Mi smo ljudi skromni, navikli na malo. Zadovoljni i lošim jer za bolje često i ne znamo. Pristajemo i na nepravdu i na nepravo, jer drugo gotovo da nismo ni iskusili. Pa ipak nam niko ne nudi nešto malo bolje od toga što imamo i živimo. Nude nam mnogo bolje, čak – samo najbolje. Pa i više od toga.

Najnovija u nizu ponuda glasi: ”Više od idealnog kredita!”. Nisam obratila pažnju koja se banka tako reklamira jer sam zastala kod slogana. Više od idealnog kredita? Pa čekajte, koji je to stepen poređenja? Više od elativa, apsolutnog superlativa? I šta uopšte podrazumevaju pod ”idealnim” kreditom da bi nam sad nudili i više od toga? Da pitaju nas, potrošače, nama bi idealan kredit bio onaj koji je beskamatan, ali takav nijedna banka ne nudi – bez kamate možemo da zajmimo samo od roditelja i prijatelja. Jedino ”idealnije” od toga bio bi kredit koji uopšte ne moramo da otplatimo, ali se takvom kreditu možemo nadati jedino od roditelja – ako ih ima i ako imaju, inače takav kredit ne nude ni prijatelji, a kamoli banke koje bi da vam odmah plene imovinu.

Pa ako nisu pare koje ne moramo da vratimo, šta je onda tako širokogruda ponuda banke da bi je nazvali ”više nego idealnim kreditom”? Pa sigurno ništa od onoga čemu se nadamo. Ili je neko pomislio da ćemo, po navici, nasesti na grandomansko obećanje ili je iz nekog razloga, ili iz nekog istraživanja, zaključio da smo mi mnogo probirljivi. Isti mi koji bespogovorno pristajemo da nam godinama ne isplaćuju plate, da nam plaćaju uvredljivo niske plate, da nas potkradaju komunalne službe, da nam ispostavljaju visoke račune za loš kvalitet vode, gasa, za slab napon struje…?! Pa mi tražimo bilo kakav izlaz, a ne idealan, svakako ne ”više od idealnog”.

Stvarno, zašto se razbacuju velikim obećanjima i visokoparnim rečima kad mi pristajemo na mnogo manje? Mi ne znamo ni da nam pripada više, da imamo prava na više i bolje.

Mi bismo samo voleli da se bar malo smanji javašluk u državi, ne mora odmah da se obećava bezgrešnost. Da samo malo odahnemo od iznurujuće i izluđujuće birokratije, a oni odmah vitlaju nekom ”giljotinom”, propisa doduše, ali ko se ne bi uplašio giljotine. Pa nultom tolerancijom na korupciju mada bi nama svanulo i da samo prestanu da korupciju ugrađuju u sistem. Mi bismo bili zadovoljni i sa malo pravde, ne mora odmah da se sa malih ekrana na nas sruči pravedni gnev uz pretnju da ”niko neće biti pošteđen”. Sad nam prete i ”agresivnim zapošljavanjem”, a mi bismo se zadovoljili i da samo prestanu da agresivno zapošljavaju partijske, porodične i drugarske kadrove. Ali ne vredi. Ovde čovek čim poželi da padne malo kiše, dobije – bujicu. Reči.

Bože mi oprosti, kao da hoće da nam presednu sve želje. Pa da već jednom prestanemo išta više da očekujemo.

Peščanik.net, 21.04.2014.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)