Pre dve godine, Kanzas je krenuo u neverovatan fiskalni eksperiment: drastično je smanjio porez na dohodak, bez jasne ideje kako će se nadoknaditi izgubljeni prihod. Sem Braunbek, guverner, predložio je ovu uredbu, koja je procentualno predstavljala najveće godišnje smanjenje poreza koje je neka država ikada uvela – u konsultaciji sa ekonomistom Arturom Laferom. I g. Braunbek je predvideo da će ove olakšice pokrenuti ekonomski procvat – „Pazi se, Teksase“, izjavio je.
Ali Kanzas nije procvetao. U stvari, tamošnja privreda zaostaje za obe susedne države i američkim prosekom. U međuvremenu, državni budžet je pao u dubok deficit, što je navelo agenciju Moody’s da snizi rejting ove države.
Iz toga možemo izvući važnu pouku – ali ne onakvu kakvu mislite. Jeste, debakl u Kanzasu pokazuje da smanjenje poreza nije čarobni štapić, ali to smo ionako znali. Prava pouka iz Kanzasa je trajna snaga loših ideja, dokle god te ideje služe interesima pravih ljudi.
Zašto bi, na kraju krajeva, bilo ko ovako kasno verovao u ekonomiju ponude, koja tvrdi da poreske olakšice toliko podstiču privredu da se u velikoj meri, ako ne i u potpunosti, same otplaćuju? Ova doktrina nestala je u oblaku dima pre dve decenije, kada su praktično svi na desnici – nakon lažnih tvrdnji da ekonomski napredak pod Ronaldom Reganom dokazuje njihovu doktrinu – predvideli da će Klintonovo povećanje poreza za bogate dovesti do recesije, ako ne i prave depresije. Usledila je spektakularna ekonomska ekspanzija.
Niti su samo levi liberali smatrali ekonomiju ponude i njene promotere empirijski diskreditovanim. Godine 1998, u prvom izdanju svog najprodavanijeg udžbenika ekonomije, Nikolas Gregori Mankju sa Harvarda – republikanac do srži, a kasnije i predsednik Ekonomskog saveta mlađeg Buša – pisao je o šteti koju su napravili „šarlatani i ludaci“. Konkretno, istakao je ulogu „grupice ekonomista“ koja je „savetovala predsedničkog kandidata Ronalda Regana, kako će opšte smanjenje stope poreza na dohodak podići poreske prihode“. Glavni u toj „grupici“ bio je glavom i bradom Artur Lafer.
Nije da su se „ponuđači“ kasnije iskupili. Naprotiv, poslednjih godina pravili su jednako smehotresne greške kao i devedesetih. Na primer, pet godina je prošlo otkad je g. Lafer upozorio Amerikance da „možemo očekivati nagli porast cena i mnogo, mnogo više kamatne stope u narednih 4-5 godina“. Praktično svi iz njegovog tabora su se složili. Ali umesto toga smo dobili nisku inflaciju i rekordno niske kamatne stope.
Kako su se onda šarlatani i čudaci našli u situaciji da diktiraju politiku u Kanzasu, a u manjoj meri i u drugim državama? Pratite tok novca.
Braunbekovo smanjenje poreza nije nastalo iz čista mira. Naprotiv, nastalo je po planu koji je zacrtala organizacija American Legislative Exchange Council, ili ALEC, finansijer niza ekonomskih istraživanja koja su navodno dokazivala kako će poreske olakšice korporacijama i bogatima podstaći brz ekonomski rast. Sama istraživanja su sramotno loša, a Naučni odbor ove organizacije – u kojem sede i g. Lafer i Stiven Mur iz fondacije Heritage – nije baš čuven po kredibilitetu. Ali dovoljno je dobar za antidržavnu delatnost.
A šta je ALEC? To je tajnovita grupa, finansirana od strane velikih korporacija, koja izrađuje modele zakona za visoko pozicionirane konzervativne političara. Ed Pilkington iz Guardiana, koji je došao u posed mnogih procurelih ALEC-ovih dokumenata, opisuje ovu grupu kao, „praktično agenciju za upoznavanje političara na državnom nivou, lokalnih izabranih funkcionera i mnogih najvećih američkih kompanija“. Većina ALEC-ovih projekata usmerena je, što nije iznenađujuće, na privatizaciju, deregulaciju i smanjenje poreza za korporacije i bogataše.
Mislim na prave bogataše. Iako ALEC podržava velike rezove poreza na dohodak, istovremeno traži povećanje poreza na promet – koji najviše pogađa domaćinstva sa najnižim primanjima – i smanjenje poreske pomoći radnim porodicama. Dakle, agenda ove organizacije obuhvata smanjenje poreza na vrhu i istovremeno povećanje poreza na dnu, kao i kresanje socijalnih usluga.
Ali kako da opravdate obogaćivanje već bogatih i otežavanje života ljudima koji jedva spajaju kraj s krajem. Odgovor je, treba vam ekonomska teorija koja tvrdi da je takva politika ključna za opšti prosperitet. Tako ekonomija ponude ispunjava potrebu bogate interesne grupe, a činjenica da ne funkcioniše uopšte nije važna.
Ni debakl u Kanzasu neće biti važan. Tačno, države koje planiraju slične mere nakratko će zastati da razmisle. Ali taj efekat neće potrajati, pošto se vera u magiju smanjenja poreza ne zasniva na dokazima, nego na pronalaženju razloga da se moćnim interesima obezbedi ono što traže.
The New York Times, 29.6.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 03.07.2014.
