Više od nedelju dana, stotine hiljada ljudi izlazi na ulice najvećih brazilskih gradova, uključujući Rio de Žaneiro, Sao Paulo, Braziliju i Belo Horizonte. Demonstracije, koje su počele kao izolovani protest protiv podizanja cene autobuskih karata u Sao Paulu, ubrzo su prerasle u široki pokret protiv korupcije i elitizma političkog sistema i raskalašne potrošnje na pripreme za Svetsko prvenstvo FIFA i Olimpijadu. Mnogi komentatori su bili iznenađeni, naročito imajući u vidu činjenicu da Brazil uživa ugled rastuće svetske sile koja je u proteklih desetak godina dosta učinila da izbavi milione stanovnika iz siromaštva. Pritom, Svetsko prvenstvo i Olimpijada su dosad tumačeni kao znaci izlaska zemlje na globalnu scenu, blistavi primer novog Brazila.
Kao u svakom imidžu, i ovde ima neke istine. Pod vladom levičarske Radničke partije (Partido dos Trabalhadores, ili PT) Luisa Ignasija Lule da Silve (Lula) od 2003. do 2011. i njegove naslednice Dilme Rusef od 2011. do danas, brazilska privreda je konstantno rasla. Možda rast nije bio spektakularan, ali za razliku od prethodnih vlada, PT se trudila da dobit dospe i do margina društva.
Najpoznatiji od ovih pokušaja bio je program transfera novca Bolsa Familia, koji je obezbedio (minimalni) prihod četvrtini populacije. Ali bilo je i ravnomernog rasta minimalnog ličnog dohotka i dostupnosti socijalnog osiguranja i povoljnih kredita siromašnijim domaćinstvima. Štaviše, pod vladom PT, državna potrošnja na obrazovanje je utrostručena, a broj studenata se udvostručio, pošto je država obavezala univerzitete da rezervišu mesta za studente siromašnog i nebelačkog porekla.
Ne može se sporiti da je za milione ljudi život postao lakši. Stopa siromaštva je pala sa 35% 2003. godine na 21% 2009. godine, a stopa krajnjeg siromaštva je prepolovljena, sa 15,2 na 7,3% stanovnika. U proteklih deset godina, kao što se svuda pisalo, četrdeset miliona ljudi ušlo je u redove srednje klase, što je prvi put u istoriji više od polovine stanovništva (iako metodologiju na kojoj se temelji ovaj podatak neki još uvek osporavaju).
Pritom, ova materijalna poboljšanja praćena su značajnom promenom političkog diskursa pod PT, koja nije tretirala osiromašene mase kao pretnju koju treba gurnuti pod tepih, nego kao deo društva koji zaslužuje prava kao i ostali. Lula i Dilma su konstantno govorili o izgradnji nove nacije i uključivanju onih koji su ranije izostavljani iz tog procesa. Značaj takvog diskursa i vladajuće stranke sa korenima u radničkom pokretu, koju je donedavno predvodio čovek skromnog porekla kao što je Lula, ne može se zanemariti u zemlji koja je kroz istoriju znala jedino za vladavinu povlašćene manjine. Mnogi socioekonomski problemi nesumnjivo su ostali nerešeni, ali pod PT brazilske mase su integrisane u društveni poredak i njihova je uloga porasla do neslućenih razmera.
U izvesnom smislu, same demonstracije ilustruju uspeh vlade. Imajući u vidu poboljšanja životnih uslova miliona ljudi i politički diskurs koji veliča inkluziju svih sektora brazilskog društva, nije čudno što ovi sektori sada traže da ostvare svoja prava i isprave nepravde.
Ovde, međutim, dolazi do izražaja ograničenje modela vladavine PT. Iako je PT počela kao partija isključenih koja se zalaže za participativnu demokratiju, uglavnom je odustala od svakog pokušaja da reformiše stari elitistički politički sistem otkad je 2003. došla na vlast. Iako su Lulinu pobedu oduševljeno pozdravile progresivne snage i u zemlji i širom sveta, Brazil je čvrsto ostao među umerenim vladama izabranim u Latinskoj Americi u proteklih deset godina, ne samo u ekonomskom, nego i u političkom smislu. Dok su drugi eksperimentisali sa participativnom demokratijom i pisanjem novih ustava kako bi građani na neposredniji način učestvovali u političkom sistemu, PT se uglavnom držala instrumenata predstavničke demokratije, dopuštajući građanima da glasaju jednom u četiri godine, a onda očekujući od njih da prepuste upravljanje državom političkoj eliti.
Za stranku proizišlu iz društvenih pokreta, koja je pokrenula proces participativnog donošenja budžeta u lokalnoj upravi 1990-ih, ovo je bio prilično krupan korak unazad. To je stvorilo napetost sa društvenim pokretima poput Pokreta radnika bez zemlje (Movimento dos Trabalhadores Sem Terra, ili MST), koji je znatno doprineo Lulinoj pobedi, a naročito sa radikalnijim i progresivnijim frakcijama same PT, koja su očekivala da će vlada makar eksperimentisati sa participativnim mehanizmima vladanja. Umesto toga, Lula i Dilma su osnovali korporatistička tela poput Saveta za ekonomski i društveni razvoj, koji okuplja predstavnike kapitala, sindikata, nevladinih organizacija i društvenih pokreta i „savetuje“ vladu o njenom opštem političkom smeru.
Dok je vlada predstavljala Savet i druge slične organizacije kao načinostvarivanja „dijaloga“ između države i društva, taj razgovor je bio prilično jednostran – više sredstvo za nametanje vladine razvojne vizije državi nego smisleno pregovaranje o prioritetima i pravcu. Fijasko oko enormnih troškova za Svetsko prvenstvo savršena je ilustracija ovog jednostranog dijaloga, pošto su vlada i FIFA uglavnom nametale projekte bez ikakvog smislenog razgovora o troškovima i dobiti, osim u nedogled ponavljanog refrena kako će Kup označiti izlazak države na međunarodnu pozornicu.
Tako današnji prostesti predstavljaju eksploziju i hitnih problema i dugotrajnih tenzija koje su mnogi promoteri brazilskog uspeha zanemarivali. Kako demonstracije pokazuju, ove tenzije se mogu ignorisati neko vreme, ali ne večito. Sada je blef političkog projekta PT otkriven. Dok osnaženi sektori brazilskog društva pokušavaju da proguraju promene, spotiču se o ograničenja svoje inkluzije: o politički sistem pod kontrolom i upravom elite.
Kako će se stvari dalje razvijati možemo samo da nagađamo. Predsednica Dilma je odgovorila na proteste hvaleći ih kao znak snažne brazilske demokratije i priznala da ljudi žele više građanskog učešća, pa ih zatim uveravala da se njena vlada bori za promenu zemlje u skladu sa ovim zahtevima. Imajući u vidu dosadašnju vladavinu PT, nema mnogo indicija da će takva promena podrazumevati ozbiljnureformu političkog sistema koja će otvoriti prostor za smislenu poltičku participaciju. Da li će vladino uveravanje kako ona sluša narod biti dovoljno da umiri demonstrante ostaje da se vidi.
Tom Chodor, Inside Story, 26.06.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.07.2013.
