.
Mislim da je jedan od razloga to što je veliki deo vlasti koja nam danas kroji sudbinu postao nevidljiv – pa je tako teško razumeti kako vlast zaista funkcioniše, a još teže suprotstaviti joj se.
Veliki deo jezika koji nas okružuje – od stvari poput ekonomije, teorije menadžmenta i algoritama ugrađenih u kompjuterske sisteme – zvuči objektivno i neutralno. Ali u taj jezik su upisane snažne i vrlo sporne političke pretpostavke o tome kako društvo treba da funkcioniše, i kakva su zapravo ljudska bića.
Međutim, vrlo je teško pokazati ovo ljudima. Novinari, čiji je posao da se odmaknu i ispričaju dramatične priče koje razotkrivaju vlast, otkrivaju da je to nemoguće jer su stvari poput ekonomske teorije ujedno nerazumljive i pre svega dosadne. Isto važi i za „nauku menadžmenta“. Neki prijatni ljudi sastaju se u kancelarijama sa staklenim zidovima i donose odluke o sudbinama miliona ljudi na osnovu „ciljeva“ i „merenih ishoda“.
Poput ekonomije, i ovaj sistem se pretvara da je neutralan, ali nije. Ali nemoguće je predstaviti ga dramatično, jer u tim staklenim kancelarijama ne dešava se ništa osim kliktanja na tastaturi za narednu sliku na Powepoint prezentaciji. Međutim, radna mesta stotina i hiljada ljudi možda zavise od toga što piše na tom slajdu.
Nameravam da objavim seriju članaka u kojima ću pokušati da otkrijem zaboravljene korene ove lažne objektivnosti koja nas danas okružuje. To će biti niz priča koje pokazuju kako su u proteklih pedeset godina politička desnica i levica izglodale ideju o objektivnoj istini – povremeno praktično sklapajući savez stvarajući današnju nesigurnost o tome gde se kriju moć i uticaj u našem društvu.
Prva priča je neobična – sa vrlo čudnim glavnim protagonistom. Ovo je priča o tome kako je pedesetih godina najbogatiji čovek na svetu, naftaški milijarder iz Teksasa, izmislio novu formu televizijskog novinarstva. Ono je glumilo objektivnost i nepristrasnost, ali je fatički bilo desničarska propaganda. U izvesnom smislu bilo je ispred svog vremena jer je, u svojoj lažnoj neutralnosti, najavilo uspon ultrakonzervativnih desničarskih medija devedesetih – poput televizije Fox News i njene zaštićene parole Fair and Balanced (pošteno i nepristrasno).
Milijarder se zvao H. L. Hant – Haroldson Lafajet Hant. Obogatio se početkom tridesetih, došavši do jednog od najvećih naftnih polja u Americi – u borovim šumama istočnog Teksasa. Bio je to nemilosrdan, ambiciozan čovek i od samog početka je bio apsolutno ubeđen da ima nadljudske sposobnosti koje ga čine drugačijim od drugih ljudi.
Ovo je slika g. Hanta koja dobro ilustruje njegovu samouverenost.
Od 1920-ih pa nadalje Hant je bio mnogoženac. Imao je dve supruge i podizao dve porodice, koje nisu znale jedna za drugu. Prvoj ženi, Freniji, rekao je da se zove major Frenklin Hant. Došlo je do nezgodne situacije kad se njegova slika pojavila na naslovnim stranama svih novina u Teksasu povodom jednog spektakularnog naftnog posla. Frenija ga je pitala da li je to on – odgovorio joj je da nije, nego da je to maslo njegovog vickastog ujaka.
Hant je pripadao grupi ekstremno desno orijentisanih teksaških naftnih magnata, vrlo uticajnih zbog svog bogatstva. O toj grupi je napisana jedna sjajna knjiga – The Big Rich, autora Brajana Baroua. Barou opisuje kako je grupa jačala tridesetih dodina, prezirući predsednika Ruzvelta – „komunistu zaljubljenog u crnce“, kako ga je jedan od njih zvao. Oni su bili ubeđeni da je Ruzveltov Nju dil nedelo Jevreja i komunista – ili „društvenih štetočina“ kako su im tepali.
Teksaški kongresmen po imenu Sem Rejburn opisao je tu grupu desničarskih naftaša ovako: „Sve što ti ljudi u životu rade jeste da mrze.“
Posle Drugog svetskog rata, Hant je uradio dve stvari. Dodao je još jednu porodicu, treću, svojoj bigamističkoj kolekciji. I okrenuo se novom televizijskom mediju u promociji ultrakonzervativnih pogleda. Pedesetih godina je napisao pamflet u kome je promovisao, kako ju je nazvao, „Ligu za obrazovne činjenice“. Njen cilj će biti, po njegovim rečima, „da kroz sve medijske kanale obezbedi nepristrasnu prezentaciju svih vesti koje se tiču pitanja od javnog interesa“.
Biće to, rekao je Hant, organizacija koja će običnim Amerikancima pružati prave činjenice političkog života.
Hant je najavio da će se ova organizacija zvati „Facts Forum“ – i pronašao je čoveka po imenu Den Smut koji će biti njeno javno lice. Prvobitno na radiju, ali zatim na televiziji, Smut je vodio emisiju pod nazivom Facts Forum – koja je svake nedelje pružala vama, publici, nepristrasnu prezentaciju činjenica koje se kriju iza vesti. Što dosta podseća na kasniju krilaticu Fox Newsa – „Mi izveštavamo, vi sudite“.
U stvari, ovo zaklinjanje u nepristrasnost i poštenje bilo je glupost. Smut bi počinjao emisiju predstavljanjem levog ili liberalnog gledišta o nekoj temi u dosadnom, mlakom stilu. Zatim bi uzbuđeno ponudio alternativu, ili kako ga je Hant zvao, „konstruktivno“ gledište. Ovo gledište je bilo jednostavno – sve što je državno je loše, preduzetnici bi trebalo da budu ostavljeni na miru – a svako ko se s tim ne slaže je komunista koji pokušava da ovlada svetom. A pritom verovatno i Jevrejin.
Emisije su bile radikalno nakrivljene udesno i promovisale su ultrakonzervativnu agendu, glumeći neutralnost i objektivnost.
U njima je bilo dosta implicitnog rasizma. U svojoj knjizi, Brajan Barou citira Smuta, koji u jednoj epizodi istupa protiv zakona o radu:
Setite se da crnci, kad su ih američki i engleski trgovci prvi put doveli u Ameriku, nisu bili porobljeni slobodni ljudi. Oni su samo prebačeni iz varvarskog robovanja njihovim vlastitim sunarodnicima u Africi u relativno benigno ropstvo u zapadnoj hemisferi.
„Facts Forum“ je postao uspešan medijski poduhvat – sa dve radijske i tri televizijske emisije, koje su snimane u njihovom sopstvenom studiju u Njujorku. Uz njih su išle i knjige i pamfleti čije je štampanje plaćao Hant. Jedna se zvala „Moramo ukinuti Ujedinjene nacije“, autora Dozefa Kempa. Njegova prethodna „nepristrasna“ knjiga zvala se „Hitler je bio liberal“.
Evo jednog sjajnog dokumentarnog portreta Hauardsona Hanta, snimljenog 1968. Do tada mu je prva žena umrla, drugoj je dozlogrdilo pa ga je napustila, pa mu je ostala samo treća žena – Rita Rej.
Stiče se dobar utisak o Hantovom opsesivnom porivu da promoviše svoje konzervativne ideje – šalje poštom bezbrojne pamflete, obučava mlade ljude koji će postati deo njegove „Lige mladih slobodarskih govornika“, pa čak primorava čitavu svoju porodicu da sedi za kuhinjskim stolom i sluša njegovu novu radio emisiju. Ona se zvala Lifeline. Ponovo je Hant bio ispred svog vremena, budući da je ova emisija spajala desničarski antikomunizam i fundamentalističku religiju.
Ono što se ne vidi je Hantova životna tragedija – njegov najstariji sin Hesi. On je prvobitno krenuo očevim stopama u posao s naftom. Ali postao je nasilan i paranoičan. Hant je prvo isprobao svoj lični tretman – privodeći Hesiju silesiju žena da sa njima spava. Međutim, ono što je upalilo kod oca nije mnogo pomoglo sinu. Lekari su probali sa elektrošokovima – ali ni to nije uspelo. Na kraju, Hanta su ubedili da Hesija podvrgne frontalnoj lobotomiji, i njegov sin je ostatak života proveo tumarajući Hantovim imanjem kao utvara.
Na kraju filma, Hant i njegova žena ustaju i počinju da pevaju „Mi smo samo obični ljudi“. Ovo je strašno jezivo. I nije tačno.
Hantov „Facts Forum“ bio je model za ono što će se devedesetih godina dogoditi sa usponom desnice u medijima, i na radiju i na televiziji. Ali Hant nije samo nagovestio budućnost desnice, već je duboko uticao na to kako će levica napadati i razjedati ideju novinarske objektivnosti i neutralnosti.
U džepu od sakoa Džeka Rubija – čoveka koji je ubio Lija Harvija Osvalda – pronađeni su neki papiri. Dva sa transkriptima Hantove radio emisije Lifeline. Na trećem je bio zapisan telefonski broj jednog od Hantovih sinova.
U mnogim emisijama Lifelinea, Džon Kenedi je napadan kao povodljivi komunista koji uništava Ameriku – a Džeka Rubija je po svemu sudeći razbesnela takva otrovna propaganda protiv Kenedija.
Zatim je otkriveno da je proglas na celoj strani u listu Dallas Morning News, objavljen na dan atentata, delimično platio drugi Hantov sin – Banker Hant. Proglas je nosio sarkastičan naslov „Poželite dobrodošlicu g. Kenediju u Dalasu“.
Poput svog oca, Banker Hant je bio ultrakonzervativac – a proglas je potpisala organizacija koja je imenom podsećala na „Facts Forum“. Zvala se „The American Fact-Finding Committee“ (Američki komitet za otkrivanje činjenica), i predstavljala se kao „Nezavisna i nepartijska grupa građana koji tragaju za istinom“. Ova grupa je optuživala Kenedija za svakojaka veleizdajnička dela, između ostalog i ovo:
Zašto ste naredili vašem bratu Bobiju, državnom tužiocu, da bude blag prema komunistima, njihovim simpatizerima i ultralevičarima u Americi, a dopustili ste mu da progoni lojalne Amerikance koji kritikuju vas, vašu vladu i vaše upravljanje državom?
ZAHTEVAMO odgovore na ova pitanja, i to ODMAH.
Reagujući na ovo, novine širom Amerike napale su Hantovu mrežu optužujući je da stvara „atmosferu mržnje“ u Teksasu, koja je možda doprinela ubistvu predsednika. Hant i njegovi sinovi postali su predmet istrage FBI, kojim će se kasnije baviti Vorenova komisija.
Zatim je 1967. jedan ambiciozni okružni tužilac, Džim Garison, pokrenuo novu istragu o Kenedijevom ubistvu. Garison je tvrdio kako je postojala zavera u kojoj su možda sudelovali izvesni neimenovani naftni magnati iz Teksasa.
Šef Hantovog obezbeđenja uspeo je da se dokopa dijagrama koji je nacrtao Garisonov tim, gde je „H. L. Hant“ bio u središtu zamršene mreže spojenih veza između policije u Dalasu, Rubija, Osvalda, i raznih sitnih igrača u Dalasu. Iako je Garisonova istraga obustavljena 1969, ona će, zajedno sa svojim dijagramima, postati šablon za rastuće levičarske teorije zavere.
Jedan od prvih – i najsnažnijih – pokazatelja ovog trenda bio je film pod nazivom Rush to Judgement, levičarskog reditelja Emila De Antonija, i pravnika i detektiva po imenu Mark Lejn. De Antonio je fascinantna ličnost – potekao je iz sveta avangardne umetnosti, sarađivao je sa Endijem Vorholom i Robertom Raušenbergom – i delio njihovo nepoverenje prema medijskom svetu dvodimenzionalnih slika, koji je u to vreme postajao dominantan.
Film Rush to Judgement nudi alternativno objašnjenje Kenedijevog ubistva. U središtu ove druge priče je ideja da postoji tajna grupa moćnih ljudi u Teksasu, koji su upotrebili svoj uticaj i bogatstvo da stvore iskrivljenu fikciju – Osvalda kao usamljenog ludaka – kako bi prikrili svoju zaveru. Fikciju u koju je javnost kasnije poverovala.
Film sadrži razgovore sa gomilom neverovatnih sitnih igrača iz teksaškog sveta, i kreira vrlo snažno osećanje nesigurnosti i nepoverenja. U pozadini svega ovoga je poruka da vam ove skrivene sile u Americi nikad neće dopustiti da saznate istinu. Što znači da bi ono što vama mediji govore moglo biti laž. Da ste izmanipulisani.
Kao što je Hant razjedao ideju objektivnosti i istine kroz svoje televizijske emisije, tako se i levica služila demonskom karikaturom Hanta u potpuno iste svrhe. On i drugi mračni likovi, govorila je levica, nikad vam neće dozvoliti da saznate istinu.
Ovo je insert iz filma Rush to Judgement. Svetsku premijeru 1967. godine imao je na televiziji BBC – i tih 90 minuta je emitovano u udarnom terminu. Insert počinje sa voditeljem u studiju koji predstavlja film, i daje okvir u kome bi gledalac trebalo da ga tumači. Ja prelazim pravo na drugu polovinu filma – u kojoj se govori u kojoj je meri Džek Rubi bio povezan sa policijom i establišmentom u Dalasu.
Insert je dugačak, ali namerno sam ga tako ostavio, jer mislim da je važno videti kako Emil De Antonio koristi određenu tehniku da vas ubedi kako on nudi pravu istinu. Razgovori su dugački, a kao protivteža se koristi jedan arhivski intervju sa načelnikom policije u Dalasu. Ovo stvara kumulativni efekat realnosti i takođe stvara utisak da gledalac može da donosi sud o likovima. Ova tehnika će kasnije postati ključna u mnogim velikim liberalnim dokumentarcima iz poslednjih tridesetak godina.
Ali ta tehnika je u velikoj meri pozajmljena iz avangardnog filma, i u tom smislu predstavlja veštački jezik, poput svega što možete videti na Fox Newsu.
Mi izveštavamo – vi sudite.
Mark Lejn je kasnije, 1973. godie, bio koscenarista filma Executive Action. To je priča o tome kako grupa teksaških naftnih magnata ubija predsednika Kenedija. Ista ova ideja se ponovo pojavila u filmu Olivera Stona JFK. Ali prvu i najbolju karikaturu Hanta možemo videti u filmu Billion Dollar Brain – takođe iz 1967. Scenarista je Len Dejton, a režirao ga je Ken Rasel. Negativac je general Midvinter, poremećeni desničarski naftaš iz Teksasa, koji vodi organizaciju „Krstaši za slobodu“ – pandan „Facts Forumu“ i emisiji Lifeline – i želi da pomoću svog ogromnog kompjutera sruši Sovjetski savez.
Evo jednog kratkog inserta sa generalom Midvinterom u punom hantovskom raspoloženju.
Ali Hant nije bio samo karikatura desničarskog ludaka. Koreni velikog dela današnjeg nepoverenja u medije kriju se u njemu i njegovim idejama – njegovom „Facts Forumu“ iz 1950-ih i čudnoj ulozi koju je odigrao u dalasu 1960-ih.
U narednim člancima ispitaću Hantove početke, kako je izašao iz mračnih borovih šuma istočnog Teksasa i počeo da se razvija u mnogo snažniju silu koja podriva ideju neutralnosti i objektivnosti našeg doba.
bbc.co.uk, 05.03.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.03.2013.
