Svi projekti unazad 25 godina koji su imali za cilj zaustavljanje ustavnog nasilja države Srbije nad Vojvodinom, imali su načelo “promene Ustava Srbije”. Mantra novijih vojvođanskih političara je da će Vojvodini biti bolje – ako i kada Srbija dobije novi Ustav. Bila je to modifikovana verzija sada već davnog Predloga za promenu ustavnog položaja Vojvodine iz 1996, donetog nekoliko godina posle Manifesta za autonomnu Vojvodinu iz 1992. Ova plemenita a naivna želja za “demokratskom” promenom Ustava Srbije prisutna je i danas u nastupima stranačkih prvaka iz Vojvodine, a deo je i političkih programa koji su nastajali u autentičnoj Vojvodini u poslednje vreme.
Moramo danas kritički razmotriti ovu tezu.
Da li je zaista moguće pretpostaviti da će neka “demokratska” promena Ustava Republike Srbije uvažiti mišljenje manjinske, građanske Vojvodine i doneti (podvlačim reč “doneti”) boljitak odavno opljačkanim njenim građanima i opustelim lokalnim samoupravama?
Proteklih 25 godina pokazalo je da je Vojvodina sve više gubila ingerencije, siromašila, bivala rabljena i pljačkana kao poslednja unutrašnja kolonija u Evropi – sa svakim “novim” ustavom Srbije i drugim zakonskim aktima, koji su na osnovu novih ustava pristizali iz republičke skupštine. Nije se Srbija u nasilju mogla “ustaviti”.
Iako ga Vojvodina nije izglasala na referendumu, ona već sedam (dodatnih) godina trpi posledice Ustava Srbije iz 2006. Uzalud izveštaj Venecijanske komisije, uzalud evropski namesnici, zamajavanja sa donošenjem tzv. Statuta AP Vojvodine, pa još i Zakona o nadležnostima, kada su vojvođanski ponizni “statut” strateški iskusno planirana akcija nacionalnih ideologa, a pre svega Ustavni sud Srbije – vratili na popravku. Vojvodini se ne da autonomija ni na parkingu Izvršnog veća, danas virtuelne, kriminalizovane “Vlade” Vojvodine, a kamoli nešto više.
Povratak ljudi i ideologija devedesetih godina, koji su već jednom derogirali višedecenijsku autonomiju Vojvodine, njenu nekada ustavom zasnovanu samozakonodavnost, povratak onih koji su temeljno razorili vojvođansko društvo, uništili uspešne privredne subjekte, uveli Vojvodinu u rat, i onih koji su budzašto pokupovali vojvođansku poljoprivredu, naftnu industriju, sve prirodne resurse i zacementirali prosperitetnu protomultikulturalnu Vojvodinu kao ostrašćenu nacionalističku zajednicu srpske većine i šikaniranih manjina, sabijenih u sinekurne “nacionalne savete” – zasigurno ne obećava ništa dobro u bilo kakvom “novom” ustavu Srbije.
Sam pogled na aktuelnu političku scenu, na republički parlament, na stranke koje čine okosnicu vlasti u Srbiji, ali i tzv. “opoziciju” – govori nam da među njima Vojvodina nema sagovornika. Nemoguće je pojesti supu u Novom Sadu, a da je skuvana u Beogradu. Ili se ohladi, ili se usput prolije. To je pokušala Demokratska stranka i nije uspela.
O čemu se, dakle, ovde radi: nikakav (novi) ustav Srbije ne može, niti sme da Vojvodinu “izmisli” posle 160 godina. Nikakav i nijedan (novi) ustav Srbije ne može Vojvodini da oktroiše (podari) njeno samozakonodavstvo. Jedino što budući ustav Srbije može i mora, ako hoće da Srbije bude ne-tiranija – jeste da Vojvodini prizna pravo na samodefinisanje, na samozakonodavstvo. Srbija mora da prizna pravo Vojvodini da donese svoj ustav. A taj budući ustav Vojvodine za uzvrat treba da sadrži početnu rečenicu: “Vojvodina se ovim Ustavom samodefiniše, što nije u suprotnosti sa Ustavom Srbije”. Vojvodina u svom Ustavu mora da se odrekne secesije. Samo i jedino. Sve ostalo treba da uradi sama.
Zato, umesto priča o “novom” ustavu Srbije, pre svega treba da se usmerimo na budući, “novi” ustav Vojvodine, da ga oblikujemo kao alternativu postojećem bezumlju i ponudimo ga njenim građanima, bez obzira na to kako su, kada i zašto dospeli u Vojvodinu. Ako su se vezali za ovu ravnicu i u njoj vide svoju budućnost i budućnost svoje dece, onda će razumeti. I glasaće. Ćutke. Kad ih sve ovo prođe.
Peščanik.net, 18.12.2013.
