Neka oproste adoratori, ali dugo najavljivane smene do kojih će – jednom – doći u najvišem telu izvršne vlasti nisu ni od kakvog značaja i na osnovu njih ne može se zaključivati o tome šta nas čeka, sve i ako one podrazumevaju odlazak Mlađana Dinkića i njegovog URS-a. Tim pre što već znamo da nas s dvoglavim orlom na čelu srpske vlade ne čeka ništa dobro. Svest o tome ne može pomutiti nikakav privid promena. Dok god dvojica kormilara ostaju na svojim kvaziinstitucionalnim položajima neprikosnovene moći, nema ni slabe nade da je Srbiju moguće promeniti nabolje. Stoga, umesto da razmišljamo o mogućim novim izvršiocima njihovih naloga, hajde da vidimo šta ostaje isto: dakle, koja je to politika koju su vodili i koju neće promeniti Ivica Dačić i Aleksandar Vučić.

Ta politika ima bar dva lica, sasvim u skladu sa svojom dvoglavom prirodom. Jedan njen aspekt vezuje se za „golu“ stvarnost, to jest ozbiljnu materijalnu oskudicu koja karakteriše domaće društvo; drugi je u vezi s Dačić-Vučićevim ideološkim preferencijama. Narativ te politike je sledeći: Srbija je temeljno razorena, i tako ostavljena bez ikakvih resursa za vođenje samostalne politike društvene i privredne obnove i razvoja. Iz ravni ideoloških preferencija stiže nam objašnjenje da to razaranje domaće privrede i društva nema veze s događajima iz devedesetih: za sve su zapravo krivi korumpirani političari koji su na vlast došli petooktobarskom takozvanom revolucijom koja je u stvari bila – izdaja. Zbog izdajnika koji su u prošloj deceniji opljačkali domaću privredu Srbija danas mora da pregovara sa EU i odrekne se Kosova ako hoće da izbegne društveni kolaps i nestanak. Kompenzacija za taj istorijski poraz u ravni ideoloških preferencija traži se u posebnim vezama s Republikom Srpskom.

Sve u svemu, borba za golu egzistenciju prisilila je Dačić-Vučića da potpiše kapitulaciju, to jest sporazum s kosovskim Albancima (i Srbima koji su prihvatili državu Kosovo) i time pokuša da odobrovolji EU, jer Srbija samo sa EU ima šansu da preživi. Iz ravni ideoloških preferencija stiže opravdanje da je za opstanak nacije ponekad u redu žrtvovati deo teritorije koji joj inače po „istorijskom pravu“ nesumnjivo pripada. Povrh toga, u ravni ideoloških preferencija moraju se dati i garancije da će etnonacionalni identitet biti sačuvan, to jest da ga pristupanje i saobražavanje domaćeg društva Evropskoj Uniji neće uništiti. Obrazovanje i kultura vide se kao bedemi koji su od presudnog značaja za zaštitu tog identiteta.

Nema nikakve podvojenosti u ovako postavljenoj politici: nacionalistička ideologija u stanju je da opravda, pokrije, prikrije svaki ustupak koji se čini zarad „golog preživljavanja“. Legitimizirajući potencijal „golog preživljavanja“ ogroman je pored ostalog i zato što uspešno operiše u obe u ovom času u Srbiji dominantne ideologije: samoživoj nacionalističkoj i predatorskoj neoliberalnoj. Odatle sledi nekoliko izvoda.

Prvo, sprega nacionalizma i neoliberalizma nabacuje još jedan veo preko istine o devedesetima. Srpsko društvo razoreno je u devedesetima, a ne u dvehiljaditim, a razorili su ga brutalni ratovi za teritorije i otimačina oko jugoslovenskog nasleđa koje je pravdala nacionalistička ideologija. Političari iz dvehiljaditih odgovorni su pre svega što nisu napravili prekid s tom ideologijom. Umesto toga, oni su je institucionalizovali upravo u obrazovanju i kulturi, a na kraju i u samom Ustavu iz 2006, te utabali put za povratak na vlast stranaka iz devedesetih. U jednom ironijskom ključu ima neke pravde u tome što ih upravo te stranke danas progone za posao koji su loše uradili. Za nas je međutim bitnije da shvatimo da tekuća borba protiv korupcije nije nikakvo nastojanje da se osigura vladavina prava: reč je naprosto o ideološkom prikrivanju pravih uzroka propasti i obračunu sa konkurentima u političkom polju.

Drugo, svaka promena unutar vlade koja ostavlja po strani njene ideološke temelje i smernice, kao i njihove glavne zagovornike, neće imati nikakve bitnije posledice i ne vodi ka poboljšanju prilika u Srbiji. Ilustrujmo to primerom ministra kulture. Dosadašnji ministar starao se za naopako shvaćene nacionalni identitet i tradiciju; isto to na isti način činiće i njegov naslednik. Jer, unutar ovako postavljene vlade drugačije nije moguće.

Treće, u traženju odgovora na pitanje kakve su šanse Srbije da se oporavi i razvije, pored „realnih“ privrednih pokazatelja i podataka, mora se uzeti u obzir i ideološki milje u kom taj oporavak treba da se odvija. Nacionalistički i neoliberalni ideološki okviri stvaraju okruženje koje je pogubno za pravljenje razboritih izbora na kojima bi mogli da se temelje održivi obnova i razvoj: jer, racionalne odluke su moguće i sprovodive jedino u sredini koja ih kao takve vidi i prihvata. Stoga i nad najboljim ekonomistima visi pitanje: kako napraviti prvi korak ka oblikovanju racionalnog miljea u okolnostima koje odlikuje nacionalistički i neoliberalni iracionalni višak.

Da zaključim: promene u sastavu vlade su nebitne jer ne zadiru u programske i ideološke temelje tekućih vlasti. Od razgovora o tim promenama za sve nas je mnogo bitnije da razgovaramo o neophodnim uslovima za oporavak i razvoj zemlje. U tom kontekstu, mislim da je važno da taj razgovor pored privrednih obuhvati i svetonazorska pitanja.

Peščanik.net, 31.07.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).