Žrtva pešaka
Ne želimo da ovim naslovom umanjimo važnost i vrednost sad već bivšeg ministra finansija Srbije Lazara Krstića. Ni najmanje, zaista. Na kraju krajeva, pešak može da odigra vrlo značajnu ulogu u šahovskoj partiji i, ako se pravilno postavlja i dobro kreće, može čak da dogura do kraljice. Sa druge strane, Krstić se sam ponašao tako, ili je makar takav utisak ostavljao u javnosti, kao da je, ako ne baš šraf u jednoj velikoj mašineriji, onda svakako predani timski igrač koji nikakvim iskakanjem ne želi da remeti skladan rad kolektiva. (Koliko je tu uopšte bilo rada i sklada, drugo je pitanje.)
Računice i kalkulacije
Šta je onda uticalo na to da se Krstić – dok se Vlada takoreći još zagrevala i nije prošlo ni njenih prvih sto dana – odluči za tako radikalan potez i podnese ostavku? Najčudnije je možda upravo zbog toga kako je došao i kako se ponašao dok je u Vladi bio, što takav njegov potez nije bio sasvim neočekivan. I autor ovih redova je u jednom tekstu pre mesec dana nagovestio takvu mogućnost. Da podsetimo, glasovi su (za koje se, evo, ispostavilo da nisu bili glasine) tada govorili da su Krstićevi najbliži saradnici, takođe mladi i obrazovani, hteli da idu jer su izgubili veru u ozbiljne reformske namere Vlade, a da ih je on ubeđivao da ostanu i sačekaju još malo. Pa eto, izgleda da je i njemu dogorelo do nokata i doteralo „cara do duvara“.
Ima, doduše, i onih koji tvrde da je sve to deo političke igre, dakle da se na „oltar bolnih reformi“ stavi politički ne naročito važan Krstić, e da bi se sačuvao neokrnjeni, integralni Vučić. Naravno da to neće moći i da bi takva računica, ako je uopšte ima, bila vrlo naivna.
Ipak, kad je već o računici reč, nesporazum – ili možda je bolje „nesporazum“ – između Krstića i Vučića upravo je oko nje izbio. U stvari, ne toliko zbog same računice ovog prvog, čiju tačnost ni onaj drugi nije osporavao, već zbog njenih posledica na građanstvo. Prema ministru finansija, naime, fiskalna konsolidacija, tj. početak procesa uravnoteženja budžetskih prihoda i rashoda, zahteva tri ključne stvari: dve se tiču javnog sektora – smanjenje plata za 15 odsto i otpuštanje 160.000 zaposlenih – a treća smanjenja penzija za 20 odsto. Zapravo, ima još jedna – povećanje cena električne energije za 30 odsto. Iako, strogo uzevši, ona možda i ne spada u fiskalnu konsolidaciju, tim zahtevom Krstić upozorava da bi, ako se nešto hitno ne preduzme, EPS vrlo brzo mogao da postane ono što je (prezaduženi) Srbijagas već danas – kamen o vratu države Srbije.
Premijer „mekog srca“, kako je Vučića u jednom trenutku nazvao sam Krstić a odmah prihvatili neki mediji, međutim, na to nije mogao da pristane. Ne toliko, opet, kako je sam poslednjih dana više puta ponovio, zbog sopstvene vlasti, nego zbog toga što to narod ne bi mogao (ni fizički ni politički) da podnese. Jeste da se u anketama 90 odsto ljudi izjašnjava u prilog reformama, ali kad im te reforme „izlistate“, tj. kad ih pitate o svakoj pojedinačno, onda reformski entuzijazam pada na 10 odsto, kaže Vučić. Ipak, može se ovde premijera priupitati – a čemu uopšte te ankete? Na bilbordima uoči martovskih izbora, kao što znamo, pisalo je: „U reforme svom snagom“, a ne „U reforme – malo pomalo“.
Ako nešto zna, Lazar Krstić zna da računa. A on je odmah posle izbora – i dok poplava još nije poslužila kao izgovor da se od reformi (videćemo da li i trajno) odustane – između ostalog i pred „milionskim“ TV auditorijumom, zajedno sa ministarkom državne uprave Kori Udovički, zastupao tezu da je neophodno plate i penzije smanjiti za 10 odsto. Otkud sad da se traži duplo veće smanjenje?
Zapravo, i na to ima odgovora. Smanjenje plata i penzija za 10 odsto donosi uštedu od oko pola milijarde evra. To, međutim, nije dovoljno da bi se srpski budžetski deficit sveo na prihvatljivu meru, tj. na oko dve milijarde, sa prognoziranih, ako se ništa ne preduzme i nastavi se kao do sada, 2,8 a možda i sve tri milijarde evra. Da bi bilo dovoljno i da bi „fiskalna konsolidacija bila uspešna“, kaže ekonomista Milojko Arsić, „neophodno je da se maksimalne uštede ostvare i na drugim segmentima. To znači da se prekine sa rashodima za pokrivanje gubitaka državnih preduzeća, pri čemu se pre svega imaju u vidu Srbijagas i Železara Smederevo, kao i preduzeća u restrukturiranju“. To, takođe, znači i sprovođenje penzione reforme i smanjenje subvencija.
Konačno, i Arsić se slaže da je otpuštanje (relativno) velikog broja zaposlenih u javnom sektoru neizbežno. Ali, po njegovom mišljenju 160.000 ljudi, koliko je naveo Krstić, ipak je previše. Bilo bi dovoljno, smatra Arsić, da se otpusti 100.000, uključujući i pedesetak hiljada zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju i obuhvatajući naravno i lokalnu samoupravu i komunalna preduzeća. A i to ne odmah, nego u naredne 2-3 godine, jer je toliko potrebno da se sve to zaista valjano uradi.
Mera za meru
Sve u svemu, nije neophodno da se kumulativno, tj. odjednom i zajedno, uradi sve ono što je odlazeći nabrojao Krstić. U tom smislu može da bude zrno soli u tvrdnjama da je ovaj mali igrokaz sa ostavkom (o)smišljen da, uprkos bolnim rezovima, Vučić čak i zaradi neki politički poen (ili ih makar ne izgubi previše) jer, eto, nije dozvolio tu strašnu seču plata, penzija i radnih mesta, kao što je onaj (mekkinsijevac) Krstić, daleko mu lepa kuća ememefova, tražio.
Ali, daleko se, zar ne, u izgradnji Vučićevog (svemogućeg) lika i dela otišlo da bi sad neki Krstić mogao da ponese makar deo njegove odgovornosti. Brzina kojom eks-finans Srbije pada u zaborav to najbolje potvrđuje. Zato zavidan stepen verovatnoće zadobija i druga mogućnost: da je, naime, Krstić prelomio i odlučio da svoj stručni kapacitet i integritet, a naročito svoju perspektivu, prestane da žrtvuje zarad marginalne role u jednoj poprilično izgubljenoj partiji.
Tako se dolazi do premijera Vučića i njegove pozicije. Naime, u manje od godinu dana on je izgubio (neko će možda reći i – potrošio) dva čoveka koje je sam izabrao i doveo – dva „anti-Dinkića“, kako se činilo u prvom momentu – upravo da bi mu bili glavni oslonac, i zamajac, u sprovođenju reformi. Ako mu je Krstić, kao što i sada kaže, bio desna ruka, neka je Radulović bio i leva, to znači da je za kratko vreme ostao bez obe reformske ruke.
Naravno, sve su to metafore, mesto jednih ministara dolaze drugi, novi mogu biti i bolji, to nije isključeno. Ali, ipak, te česte promene ostavljaju utisak da ne postoji jasan plan i da se ne zna ni šta se tačno želi, a ne samo da nema političke volje da se obećano preduzme.
O tome svedoči činjenica da MMF ni u junu ni u julu nije hteo da dođe u Srbiju. Jednostavno, ono što je naša Vlada predlagala za MMF je bilo nedovoljno. Zato je rebalans budžeta odložen privremeno, a Krstić trajno. Sada i novi ministar finansija Dušan Vujović najavljuje aranžman sa MMF-om, možda već negde od septembra-oktobra. Što je važnije, isto to govori i Vučić. Što je još važnije, priča se da upravo Vučić (a ko bi drugi) do sada nije hteo da pristane na smanjenje penzija veće od pet odsto. Videćemo uskoro da li se predomislio.
Novi magazin, 16.07.2014.
Blog Mijata Lakićevića, 16.07.2014.
Peščanik.net, 16.07.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
