Kad neko pomene „koncentracionu vladu“, pametan čovek odmah gleda ima li lokal zadnja vrata; kao kad zatraže dobrovoljce. U ovom konkretnom slučaju – Vojvodine, to jest – stvar je više nego očigledna. Vučićeva kamarila, sa onoliko gladnih usti da ni javnobeležničkim mestima ne može da nahrani, mora da se ugradi i u Vojvodinu – pa milom ili silom. Pa su tako – u očajanju ili (pre će biti) neznanju – smislili „koncentracionu vladu“. Nije to od juče: od svoje pobede na izborima gunđaju da je „neprirodno“ to što se odnosi moći u Republici ne odražavaju na srazmeran način u lokalnim samoupravama i u Vojvodini (A zašto ne i na Kosovu? Jel’ Kosovo deo Srbije?). U Beogradu su uspeli da zbrzaju stvar, pa sada imamo skandale tipa „Beograd na vodi“ i GSP (tu će tek biti frke…); Demokratska stranka tu nije nevina, ali to je druga, duža, priča.
Vladajuća koalicija u Skupštini Vojvodine, međutim, formacijski je stabilna i jaka, pa nema načina da joj se zađe za leđa i uradi ona beogradska čarlama. Ovi Vučićevi, međutim, ne odustaju. Mora biti da ih je uhvatio neki stiskavac. Pokušavali su svašta, sećamo se: „mitinge istine“, skoro pa „jogurt revoluciju“, ama nije išlo. Uostalom, ustavnopravno gledano, a zašto bi ih i išlo? Vladu – pardon: Izvršno veće APV – pravi koalicija sa skupštinskom većinom i tačka; nema dalje. To što koaliciona većina nije „srazmerna“ odnosu vlasti u Republici nije problem Vojvodine, nego Srpske napredne stranke. A i zašto bi bila „srazmerna“?
E, tu sad dolazimo na suštinu stvari. Kad im već „događanje naroda“ nije uspelo, ima, misle oni, i drugih načina. Tako je trust pilećih mozgova SNS smislio – nije smislio nego je preuzeo, kao da je doktorat u pitanju – koncept „koncentracione vlade“. To se nekada zvalo „vlada nacionalnog spasa“ (još od Francuske revolucije, a znamo kako je radila: na giljotinu), kasnije „vlada narodnog jedinstva“ (i to smo imali), pa „koncentraciona vlada“. Ovaj poslednji eufemizam smislio je (čuvajući se prethodnih imena) Koštunica dr Vojislav onog kobnog 12. marta 2003. popodne, dok se Zoran Đinđić još ni doslovno nije ohladio na stolu za obdukciju. Bio je to bedan pokušaj da se atentat unovči smesta i da Zvezdanov hitac pogodi gde je trebalo. Nije mu uspelo (Koštunici, hoću da kažem; Zvezdanu jeste).
Šta stoji iza kao fol ustavnopravne konstrukcije „koncentraciona vlada“? Stoji ideja da vladu osnuju sve parlamentarne stranke u punoj „sabornosti“, jer da je otadžbina u opasnosti. Podvala je toliko jevtina da je na nju svojevremeno mogao da nasedne jedino Vuk Drašković 1999, ama se i njemu javilo da je naseo, pa je uskoro (posle ubistva Slavka Ćuruvije) iz te podvale izašao. Srbija je marta 2003. bila u ozbiljnijoj krizi nego Vojvodina sada, pa joj nije trebala „koncentraciona vlada“; trebala joj je Sablja, pa je i to obavljeno.
U kakvoj je to Vojvodina krizi pa da joj treba „koncentraciona vlada“? Da nisu Jobikovi njilaši (nyilas) prodrli preko granice, zauzeli Sentu, Suboticu i Adu, pa napreduju prema Fijumi, sve u smislu ideologije „64 županije“ koja obuhvata i Rijeku, tradicionalno madžarsko more? Koliko se ja razabiram – nisu. Je li Nenad Čanak „uzo pušku, pa u Frušku“, ne bi li otcepio Vojvodinu? Nije. Jesu li oni Crnogorci iz „Krstaš barjaka“ proglasili prisajedinjenje Vrbasa, Lovćenca i Ravnog Topolovca majci njihovoj Crnoj Gori? Nisu. Madžari iz parlamentarnih stranaka naravno da su se priklonili Vučiću, što je jedino razumljivo s njihove tačke gledišta, kao što se i Srbi u Hrvatskoj priklanjaju bilo HDZ-u, bilo SDP-u, svejedno; reč je o zaštiti manjinskih prava koju mogu da obezbede jaki, a ne slabi.
Ako je tome tako – a jeste, koliko vidim – odakle ta budalaština sa „koncentracionom vladom“? Ostavimo sada taj blesavi Koštuničin eufemizam i nazovimo to pravim imenom: „sabornost“, „srpska sloga“ i tandara-mandara, znate na šta se misli. Ako ne znate: misli se na „narodno jedinstvo“ u kome svi ima da misle isto, inače će da bude „narodni odisaj“, kao u stara dobra radikalska vremena kad se znao red i čija nana crnu vunu prede.
Naime, ustavno-pravni poredak jasno kaže da ko ima skupštinsku većinu (to je ono: 50+1 odsto glasova, ako se sećate), taj formira vladu (ili Izvršno veće) i molim; nema dalje, nema „sabornog“ popovanja i pripovedanja. A za „srazmeru“ odnosa moći na celoj teritoriji Republike, da prosti vaše lice, ne marim. Ne može se zahtev za preoblikovanjem pokrajinske vlasti pravdati rezultatima iz Kovina i sličnih lepih i meni inače milih gradića. Izvolite, gospodo radikali, raspisati pokrajinske izbore, pa da vidimo; drugačije se ne može i (što je još važnije) ne sme.
Ako je stvar takva kakva je – a jeste! – odgovornost za ustavno-pravni poredak sada je na političkim strankama vladajuće koalicije u Vojvodini. Mogu Čanak, Tadić i ostali da se uvijaju kao crvi na udici i da izvode besne gliste do mile volje; to ne znači ništa dok ne posade te poslovične tikve sa Vučićem. Ili ćete imati većinu, gospodo i drugovi – ili je nećete imati. Jasna stvar. Tu Koštuničine i DSS-ove noćne more o „otcepljenju“ Vojvodine (i Sandžaka, kao rezervne varijante) ne igraju ulogu: te su budalaštine izanđale i izlizane proteklih godina do apsurda; na takvim budalaštinama politika se više ne vodi, jer je već i Kosovo otišlo s milim Bogom i niko više ne uzima za ozbiljno ustavobraniteljske jeremijade „nacionalnih radenika“.
Sada je vreme da se političke stranke u Vojvodini uzmu u pamet i da odlučno odbiju blesave ideje o „koncentracionoj vladi“ jer će ih takva „vlada“ progutati i podrignuti zadovoljno. Neka se stranke u republičkoj skupštini kurvaju do mile volje (politika je to, snajka), ali u Vojvodini ne moraju. A ako se prokurvaju i tu – zna im se sudbina.
Autonomija.info, 01.09.2014.
Peščanik.net, 02.09.2014.
