Zašto mislim da Overlord neće poslušati moj savet i staviti jajca u procijep pomahnitalim žutarama koje svakodnevno proširuju ionako preširoke granice bezobzirnosti. Zato, čestnejši publikume, što su žutare mnogo moćniji rendžer od Overlorda.
Da bih utemeljio ovu tvrdnju, moramo se vratiti u prošlost, u doba dekadencije Rima, u kome se rimska državna politika beše svela na dva slova: panem et sircenses. U zajebantskom prevodu – Panovića i cirke. U prevodu – hleba i igara. Igre – znamo to iz osnovne škole – behu vrlo surove. Ovako je to otprilike išlo. Populus romanus bi ustajao ranom zorom, nakalabutao se jeftinog hleba, pa pravac u arenu, u kojoj su se gladijatori udarnički tukli do krvave smrti. Nisu baš svi rimski carevi bili poklonici tih „igara“, ali se malo koji usuđivao da ih ukine i da energiju populusa usmeri u nekom kreativnijem smeru. Ako se dobro sećam, beše jedan koji je to pokušao, ali je taj brzo zamakao nasilnom smrću.
Šta je to u ljudskom biću što ga vuče ka krvoproliću i prizorima telesne raskomadanosti – to je pitanje oko koga su se lomila mnoga teološka i filozofska koplja, a konačan odgovor nikada nije dat. Bilo kako bilo, izgleda da su današnje žutare preuzele društvenu ulogu nekadašnjih arena – ustanova koje su imperatorima obezbeđivale relativno mirnu vladavinu – a moderni imperatori su nastavili da slede filozofiju antičkih prethodnika, s tim što su u nešto boljoj poziciji – nisu u obavezi da uz igre prilože i hleb. Za hleb se cenjeni tabloidni publikum snalazi kako zna i ume.
Ne bih se uopšte složio sa školom mišljenja koja naučava da žutare eksplicitnim slikama i brutalnim tekstovima apsorbuju jedan deo kolektivne krvoločnosti koja bi se – da su današnje novine nenasilne kao nekadašnji „Rad“ – izlila na ulice. Pre bih rekao da žutare podstiču nasilje. Još uvek, naravno, ne naručuju ubistva da bi podigle tiraž, ali pitanje je dana kada će i to doći na red, ako im se pre toga ne stane na rep. Pitam se ovih dana – postoji li u Republici Srbiji neki ćitap koji propisuje dokle se može ići u eksplicitnosti medijske prezentacije zločina i postoji li nekakvo, nazovimo ga, „telo“ koje bi bilo ovlašćeno da razularene novindžije, ako ništa drugo, a ono bar novčano kažnjava.
Sada idemo na policajnu hroniku. Srpski policaji su efikasnom akcijom otkrivanja ubice Tijane Jurić zaslužili svaku pohvalu, ali su neotkrivanjem auto-moto siledžije – koji je pre dve nedelje pred očima kamera na smrt počistio jednog momka sa kolovoza, a potom sa lica mesta zbrisao u „nepoznatom“ pravcu – zaslužuje svaku kritiku. Srpska se sirotinja raja zbog toga s pravom pobunila i pravi pitanje – da li je toliko nemoguća misija pronaći jedna (od samo nekoliko) mini morisa kome fali retrovizor i koji je verovatno ulubljen?
Danas, 11.08.2014.
Peščanik.net, 12.08.2014.
