Bojan Pajtić je objavio svoja programska načela na kojima namerava da zasnuje svoje vođenje Demokratske stranke. Najupadljivija je teza o „srpskoj Srbiji“, koju je publika dočekala kao odustajanje od evropske orijentacije bez alternative. Pajtićeva razmišljanja sadrže dosta referenci na komponente onoga što su nacionalisti svojevremeno voleli da zovu srpskom duhovnom vertikalom. Ima tu Stefana Prvovenčanog i Svetog Save, Arsenija Čarnojevića i Karađorđa, Nikole Tesle i vojvode Mišića…

Ono što nedostaje, međutim, jeste refleksija tužnog kraja priče o dva veka moderne srpske istorije. Osim osvrta na udeo aktuelnih srpskih vlasti u našem propadanju ne vidi se jasno zbog čega smo propali i šta ćemo u vezi sa tim da uradimo.

Čitajući Pajtićeve teze, čovek bi mogao da pomisli da nam se poslednjih trideset godina desilo slučajno. Da se u vrtlogu istorije nismo najbolje snašli. Da smo nekim sticajem istorijske sudbine bili prepušteni vođstvu ljudi kojima je, eto, trebalo dvadeset godina da shvate da je pao berlinski zid. Put koji smo izabrali, put ponovnog otkrivanja i revalorizacije nacionalnih vrednosti od Nemanje do Slobodana Jovanovića nije međutim doveden u pitanje. Pajtićev program ne sadrži preispitivanje ideološke građevine – vladajuće nacionalne ideologije velikosrpskog nacionalizma – koja već blizu tri decenije ponovo predstavlja idejni okvir za odigravanje naše nesrećne istorije.

Režim Srpske napredne stranke kom je, kako se čini, boginja istorijske pravde dodelila misiju da konačnom kapitulacijom okonča ovu nacionalističku epohu srpske istorije, započeo je svoje delo slavljenjem Konstantina Velikog. Znameniti car s kojim nas vezuje samo njegovo mesto rođenja na teritoriji današnje Srbije ujedinio je svoje podanike dajući im formulu – Pod ovim znakom pobedićeš. Time je udario temelje hrišćanske civilizacije čije smo pozne etape i sami svedoci. Geslo velikosrpskog nacionalizma moglo bi, nasuprot Konstantinu, da glasi: „Pod ovim znakom izgubićeš!“ Upravo tako deluje rezime moderne srpske istorije. Znak je u oba slučaja isti – hrišćanski krst.

Kao i Konstantin sedamnaest vekova ranije, i velikosrpski nacionalizam pokušao je da ujedini stanovništvo jedne zemlje na bazi verske, konfesionalne pripadnosti. Što priliči četvrtom ne priliči dvadeset prvom veku. Moglo bi se reći i što priliči Jupiteru ne priliči volu. Formula pobedonosna trista i neke recept je za nacionalni poraz i nacionalnu katastrofu danas. Misterija naše propasti krije se u tome što smo pokušali da naciju integrišemo na osnovu pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Demokratska stranka ne nudi nam danas odgovor, kao uostalom nikada u svojih 25 godina delovanja u savremenom srpskom višestranačkom sistemu, šta ćemo s velikosrpskim nacionalizmom.

Najuspešniji lider DS, čovek koji je stranku doveo u poziciju da gotovo suvereno odlučuje o državnoj politici i veliki krivac za njene promašaje, Boris Tadić, nikada nije ni pokušao da izađe iz ideološke senke svog uglednog oca u onome što je njena suština – u odnosu prema velikosrpskom nacionalizmu. Bio je jedan trenutak kada se činilo, bar ovom autoru, da će Tadićev naslednik Đilas uspeti da učini ono što je Tadiću bilo sasvim nemoguće. Obračun sa velikosrpskim nacionalizmom sam očekivao od Đilasa još kada je kao zamenik predsednika DS 2010. bio u prilici da pokrene pitanje promene politike, poražene u procesu protiv Kosova pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu; šanse su porasle kada je posle izbornog poraza 2012. preuzeo rukovođenje strankom, a bile su nadomak ostvarenja kada je iza sebe na političku scenu doveo Vesnu Pešić, Vesnu Rakić-Vodinelić i Zorana Živkovića. To se nije dogodilo, i Đilas je smenjen. Da li nije video potencijal promene, ili se njene veličine uplašio, više nije bitno.

Kao ni Tadić, danas ni Pajtić ne pokazuje kapacitet da napusti pogubnu ideologiju velikosrpskog nacionalizma. Umesto strateške preorijentacije, Pajtić nudi taktičke koalicije protiv vlasti. Za Đilasova vakta izgledalo je moguće da će srpska politička elita, njen demokratski, evropski i moderni deo, uspeti da nađe ključ za preformulisanje nacionalne, nacionalističke ideologije u jednu novu idejnu paradigmu na kojoj bi bilo moguće da se izgradi društvo kompatibilno savremenoj Evropi, ma šta taj pojam u ovo doba turbulencije značio. Danas se čini da to nije moguće, i da Srbiju čeka novi niz poraza na putu ka konačnom osvešćenju.

Velikosrpski nacionalizam pokazao je kapacitet integracije, centripetalni potencijal, u okupljanju za rat – isto 1989. kao 1914. U miru otpadao je deo po deo. Srbiji je preostalo da u miru digne ruke od Republike Srpske. Kada se to dogodi, i kada bude formalno priznata secesija Kosova i promenjen status Vojvodine tako da se poništi unitarizacija Srbije, biće u suštini anulirane sve tekovine Slobodana Miloševića i njegovog pokušaja velikosrpske rekonkviste Jugoslavije. Nažalost, na javnoj sceni nema danas aktera koji bi hteo i umeo da poništenje Miloševićevih tekovina uvrsti kao nužnu pripremu terena u svoj afirmativno nastrojen program srpske nacionalne i državne obnove. Naprotiv, Pajtićeva formula „srpske Srbije“, slično Tadićevoj „i Evropa i Kosovo“, nudi istrajavanje u spasavanju onoga što se spasti može od krhotina velikodržavnog projekta.

Postavlja se pitanje – zašto bismo birali manje zlo u vidu „srpske Srbije“ kada imamo na vlasti autentične ekstremne velikosrpske nacionaliste. Ako je to ideologija koja nas nadahnjuje, birajmo (kao što smo uostalom i učinili) one koji su njeni najeminentniji protagonisti, a koji su tako lepo pokazali da umeju da naprave nužne ustupke neprijateljskoj realnosti i budu generali u kapitulaciji.

Srpskoj Srbiji suprotstavio bih koncept srbijanskog srpstva: diskontinuitet i građenje nove zajednice čiji je okvir mukotrpno iskristalisana geopolitička činjenica – međunarodno priznata država Srbija. Slično sudbini Japana ili Nemačke posle Drugog svetskog rata, Srbiji se smeši sudbina (koja je uz nešto vizionarstva političke elite mogla da bude izbegnuta) da delovanjem spoljnih sila bude svedena u granice i lišena svake državne misije osim prostog obezbeđenja egzistencije i elementarnog reda svojim građanima; pa da onda delovanje državnih organa u tim svojim elementarnim funkcijama počne da se zahuktava u ekonomski i društveni razvoj kao bit nečega što jednog dana može da bude shvaćeno kao nova nacionalna ideologija.

U srbijanskom srpstvu nema mesta za Republiku Srpsku. Njena amputacija, u smislu organizacije međudržavnog poretka u regionu i u smislu njenog prisustva u našoj nacionalnoj svesti, nužan je preduslov za okončanje velikosrpskog projekta. Mi ne možemo da kao deo zajednice u kojoj živimo osećamo polovinu susedne nam države, karakterističan po tome što je nastanjen ljudima koji su nam istoverni. Ne možemo to da osećamo a da istovremeno budemo deo savremenog sveta. Suštinski konflikt na relaciji Beograd – Banjaluka uslov je našeg konačnog oslobođenja od ideološke bolesti od koje patimo.

Peščanik.net, 19.08.2014.