U skupštini Srbije je počela rasprava o predlozima novog Zakona o privatizaciji i izmenama Zakona o stečaju. Ovi predlozi nemaju nikakve veze sa reformskim zakonima koji su bili u skupštinskoj proceduri u decembru mesecu. Ovi predlozi ništa suštinski ne menjaju. Oni predstavljaju podlogu za nastavak i završetak pljačke.
Da su usvojeni reformski zakoni o privatizaciji i stečaju u januaru mesecu, kako je bilo planirano, do sada bi se završilo finansijsko restrukturiranje svih preduzeća u restrukturiranju i svih ostalih društvenih preduzeća, svi radnici bi imali povezan radni staž, bile bi isplaćene minimalne zarade, overene zdravstvene knjižice, preduzeća bi dobila obrtni kapital i bila bi skinuta sa grbače poreskih obveznika.
Ovako, zadržali smo haos koji nas i dalje košta i koštaće nas još najmanje godinu dana. Imamo premijera i ministra privrede koji objašnjavaju građanima kako ta preduzeća ništa ne vrede, kako u stvari treba platiti nekim stranim investitorima da ih preuzmu. I sada nastavljamo pozorišnu predstavu „Reforme u Srbiji ala Feketić”. Novi zakoni nisu reforma. Oni su imitacija reformi.
U Srbiji je sprovedena kriminalna, pljačkaška privatizacija sa katastrofalnim posledicama po privredu i celo društvo. Veliki deo privatizacije se sveo na rasturanje imovine i grabež za građevinskim zemljištem od strane polupismenih „bizmismena” iza kojih je stajao sumnjiv kapital. Novi vlasnici su uzeli velike kredite od banaka i umesto da novac ulože u razvoj preduzeća i rast osnovne delatnosti, izvlačili su ga preko svojih offshore firmi i doveli privatizovane firme na rub propasti. Sa njima i veliki broj radnika i dobavljača.
Ključni problem je bio u samom Zakonu o privatizaciji po kome je sve moguće i ništa nije moguće, zavisno do toga ko kupuje i sa kim je napravio dogovor. Ljudi iz Agencije za privatizaciju koji su vodili tendere su nakon prodaje odmah dobijali posao kod kupaca firmi koje su privatizovali. Recimo sadašnji gradonačelnik Beograda ili ljudi u Luci Beograd.
Imovina je višestruko potcenjivana, imovina i obaveze nisu bile popisane i procenjene, nije bilo nikakve kontrole porekla novca, finansijski izveštaji nisu imali nikakve veze sa stvarnim stanjem firmi, ugovori su pisani nogom, nije bilo nikakve smislene kontrole poslovanja nakon privatizacije.
Kako se potcenjivala imovina? Mnoge firme su imale veliko građevinsko zemljište na kom su imale nedefinisano pravo korišćenja koje je bilo vođeno u poslovnim knjigama ili su na tom zemljištu imale stare ruševne magacine koji su bili u potpunosti amortizovani i čija je vrednost u knjigama bila nula.
Šta je trebalo da se uradi? Trebalo je prvo odvojiti obrtna sredstva, zalihe, opremu i nekretnine, koje služe osnovnoj delatnosti preduzeća, od zaliha, opreme i nekretnina koje nisu u funkciji i njih prodavati odvojeno od preduzeća. Na primer, ukoliko imate firmu koja se bavi lučkom delatnošću i koristi 10% svog zemljišta i objekata za tu delatnost, trebalo je prvo odvojiti svo ostalo zemljište i njega prodavati kao imovinu. Takođe je trebalo uraditi urbanističke planove pre prodaje. Jer hektar zemlje na kome je dozvoljena gradnja 50.000 m2 poslovnog i stambenog prostora je za red veličine vredniji od hektara zemljišta namenjenog za industriju ili park. Ovakvo grupisanje imovine u imovinske celine i odvajanje obrtnih sredstava od mrtve imovine je predviđao Zakon o privatizaciji iz decembra meseca. Sadašnji, a i novi zakon, o ovome ne govore ništa.
Ogroman problem je bio to što nije postojao jasan popis i procena sve imovine i popis svih obaveza, komercijalnih i poreskih, obaveza za doprinose, uključujući i ugovornu, poresku i zakonsku zateznu kamatu. Pored toga postojao je i veliki broj nerešenih imovinsko pravnih odnosa uključujući i veliki broj parnica koje su bile u toku. Veliki broj firmi je privatizovan sa ovim haosom. Ovo je drastično smanjivalo broj investitora koji su bili zainteresovani. Uglavnom na broj jedan. Kupac bi onda nakon privatizacije ignorisao poverioce uključujući i radnike, prodavao imovinu, zemlju, objekte, zalihe i izvlačio novac. Posebno se nije postavljala obaveza kupca da izmiri dugovanja. Ako je imovina bila vredna 5 miliona i 5.000 evra, a dugovi 5 miliona evra, kupac bi kupio firmu za 5.000 evra bez obaveze da otplati dug. Prosto neverovatno. Sadašnji, a i novi zakon, o ovome ne govore ništa.
Šta je trebalo da se uradi? Popis i procena imovine i obaveza i prateće finansijsko restrukturiranje kojim bi obaveze bile konvertovane u kapital. Time bi firme bile očišćene od dugova, sa jasnom imovinom. To je predviđao predlog zakona iz decembra meseca. Sadašnji, a i novi zakon, o ovome ne govore ništa.
Veliki problem je bio i sa nedefinisanim sadržajem privatizacionog ugovora, nedefinisanim tretmanom obaveznih investicija, dokapitalizacije, izlaskom na berzu bez obaveze da se finansijski izveštaji usklade sa međunarodnim računovodstvenim standardima.
Zakon iz decembra meseca je predviđao da se svim radnicima poveže radni staž i isplate sve zaostale zarade na nivou minimalca. Iznos iznad minimalca bi bio konvertovan u kapital, tako da bi radnici postali delom vlasnici kapitala. Novi zakon o privatizaciji ne rešava pitanje radnog staža i zaostalih, neisplaćenih zarada radnika.
Zakon iz decembra meseca je predviđao da u privatizaciji ne mogu da učestvuju firme iz poreskih rajeva iza kojih se uvek kriju naši građani i da mora da postoji dokaz o poreklu imovine.
Zakon iz decembra meseca je predviđao jasnu kontrolu ispunjenosti ugovora nakon privatizacije, obavezu usklađenosti finansijskih izveštaja sa zakonom o računovodstvu, tako da izlazak na berzu ima nekog smisla.
Novi zakon o privatizaciji predviđa neposrednu pogodbu kroz instrument strateškog partnerstva, bez javnosti, po odluci vlade. Zakon iz decembra meseca je predviđao i nove metode privatizacije. Na primer mogućnost da menadžemt i radnici preuzmu firmu.
Novi zakon o privatizaciji je jedno veliko ništa. Novi zakon o privatizaciji ne rešava ni jedno od pitanja koja su dovela do pljačkaške privatizacije. Autori zakona su Dinkićevi kadrovi. Ministar privrede niti zna, niti ga interesuje, niti se meša u svoj posao.
Zašto Svetska banka onda podržava ovaj zakon? Zato što vodi računa o svom interesu i interesu poverilaca. Oni su već davno zaključili da smo mi jedna nesposobna država koja ima nesposobnu političku elitu. Što se njih tiče, možemo i da poklonimo ili uništimo sva preduzeća u restrukturiranju. Najvažnije je da ona više ne opterećuju budžet. Naravno podržali su reformske zakone iz decembra prošle godine koji su zaista trebali da uvedu red i stvore vrednost. Ali kada već nismo u stanju da uradimo ono što bi uradli sve uređene države u svetu, onda bolje i ovo nego dalja agonija. Sada su jedino fokusirani na to da se ovaj proces što pre završi uz što manji trošak po budžet.
Ima i mnogo domaćih ekonomista koji slično razmišljaju. Bolje i da poklonimo, nego da nastavimo da plaćamo ovaj haos. Ne mogu da se složim sa tim. Jer to nije izbor. Mi nismo nesposobni. Samo je politička elita nesposobna. Dovesti ova preduzeća u red, dovesti i javna preduzeća u red, nije nemoguća misija. Potrebno je malo znanja o toploj vodi i politička volja. Na žalost, Aleksandar Vučić nema ni jedno ni drugo. A ni pre njega Boris Tadić. Mi smo jedna mala, korumpirana banana država sa nesposobnom političkom elitom.
Aleksandar Vučić uništava Srbiju. U svakom pogledu. On je nastavljač katastrofalne ekonomske politike Mlađana Dinkića, usavršitelj katastrofalne medijske i pravosudne politike Borisa Tadića.
Aleksandar Vučić je lažni borac protiv korupcije. On je zloupotrebio sve ono što je Verica Barać radila, lažno se predstavio kao neko ko će procesuirati 24 sporne pljačkaške privatizacije. To se naravno, i na žalost, ne dešava i neće desiti.
Reč Aleksandra Vučića ništa ne vredi. On će reći sve što misli da želite da čujete. Čovek koji najavljuje najave. On govori upravo suprotno od onoga što misli i onoga kako jeste i nema nikakav problem sa tim. Na žalost mi imamo.
Blog B92, 29.07.2014.
Peščanik.net, 30.07.2014.
