Prošle sedmice objavljeno je da je hrvatski trgovinski lanac Agrokor, u vlasništvu Ivice Todorića, konačno preuzeo 80,75 odsto vlasništva nad slovenačkim trgovinskim lancem Merkatorom. Cela operacija je na kraju koštala 481,5 miliona evra.
Prvo je za sticanje većinskog paketa vlasništva nad Merkatorom, od 53,12 odsto, u javnoj ponudi, konzorcijumu banaka i Pivovari Laško plaćeno 172 miliona evra. Zatim je za poverioce Merkatora i za dokapitalizaciju ovog preduzeća – kod banaka obezbeđeno 220 miliona evra kredita. Na kraju je Agrokor, po zakonu, morao preostalim vlasnicima akcija ponuditi istu cenu po akciji koju je platio za preuzimanje većinskog paketa, pa pošto se javilo 8.300 zainteresovanih prodavaca, koji su držali 27,63 odsto udela – to će Todorićevu kompaniju koštati još 89,5 miliona evra (ukoliko slovenačka Agencija za vrednosne papire u narednoj sedmici utvrdi uspešnost ponude za preuzimanje).
No, sve to je već manje više poznato, pa je meni najzanimljivije da se Agrokorovom pozivu za prodaju akcija nisu pridružila tri „obavezna mirovinska fonda“ Hrvatske, koji su zadržali svoj udeo u vlasništvu Merkatora od 15 odsto. Oni se nisu odlučili da prihvate Agrokorovu ponudu od oko 50 miliona evra za njihove deonice, jer su svoj udeo u ovoj „stranoj firmi“ svojevremeno platili više, pa bi morali na skupštini svojih osiguranika da dobiju odobrenje da „knjiže“ investicioni gubitak. Uzgred, i Todoriću su „uštedili“ nešto živih para.
Šta je mene kao osiguranika Fonda PIO Republike Srbije, na jednoj istarskoj plaži (na kojoj sam pročitao ovu nepotpunu informaciju u hrvatskim novinama), zaintrigiralo povodom njenog sadržaja? Prvo vidim da su hrvatski obavezni mirovinski fondovi „finansijski investitori“, dok je srpski PIO i dalje „u funkciji srpske državnosti“, to jest uglavnom na državnim jaslama. U spomenutom slučaju, hrvatski paradržavni penzijski fondovi, čak su imali pravo da kupe akcije jedne „strane firme“, to jest slovenačkog Merkatora, to jest nisu bili ograničeni samo na kupovinu deonica u „hrvatskim preduzećima“ (ma šta to značilo). Na stranu što je ta transakcija u slučaju Merkatora ispala neprofitabilna, jer finansijska ulaganja i ne mogu garantovati večiti profit.
Neko će reći da, suprotno hrvatskom, srpski PIO nikad nije mogao biti finansijski investitor, jer je Milošević još devedesetih godina potrošio penzionerske pare na patriotske, to jest ratne ciljeve. To je uglavnom tačno, ali ostaje pitanje zašto država Srbija nije, kad je krenula tranzicija 2000. godine, svom penzijskom fondu, na primer, ustupila nekih 30 odsto udela u NIS-u ili 30 odsto udela u EPS-u (za to još nije kasno), pa i u drugim javnim preduzećima?
Možda bi, opet na primer, natezanje sa NIS-om oko raspodele profita od 450 miliona evra (iz prošle godine) za državni vrh bilo lakše, kada bi predstavnici penzionerskog fonda sedeli u Upravnom odboru ove kompanije, a ne predstavnici Vlade Srbije. Pa i sama prodaja NIS-a možda bi bila racionalnije izvedena da je u nju, na predstavnički način, bila uključena aglomeracija od 1,5 miliona penzionera, a ne da o prodaji jednog nacionalnog resursa odlučuje nekoliko političara, iz KUD-a nacionalnih geostratega. Jer, većina penzionera u Srbiji verovatno gaji ljubav prema velikom ruskom narodu i njegovom još većem vođi, ali ljubav je jedno, a pare su drugo.
U stvari, da je Vlada Srbije prenela deo vlasništva nad javnim preduzećima Fondu PIO, zašta ima potpuno moralno pokriće, jer su ta preduzeća „stvorili“ sadašnji penzioneri, postigao bi se, možda, još važniji cilj od onog pukog ekonomskog – bila bi smanjena mogućnost „stranačkog upravljanja“ ovim preduzećima. Dakako, pojavile bi se neke druge, takođe ozbiljne opasnosti. Prvo bi bio problem što bi se u bilo kojem modelu odlučivanja o finansijskim ulaganjima PIO fonda verovatno pojavile mogućnosti krupne korupcije. Zatim bi se postavilo pitanje prirode odgovornosti onih koji odlučuju o takvim ulaganjima, itd. No, kako su u većini zemalja u svetu to „stara pitanja“, o svemu tome postoje i „stari odgovori“, pa bi se prilikom regulacije mehanizma odlučivanja unutar PIO fonda – moglo birati ono što bi bilo najprikladnije za Srbiju.
Pri razmišljanju o ovim pitanjima ne treba zaboraviti da u poslednjih 14 godina ni svi profiti javnih preduzeća u Srbiji (a bilo ih je veoma malo) ne bi bili dovoljni da se zapuše deficiti PIO fonda. No, bar su se mogli učiniti početni koraci da i srpski PIO fond počne da liči na slične fondove u normalnim zemljama.
Novi magazin, 12.09.2014.
Peščanik.net, 12.09.2014.
