Ko ste vi, ko vas finansira

„Srpski Brejvik“ – kako je na društvenim mrežama prozvan medijsko-policijski službenik Radomir Počuča zbog deliričnog trabunjanja sa elementima ugrožavanja opšte sigurnosti – zajedno sa idejno srodnim spiskovima „našista“, ponovo je pokrenuo jedno od onih evergrin pitanja s kojim muku muči svaka srbijanska elita, od postanja do danas.

Aktuelnost najnovijeg Počučinog vapaja^[1] o finansiranju civilnog sektora („малигни карцином невладиних организација и шпијунских мрежа“) neobično se zgodno nadovezuje na vest koju je baš pre dva dana sa svojom publikom na tviteru podelila vladina kancelarija za saradnju sa civilnim društvom. Snimak je doduše bajat, načinjen posle svečanog otvaranja februarske konferencije o nevladinim organizacijama u Srbiji, vedrog naziva „Kakvo civilno društvo želiš?“ – ali je tema neprolazna.

Jedan od odgovora koji će svakako biti uzet u obzir dao je ministar pravde Nikola Selaković, koji se tom prilikom izgleda podsetio dobrih, starih vremena sa faksa pa opominje zainteresovanu javnost na potrebu „jačanja opšteg principa transparentnosti“ – jer građani imaju „apsolutno pravo da znaju ko stoji iza određene organizacije civilnog društva, ko su ljudi koji je predstavljaju, koji je obrazovni profil tih ljudi, koji su izvori finansiranja“.

Ministar pravde govori ljubazno ali odlučno – uostalom, iza njega stoji američki ambasador i ne trepće. O novcu koji su, recimo, Vašington i Brisel do sada upumpali u permanentne državne reforme javnost ponekad sazna uglavnom zahvaljujući donatorima, ali načini trošenja i putevi pronevere ostaju diskrecija vlasti. Apsolutno pravo građana o kojem nadahnuto govori ministar, naprosto se ne proteže tako daleko.

Selaković tu ukratko pretresa osnovne ideje kojim će se država rukovoditi u dužnom staranju o „integritetu“ građanskih organizacija, posebno s obzirom na „izuzetno liberalan zakon“ koji je, zasad, na snazi. Jer, ukazuje ministar, ovde „troje građana može da se udruži, formira udruženje građana i istupa u određenim društvenim temama, sa određenim stavovima“. Međutim, „ipak je potrebno neko predznanje kada je u pitanju komentarisanje“.

U usputnom ćaskanju za kamere izgleda nije bilo dovoljno vremena za pojašnjenje šta je to izuzetno liberalno u činjenici da je svim građanima omogućeno osnivanje udruženja građana, ali bar su postavljena neka načela za buduću vladinu strategiju saradnje sa civilnim društvom koja bi trebalo da bude usvojena do kraja godine.

Vladino zagovaranje antiliberalnog regulisanja civilnog sektora ne čudi s obzirom na ideološka uverenja glavnih protagonista, koji u dodiru sa omraženim sektorom ne uspevaju čak ni da izrecituje mantru pod kojom se strategija saradnje sa civilnim sektorom zvanično piše: „strategija treba da podstakne nezavisnost i samostalnost OCD – i kritičnost prema javnim politikama“.

Ministar Selaković blizak je čini se rešenju koje uporno zagovaraju ovdašnji ruski denuncijanti i advokati „približavanja“ Putinu, a koji je u svom kagebeovskom režimu zabranio delovanje organizacija finansiranih iz inostranstva i znatno otežao funkcionisanje onih koje finansira domaća opozicija. Uopšte, u bratskoj Rusiji neometan rad je omogućen samo onim organizacijama koje finansira – vlada.

Srbija, međutim, već sada i nije tako daleko od ovog modela. Prema izveštaju o ukupnom utrošku sredstava po famoznoj liniji 481 – što je osnova za finansiranje nevladinih organizacija iz budžeta, od lokalnog do republičkog – u Srbiji je tokom 2012. godine navodno isplaćeno oko 7 i po milijardi dinara dotacija. Izveštaj predstavljen baš uoči konferencije koju je svečano otvorio ministar pravde, ostao je doduše nepotpun jer čak 35% različitih organa uprave nije smatralo da su u obavezi da dostave podatke o tome kako i na koji način troše budžetski novac. Tih dana su mediji u bombastičnim naslovima preneli vest da su nevladine organizacije dobile blizu 10 milijardi dinara.

Potom idu sitna slova i nejasni procenti kojima se malo ko zanimao. Tako se izgubio podatak da je 87,06% ukupnih budžetskih sredstava namenjenih u 2012. podršci organizacijama civilnog društva otišlo na omladinske i sportske organizacije (47,04%) i političke partije (40,02%). Novac je najčešće odobravan mimo konkursa, odlukom organa. Iako je finansiranje crkvenih i verskih organizacija regulisano posebnim zakonima, crkvenom „nevladinom sektoru“ u 2012. godini odobreno je čak pola milijarde dinara.

Poređenja radi, organizacijama aktivnim u oblasti obrazovanja, nauke, obuke i istraživanja otišlo je 4,41% ukupno odobrenih sredstava; onima iz oblasti socijalne zaštite 4,01% – a nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom ljudskih i manjinskih prava čitavih 2,87%. Odličan je to indikator zainteresovanosti države za podršku poslovima koje građani, njih troje ili više, smatraju važnim.

Budući prvi premijer užurbano piše novi program nove vlade, dok stare službe dobuju prstima po stolu čekajući vest o svojoj sudbini. Načela su jasna, sad se pišu smernice. Jedna od njih odnosiće se bez sumnje i na „integritet“ nevladinih organizacija – naravno, ne onih koje sistematski proždiru sav novac koji se u Srbiji iscedi, korumpiranih političkih partija, srpske pravoslavne crkve ili mafijaških „sportskih organizacija“.

Na redu su, opet, domaći izdajnici.

 
Peščanik.net, 02.04.2014.