Verujem da je svakome jasno da u „slučaju Goran Jevtić“ ne raspravljamo o privatnoj tužbi roditelja jednog maloletnika iz Sombora o obljubi koju je poznati glumac nad njim navodno izvršio: to je predmet za policiju i, ako se optužnica ikad podigne, za tužilaštvo. Tema je medijski linč koji je list Blic sproveo nad Jevtićem, najavljujući ovu optužbu, u broju od 22. oktobra, u kao umrlica oivičenom tekstu na više od polovine naslovnice (toliko u srpskim medijima nije dobio čak ni Putin), a onda je razrađujući i na prve dve unutrašnje strane, onima koje su u mirnodopskim okolnostima posvećene najvažnijim političkim pitanjima u državi. O karakteru ovakvog novinarstva je, međutim, već dovoljno rečeno u pravovremenim protestima Udruženja novinara Srbije i Nezavisnog udruženja novinara Srbije: grubo kršenje profesionalnih i etičkih normi u obliku nepoštovanja pretpostavke nevinosti, narušavanje prava osumnjičenog na privatnost, ugrožavanje bezbednosti pojedinca, senzacionalizam… Zbog toga se kao glavna tema postavlja jedno drugo pitanje: zašto i kako se ova grozota desila i šta nam ona signalizira o stanju u našem društvu?
Glavni razlog je očigledan: tabloid podiže tiraž i zarađuje novac tako što samo u štampanom izdanju kamenuje poznatu ličnost, a na osnovu senzacionalističkih optužbi koje se tiču ovde još uvek tabuiziranih i/ili intrigantnih tema (seksualno opredeljenje) i onih koje su stvarno uznemirujuće (pedofilija). Uzgred, sve i da ima nekakvih osnova za ove optužbe, one ne mogu da se odnose na pedofiliju jer je granica seksualne zrelosti (i odgovornosti) i po našem zakonu niža od granice punoletstva, a u medijima se pojavio podatak da je dotični maloletnik – stariji… Ipak, čak i ako niste žrtva paranoje, srpske endemske bolesti, pitate se se da li je moguće da je profit i jedini razlog za ovako mučki napad. Teorije o mogućoj (političkoj) pozadini celog slučaja ubrzo su se proširile po društvenim mrežama i svode se na Jevtićev politički stav, na činjenicu da je on u nekoliko navrata, u intervjuima, direktno prozivao aktuelnu vlast i njenog neprikosnovenog lidera. Ono što je ovde, međutim, još značajnije – bar za mene kao čoveka pozorišta – jeste to da Jevtić nije prozivao vlast samo u medijskim nastupima, već, pre svega, u svom umetničkom radu, u ulozi Živke u Nušićevoj Gospođi ministarki u Pozorištu „Boško Buha“, a u režiji Tanje Mandić Rigonat.
I ovaj se argument mogao da pročita i to prevashodno u reakciji samog Jevtića i njegovog advokata Vladimira Horovica. Osvedočena, dobro poznata ljubav advokata Horovica prema pozorištu nije, međutim, bila dovoljna da bi on tačno locirao ono što je društveno provokativno i/ili subverzivno u ovoj predstavi. Scenski znak da sve ženske uloge u predstavi igraju muškarci – a za rediteljkin koncept je najbitnije to što Živku igra muškarac – uopšte se ne odnosi na pitanja seksualnosti. U toj se advokatskoj reakciji, naime, nudi tumačenje da je optužba za obljubu istospolne osobe povezana s tim što Jevtić igra ženski lik u Gospođi ministarki!? Ovo rediteljsko rešenje, koje glumac razmaštava i razigrava, dobija smisao na samom kraju predstave (cinik bi rekao da je dotle bilo komički geg koji je sam sebi svrha): kada poražena Živka preti publici da će se kad-tad vratiti, Jevtić napušta i pol i komički žanr lika, opet je u svom polu i odgovarajućoj odeći, deluje vrlo ozbiljno i preteće. Rodna inverzija u podeli uloga dobija tako jasno značenje „političke travestije“, opasnosti da nam se isti likovi vrate kroz nekoliko godina u samo naizgled drugom obliku. Kad se tome doda i prepoznatljiv pokret s dodirivanjem vrhova prstiju, onda globalna metafora političke travestije dobija i dimenziju u potpunosti razgovetne lokalne aluzije.
Da li su nekoliko kritičkih izjava u medijima i jedna satirički obojena uloga zaista suštinski, skriveni razlog za medijski linč jednog glumca? Na prvi pogled ovo tumačenje deluje preterano, a izvesno ne može da se dokaže. Ali, teško mogu da se dokažu i optužbe za ugrožavanje medijskih sloboda – konkretno, slobode izražavanja – pa to ne menja sveopšti osećaj da nam se dešava upravo taj, zastrašujuće opasan društveni proces. Da nije reč o „zaveri“ političkih protivnika vlasti, svedoči i nedavni izveštaj Evropske komisije u kome se prepoznaje, diplomatski ali sasvim jasno „pogoršanje uslova za puno ostvarivanje slobode izražavanja, zabrinjavajuća tendencija samocenzure u medijima“. Nemoguće je, dakle, dokazati jasnu vezu između Jevtićevih javno, u medijima i sa scene iznetih stavova, i medijskog kamenovanja koje je doživeo. Ali, to ne menja činjenicu – i to je ovde najvažnije – da se ovako nešto nije dogodilo bilo kojoj javnoj ličnosti za koju postoje stvarne ili iskonstruisane senzacionalističke optužbe, nego baš onoj koja je glasno i jasno kritikovala vlast.
Tako se ovaj slučaj nadovezuje na slične, u poslednje vreme nagomilane slučajeve ugrožavanja slobode javnog izražavanja, u rasponu od prestanka emitovanja kultne političke talk show emisije Utisak nedelje Olje Bećković do najavljenog povlačenja i Suzane Trninić te neizvesne sudbine emisije Kažiprst. Ono što je pak posebnost, „slučaja Goran Jevtić“, a koja unosi i dodatnu strepnju, jeste to što se sindrom ugrožavanja slobode izražavanja po prvi put širi s medija i na umetnost… Da li je sledeći sindrom autoritarnog društva i samocenzura u umetnosti?
Politika, Kulturni dodatak, 01.11.2014.
Peščanik.net, 03.11.2014.
Srodni linkovi:
Ana Jovanović – S onu stranu autocenzure
