Tokom proteklih 48 sati, Anders Bering Brejvik je opisivan kao rasista, osoba koja veruje u nadmoć bele rase, i anti-islamski fanatik. Vesti o njegovom hapšenju sada prate analize neuspeha Evrope da integriše imigrante, komentari o usponu političkih partija radikalne desnice, kao i diskusije o pretnjama sa kojima se suočavaju muslimani širom Evrope. Nakon što smo prvo pogrešno zaključili da priča o užasu u Oslu pripada narativu rata protiv terorizma, sada ovu priču, sa isto toliko žara, stavljamo u jednako poznati narativ belačkog rasizma i anti-islamskog fanatizma.
Da li to ponovo ne shvatamo poentu cele priče? Brejvik zapravo nije ubica imigranata ili muslimana. On je ubica Norvežana. Konkretni skup opsesija koji ga je oterao u ludilo i doveo do toga da počini masovno ubistvo nije isključivo rasistički. Njegove opsesije su dolazile i iz ludačkog ubeđenja da je vlada njegove zemlje nelegitimna.
Ova vrsta opsesije nije nova. A nije ni ograničena na plavokose Norveške rasiste bele kože. Raskoljnikov, glavni junak Zločina i kazne Fjodora Dostojevskog, brutalno je ubio staricu koja se bavila zelenaštvom u ime nejasno definisane „slobode“ koje nije bilo u dekadentom Sankt Petersburgu iz doba ruskih careva. Od tada, revolucionari i ludaci raznih vrsta, od ruskih anarhista do Irske republikanske armije, opravdavali su ubistva nedužnih ljudi objašnjenjem da će se tako ubrzati pad nelegitimnih vlada i dovesti na vlast neki teoretski autentičniji režim.
U današnjoj Americi, mi takođe imamo ljude koji su – ja ću ovde morati da izmislim reč – nelegitimisti: oni veruju da je predsednik Amerike nelegitimno izabran, ili da zemljom vlada tajna organizacija, koju pak kontroliše jedna ili više mračnih sila. Nelegitimisti levičarske orijentacije su bili česta pojava u prošlosti. Zapravo, marksizam je jedan od klasičnih, paranoidnih oblika ovog sistema vrednosti. Argumentacija marksističkog nelegitimizma glasi ovako: buržoaska demokratija je prevara; buržoaski političari i buržoaske novine su instrumenti sumnjivih finansijskih interesa. Celokupan sistem zaslužuje da bude srušen – pa i ako nekoliko ljudi pogine tokom revolucije, sve je to radi ostvarenja višeg cilja. Iako se ne može reći da svaki zapadni marksista zagovara nasilje, jasno je da su ovakvi argumenti motivisali grupe kao što su Weathermen (militantna levičarska organizacija koja je bila aktivna u Americi šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka), ili Bader Majnhof, kao i druge američke i evropske teroriste radikalne levice.
Postoji takođe i desničarska verzija ove argumentacije, koju je do savršenstva doveo pisac Čarls Mek Keri (u romanu Lucky Bastard, njegovi likovi su predsednik Amerike nalik Bilu Klintonu koji je komunistički agent i njegova žena nalik Hilari, koja ga kontroliše). U nedavnoj prošlosti, desničarski nelegitimizam pojavio se u formi pokreta koji tvrdi da predsednik Barak Obama nije rođen u Americi, nazvan „birtherism“. Pokušaj da se dokaže da Obama nije rođen u Americi u osnovi je bio pokušaj da se dokaže da je on nelegitiman i da stoga treba da bude uklonjen sa vlasti – na neki način. Ovaj pokret je takođe povezan sa drugim oblicima nelegitimizma, kao što je verovanje u to da je Obama musliman i da ga kontrolišu međunarodni džihadisti, ili verovanje da je „Kenijac“, te da ga motiviše antikolonijalna mržnja prema belcima u načelu, a posebno prema Amerikancima. Nije slučajno da je jedinu dozu simpatije za Brejvika u Americi ispoljio Glen Bek, koji je sam nelegitimista i veruje u to da Obama nije rođen u Americi, i da samim tim nema pravo da bude predsednik. Bek je mlade Norvežane koje je Brejvik poubijao uporedio sa Hitlerovom omladinom. Ako su oni Hitlerova omladina, onda su verovatno i zaslužili da umru?
Jasno je da demokratija, kao politički sistem, ima svoje mane, od kojih se mnoge ispoljavaju u Vašingtonu ove nedelje. Pa ipak, demokratija ima jednu ogromnu prednost: ako se sprovodi u skladu sa unapred dogovorenim skupom pravila, i ako sve strane prihvate ova pravila, demokratski izbori daju legitimne političke vođe. Sem toga što je lud, Brejvik ne prihvata pravila demokratije u Norveškoj – i sada vidimo šta je rezultat. Nadajmo se da ni jednom Amerikancu nikada neće pasti na um da se povede za njegovim primerom.
Slate, 26.07.2011.
Peščanik.net, 31.07.2011.
NAŠ TERORIZAM
