U sukobima između pripadnika onoga što i dalje zovemo građanskom Srbijom ne radi se o sučeljavanju argumenata, već o difamaciji dojučerašnjih prijatelja i saboraca. Sloboda da se bivši istomišljenici vređaju na ličnoj osnovi izjednačila se sa pravom na slobodu izražavanja. Sasvim je legitimno da se u javnost iznose važne informacije o delovanju savremenika – za društvo je korisno ispitivati rezultate svačijeg rada i političkog delovanja. Ali taj ideal je daleko od ovoga čemu prisustvujemo; verujem da je malo kome jasno šta je zapravo razlog za ovaj mali rat između bivših prijatelja. O tome bi mogli da nas obaveste njegovi učesnici – zašto se umesto stavovima koje smatraju problematičnima bave vređanjem njihovih autora, sa kojima su se do juče bespogovorno slagali? Stavovi i ljudi se menjaju – sasvim tačno, ali zašto je tek sada nastupio trenutak za preispitivanje drugih (dok se o sebi ne govori), i to na ovakav način?
Za tačku razdora proglašena je podrška, to jest izostanak podrške aktuelnoj vlasti. Posle godinu dana vlade Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, sav razgovor se sveo na površno pitanje – ko je za, a ko protiv njih. Međutim, iza ovog prividnog problema krije se onaj pravi – nije toliko reč o podršci Vučiću i Dačiću, koliko o podršci Đilasu i Jovanoviću.
Proglasili smo kraj opozicije. Razočarani smo retrogradnim politikama današnjih opozicionih stranaka, kojima smo pomogli da uđu u parlament i učestvuju u vlasti. O razočarenju u LDP, koji je bio politička uzdanica tzv. Druge Srbije, rečeno je mnogo, iako nedovoljno. Danas se neprijatnost zbog podrške koju smo im pružili na izborima 2008. sudara sa posledicama tog postupka – političkim kompromitacijama, bahatošću rukovodstva i članova u obavljanju javnih funkcija, prisvajanju privilegija, sumnjama u nezakonit rad i sticanje ličnih bogatstava, i ostalim sramotama kojima su nas izložili. Ne treba zaboraviti da je većina pripadnika građanske Srbije podržavala LDP; neki su bili na njenoj listi poslanika, u njenim političkim telima, potpisivali njene deklaracije, javno agitovali za nju i tako dalje. Međutim, da je to bila greška niko otvoreno ne priznaje, osim pojedinih osnivača, koji neuverljivo govore o razlozima svog napuštanja stranke zbog sukoba sa njenim predsednikom.
Od DS-a smo digli ruke još tokom kohabitacije sa Koštunicom i istorijskog pomirenja sa Dačićem. Međutim, simpatije prema LDP-u i DS-u su tokom prethodnih godinu dana, uprkos ovoj realnosti, ponovo počele da rastu zbog nedostatka ideje šta raditi sa rastućom popularnošću i moći Aleksandra Vučića, koji je apsolutni pobednik u igri čija su pravila uspostavili bivši naši. Kako sadašnje naše nemamo, na šta su beli listići počeli da ukazuju pre skoro dve godine, vraćamo se starim, proverenim zabludama o tome da moramo raditi sa materijalom koji imamo, drugim rečima, da moramo dalje da retardiramo. Razlozi za vraćanje podrške Đilasu i Jovanoviću su brojni i zavise od toga koliko je neko u stanju da razume posledice njihovih štetnih politika i u kojoj meri je za njih interesno vezan.
Opozicija uporno traži izbore, ali pitanje je čemu bi ti izbori nama služili. Jasno je da je podrška najvećoj stranci vladajuće koalicije ogromna i nije velika misterija koliko malo bi se od podrške građana Aleksandru Vučiću prelilo drugim kandidatima. Ukoliko alternative ovoj vlasti nema, a nema je, jer koju tačno od ponuđenih alternativa želimo – Đilasa, Jovanovića ili Koštunicu? – onda je logično pitanje: zašto bismo tražili izbore ako su se bivši naši kompromitovali, u tolikoj meri da nas je sramota što smo ih ikada podržavali.
U ovim ratnim vremenima bivših saboraca zaobilazi se tema formiranje nove opozicije. Ona se ne može stvoriti u polju koje smo svi skupa osvojili za koaliciju oko LDP-a i Demokratsku stranku, koji su zatim to polje zagadili do granice nepodnošljivog. Na njih kao političku opciju treba zaboraviti, očisititi smeće koje su za sobom ostavili, dekontaminirati taj prostor i stvoriti preduslove za nastanak nove političke opcije na vrednostima građanskog društva, koja od tih vrednosti ne bi odstupila čim uđe u parlament.
Ali prostor za ljude koji bi na takav razvoj događaja mogli da utiču drastično se sužava. Mejnstrim mediji su u tolikoj meri zagađeni amaterizmom, nepismenošću i uticajem koji na njih vrše političke stranke, da na njih niko ozbiljan odavno ne računa. Ako tome dodamo zanemarljiv uticaj koji na većinsku Srbiju imaju tzv. nezavisni mediji – koji se sada pretvaraju u bojno polje sujeta s jedne, i prostor za podršku partijama na vlasti s druge strane – mogućnost da se formuliše misao koja bi za posledicu imala neko novo okupljanje ili pokret ubrzano se svodi na nulu.
Građanska Srbija nad kojom ovih meseci nariču mediji, pretvara se u polje niskih strasti pomešanih sa iznemoglošću i ozlojeđenošću zbog propalih finansijskih dogovora. Neprijatno je prisustvovati situacijama u kojima nekadašnji nosioci najprogresivnijih ideja zloupotrebljavaju javni prostor kao polje ličnih obračuna. Ni njihovi naslednici koji se pozivaju na svoju mladost, savremenost i pamet, ne uviđaju da samo ubrzavaju propadanje srpskog društva.
Istorijski gledano, ovde nikada nije bilo jakog civilnog društva koje bi bilo, kako se to danas zove – korektiv vlasti. U svojim najsvetlijim danima, ono je u najboljem slučaju bilo ono ulje na vodi Dubravke Stojanović – ograničeno i izolovano delovanje pojedinaca i grupa u uskom krugu iz kojeg ne mogu da izađu, bez snage da preplave celo društvo i povuku ga napred. Ali tada je to ulje služilo kao primer, predstavljalo standard modernog ponašanja i misli, dok je danas regresiralo do te mere da se pretvorilo u čađ i prljavštinu od kojih društvo nema nikakve koristi.
Kada se ova serija ličnih sukoba i netrpeljivosti, pokrenuta iz misterioznih razloga, konačno završi, pitanje je da li će u publici ostati iko ko će imati snage i interesovanja da sačeka rasplet ovog besmislenog zapleta.
Peščanik.net, 11.08.2013.
